НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Десет година касније
 
Део 1
 
Прошло је преко десет година. Једном је код духовника на врата покуцао непознат човек од неких шездесетак година. Био је онижег раста, бледог, префињеног лица. Прво што нам је падало у очи био је дебео и дугачак шал којим је био обавијен његов врат; чинило се да је испод овог шала као печурка испод земље израсла глава. Имао је чудан израз лица: тужне очи и танке усне, помало повијене у саркастичном осмеху, који као да је био залепљен за његово лице. Тихим, али јасним гласом је рекао:
„Код вас ме је послала Викторија.“
Духовник га погледа зачуђено и упита:
„Како то, па она је умрла пре неколико година?“
Незнанац објасни:
„За живота је хтела да се упознам с вама, али сам ја закаснио да испуним њену молбу.“
Духовник рече:
„Драго ми је да видим Викторијине пријатеље, уђите, молим вас и реците о чему се ради.“
Гост поче:
„Ја сам наследни философ. Мој деда и отац су се озбиљно бавили проблемима теозофије. Васпитан сам у том духу; за мене је теозофија истина и кад бих имао децу потрудио бих се да им предам духовну штафету коју у току неколико генерација носи мој род. Међутим, нажалост, он ће се завршити са мном. Некада је Викторија учествовала у нашем теозофском кружоку, али је касније прекинула односе с нама и почела је да говори да је теозофија луциферијанство, које је позвано да изврши задатак окултних сила – да направи религиозни хаос под маском уједињења религија, а затим укине религије осим једне – служења сатани. Говорила је да је то слично вештачкој анархији која рашчишћава пут за деспотизам. Још је говорила да је једина истина – православно учење. Ми не одбацујемо Цркву, понекад идемо у храм, али не апсолутизујемо ниједну религију. Сматрамо да једно учење у нечему допуњава друга. То су дијаманти, расути у песку, а ми се бавимо тиме што тражимо такве дијаманте у свим религијама, као зрнца истине и одвајамо их од земље – од каснијих нанетих слојева и сујеверја. И ја сам својевремено покушао да проучавам философију и дошао сам до уверења да је философија интелектуална религија и исто такво трагање за истином. Викторија ме је молила да се упознам с вама, али морам признати да сам био уверен у то да православни свештеник не може ништа да ми да, а оно што ће ми рећи, биће мени познати шаблон. Ја и сад сматрам да историју религије и философије познајем боље него ви и да ће ваше речи, ако ступите у полемику са мном, личити на набубане дечје фразе. Међутим, сигурно се питате зашто сам онда дошао код вас. Ни сам до краја то не схватам, али ћу покушати да објасним.
Изгубио сам све своје рођаке и пријатеље, они су отишли из овог света, као да су ме оставили самог у снежној пустињи. Кад је Викторија умрла осетио сам да је нестао човек који ми је близак, чију духовну топлину сам осећао иако су се наши путеви разишли. Кад сам пратио њен ковчег до гробља, била је непогода, падала је киша и ноге су ми упадале у блато, помислио сам: „Зашто ли идем, па Викторије нема у ковчегу, тамо је само оно што било њено тело – опна, љуспа, земља, која ће кроз неколико дана постати прљавије од оне која је под мојим ногама. Шта тражим идући за ковчегом?“ То је исто као кад бих ишао, обнаживши главу, за сандуком или завежљајем у који је спакована прљава одећа… Па ипак, стајао сам и гледао, како се ковчег с њеним телом спуштао у гроб и говорио: „Збогом, Викторија!“
А пре годину дана је умро и мој последњи друг, остао сам сам. Књиге и даље гутам, не само теозофију и философију, већ и белетристику. Зашто? Да нађем истину? Сад мислим: да бих се заборавио, да бих отишао из овог света који ми је туђ. Али кад оставим књиге по страни, осећам се као после пијанке – усамљен и разбијен. Теорија реинкарнације – метемпсихоза[1] изгледа ми логично, али не даје мојој души ни мир, ни успокојење. Јер, ако се негде поново родим – у европској престоници или на обалама Амазона, то нећу бити ја, већ неки други човек. Шта ме брига за тог човека; зашто треба да се родим у будућности, а не у прошлости, на пример у Вавилонији? Јер ако је свет само уобразиља Апсолута, онда је и време илузорно. У књигама могу да нађем заборав, али не и утеху.
Зашто сам дошао код вас? Не зато да разрешим нека метафизичка питања, имам читаву библиотеку коју ми је отац оставио. Дошао сам зато што ми је у овом свету хладно и разговарајући с вама истовремено с подсмехом гледам самог себе: да нисам скренуо од старости? Ми теозофи кажемо да је истина изнад свега; али зар истина може бити хладна и равнодушна према човеку? Знања, према којима сам тежио називајући их древном мудрошћу, су попут звезда расутих по ноћном небу – то су хладне ватре или леденице које светлуцају. Међу њима се губи људски разум, њихова светлост не може да загреје душу, оне очаравају поглед, али ништа не говоре срцу.
Код вас сам дошао пре свега да бих испунио Викторијину молбу. Имам осећај као да ћу јој дати неки поклон испунивши њену жељу. Али, знам да се она оваплотила у друго тело: сад је она дете, можда је шестогодишња девојчица или чак и дечак, који се не сећа свог претходног живота. Због нечега мисао да она може да се оваплоти у мушкарца изазива у мени осећање страха и одвратности. А теозофи сматрају да душа може да се оваплоти не само у људским телима, већ и другим бићима. Значи, она је заувек изгубљена за мене у космичком бездану смрти и рађања – у овом вечном вртлогу. Међутим, упркос мом разуму неки тајни глас ми говори да је њена душа жива и зато се молим за њу…
Други разлог због којег сам дошао јесте нека фикс-идеја, тј. жеља да вам кажем да сам веома усамљен. Чини ми се да сам пре смрти избачен из овог живота у црн, хладан и бесконачан простор космоса.
Духовник примети:
„Од самог почетка сте ме упозорили да не треба да вам се противим, зато ми преостаје само да вас слушам ћутећи.“
Гост поново упита:
„И то је све?“
Духовник одговори:
„Не. Ја сам се ћутке молио за вас док сте говорили, али то је језик који ви не можете да чујете.“
Гост рече:
„Ма како чудно то било, учинили сте најбоље што сте могли. Осетио сам да имам поверења у вас. Мада знам да сам интелектуално много надмоћнији од вас, у општењу с вама нешто се променило у мом срцу и спреман сам да вас питам зашто сам несрећан. Понекад ми овај живот изгледа као маскарада у којој преда мном глуматају некакве моловане маске. А понекад ми се чини да су људи статуе које су оживеле, које ходају, говоре, поздрављају се, свађају, али у њима нема душе, већ је само мермер.
Духовник одговори:
„Управо сте изволили да кажете, извините за овакав архаички обрт у говору, да се у општењу са мном променило нешто у вашем срцу. А ко сам ја? Грешан човек, који вам је за то време желео добро и молио Бога да вам помогне. Запамтите реч „општење“. Људска личност је дубља од књига и знања, а хришћанство је општење с Богом као највишом Личношћу. Управо овог општења вас је лишила теозофија, која вас је приморала да тражите неке непознате истине као што су алхемичари узалудно тражили „философски камен“, који претвара метале у злато. Хтели сте да нађете неку истину, тајну, која личи на талисман и заборавили сте да је истина живи Бог, жива Личност. Од Бога се ништа не може ишчупати, узети силом сопственог ума, али Он ће све дати због Своје љубави. За вас је Бог ваша сопствена мисао која лута, ма у какву одећу да се заодева. Зато сте се ви говорећи о ширини теозофских погледа затворили у самог себе и забављали ватрометом мисли и речи, својих и туђих. Али ватромет се завршава и наступа мрак. Пагани су били искушавани знањем; теозофи кажу: „Немој веровати, већ знај.“
Истина није кула која се може подићи од земље до неба. Истина је зрак љубави, који струји с неба на земљу. Пагани су створили блиставе филозофске системе, а касније философске школе су само препеви античких мудраца, али за њих је Бог био хладна апстракција. Сами пагани су осећали да философија не може да открије тајне битија и да каже човеку ко је он. Зато су се трудили да допуне философију мистеријама: разочаравши се у логику, они су тежили ка стицању истине кроз екстазу,[2] а разочаравши се у екстатику, у којој се мисао не просветљује већ помрачује, поново су се обраћали логици. Теозофија је рецидив паганства, и као паганство она спаја у себи философију и мистерију[3]. Философија тежи ка знању, а мистерија ка стању, али ни у једном, ни у другом случају нема општења с Богом – с Љубављу, с Богом – Највишом Лепотом, с Богом – Духом и Истином, оног општења које оживљује човеково срце. Остали сте са својим знамења као с гомилом камења које је нађено на различитим местима и донето у ваше двориште. Сад гледате ову камену башту у којој ништа не расте и питате се: у чему је ствар, па ја сам се толико трудио? Само у општењу с човеком можете да осетите топлину људске љубави, коју вам неће дати никакве књиге. Само у општењу с Богом можете да угледате животворну светлост Божанске Љубави, која ће вам открити вас самог и показати где је пут и истина.
Духовник закључи:
„Теозофија вам је одузела осећај сопствене личности и дар да волите.“
Гост рече:
„Пажљиво сам вас слушао, и ма како чудно било, нисам желео да вам противречим. Напротив, желим да будете у праву, али с вашим последњим речима не могу да се сложим. Осећам се као јединствено мислеће биће, значи, као личност. Представља ми задовољство да помогнем човеку, рецимо, да дам милостињу просјаку, дакле, нисам лишен способности да волим. На пример, дубоко ме погађа смрт мојих ближњих.“
Духовник упита:
„Реците ми, ко сте ви?“
Гост одговори:
„Ако вам је угодно да знате моје име, ја сам Никита Љвов.“
Духовник је објаснио:
„Питам вас нешто друго. Говорили сте да сте свесни себе као личности, али теозофија, ако се не варам, учи о томе да човек има неколико тела и све су то у ствари само љуспе које немају с њим онтолошко[4] јединство, а оно што је реално у њему, што је заиста он сам, јесте атман[5] – дух без особина, истоветан безличносном, апсолутном духу – браману. Он нема ни особина, ни предиката,[6] за њега се чак не може рећи ни да ли постоји. То је истовремено нешто и ништа. Он нема директне везе с оним што човек осећа, с тим како он мисли – с његовом менталном равни. Он је изнад космичког и мисленог битија. Атман је браман, који се игра множине. За брамана се може рећи само једно: да је он истоветан са браманом, односно самим собом, а све остало је условно. Сад реците: а где је ваша личност? Што се тиче љубави човек не може да воли апстракцију без особина, већ само конкретну, реалну личност. А шта су за вас други људи? Да ли је то исти овај дух, скривен љуспама материјалних, етерских и других тела? Да ли сте видели ватру, рецимо упаљене свеће, која се одражава у неколико огледала? Да ли нешто слично представља човеков атман у односу на брамана. Кога онда можете да волите?“
Гост одговори:
„Иако могу да начиним неколико исправки и опаски, оне имају другостепени значај; углавном је све заиста тако. Па ипак волим, а можда је то носталгија за неком пређашњом љубављу.“
Духовник рече:
„Зато што је ваша личност шира од философских идеја. Истина даје човеку осећање радости. Ви сте несрећни, значи, нисте нашли истину. Истина носи у себи душевни мир и спокој, а ви сте у сталном немиру. Она човека чини слободним, а ви осећате да сте у земаљском животу као закључани у тамницу. Истина даје пуноту живота, а судећи по вашим речима ви сте усамљени, односно осећате зјапећу празнину свог бића. Ваше срце је гладно Бога, не бога Платона[7] и Спинозе[8], већ живог Бога, Који вас воли. Ви у себи, а да сами тога нисте свесни или плашећи се да себи то признате, чезнете за Црквом, која сједињује људе, спаја живе и мртве.“
Гост рече:
„Морам да признам да ме плаши и одбија мисао да нема личне бесмртности. Не могу с тим да се помирим. Желим да видим људе који су ми били блиски на земљи, а не неке вукодлаке који су попримили друго тело. То ме теши подједнако мало ка бајке материјалиста о томе да од људског праха, који се помешао са земљом, може поново да се роди неко тело. Они живот виде као структуру атома и молекула, који су постали ћелије; код нас је структура неких енергетских елемената, дарми[9], потчињених закону карме[10]. У приницпу, теозофи на различите начине објашњавају однос између атмана и дарми. Нека метемпсихоза изгледа мом разуму као логички основан систем, али моја душа се с њим не слаже; ја желим да останем оно што јесам, а не да се после смрти претворим у раџу[11] или у његовог слона. Желим да видим људе који су отишли из овог света онаквима какве сам их знао, други ће ми бити туђи и у колу реинкарнације[12] остаћу усамљени путник.“
Духовник одговори:
„Мислим да је мисао о вечном губитку ближњих и о различитом браману у којем све треба да нестане без остатка убеђење које је сазрело у вашој подсвести да је метемпсихоза бесмислица, неки перпетуум-мобиле[13] који се никад неће зауставити. Ова мрачна философија треба да доведе до логичког закључка о томе да је апсолут изгубио ум, да је пао у сенилност и игра се световима као дете луткама и као дете се поистовећује с њима. Какву мудрост вам је дала теозофија? Она није открила ни узрок ни циљ битија, већ је само покушала да објасни у категоријама људског разума видљиву фантазмагорију земаљског живота. Погледајте, теозофија ништа не говори о Богу, а ако и говори, Он наступа у виду некакве безличне силе, потенције битија без својстава. Мудрост теозофије је само негативан одговор на сва метафизичка питања. Шта је личност? Ње нема. Постоји само атман, који мења своје маске. У чему је циљ битија? Нема га. Шта називамо животом? Представу између две паузе. У чему је почетак и крај битија? Њих нема, као што нема почетка ни краја у затвореном кругу. У суштини, питање о Божанству теозофија је заменила причама о космичким духовима. Бол је сигнал болести. Ваша нема чежња је бол подсвести, која вам шаље сигнале о томе да сте на лажном путу.“
Гост рече:
„Ставићу вам малу примедбу. Говорили сте о томе да је пагански свет имао, као сурогат истине, философију и мистерије и да у једном и у другом случају човек није могао да се ишчупа из затворених граница своје тварне ограничености, да су логика и екстаза гносеолошки ћорсокаци[14], да је то супротстављање хладне фиксације својих мисли и интелектуалне опијености, одрицање од разума и његова замена баханалијама осећања. Међутим, хтео бих да вам кажем да сама философија уопште није хладно постројење апстрактних система у којима силогизми[15] играју улогу књиговодствених конта или компјутера. У философији је присутан елемент надахнућа. Философ који прави своје системе осећа, као и песник, дрхтај стваралаштва, он осећа експлозије интелектуалне светлости, а понекад медијумска стања, као да његову руку покреће друга сила. Исто тако у мистерији човек не само да осећа своје емоције и доживљаје, не само своју подсвест која је изгубила кочнице, већ осећа да је укључен у поље неких непознатих сила.“
Духовник одговори:
„Нисам могао то одмах да кажем. Ви сте у извесном смислу предосетили моју мисао. Човек има посла са силама сопствене душе, али у одређеним стањима у душу упадају друга, непозната бића. Међутим, ово није општење, то је духовна агресија. Од општења с Богом срце оживљује, а овде дубина срца чак и у екстази остаје хладна и мртва. Страст пали, али не загрева. Силе које сте поменули називају се демонским светом. Сократ је признавао да с њим повремено разговара демон – неки дух, који му је дат. У баханалијама виђења демонског света долазило је до степена визионерства. Древно паганство и савремено паганство које се назива теозофија јесте демонопоклоњење.“
Гост упита:
„У чему видите објашњење привлачности теозофије? Наступање индијског теозофа Вивекананде[16] на Конгресу религија у Чикагу[17], утемељило је тријумф теозофије у земљама Америке и Европе. Не говорим само о званичној припадности теозофским савезима и кружоцима, већ и о самом духу теозофије, који је почео да продире у свест интелигенције већ крајем 19. века.“
Духовник је истакао:
„Привлачна сила теозофије је привлачна сила греха.“
Гост је изразио недоумицу:
„Не схватам вас баш у потпуности. Могао бих да задовољим своје страсти и да грешим на врло прост начин, не прибегавајући теозофији.“
Духовник је одговорио:
„Теозофија учењем о илузорности света скида морална ограничења и осим тога, она позива на религиозно стваралаштво, што оставља место страстима и гордости ума.“
Гост се није сложио:
„Чини ми се да поистовећујете теозофију и адвајта-јогу[18] и тантризам[19]. Међутим, теозофија тражи истину у свим религијама.“
Духовник одговори:
„Проучавање религија је приручник за основну школу, а затим се, на вишим степенима теозофија слива с адвајта-јогом и тантризмом.“
Гост рече:
„Биће тачније ако се каже да су ови системи подземне воде које хране „ботаничку башту“ теозофије с њеним разноврсним биљкама. Међутим, теозофија није систем, већ посебан гностички ток, она има опште принципе, али нема догме. Што се тиче ваше тврдње о скидању моралних ограничења, могу да кажем да скидање ових забрана чини личност слободном. У нашем друштву је било људи различите моралне оријентације. Знам да није етички позивати се на себе, али ипак желим да кажем да сам био ожењен и да никад нисам преварио своју супругу, ни за њеног живота ни после смрти. Нисам се притом водио никаквим забранама, просто сам осећао да ћу преваривши своју супругу изгубити духовну блискост с њом. Међутим, морам признати да је већина чланова нашег друштва сматрала да је човеку све дозвољено, да он може да оцени добро само кад спозна зло, да су грех и добродетељ – појам за „профане“, а за „посвећене“ се сливају у јединствену синтезу, постају две стране једне монете. Једна од најинтелектуалнијих учесница нашег друштва, рођака философа Лопатина[20], која је била удата, живела је с младићем, својим студентом и говорила да су они били брачни пар у прошлим оваплоћењима и зато припадају једно другом, а душа њеног садашњег мужа је некада обитавала у телу љутог непријатеља, који је убио њеног оца, због чега и не сматра себе његовом женом, већ жртвом и заробљеницом. Не желим да описујем сличне ситауције, које ће вам изгледати анегдотске, али смо ми веровали да је стварно тако.“
Духовник је одговорио:
„Савремени људи још нису изгубили представу о моралу. Ако чине грехове, ипак их се стиде и сматрају их својом слабошћу. А теозофија даје могућност за широко маневрисање у овој области и за апологију самог греха. Теозофија, постулирајући божанственост човека постепено наводи на мисао да је сам грех такође божанствен. У принципу, ја не поистовећујем у потпуности теозофе и теозофију. То су људи укључени (у различитој мери) у поље лажних идеја, али који још увек подсвесно у својој души чувају инерцију хришћанства која опада.“
Гост рече:
„Наш разговор је помало скренуо с теме. Желим да вам кажем да сам често бивао у храму, али сам више волео да идем у време кад тамо није било људи. Нарочито сам волео да стојим у храму после вечерње службе у зимско време кад се рано смркава и црква још није затворена; волео сам да гледам светлуцање кандила испред ликова икона, које су потамнеле услед времена.“
Духовник упита:
„А да ли сте покушали да се молите макар и непознатом Богу, као атински пагани за време апостола Павла[21]?“
Гост је одговорио:
„Морам признати, молио сам се после смрти моје супруге и мојих пријатеља, нарочито после Викторијине смрти. Међутим, истовремено сам се заустављао и размишљао: за шта молиш, јер пакао и рај и онако не постоје, сад њихове душе живе у другим телима? Кад би се чак у кући у којој живиш родило дете у којем се оваплотила душа твоје умрле супруге, ти је не би препознао, а она би заборавила своје прошло оваплоћење. Међутим, неки глас ми је говорио: а можда ипак постоји вечност? И настављао сам да се молим. Дешавало се чак и да оставим у храму цедуљице с њиховим именима. Међутим, углавном сам стајао у храму, како ми је добро било ту да медитирам, али због нечега у православном храму никад нисам медитирао, већ сам у ћутању гледао жуте ватрице свећа и равномерну, тиху светлост кандила.“
Духовник упита:
„Да ли сте изговарали име Бога кад сте се молили?“
Гост је одговорио:
„Да. Говорио сам: „Господе, помози им, спаси их!“ – и осећао сам да их не губим до краја, да нас нека сила уједињује.“
Духовник упита:
„Шта сте још осећали тада?“
Гост је одговорио:
„Неку топлину у срцу. Слично осећање сам доживљавао, можда кад сам после дугог одсуства долазио кући и кад би ме мајка сачекала на прагу.“
Духовник упита:
„А чему бисте дали предност: вашем знању или топлини?“
Гост је одговорио:
„Поставили сте неочекивано питање, на које ми је тешко да одмах одговорим. Шта бих изабрао? Знања која су представљала резултат труда мог живота, или осећање које се родило у мојој души, а затим је нестало, оставивши само траг у мом сећању…“
Духовник рече:
„То је осећање љубави, а љубав је сам живот. Где нема љубави све је мртво. Ваша знања не могу да загреју ваше срце.“
Гост се сложио:
„У вашим речима осећам истину. Речи великих мудраца и философа биле су за мене експлозије хладне светлости, нешто попут ватромета на зимском небу и ја сам им се дивио као ватреним шарама, које су расцветавши се у висини као цветови, истог часа венуле.“
Духовник рече:
„Наставићу. Ова знања сте чували у свом сећању, као у фрижидеру, а затим сте их вадили одатле – цитате из Буде[22] и Конфуција[23] и нових философа – као да су покривени слојем леда. То је била игра ума, која вам се свиђала и која је остављала утисак на оне који су вас слушали, али је ваше срце остајало глуво. Премда говорите о древној мудрости, ипак сте стицали знања, а не мудрост. У тренуцима кад сте осећали топлину која вам је била несхватљива ваше сопствено срце вам је говорило да је још живо, да још може да воли. Кад сте осећали да сте срећнији: кад сте проучавали философију Запада и Истока или када сте осећали да сте у присуству Бога, премда вам је непознат? Сећате се, ватра је симбол живота, а хладноћа – смрти.“
Гост одговори:
„Наравно, осећао сам се срећнијим кад сам заборавивши на све молио, као онај ко ништа нема Онога Кога сте назвали непознатим Богом, за моје ближње. За време молитве из свести нестаје све чиме је разум живео – у њој говори душа, али су то кратки тренуци. Затим се све враћало на своје место.“
Духовник рече:
„Теозофија не захтева веру, већ знање, али не даје ниједно ни друго. А у хришћанству вера прелази у знање, у оно искуствено мистичко знање које може бити доступно сваком човеку, који себе потчини Христу. Господ вам је дао извесно искуство, а сад од вас зависи да ли ћете га прихватити, да ли ћете се потрудити да га схватите или одбацити. Сами сте рекли да је то било искуство љубави, које нису могли да дају никакви фолијанти, а дала је кратка молитва у храму у којем није било људи.“
Гост одговори:
„Сваки човек има нешто своје, што погађа његову душу, као што кажете, свето, с чим се не сме експериментисати. Поделио сам с вама своја осећања, али не могу да их учиним предметом анализе или оцене. Желео бих да их чувам у тајности од људи, чак и од самог себе – у ћутању.“
Духовник рече:
„Управо о томе сам говорио, да се ово осећање не сме анализирати, њега треба прихватити као сведочанство. Само желим да поновим да су истина и љубав неодвојиви.“
Гост одговори:
„Мој отац је знао неколико језика и у детињству су ми предавали француски и енглески. Затим сам самостално научио немачки и латински. Због нечега сам хтео да савладам санскрит, али ништа није испало од тога: време се променило и поставило ми је друге проблеме. Међутим, у тешким годинама ми је знање језика помогло: зарађивао сам тако што сам држао часове. За време рата узели су ме у штаб као преводиоца, можда ми је то и спасило живот. У последње време се у мени јавила жеља да сликам, али чудно је то што насликано убрзо престаје да ми се свиђа и ја спаљујем цртеж.“
Духовник рече:
„Нехотице сте се дотакли врло занимљиве теме, тачније, другог аспекта питања, о којем смо говорили. Бог се осећа као љубав; то је као да Његов прст дотиче људско срце. Бога душа види још и као најузвишенију лепоту, као ону мистичку лепоту која се спознаје у молитви. Међутим, за ово човек мора бити припремљен дугогодишњим трудом. Желим да кажем пар речи о нечем другом. Религија се непосредно изражава у уметности. Овде важно место заузима религиозни доживљај човека, оваплоћен у визуелну форму, као и свет с којим овај човек општи, невидљиви, али реалан свет. Божанство је, као што смо већ рекли, најузвишенија лепота. А сад погледајте уметност шиваиста[24], ламаиста и људи који се баве будијским тантризмом, односно оно што теозофија сматра тајном мудрошћу и највишим полетом духа, и угледаћете свет чудовишта и дракона, многорука божанства обавијена змијама, богиње које држе људске лобање као пехаре. Ето духовног света теозофа, приказаног у уметности, ето сведочанства тога с чим имају посла ови ученици махатми[25]. Нећу говорити овде о оргијским сценама које су као свештени симболи приказане у хиндуистичким храмовима; све је то уметност – наличје теозофије. Да ли ова чудовишта, ма како симболично да их тумачите, могу да дају мир и светлост вашој души? Да ли ове маске, које личе на становнике пакла могу да вам открију тајне неке мудрости? Тамо је једна тајна чије је име – смрт. Упоредите ово с православном уметношћу, која не открива паклене дубине већ небо. Упоредите кљове ових обоготворених звери с ликовима на иконама и увидећете шта сте изабрали, коме сте поверовали, коме сте служили, из којих извора сте пили мртву воду.“
Гост се замислио:
„Та мисао је за мене нова, не могу да нађем одговор, а и не желим да га тражим, јер га осећам у ономе што ви називате срцем: у вашим одговорима постоји нешто што ме уверава и то нису само чињенице о којима сте говорили, већ, претпостављам, и молитва за мене. Мислим да је данашња беседа засад за мене довољна, дозволите да се опростим од вас.“
Духовник рече:
„Нека вам је у помоћ Бог Којег нисте нашли, али за Којим чезнете.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Метемпсихоза (од грчк. μετεμφύχωσις, од μετα- – пре- и -έμφνχως – оживљење, одушевљење; букв. „преодушевљење“) – грчки термин за означавање пресељења душа; његова латинска калка је „реинкарнација“. Класична разрада учења о реинкарнацији душа припада философији Индије. У Европи ова идеја постоји већ од VI в. пре Христа: „По питагорејским митовима свака душа може да се обуче у свако тело,“ саопштавао је још Аристотел („О души“, 407). Одавде је идеју преузео Платон. Прихватао ју је и Ориген, а за њим мноштво јеретика, као и разноразни окултисти, и у наше време – следбеници нових источњачких религија.
  2. Екстаза (од грчк. έκστασις – премештање, иступљење, одушевљење) код Аристотела се схватало као прелазак, код Плотина као неко надумно созерцање, кад се душа, одбацивши све чулно и интелектуално уздиже над битијем и сједињује с надбитијем. Екстаза је могућа само за душу која је очишћена катарзом. Појам екстазе присуствује у делима Оригена, светитеља Григорија Ниског и у „Ареопагитикама“. У овим делима екстаза се схвата као излаз човека ван граница сопственог разума и телесних осећања – неопходан услов за личан сусрет човека с Богом, Који снисходи ка њему и „излази“ ради тога из Своје Сопствене суштине.
  3. Мистерије (од грч. μυστήριον – тајинство, тајна) – тајни култови паганских божанстава, у којима су могли да учествују само посвећени, мисти. Састојале су се од драматизованих поставки овог или оног мита, што је праћено одређеним ритуалима, процесијама, заклетвама, оргијама и др. Прве мистерије су биле везане за култове Озириса и Изиде у Египту, Тамуза у Вавилонији, Деметре у Грчкој итд.
  4. Онтолошки (од грч. οντος – сушто, оно што јесте) – оно што има везе с битијем, с његовим фундаменталним принципима, за разлику од феноменолошког, које представља појаве у оном виду у којем их доживљавају наши органи чула и које рефлектује свест.
  5. Атман – један од основних појмова хиндуизма, означава душу, субјективно психичко начело, како индивидуално, тако и универзално. Овај субјективни принцип корелира с објективним принципом – браманом, првобитном реалношћу, апсолутним, безличним божанством, које представља једину реалност, која лежи у основи света-илузије. Не постоји ни човеково тело, ни мисли, ни сав видљиви свет, све је то маја, резултат еманације брамана. Поимање истоветности атмана и брамана отвара човеку могућност ослобађања, достизања мокше, што чини једну од основних заповести хиндуизма. Учење о атману и браману се садржи у веданти и прихваћено је у свим ортодоксним школама хиндуизма, нарочито је разрађено у адвајта-веданти. Њега је између осталог, преузела теозофија, која је замишљена као универзална религија, синтеза различитих индијских религија, окултизма и гностицизма и др.
  6. Предикатом (од познолат. praedicatum – речено) се у логици назива логички предикат, који указује на својство субјекта, на пример у реченици: „Сократ је човек“ – субјекат је „Сократ“, а предикат је својство „бити човек“.
  7. Платон (427-347. пре Христа) је био религиозни философ, политеиста, признавао је реинкарнацију (метемпсихоза), развио је идеју метасоматозе – оваплоћења душа у неколико тела и концепцију анамнезе – присећања претходних рођења од стране душе. Академија коју је Платон основао око 385. г. пре Христа постојала је преко хиљаду година, затворио ју је 529. г. цар Јустинијан.
  8. Спизноза Барух (1632-1677.) родио се у Амстердаму у породици трговца, школовао се за рабина у јеврејској верској школи, али је није завршио зато што се зближио с републиканцима, колегијантима и менонитима, због чега је био изопштен из синагоге кад му је било двадесет четири године. Постао је отпадник, отишао је да живи на селу и почео је да се бави брушењем сочива. С тридесет осам година анонимно је објавио „Богословско-политички трактат“, непријатељски како у односу на хришћанство, тако и јудаизам; његово ауторство је било откривено, и почели су прогони Спинозе, као непријатеља религије, Бог се у његовом учењу деперсонализира и дезантропоморфизира, Он не поседује никакву стваралачку силу и поистовећује се са супстанцијом и природом уопште. У Спинозином систему пантеизам достиже кулминацију, вредност Светог Писма у делу спознаје истине одлучно се одбацује. Чудо се код Спинозе назива чистим апсурдом, а људска слобода – једином основом морала. Рачуница користи проглашава се за покретача и животни нерв свих људских дејстава. Спиноза се сматра утемељивачем научне критике Библије и претечом француских просветитеља и атеиста XVIII в. Спинозизам је постао синоним за атеизам.
  9. Дарма (санскр. „основа“, „ослонац“, на језику пали „дама“) је веома вишезначан термин: то је закон, обавеза, правило, добродетељ итд. У већини религија Индије дарма се схвата као скуп захтева, чије поштовање представља добродетељ, а кршење – грех. Појмови у низу дарме јесу кама – задовољење жеља, арта – материјално благостање и мокша – ослобођење. У будизму се дармама називају најситније недељиве честице тока индивидуалне свести. У различитим школама будизма обично се сматра да има од 75 до 100 дарми у човеку: дарме чисте свести, дарме чула, дарме психе итд. Активност дарми рађа илузију света патње, сансару. Умирење дарми путем спознаје истине води ка нирвани, апсолутном миру.
  10. Карма (санскр. „дејство, обавеза, делатност“) – непромењиви закон правичности, плате за учињене поступке, као и за збир тежњи и намера, које одређују судбину живог бића у његовим следећим реинкарнацијама.
  11. Раџа – кнежевска титула у Индији.
  12. Реинкарнација (фр. reincarnation, од лат. carnis – месо, плот) – преоваплоћење, један од основних појмова индијских религија: хиндуизма, будизма и џаинизма. Сушто се сматра неуништивим, нечим што само мења своју љуспу у точку живота – сансари, вртлогу битија, који се састоји од шест светова: света богова, асура (свргнутих богова), људи, животиња, незаситих духова прета (наказних духова умрлих људи и света паклених мука. Ишчупати се из круга сансаре у свет нирване, у ништа и достићи мокшу могуће је само из света људи, чак не ни из света богова. Реинкарнација се помиње у древним индијским епосима, у египатској Књизи мртвих, Авести, Вандидама (зороастризам), код Буде, код америчких Индијанаца Зуна, у јудејској Кабали, иако савремени Јевреји реинкарнацију одбацују (в. такође нап. 1
  13. Перпетуум-мобиле (од лат. perpetuum mobile – оно што се вечно креће) – вечни покретач, машина која би кад једном била пуштена у погон и радила бескрајно дуго. Идеја вечног мотора настала је у XIII в. и освојила умове; изродивши хиљаде неуспешних пројеката, довела је до многих неочекиваних открића. Тек крајем XVIII в., после вековних безуспешних покушаја почело је да се утврђује мишљење о немогућности стварања вечног мотора.
  14. Логика и екстаза – гносеолошки ћорсокаци, односно покушаји да се како рационалним, тако и нерационалним, мистичким путем појми постојећа стварност, осуђени су на неуспех. Гносеологија је теорија спознаје. О екстази као начину поимања истине в. нап. 2.
  15. Силогизам је облик дедуктивног закључивања у којем на основу два исказа (премисе) следи нови исказ (закључак), на пример: „Сви људи су смртни“ (прва премиса); „Сократ је човек“ (друга премиса); „Дакле, Сократ је смртан“ (закључак). Постоје и друге фигуре и модуси силогизма. Силогистику је разрадио Аристотел и до XVII в. се сматрало да је она савршена у својој завршености.
  16. Вивекананда (Нарендранат Дата, 1863-1902.) био је најближи ученик Рамакришне (1836-1886.), који је створио неоведантизам – учење о јединству свих религија на темељу хиндуизма. На Међународном конгресу религија 1893. године у Чикагу потпуно непознати Вивекананда је наступио с ватреним говором и за трен ока је постао општепризнати духовни учитељ у целом свету. 1895. године је основао организацију „Мисија Рамакришне“ која је позвана да шири на Западу његове идеје и веданту и која је од 1897. године посала међународна. Вивекананда је у свом учењу није тежио само обједињењу свих религија, већ и свег морала, уопште свецелог духовног начела у свету.
  17. Индустријски град Чикаго, који 1871. године изгорео до тла, у којем су брзо подигнути небодери, ускоро је постао други град у САД-у после Њу-Јорка. Он је и био изабран за центар радничког и демократског покрета с штрајковима и демонстрацијама пролетеријата. 1870. године у њега је премештена секција Прве интернационале, 1905. године овде је створена синдикална организација „Индустријски радници света“, а 1919. године – Комунистичка партија САД-а. Овде су била бачена семена нове идеје – уједињења свих религија у једну. 1893. године у Чикагу је одржана Светска Колумбијска изложба и тада је био уприличен такозвани Први Светски Конгрес Религија. Његово гесло је било да се скрене пажња јавности на важност дијалога између религија ради подршке мира. Веома активан иницијатор конгреса био је доктор Блиц, који је управљао врховним саветом ложе мартиниста у САД-у. На овом конгресу створен је Светски парламент религија и први пут је постављено питање о стварању Организације Уједињених Религија (ОУР), али се испоставило да су све ове нове творевине мртворођенчад. Даљи покушаји стварања сличних организација су били подједнако безуспешни.
    1930-их година одржан је Свеопшти конгрес вероисповести, 1950. је створена Светска алијанса религија, 1952. је у њујоршком презбитеријанском храму обновљен Светски парламент религија из 1893. године. 1960. године је основан Храм разумевања, који ради и данас, 1986. године – Светски савет вероисповести. Ехо конгреса из 1893. године постао је II Светски конгрес религија, који је створен у истом овом Чикагу тачно сто година после првог конгреса, – 1993. г. Части да га отвори био је удостојен Шри Чинма, што је и учинио на начин који је био карактеристичан за њега – медитацијом која је трајала пет минута. 1995. године обновљени су покушаји стварања ОУР, али ниједан од поглавара савремених утицајних цркава и других религиозних заједница није дао свој пристанак за учествовање на њеном заседању. 2004. године десио се последњи догађај, који је по духу близак чикашком конгресу – Светски форум религија одржан у Барселони.
  18. Адвајта-јога – нетрадиционални систем јоге, који укључује осим раџа-, дњана-, кундалини- и лаја-јоге и цигун – систем кинеских монаха, која има за циљ „овладавање енергијом“. 1995. године у Симферопољу је основан манастир јогина овог правца, такозвани ашрам Гухјасамаџа, који је отворио своје филијале у још шест градова бившег СССР-а.
  19. Тантризам (од санскр. „тантра“ – замршеност, скривени текст, магија; тако се називају свештени текстови шактистичких секти у хиндуизму) магијска пракса која је повезана с јогом и сексуалним дејствима, карактеристична за хиндуизам (шактизам, шиваизам, вишнуизам), будизама и религија које од њих потичу. „Тантријски појмови подсећају на митску змију, која сама себе гризе за реп, јер поседује способност да се непрестано претвара из једног у друго, због чега сваки текст увек може да се чита на два начина… Сваки тантристички текст такође садржи две могућности егзегезе: као референтни ниво једног наступа тајни обред, који доводи на крају до сексуалног јединства с циљем просветљења; референција другог се налази на метафизичком нивоу“ (Елијаде М., Кулијано И. Речник религија, обреда и веровања. М.; СПб., 1997. стр. 82).
  20. Лопатин Лав Михајлович (1855-1920.) био је професор Московског универзитета, уредник часописа „Питања философије и психологије“ и председник Московског психолошког друштва. Разрадио је свој систем психолошки обојене философије („Позитивна начела философије“. М., 1886-1891.), његове позиције су блиске Соловјовљевим.
  21. В.: Дап. 17, 23.
  22. Буда (саснкр. „просвећени“) – Сидарта Гаутама, који је након „просветљења“ које му се догодило прозван Буда Шакја-Муни. 1956. године будисти су славили 2500-годишњицу Будине смрти, али поузданих података о његовом животу нема. Буда је одбацио учење браманизма о атману и тврдио да у васељени нема ничега осим патње и гашења. Сви космички процеси се изводе из незнања и помрачености, а спасење се састоји у прекиду овог незнања, изласку из точка поновних рађања (сансаре) и достизања апсолутног мира – нирване.
  23. Конфуције (Кун Фу-цзи; 551-479. пре Христа) – старохришћански мудрац, родио се у породици војног лица, са двадесет седам година је ступио на службу у главно идолиште царства Лу и тек с педесет година је постао чиновник. Пред крај живота је окупио око себе круг сиромашних ученика и поставио је себи за циљ да их учини идеалним људима, који ће се у свим животним приликама понашати беспрекорно исправно. Код Конфуција нема разраде проблема философије, космологије, логике и митологије. Небо за њега није божанство, већ недефинисан светски принцип. Циљ Конфуција је да нађе средњи пут за човека и човечанство, дао, који би омогућио да се сачува равнотежа између воље неба и земље. Конфуцијанство није религија у строгом смислу речи: оно нема жречева, ритуал у њему обављају учени чиновници који стичу дужност након полагања испита. Главна врлина која се приближава религиозној дужности је поштовање према свима, њено нарушавање је „једино светогрђе за конфуцијанца“ (в. поменуту књигу Елијадеа, стр. 224). Конфуцијански морал је био основа кинеске државности до 1911. г.
  24. Шиваисти – хиндуисти, поклоници бога Шиве. Други велики правац хиндуизма представљају вишнуисти, поклоници бога Вишну, чијим се тек десетим оваплоћењем сматра Буда. Ламаисти су следбеници једног од праваца будизма, који је прихватио бон-по – древне религије Тибетанаца, које представљају разноврсност шаманства. Адепти бон-поа претендују на божанско порекло из земље Шамбале и имају свог буду, не Гаутаму. Ламаизам је постао државна религија у Монголији у XIII-XIV в. Ламаисти су и Бурјати, Тубинци и Калмици.
  25. Махатма (санкр. „велика душа“) – изузетан, духован човек.

Један коментар

  1. Najbolji ste

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *