НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Део 5
 
Дијалог је настављен приликом следећег сусрета.
Дама је признала:
„Узнемирава ме помисао коју ми није лако да откријем свештенику. Знам да је Ориген[1] био осуђен као јеретик због свог учења, које се назива „апокатастаза“,[2] које тврди, између осталог, да ће се вечне муке грешника завршити у времену и да ће се сва творевина вратити Богу, као свом првоначелу. Желим да будем верна кћи Цркве. Плаши ме реч „јерес“, али ипак моје срце, а и разум, не жели да се сложи с тим да ће Бог, Чије је име Љубав, оставити у вечној погибељи и одбачењу Своја створења.“
Духовник је одлучно изговорио:
„Бог није само неизрецива и бесконачна Љубав, већ и највиша Правда, зато Он не може да постави знак једнакости између добра и зла.“
Дама упита:
„Управо оваква поставка питања је за мене најнеразумљивија. И рећи ћу отворено, неприхватљива. Ако је Бог највише правосуђе, онда казна треба да одговара злочину. А зашто су новорођенчад, која нису учинила грех, већ одлучена од Бога само зато што нису крштена? Затим: како се може осудити на казну вечним мукама за грехове који су учињени у времену? Јер, очигледно је да казна превазилази степен греха. Чак се и најстрашнији злочинац кажњава одузимањем пролазног, па нека је то живот или слобода, а овде испада да ће за грехове које је човек учинио бити вечно кажњаван. Где је ту правосуђе? То је некакав ужас! Опростите што говорим тако отворено, али било би горе кад бих мислила супротно с учењем Цркве и ћутала о томе.“
Духовник је одговорио:
„Захваљујем Вам се на искрености. Поштено трагање, чак и ако је изражено у виду неслагања, боље је него лицемерје, које личи на болест коју људи желе да утерају унутра. Мислим да се ради о томе што вама, као и већини наших савременика који имају хуманистичка схватања, која су што се каже, „посисали с мајчиним млеком“ изгледају као универзални закони и ви их примењујете на оно што припада метафизици и мистици. Ви човека посматрате изоловано, као неки правни субјекат, а грех као прекршај одређеног етичког, моралног кодекса. За вас је грех, као за античке хуманисте, грешка, производ неправилног васпитања, слабост воље, понекад преовладавање емоција над интелектом, односно поробљеност страстима. У принципу, за вас је грех – недостатак добра или неправилан избор између различитих унутрашњих мотива. У овом случају или у овом ракурсу правосуђе изгледа као казна за грех, која за циљ има прекид зла или преваспитање самог човека пошто на земљи казна заправо служи као заштита друштва од насиља од стране личности и могућност исправљања саме личности. Међутим, религија нам, имам у виду хришћанство, открива друге димензије и дубине битија, за које не зна или на које је заборавила хуманистичка свест. Човек по својој природи припада двема равнима: духовној и телесној, а по потенцијалним могућностима своје воље – двама световима: Божанском и демонском. Пошто се у сваком тренутку свог живота налази на раскрсници два пута: један води на небо, други у пакао. Ови путеви пролазе кроз његову душу и укрштају се у његовом срцу.
Човеку је дат дар богосличности – слободне воље. Међутим, пошто је окренута ка греху она га води ка уподобљењу демонима. Зато грех није само грешка, морални пад, експлозија страсти и томе слично; у метафизичком смислу грех је карика која спаја душу с демоном, начелом греха. За спасење није довољна само људска „доброта“. У супротном случају Бог не би имао разлога да прима људску плот и да иде на распеће. Спасење је сједињење душе с Богом – уподобљење Богу по благодати, јединство образа Божијег с Божанским Првообразом, јединство не као истоветност, већ као вечно усхођење ка уподобљењу.
Иза греха стоји сатана као глумац лутака иза завесе у позоришту и повлачећи конце приморава лутке да праве различите покрете. Само што човек, за разлику од лутке, греховна дела чини по сопственој вољи, а не бива на силу приморан на њих, не по нужности, већ у синергији,[3] заједно са сатаном. Грех, који није омивен покајањем, грех, који је прешао у навику, чини душу сличном демонима. Вечне муке нису само огњена казна, већ демонизација саме душе. Праведници у благодати постају слични Христу, а грешници и споља и изнутра почињу да личе на сатану. Они су један дух са сатаном. Само постојање сатане је мржња према Богу, непрекидно одбацивање Бога. Овакво својство поприма грешник. Оно постаје срж његове душе.
Ако човек погледа у дубину свог срца, нарочито на светлости благодати Божије, угледаће страшну слику, тачније: ми не просто да грешимо, ми волимо грех. Овде је „мистика греха“ – тајна љубав према сатани. Грешник мрзи Бога, он жели да Бога нема. Кад би било могуће, он би убио Бога. У сваком преступу постоји искра љубави према греху, душа као да се предаје сатани. Читајући исповест злочинаца и убица, налазимо опис чудног стања: чини се као да је у тренутку кад су починили злочин њима завладала нека страна сила. То је демон, који се посредством греха сјединио с човековом душом. Управо зато је немогуће спасење грешника. Они постају „потомци“ сатане, који су од свог „оца“ попримили мржњу према Богу. Рај није само место, већ и општење праведних душа с Богом и међу собом.
Неки људи не схватају шта је спасење. Они га замишљају као неку амнестију коју Господ даје грешницима и чуде се зашто се ова амнестија не даје одмах, већ је потребан известан период казне и патње. Ово је вулгарна и уска представа. Спасење је пре свега способност за богоопштење, која се заснива на љубави према Богу. Грешник воли грех и ова сила греха ће га вечно одвајати од Бога. Загробно битије грешника постаће центрифугално кретање, односно бесконачно удаљавање од Бога и уподобљење сатани. Апостол Павле је рекао: Не ја, већ благодат, која живи у мени,[4] и на другом месту: Док се не одслика у вама Христос.[5] У души грешника се испољава, као слика на дасци, мрачни лик сатане, зато је спасење за грешника немогуће.[6] Он се налази у мистичком јединству са сатаном, при чему је способност избора за њега већ нестала. Остала му је природна воља као хтење, а гномичка воља – могућност да бира – је атрофирала у његовој души.[7] Да ли ће болесник који болује од рака, који му стално причињава јаку бол ако се смести на најлепше место на земљи – због тога бити срећан? Да ли ће се човек који болује од туберкулозе излечити ако се стави на златни кревет? Да ли ће се смањити патња човека који умире од жеђи ако се донесе до дубоког зденца, из којег не може да захвати воде? Међутим, то су само бледе сенке онога што се дешава у души грешника. Он се мучи, али му мржња према Богу не даје могућност чак ни да пожели рајски живот. Он престаје да схвата шта је то вечна радост.
Уподобљење демону је метафизичка тама, у којој се грешник налази. Бог може све, али не може да одузме дар који је дао човеку,[8] а овај дар је слободна воља, она одређује овде, на земљи, његово вечно битије, с ким је он: с Богом или са сатаном, чији се лик изображава у дубинама његове душе.“
Дама упита:
„А зашто је Господ човеку дао слободну вољу?“
Духовник одговори:
„Да није слободне воље човек не би био богослично биће, већ само предмет овог света. У нужности нема ни добра, ни зла. Моралне категорије постоје тамо где постоји избор. Питате зашто вас Господ није начинио мувом, китом или псом, односно животињом или хомоидом без слободне воље, неким биомеханизмом, којем је можда дат већи интелект него другим бићима, али који није човек већ предмет. Где нема слободне воље нема ни образа Божијег; где нема образа Божијег нема богоопштења.“
Дама упита:
„Прихватам мисао да грех није просто скретање од добра, већ мистичка причесност сатани. Међутим, зашто на вечне муке морају бити предати иноверци, који нису знали Христа и чак нису чули за Њега?“
Духовник је одговорио:
„Један од најтрагичнијих и истовремено најважнијих фактора у историји јесте Адамов пад у грех. У овом акту богоодступништва, богоодбачености и богоборства прародитељи су се заједно с будућим човечанством, које се потенцијално састоји у њима, предали у ропство сатане. Псалмопојац сведочи: У безакоњима сам зачет и у гресима ме је родила мајка моја.[9] Грех је погодио целог човека, не неки део његове душе, већ сву његову духовно-телесну монаду.[10] Грех се као печат припадности сатани, преноси у самом зачетку, зато се о чистоти новорођенчета може говорити само условно. Постоји инкубациони период болести, кад се она још не испољава, иако је човек инфициран, и кад протиче без спољашњих симптома. У детету живи грех, који трује читаву његову природу, само што се он још не испољава у виду свесних дејстава иако су неки од светих отаца код деце у најранијем узрасту примећивали страсти као што су злоба и љубомора. Због тога је крштење названо другим рођењем. Овде постоји искупитељна сила Христових страдања; ван ње је очишћење немогуће. Људи који исповедају друге религије немају средстава за спасење. За добра дела могу да добију од Бога неке дарове, а умрла новорођенчад – извесну утеху, али не добијају Самог Бога. Зато је спасење ван Цркве немогуће. Међутим, у рају и у паклу обитељи има много и свако ће добити по својим делима.“
Дама упита.
„Али зашто Господ није дао живот нерођеној деци и зашто није послао мисионаре да проповедају онима који нису ни спознали Христа?“
Духовник одговори:
„Зато што очигледно нису били у стању да приме јеванђељску благовест.[11] Крштење би за такве људе било још већи повод за осуду. Јеванђеље се није проповедало тамо где, како је Господ предвидео, није било ниједног човека који би могао да се спаси.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ориген (око 185-254.) се родио у Александрији и стекао је сјајно образовање. Његов отац је постао хришћански мученик кад је син имао седамнаест година. Ориген је желео да се угледа на оца, али му мајка није дозволила да то учини. Ориген је изгарао од ревности по Богу: почео је много да пости, мало је спавао, ишао је бос и чак је ушкопио себе да би избегао саблазни. Са осамнаест година Ориген је постао наставник у училишту оглашења које је у његово време постало истински интелектуални рај, по речима светитеља Григорија Неокесаријског, који се у њему школовао. У време прогона хришћана 216. године Ориген је нашао уточиште у Палестини, где је основао исто овакво училиште „Александрију у минијатури“, али је поново позван у домовину. 231. године у Кесарији Палестинској рукоположен је у чин свештеника, међутим, против овог рукоположења је уложен протест због ушкопљења и Ориген је био одлучен од Цркве. Ориген је уживао изузетан ауторитет, код њега су људи долазили из далека, само да га чују, и свака његова реч се стенографски записивала. За време прогона цара Декија Ориген је у Тиру био заточен у тамницу. Држан је с гвозденим оковима на врату или по неколико дана растегнутог на справама за мучење, али се он хришћанске вере није одрекао и био је пуштен из тамнице после чега је убрзо умро. Скоро 300 година после тога био је оптужен за десет јереси на Помесном Константинопољском Сабору (543.) и предат анатеми 553. године на Петом Васељенском Сабору, такође је проглашено да његова дела треба спалити. У многим случајевима Оригенове идеје су постале класичне за хришћанско богословље, али с друге стране низ њих је послужио као хранљиво тле за мноштво различитих јереси, почевши од аријевске. У корену је било погрешно његово учење о Богу, о Христу као о „твари“, о „Христовој души“ о презумпцији душа и њиховом пресељењу, о греху, о смрти, о спасењу свих, укључујући и ђавола. Тајне Цркве је схватао чисто симболично, Свето Писмо је тумачио алегоријски, до потпуног занемарења његовог историјског смисла.
  2. Апокатастаза (од грч. άποκατάστάσις – повратак, обнова, довођење у првобитно стање) – термин који је користио Ориген, дајући му смисао да ће се сва твар, укључујући и ђавола обратити, поново сјединити с Богом и спасити. Ово учење Црква је одбацила у VI в. као јерес.
  3. Синергија (од грч. συνεργός – онај ко суделује, помаже) – сарадња између Бога и човека. Спасење човека је Богочовечанско дело, оно нежно захтева потпуност учествовања, како Божанског, тако и људског начела. Човек делатно учествује у ономе што у њему и кроз њега савршава благодат Божија: Приближите се Богу и приближиће вам се (Јак. 4, 8). О томе су сложно учили сви свети оци Православне Цркве. Најпотпунију разраду је појам синергије добио у радовима светог Григорија Паламе. Код оца Рафаила реч „синергија“ је у погледу ђавола наведена по аналогији, и наравно, оваква синтагма звучи необично.
  4. Уп. 1 Кор. 5, 10.
  5. Уп. Гал. 4, 19.
  6. Има се у виду да спасење није могуће за грешника, који пребива у свом греху, не решава се на покајање.
  7. Овде отац Рафаил говори о стању човека који се свецело предао служењу својим страстима, о својеврсној „смрти пре смрти“ – о духовној смрти. Човек у таквом стању више не бира, већ просто живи у греху који је за њега постао природно стање. Међутим, способност избора као таква остаје у сваком од нас до самог напуштања овог живота, у ма каквом духовном или душевном стању да се налазимо. „Могућност избора је атрофирала“ није строга дефиниција, већ пре фигура коју аутор користи.
  8. „Не може“ је врло условно: за Бога не постоји ништа немогуће. Једноставно, овај дар, дар слободе је по замисли Божијој неодузмљив.
  9. Уп. Пс. 50, 7.
  10. Монада (од грч. μονάς – јединица, једино) означава елемент битија, следећи појам у низу кад је у питању монада јесте „дијада“. Појам монаде је уведен у античкој философији, у Платоновој Академији, под утицајем питагорејства и касније је широко коришћен све до ХХ века. Специјално учење о монадама, монадологију, створио је Лајбниц. Његове монаде су сличне атомима, али су нематеријалне за разлику од њих и поседују психичку активност, оне су „стална жива огледала васељене“. Монаде се деле на примитивне, монаде-душе и монаде-духове; њима се објашњава непрекидност психичког живота и свеопшта повезаност процеса који се одигравају и читавом свету. Код Оригена се монадом или јединством назива Бог. Она присуствује и у теозофији: „По теозофском учењу, човек у својој суштини представља монаду, честицу Божанства… Ова монада… потенцијално садржи у себи све Његово добро и савршенство… он [човек] треба да се потруди да пробуди све силе које у њему спавају“ (Паври П.Т. Теозофија у питањима и одговорима / прев. с енгл. М., 1997., стр. 139).
  11. Ради се о нерођеној деци и о онима који у свом животу нису чули проповед о Христу.

Један коментар

  1. Najbolji ste

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *