У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Део 6
 
Прошло је неко време. Дама је поново дошла код духовника на разговор.
“Примате ли госте?” упита она.
Духовник одговори:
“За госте немам времена. Али ако сте дошли по духовну помоћ увек сам спреман да вас примим.”
Дама упита:
“Како примате: с радошћу, као новорођено дете за Бога или с негодовањем, зато што је неуморна старица дошла да вам досађује?”
Духовник одговори:
“Моје емоције су у овом случају другостепена ствар. Зашто вас не задовољава мисао да вас прихватам због своје дужности? Да је код мене дошао мушкарац њега би занимало шта ћу да кажем, а жени је подједнако занимљиво како ћу то рећи. Њој није важан само одговор, већ и тон и израз лица.”
Дама је рекла:
“Вероватно је да у овом смислу имате солидно искуство. Међутим, ипак треба истаћи да вас без обзира на моје мање каприце пажљиво слушам.”
Духовник се није сложио:
“Између “слушам нешто” и “слушам некога” постоји разлика. Прво се види одмах, а друго се открива касније.”
Дама рече:
“Желим да вас изненадим. Ипак, почињем помало да вас слушам, односно у себи се слажем с вама: по вашем савету читала сам књиге Владимира Соловјова,[1] Флоренског,[2] Булгакова,[3] као и блаженог Августина. Блажени Августин ме је освојио својим говором, неке његове изреке су заслепљујуће, као светлост муње. Међутим, тешко ми је да га читам одједном. Он својим обимом заклања од мене самог себе: замислите да стојим испред планине, али не могу да је видим у целини, зато што је огромна. Покушавам да је разгледам с различитих страна, али су преда мном стално испусти и огромно камење овог колоса. Или, другим речима: желим да разгледам слику која је насликана на великом платну, али мој поглед не може да је обухвати и ја се умарам од величине слике. Хватам само фрагменте личности блаженог Августина, а његова дела за мене некуда отпливавају. Најближа ми остаје његова “Исповест”, али осећам да су његова осећања рођена љубављу према Богу за мене недоступна. Ове химне више доживљавам као надахнуту музику или лепоту речи. Ретко је да се у једном човеку споје песник и философ, да из једних уста звучи душевна лирика и строг, па чак и суров ригоризам. Чини ми се да наши савременици Августина лоше схватају и зато недовољно цене: они га читају другим очима, истим као што су моје. Зато мислим да блаженом Августину треба да се вратим касније, кад већ пређем неке путоказе на духовном путу.”
Духовник одговори:
“Августинова дела су на граници између духовног и душевног. У њима се созерцање додирује с емоцијама, као да су се дотакла два електрична кабела високог напона и као да је од њих полетела каскада заслепљујућих искри. Хтео бих да кажем да нисте толико осетили колико сте предосетили Августина. И заиста је најбоље да га неко време оставите на миру, тачније, да себе оставите на миру од њега.”
Дама настави:
“Прочитала сам Флоренског – оно до чега сам могла да дођем. Не сматрам да сам довољно у Цркви, а књига “Стуб и утврђење истине”[4] ме је бацила уназад, у свет мог некадашњег живота. Видела сам у њој хришћанство и Цркву у некој далекој перспективи и учинило ми се да Црква не личи на наш храм, већ на античко здање са стубовима. Учинило ми се да се у овој Цркви нико не моли, већ у њеном дворишту шетају философи, одевени у тоге, и ватрено о нечему беседе и споре показујући прстима некуда у празно небо. У овој књизи нема топлине, у њој је хладноћа мермера, на којем су исклесани неки тајанствени знаци. У принципу, осетила сам некакву поетску насладу, као да не читам теодицеју[5] богослова, већ стихове Брјусова[6] или мистерије Пшибишевског.[7] Ова књига зрачи тананим мирисом окултизма. Одавно сам се опростила од декаденције[8] у поезији, а сад сам се неочекивано срела с њом у богословљу. Флоренски запањује својом ерудицијом, али истовремено ништа не објашњава већ гуши читаоца. Ученост Флоренског личи на ученост средњовековног алхемичара која је израсла из магије.
Духовник упита:
“Да ли знате да је Флоренски својевремено писао песме?”
Дама одговори:
“Нисам читала његове песме, али мислим да су по форми беспрекорне, као Готјеови[9] стихови и да личе на камене надгробне плоче које су лепе, али никоме нису потребне.”
Духовник упита:
“А како вам се свиђа његово учење о Софији?”[10]
Дама одговори:
“У младости сам посећивала теозофски[11] кружок Николаја Ломидзеа. Ту смо се бавили читањем окултне литературе, различитих руководстава за јогу и организовали спиритистичке сеансе. Онда сам почела да идем у цркву и поредећи стање у којем сам некада била на спиритистичким сеансама – стање погружености у демонску мистику, која личи на играње ватром, стање које испуњава душу неостваривим сновима, а срце тајном гордошћу, и оно што сам осећала у храму дошла сам до закључка да треба да прекинем да се виђам с некадашњим пријатељима као што се знамењем крста разбија зачарани круг. Зато сам и дошла код вас као дете, само што је то дете затровано отровом које је узимало у току неколико година. Питали сте ме да ли сам вас слушала, да ли сам испуњавала оно што сте говорили. Споља гледано, слушала сам вас, држала сам каменчић у устима, испуњавала молитвено правило, али сам у себи непрекидно протествовала против учења Цркве. Истовремено сам схватала да је то искушење, да у мени говори стари теософски квасац. Знам да су моје сумње таласи који запљускују површину душе из мора оне паганске лажи у којој сам живела.”
Духовник рече:
“Овоме треба додати и оно што сте прећутали. У вама се не подижу само неке раније теозофске представе и идеје, већ и ваше страсти, које би веома желеле да оправдају себе кроз теозофију. Мој друг, свештенослужитељ, ми је причао да је у детињству читао Шилера[12] и Гетеа,[13] а у младости се бавио симболистима,[14] акмеистима[15] и осталом декадентском трулежју. Затим је схватио да је све то само магија речи, манифестација демонизма и окренуо се Цркви. Примио је монаштво и пред њим се отворио свет друге, чисте лепоте. Говорио је да је потпуно заборавио оно што је раније читао и волео је да понавља речи једног средњовековног философа: “Бог по Својој моћи може да уништи прошлост као да није ни постојала.” Међутим, касније је пао у неко искушење, почео је да се супротставља свом духовном оцу и да крши молитвено правило. Једном, кад се након што се лењо помолио спремао за спавање одједном је, на своје чуђење открио да су у његовој души почели да звуче стихови које је некада читао, као да су се отвориле бране сећања и као да је из њих потекао муљ. Исповедио је ово свом духовнику, покајао се због непослушања и почео је пажљивије да се односи према свом унутрашњем животу.
Прошло је извесно време и ове успомене су поново нестале, као облак који је расејао ветар, као што се ујутру топе ноћне сенке.
Прошло је још извесно време и под руку му је пала нека заумна философска књига. Почео је да је чита, ни сам не знајући због чега, и поновило се исто искушење. Неочекивано се сетио оперске арије, и то не неке озбиљне, већ из “Севиљског берберина”. Оваква веза између антологије немачке философије и “Севиљског берберина” се тешко може дефинисати, али мислим да је узрок један: молитва је ослабила, благодат је отишла, око ума се од Бога окренуло ка земљи и отвориле су се ране за које је изгледало да су се зацелиле.
Мислим да ће после Страшног Суда Господ уништити греховну прошлост спасених, а засад благодат само скрива човекове грехове.”
Дама упита:
“Да нисте случајно ви и ваш друг једно исто лице?”
Духовник одговори:
“Не. У младости сам осећао одвратност према философији “новог доба”, нарочито немачкој, нешто попут алергије: до главобоље и мучнине. Више волим “Севиљског берберина” него Фихтеа[16] или Хегела,[17] тако да што се тога тиче можете бити мирни.”
Дама рече:
“Опростите што постављам питања која немају везе с оним о чему говоримо, али ја сам ипак жена и зато треба да будете снисходљиви према мени. Жена чак и кад се исповеда пред духовником, покушава да завири у његову душу, да је интуитивно види, да “осветли” његов унутрашњи живот и ухвати га у своје емоционално поље. Може се десити да жена много тога не схвати, али она то надомешта неким унутрашњим осећајем. Чак и кад поставља метафизичка питања она проучава свог сабеседника; кад дође код лекара жена је спремна да му саветује које рецепте да јој препише а затим, ако јој се укаже прилика, да га лечи. Зато имајте у виду мој комплекс како касније не бисте обраћали пажњу на њега.
Сад се враћам на ваше питање о томе како се односим према учењу Флоренског о Софији. Рећи ћу отворено, не схватам то учење и чак нисам ни покушавала да га схватим, али се сећам да је, кад сам одлазила у теософски кружок наш руководилац организовао предавања после којих је давао своја објашњења и коментаре поводом прочитаног; он је имао специјално исписане цитате из древних гностичара. Ломидзе, такво је било његово презиме, је владао немачким језиком и нека истраживања је, укључујући преводе с грчког на немачки касније преводио на руски. Кад је читао цитате из гностичких трактата мени је било досадно. Из пристојности сам се правила да слушам, односно трудила сам се да не слушам. Све ми је то изгледало као нека мрачна фантазија, игра огромних мртвих сенки. Међутим, ове сенке нису падале одозго на доле, већ одоздо на горе и заклањале небо. Неки од присутних су на таквим предавањима изражавали своје одушевљење и говорили да су гностичари[18] интелектуално на много вишем нивоу од хришћанских писаца. Говорили су да су гностичари Валентин[19] и Василид[20] – више се не сећам других имена – генији, који ће бити схваћени у будућности. Међутим, мене би тад обузимала нека туга. Од тада сам нејасно запамтила учење о Софији. Једном сам упитала своју другарицу: шта је на крају крајева Софија. Она је одговорила: “Одаћу ти тајну, то је женски бог и њему не треба да служе мушкарци, већ ми, жене; Софија не треба да има свештенике, већ свештенице.”
Ове речи су ми звучале као шала, али другарица је о томе говорила с надахнућем, чак су јој очи гореле неким чудним “мачјим” сјајем. Кад сам читала Флоренског, и кад би ми поглед пао на реч “Софија” сећала сам се речи моје другарице: “Софија је женски бог који ће се у будућности открити свету,” – речи изговорених с револуционарним патосом. Никад нисам била феминисткиња као неке жене из моје околине. Феминизам је у мени будио одвратност. У стара времена скитска племена су поред путева правила статуе – људске фигуре исклесане у камену; оне су се састојале од торзоа и главе, али нису имале руке и лица. Није се могло одредити да ли је то мушкарац или жена; називале су се “камене бабе”. Феминизам ми изгледа као производња “камених баба”. Жене су хтеле да се изједначе с мушкарцима и претварале су се у нека груба, безоблична бића. Губећи женску лепоту нису добијале мушку снагу; губећи тананост и префињеност душе, нису стицале ширину мушког разума. Феминисткиње које су демонстративно истицале своју равноправност тиме што су возиле бицикле улицом с цигаретом у рукама, изгледале су ми као издајице женског достојанства, некакве живе карикатуре. Зато сам више волела да код Флоренског прескочим странице на којима се говорило о Софији.”
Духовник је приметио:
“Многи наши савременици су имали лажне, вулгарне представе о хришћанству. Њима се сугерисало да је хришћанство религија робова и деце, да је у моралном смислу то гажење људског достојанства, бекство од тешкоћа и борбе у иреални свет, да је то на интелектуалном плану – заосталост и опскурантизам. Људима који не верују због незнања, превареним атеистичком пропагандом књиге Флоренског, оца Сергија Булгакова и других философа-богослова могу бити од користи – могу да побију некадашње представе о хришћанству и Цркви и да послуже као прекретница у њиховом духовном животу. Ове књиге нашим савременицима могу да покажу да су били просто несавесно преварени, могу им отворити очи и указати да је сједињење с Богом у вечности главни задатак и циљ људског живота. За неверујуће ове књиге могу постати први кораци ка Христу, а за верујуће, напротив, кораци који удаљују од Христа, кораци према паганском магизму или рационалистичкој философији.”
Духовник настави:
“Једна жена из вашег круга ми је поставила питање: “Зашто књиге Владимира Соловјова и његових следбеника, пре свега Флоренског, поседују већу привлачну силу, богатство идеја и слика него књиге ортодоксних богослова; зашто их интелигенција, а нарочито омладина, врло радо чита?” Одговорио сам јој: “Зато што су оне више у складу с нашим временом, с периодом духовне кризе кад се као на пукотини откривају слојеви. Осећа се чежња за изгубљеним, жеља да се оно пронађе и врати, и истовремено – нека духовна парализа, тежња да се подвиг замени расуђивањем, тајна – знањем, а духовност – окултизмом. Мноштво и јаркост идеја и слика нам говоре о томе да човек трага; он још није нашао и још није открио оно што тражи, а кад пронађе оно што тражи све непотребно отпада. Међутим, ова концентрација на главном није губитак, већ стицање и резултат. Кретање духа, његов живот и дејство теже се преносе посредством речи него стање душе и њени емоционални успони и падови. Душа као да се открива у гами јарких боја. Дух зрачи тихом светлошћу. Глас духа се може чути само ако га човек ослушкује у тиховању. За човека који није укључен у живот Цркве, који није доживео сусрет с благодаћу, опис овог стања, овог сусрета остаје несхватљив. Не доживевши је он неће наћи унутрашњу сазвучност с оним што ће читати у духовним књигама; оне могу да му изгледају монотоне, па чак и безбојне. Навешћу следећи пример: најлепша панорама се открива са средине високе планине, а онај ко се попео на врх, види пред собом само небо и снег. Флоренски, Булгаков и други су се зауставили на раскрсници, на пола пута. У њиховим делима нема духа, у њима је сублимација земаљске лепоте и напетост интелектуалног трагања, и још увек оштар укус паганског магизма.”
Дама је признала:
“У ствари, кад сам прочитала Флоренског добро сам схватила само једно: да бих могла и да га не читам. Што се тиче Владимира Соловјова, он је песник без талента, о томе имам неког појма. То није језик поезије, већ нешто досадно у стиховима. Најуспешнији су му неколико епиграма, али се у њима не испољава добродушна иронија, па чак не ни мушки сарказам, већ нека женска осветољубивост, као да се кикоће од задовољства што може да боцне свог сабрата. Нисам могла да прочитам његове философске трактате, али у одговорима својим опонентима он прибегава софистичким довијањима и језуитским лукавствима. Прочитала сам његову приповетку “Три разговора”.[21] Од свих актера само ми је генерал изгледао као православни хришћанин, а дипломата као неверујући брбљивац. Што се тиче трећег дела о антихристу, то је исти такав сурогат и фалсификат као приче Лава Толстоја на сижее из патерика.”
Духовник је рекао:
“Кад бисте могли да прочитате његова философска дела, видели бисте у ранима смесу хришћанства и будизма, а у каснијим Православља и католицизма. То је тип интелектуалца-унијате[22] у којем нема ничег целовитог. Он по нечему подсећа на Григорија Сковороду,[23] само болесног од алкохолизма, који не лута по пространствима Украјине, већ по викендицама својих пријатеља.”
Дама примети:
“Ево, написали сте епиграм о Владимиру Соловјову.”
“То ће пре бити епитаф, али ипак, не заборавимо главни циљ наше беседе: почните да читате велике оце Цркве, а затим поделите са мном своје утиске.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Соловјов Владимир Сергејевич (1853-1900.) – син познатог историчара С.Соловјова који је написао историју Русије у 29 томова. Деда Соловјова је био свештеник. Соловјов је стекао разноврсно образовање: три и по године се школовао на физичко-математичком факултету Московског универзитета после чега га је напустио, 1873. године је стекао титулу дипломца историјско-филолошког факултета, а већ годину дана касније одбранио је магистарску дисертацију “Криза западне философије (против позитивиста)”, која му је донела велики углед. 1880. године одбранио је докторску дисертацију “Критика апстрактних начела” и постао предавач, његова предавања су изазивала огроман ентузијазам. Међутим, годину дана касније, кад је дошло до убиства цара Александра II он је наступио против смртне казне за убице и због тога је био удаљен из Петербурга. Тако се завршила његова предавачка каријера. 1880. године на позив римокатолика је путовао у иностранство и тамо објавио две књиге, у којима је похвално говорио о Католичкој цркви. После изласка друге књиге, “Русија и Васељенска Црква” духовник му је забранио да се причести рекавши: “Иди на исповест код својих католика.” Соловјов је седам година патио због ове забране и на крају је 1896. године примио причешће од католичког свештеника. На основу овога католици сматрају да он припада њиховој цркви. Не причешћујући се затим још три године, пред саму смрт Соловјов је позвао православног свештеника и примио од њега Свето Причешће. Кад му је било четрдесет седам година упокојио се на имању кнежева Трубецких “Ускоје” (данас је то рејон Јасењево у Москви).
    Духовни пут Соловјова је био веома сложен. Са седам година почео је да чита житија светаца и у њему се родило јако мистичко осећање и тежња ка аскетизму. Међутим, с тринаест година избацио је у башту све иконе и до осамнаесте године био је страствени присталица материјализма, нихилизма, па чак и комунизма, притом се бавио спиритизмом. Први пут је као деветогодишњи дечак Соловјов угледао привиђење у облику жене “у таласима златастог плаветнила” и препознао је у њој “Софију, Премудрост Божију”. Касније, кад је радио у Британском музеју имајући у роковнику молитву Светој Софији Премудрости Божијој “она” му се поново јавила. Било је и треће виђење. Он је уопште имао мноштво разних виђења, а од 1889. године почео је често да му се јавља ђаво, за шта постоје сведоци (в. Лоски Н.О. Историја руске философије. М. 1991., стр. 123-124).
    Соловјов је оснивач својеврсног религиозно-философског култа Софије у Русији. Он је сматрао да је софиологија коначни циљ и људске и биолошке еволуције уопште. По његовом мишљењу човечанство је достигло тачку развоја кад верске разлике треба да буду одбачене, кад треба да се догоди светско уједињење око Софије и Дух на крају треба да преобрази материју. Соловјов је био иницијатор хришћанског универзализма, који тежи помирењу Цркава. Био је поклоник реформи Петра Великог као “смелог одрицања од народне искључивости”, покушавао је да да понижавајућу критику словенофилства с његовим “поклоњењем народу”, антисемитизма и Толстојевог учења о непротивљењу злу.
  2. Флоренски Павел Александрович (1882-1937.) – свештеник, истакнути мислилац, “руски Леонардо да Винчи”. Завршио је физичко-математички факултет Московског универзитета и Московску Духовну Академију. 1914. године је одбранио магистарску дисертацију “О духовној истини”, чију основу представља дело “Стуб и утврђење истине” без главе “Софија” која је изузета по савету ректора МДА епископа Фјодора (Поздјејевског). Појам “Софије, Премудрости Божије” био је фундаменталан за “Стуб” који је Флоренски дефинисао као опит софиологије. Премудрост Божија се у хришћанству поштује, али се не сматра за посебну “личност”. Под Премудрошћу Божијом се подразумева једно од Божанских својстава. Њена персонификација и додељивање самосталности покреће догматски проблем односа између Софије и Три Ипостаси Пресвете Тројице. Без обзира на то и Флоренски и Соловјов су инсистирали на ипостасности, личностности Софије, на пример, Флоренски ју је дефинисао као “Ипостасни Систем миротворних мисли Божјих” (Флоренски П.А. [Дела: В 2. т.] Т.1: Стуб и утврђење истине. М., 1990. део 1, стр. 332).
    Особености погледа на свет Флоренског увек су представљале предмет дискусије. Недоумицу је изазивала пре свега чињеница да у његовој теодицеји “на чудан начин нема Спаситеља” (Флоровски Г.В., прот. Путеви руског богословља. Париз, 1937., стр. 497). Даље, он је црпео своје идеје из најразличитијих извора, укључујући платонизам и окултизам, и укључивао је у курс историје философије на МДА, на којој је био професор, део о окултизму. Општи утисак о њему добро је изразио Н.Берђајев у чланку “Стилизовано Православље (Отац Павел Флоренски)”: “Све ми се чини да је свештеник Флоренски декадент који се одвојио и који зато позива на простоту у свакодневном животу и природност – духовни аристократа и зато позива на црквени аристократизам, – да је он пун греховних склоности ка гностицизму и окултизму и зато тако непомирљиво истребљује сваки гностицизам и окултизам” (Сабр. дела: в. 4 т. Т. 3: Типови религиозне мисли у Русији. Париз, 1989., стр. 714).
    1933. године отац П.Флоренски је ухапшен, годину дана је провео у Бамлагу, где се бавио научним истраживањима вечно смрзнутог тла, 1934. године је премештен у Соловјецки логор. Овде је обавио истраживањем добијања јода из водених биљака, које је и данас познато. Овде је 8. децембра 1937. године стрељан.
  3. Булгаков Сергеј Александрович (1871-1944.) родио се у породици свештеника, у младости је био марксиста, затим је прешао на кантовски идеализам и на крају на “идеал-реализам” Православне Цркве; био је страсни присталица Соловјова. 1901. године постао је професор политичке економије на Кијевском политехничком институту, 1904. године је заједно с Н.А.Берђајевом купио часопис “Нови пут” после чега су основали “Питања живота”. 1906. године Булгаков је постао доцент на Московском универзитету, 1907. године је био члан Друге Државне думе као посланик партије кадета, 1909. године је наступао као заступник идеологије присталица часописа “Вехи”, 1911. године се повукао, 1918. године је примио свештенство. 1922. године је протеран из Русије. У иностранству је био један од идеолога РСХП – Руског студентског хришћанског покрета, као и посленик екуменистичког покрета. 1925. године је постао један од оснивача Париског православног богословског института, његов декан и професор догматског богословља. 1935. године Московска Патријаршија и инострани Карловачки Архијерејски Сабор су осудили учење Булгакова и оно је проглашено за јерес, која уместо црквеног учења потура гностичка тумачења на која Црква упозорава сву своју верну децу. Умро је од излива крви на мозак.
  4. “Стуб и утврђење истине. Покушај православне теодицеје у дванаест писама” је главно философско-богословско дело П.Флоренског “Довољно се философирало на тему религије и о религији…” каже он о овом раду. “Треба философирати у религији, погрузивши се у њену средину” (Флоренски П.А. Уводна беседа пред одбрану магистарског…// [Сабрана дела: В 2 т.] Т. 1. део 2, стр. 824). Ова књига је врло дубока и и лична: “”Стуб” пре свега одражава његов духовни живот 1904. године – време преласка с Московског универзитета на Московску Духовну Академију” (Игуман Андроник [Трубачов]). Из историје стварања књиге “Стуб и утврђење истине” // Исто. стр. 829). Књига Флоренског је имала четири редакције. Прва је била дипломски рад “О религиозној истини” (1908). По савету проф. А.И.Введенског прерађена је ради одбране титуле магистра богословља, названа је “О духовној истини” (трећа редакција) и одбрањена 1914. године. Свештеник Павел Флоренски је за овај рад награђен 1914. године Филаретовском наградом, а 1915. године Макаријевском. Без обзира на то, учење о Софији је одмах наишло на оштру критику као неприхватљиво за православно гледиште. Четврта потпуна редакција “Стуба” ја изашла 1914. године и сматра се његовом коначном варијантом. О развоју идеја софиологије у њој в. нап. 19.
  5. Термин теодицеја (од грчк. – θεός – Бог и δίκη – праведност), “оправдање Бога” 1710. године је увео Лајбниц, који је тако назвао своје највеће дело. Под теодицејом се подразумева оправдање Бога за присуство зла у свету, одговор на питање зашто праведници страдају, а нечастиви напредују, усаглашавање благости Божије с Његовом праведношћу и свемоћи. Лајбниц је нашао излаз из проблема теодицеје у теорији предодређене хармоније коју је сам створио, а Калвин и ислам – у идеји предодређености. У ствари, овај проблем се решава уз помоћ појма слободне воље: Бог је створио Анђеле и људе као савршене, ради пуноте савршенства Он им је даровао слободу воље. Људи су слободни у свом моралном избору између добра и зла, а њихов избор моралног зла изазива физичко зло. Бог забрањује људима да чине зло и кажњава их због њега, а кад то допушта, околности уређује тако да из тога проистекну добре последице, које су потребне и корисне за опште добро, које воде ка савршенству људи. Човек оно што се догађа сматра злим зато што није у стању да оцени догађај у целини, да одреди његов истински значај.
  6. Брјусов Валериј Јаковљевич (1873-1924.) се родио у богатој трговачкој породици и био је васпитан у духу материјализма и атеизма. С деветнаест година уписао се на катедру историје на Московском универзитету, ту се упознао с поезијом француског симболизма и почео је да жуди за брзим успехом: “Спори успех… То је мало! Мени је мало… Треба наћи звезду водиљу у магли. И ја је видим: то је декадентство… Може бити лажно, може бити смешно, али будућност припада њему, нарочито кад нађе достојног вођу… А тај вођа ћу бити “ја”. Као студент је издао две књиге с егоцентричним називима: “Ремек-дела” и “То сам ја” – и по завршетку универзитета заиста је постао вођа новог правца у књижевности – симболизма. Брјусов је помогао да се за симболисте оснују посебна издавачка кућа “Шкорпион” и часопис “Вага”. Егоцентризам је увек био главна црта његовог карактера: “Он није волео људе,” сећао се Ходасевич, “зато што их пре свега није поштовао… Није волео логаритамску таблицу… Он је страсношћу, неприродном љубављу волео да заседа, пре свега, да председава.” Брјусов није прошао поред окултног наличја живота. 1908. године је писао: “Проучио сам XVI век, као и оно што се назива “тајним наукама”, познајем магију, познајем окултизам, знам спиритизам, упознат сам с алхемијом, астрологијом и теозофијом”. За књигу “Сви напеви” сачинио је каталог начина да се изврши самоубиство у стиховима. Исте године почео је да користи морфијум, и никако му није пошло за руком да се избави ове болести. За време Првог светског рата Брјусов је радио на фронту као дописник једних од новина, али је напустио позорницу ратних дејстава, назвавши рат бесмисленим. Прихватио је октобарски преврат, 1919. године је ступио у ВКП(б) и постао енергични творац нове клтуре, организовао је Врховни књижевно-уметнички институт којем је 1923. године у част јубилеја Брјусова додељено његово име. На Московском универзитету је држао предавања из најразличитијих предмета. Био је на високим функцијама у различитим сферама, чак и у Гукону – Главној управи за коњушарство. Захваљујући лојалности Брјусова, његова породица 20-их година ХХ века ни у чему није оскудевала. Поводом смрти Брјусова Саша Чорниј се одазвао у Паризу следећим речима: “Индивидуалиста, префињени естета, парнаски сноб, који је тако вешто имитирао песника, који лебди над плебсом, и одједном таква срамна каријера… Црвени цензор, који је отео својој сабраћи последње парче хлеба.”
  7. Пшибишевски Станислав (1868-1927.) – пољски писац, који је започео књижевну делатност 90-их година XIX в. у Берлину на немачком језику. Његова дела “Homo Sapiens”, “Деца сатане”, “De profundis” и др. су постала последња реч западне културе, а он лично, знаменосац немачког модернизма и декадентства. Док је у Берлину био уредник пољских социјал-реформистичких новина с јаком националном обојеношћу писао је напредне чланке у стилу библијских проповеди. 1898. године се пресељава у Краков и преводи своја дела с немачког језика, а затим пише нова на пољском. После 1905. године успех Пшибишевског опада, до краја живота се бави пропагандом пољског национализма, католичком ортодоксијом и мржњом према комунизму и СССР-у. У Русији је постао популаран 1908-1911. године, кад су изашле његове 52 књиге. Под његовим утицајем били су Брјусов, Ремизов и Андреј Бјели. У делима Пшибишевског доминирају два мотива: болесни еротизам и псеудореволуционарност. Његови револуционари се не боре у име друштвених идеала, то су само “деца сатане” која уништавају друштвено устројство под притиском тајанствених паклених дубина. Његов психологизам се састоји у откривању подсвесних сексуалних екстатичких стања, опису експлозија страсти, самобичевања и т.сл. Волошин је 1904. године портрет Пшибишевског осликао на следећи начин: “Он је као руски државни лекар: пијаница, лице црвено, брада риђа. Има чудне наступе. Одједном почиње да жваће нешто… на пример завесу.”
  8. Декаденца (од лат. decadentia – пад) – културна и интелектуална појава с краја XIX – почетка ХХ века, која је ставила себе у опозицију према опште прихваћеним моралним нормама. Декаденти су лепоту схватали као највишу вредност, која је сама себи довољна, грех и порок су се често естетизирали и опевали. Уметничко мишљење декадената се одликовало неприродном раздробљеношћу, оно се демонстративно одрицало реалистичког приказивања стварности, при чему су они изјављивали да су се преорјентисали с вредности разума, здравља, јунаштва, воље и др. на минус-вредности животног пада: лепоту гашења, полуосећања, бледе ликове, заборав, очајање, безизлазност итд. Идеја декаденције као погледа на свет настала је код Ничеа, који ју је објашњавао порастом улоге интелекта на позадини слабљења нормалних животних инстинката. Термин “декаденца” је настао у Француској након што су симболисти Бодлер, Верлен и Рембо 1886. године основали часопис “Декадент”. Декаденца се поистовећивала с симболизмом, а кад су га почетком ХХ века заменили футуризам, акмеизам, имажинизам, експресионизам и др. декаденцом су почели да се називају и они. Термин “модерна” настао је у вези с истим овим представницима декаденце као ознака за “непревазиђену прогресивност” њихових погледа.
  9. Готје Теофил (1881-1872.) је син наполеоновског официра, француски писац, критичар, идеолог парнаске школе, који је истакао крилатицу: “Уметност ради уметности”. С деветнаест година објавио је први зборник стихова и постао редован посетилац књижевних салона, на којима се одликовао оригиналношћу суђења и испадима. Био је противник морализма у књижевности: “Сматрам да је задовољство циљ нашег живота, једино што је корисно на овом свету,” писао је Готје (Триков В.П. Француски књижевни портрет XIX века. М., 1999. стр. 227). Готјеов стил се одликује мотивима бајроновског демонизма, епикурејством и еротиком, склоношћу према фантастично-необичном и иронијом. Путовао је по Европи и Блиском Истоку, неко време је провео у Русији.
  10. Поклоњење Софији као поседници жељеног знања, у којем су видели натциљ, било је својствено пре свега гностицима (в. нап. 28). Њихова Софија силази на земљу да би исправила своју кобну грешку коју је учинила приликом стварања света. Софија је премудра, она сједињује у себи Божанско и људско, схваћено као отпадање од Божанског, које достиже степен демонизма, односно двојност Софије постаје раздвојеност и дволикост, разједињеност и цепање. Образ овакве Софије фигурира код Соловјова, код симболиста Блока, Бјелог и др.
    Премудрост Божија се опева у хришћанству, њој су посвећени велики храм Софије у Константинопољу и три главне руске цркве из XI в.: у Кијеву, Новгороду и Полоцку. Међутим, хришћани виде Божију силу и Божију премудрост у Исусу Христу (в.: 1 Кор. 1, 24), а нипошто не у некој четвртој ипостаси. Иницијатива разраде појма “Софија” припада Владимиру Соловјову (в. нап. 11), који ју је схватао као јединство, “које све у себи садржи” (Соловјов В. Русија и Васељенска Црква. М. 1911. стр. 304). Ову идеју је прихватио Флоренски, који је хипостазирао Софију по угледу на Соловјова у “Идеалну Личност Твари” (Флоренски П.А. Стуб и утврђење истине. стр. 332). Без обзира на његову тврдњу да “Софија у сваком случају није Ипостас у строгом смислу речи” (стр. 383), код њега “Она није истоветна с Логосом” и посебан значај он придаје “очигледној разлици између личности Спаситеља, Софије и Богомајке” на неким иконама (стр. 375). Недвосмислену дефиницију Софије дао је С.Булгаков, који се бавио даљим развојем софиологије: “Софија поседује личност и лик, она је субјекат, лице, или, рецимо богословским термином, ипостас: наравно, она се разликује од Ипостаси Свете Тројице, она је посебна, другог реда, четврта ипостас” (Булгаков С.Н. Светлост незалазна. М., 1994., г. стр. 186. Курзив аутора). И даље се одмах ограђује да ова четврта испостас, ипак наводно “не претвара триипостасност у четвороипостасност” (стр. 186-187). Идеју Софије су такође прихватили Н.О.Лоски, С.Л.Франк и др. О томе да се Софија сматрала женским божанством говоре, на пример, следеће речи Соловјова: “То је Велико, царско и женско биће” (Соловјов В. Идеја човечанства код Огиста Конта// Сабр. дела: у 8 т. СПб, 1903.г. т. 8, стр. 240).
  11. Теозофија (од грч. θεός – Бог и σοφία – мудрост) као мистичко богопознање има дугу историју, почевши од индијских верских учења, јудејске кабале, гностицизма, алхемије, ордена розенкројцера и др. Од XIX в. под теозофијом се најчешће подразумева учење Блавацке. За сва ова учења карактеристични су спиритуализам, тежња према магији, окултизму и езотерици. “На свету нема ничега што човек не би био у стању да схвати и појми” – то је кредо теозофа (Паври П.Т. Теозофија у питањима и одговорима стр. 402). За њих “сама по себи теозофија није религија, али је она истина, која лежи у основи свих религија, скривени извор из којег су све оне проситекле” (исто). “Питање: Да ли ви верујете у Бога? – Одговор: Ако имате у виду ванкосмичког и антропоморфног Бога, ако сматрате да су односи између Бога и васељене (или нашег света) слични односима између грнчара и посуде коју је он направио, таквог Бога ми у потпуности негирамо” (исто, стр. 122). По учењу теозофа, покајање не доноси никакву корист: “Уместо да наводно, сишавши с правог пута, губимо време на покајање, треба просто рећи: “Добро, то је било неразумно, никад више то нећу учинити”” (исто, стр. 248-249).
  12. Шилер Јохан Криштоф Фридрих (1759-1805.) један од оснивача немачке књижевности, највећи трагичар после Шекспира, родио се у сиромашној, али веома религиозној породици на рођендан Лутера, 10. новембра, био је близак моралном идеалу протестаната. Од детињства се одликовао необичном осетљивошћу и племенитошћу и увек је имао одане другове, а један од њих је био Гете. С четрнаест година Шилер је ступио у војну школу, школовао се на правној и медицинској катедри војне академије, с љубављу је читао лутеровску Библију. Постављен је на дужност војног лекара пука с понижавајућом платом, а годину дана касније (1781.) изашла је његова прва драма “Разбојници”, која је постала књижевни догађај. Он је тајно бежао из пука да би гледао на сцени свој комад и чуо бурно одушевљење гледалаца. Међутим, убрзо је ухваћен и ухапшен с забраном да пише било шта осим медицинских дела. Шилер је побегао из пука 1782. године и до краја живота се бавио књижевном делатношћу. Следеће године је за време епидемије стално узимао кинин, и тако је заувек оштетио здравље. С нападима астме, грчењем желуца и другим болестима борио се тако што на њих није обраћао пажњу, свакодневно је енергично радио по четрнаест сати: без рада није могао да живи. Шилерове драме су имале сензационалан успех, на пример, 1799. године, кад се давала “Смрт Валенштајна” сви у позоришту су плакали, чак и сами глумци (Валенштајн је војсковођа, протестант, који је прешао у католицизам и убијао присталице протестантизма у Немачкој). Међутим, слава нимало није утицала на Шилеров карактер. Он је живео као да зли људи уопште не постоје (речи г-ђе де Стал). Она је такође говорила: “Савест је његова муза,” а Гете се чак овако изразио: “Он је поседовао Христов дар да оплемењује чак и све ниско с чим је долазио у додир.” 1790. године Шилер је ступио у брак с трезвеним намерама: “Истакнута, генијална жена ме неће усрећити… страст треба притом да одсуствује” и показало се да је у праву: његов брак је био ретко срећан. Умро је у четрдесет петој години од болести плућа, кад је његово четврто дете тек напунило годину дана. Незавршена је његова драма на руску тему – “Димитрије Самозванац”.
  13. Гете Јохан Волфганг (1749-1832.) – немачки песник, утемељивач немачке књижевности, научник с вишеструким интересовањима. Био је син царског саветника, школовао се у Лајпцигу, Стразбургу, где је био учесник покрета “Бура и јуриш”. Са тридесет три године постао је председник владе минијатурне вајмарске државе, али се после четири године одрекао својих дужности и отпутовао је у Италију на две године, а кад се вратио бацио је нови изазов друштву: почео је да живи с девојком из нижих слојева. У религији је био свесни паганин, боготворио је природу, одрекао се хришћанства, нарочито идеје самопожртвованости и патње, хришћанског Бога је сматрао суровим тиранином, који захтева људске жртве. Разрадио је своју личну религију, основану на неоплатонизму и пантеизму. Пред крај живота се мучно плашио смрти, његове последње речи су: “Више светлости!”
    Трагедија “Фауст”, дело читавог Гетеовог живота, представља резиме свеукупне европске просветне мисли XVIII в. У њој Гете ломи хришћански стереотип демонског црног алхемичара и романтизира га. Прототип Фауста, доктор Фаустус је 1509. г. завршио Хајделбершки универзитет, такође се школовао у Пољској. Затим је постао мађионичар-луталица, астроном и предсказивач, верници су га истерали из два града: Ерфурта и Инголштата. 1532. године такође је протеран из Нирнберга због богомрских дела, која је чинио с дечацима у пансиону, у којем се запослио. Мефистофела је назвао својим шураком и говорио је да је с њим потписао уговор. После двадесет четири године овог рада по уговору свратиште у којем је Фаустус нашао уточиште са својом лабораторијом, потресали су нељудски крици, а ујутру је међу поломљеним намештајем пронађен унакажени леш “научника”. Како примећује К.Луис “лик умног и тананог мислиоца Мефистофела у Гетеовом делу је један ликова од најштетнијих по дух у европској књижевности.”
  14. Симболисти (Верлен, Валери, Рембо, Маларме, Метерлинг, Блок, Бјели, Иванов, Сологуб и др.) су се негативно односили према материјализму и позитивизму, трудили су се да уз помоћ симбола и асоцијативних веза изразе танана осећања, жеље, суштине које се интуитивно поимају и уопште да проникну у тајне битија и свести уз помоћ такозване “натчулне интуиције”. У Русији је симболизам излазио ван оквира уметности и поимао се као сакрално “живото-стваралаштво”. Симболизам је настао 70-их година XIХ века и 80-их година је био синоним за декадентство, а 1910. године су га већ сменили други модернистички токови (в. нап. 26).
  15. Акмеистима (од грчк. ακμή – највиши степен, процват) су се називали руски песници 1910-их година: Городецки, Кузмин, рани Гумиљов, Ахматова и Мандељштам, који су изјавили да се одричу симболистичких тежњи ка идеалном, вишезначности и колебљивости образа и да се враћају материјалном, предметном, земаљском свету, прецизној речи. Као и све што се одвојило од симболизма акмеизам је носио назив декаденције.
  16. Фихте Јохан Готлиб (1762-1814.) – немачки философ, који је еволуционирао од субјективног идеализма ка објективном. Био је под утицајем Спинозе и Канта, тежио је ка солипсизму. Родио се у породици сиромашног сеоског ткача, стекао је добро образовање на теолошким факултетима два универзитета, али се одрекао каријере пастора, и одушевио идејама Француске револуције и био лишен дужности професора универзитета због проповеди атеизма. Према црквеној религиозности, пре свега хришћанској односио се негативно. 1810. г. постао је први изборни ректор Берлиншког универзитета. У “Поуци за блажени живот” науку је ставио изнад моралности и религије, философију је схватао као средство за промену друштвене свести и уз помоћ ње – друштвеног битија, Француску револуцију је оцењивао као последицу идеја Русоа и Канта. Немце је сматрао изабраним народом, који је позван да стане на чело свих европских нација и спаси их од “унутрашњег распадања и стагнације која прети.” Фихтеова философија је утицала на Шелинга, Хегела и немачки романтизам. Умро је од тифуса.
  17. Хегел Георг Вилхелм Фридрих (1770-1831.) – представник немачке класичне философије, деиста, творац идеалистичке теорије дијалектике. Школовао се на Тибингеншком теолошком факултету, магистар богословља, седам година је био приватни учитељ, осам година – директор гимназије, последњих петнаест година живота, професор философије на немачким универзитетима. Био је следбеник Канта и Фихтеа; од осталих немачких философа се разликује повећаним интересовањем за историју духовне културе. Хегел је почео да пише философска дела још као студент-теолог, при чему је према хришћанству био врло критички настројен, писао је на тему религије. Ускоро је овај критицизам прерастао у непријатељство. Он је маштао о републици, у историјски-конкретном хришћанству је видео социјално зло, а корен овог зла у ауторитарности и “принудној вери” хришћанства. Друштву је, по његовом мишљењу религија неопходна, пошто подиже морал, али она треба да буде лишена теолошке догматике, клерикалности и фанатизма. Оваква религија је постојала у античким републикама, које су њему изгледале као политички рај, али религију коју је проповедао – паганство – Хегел се није одлучивао да назове правим именом, већ ју је називао “религијом откровења”, хришћанством, просвећеном философијом и “народном религијом”. Светско-историјским народима у прошлости сматрао је Грке и Римљане, а у садашњости – Немце. Хегел је имао огроман утицај на марксистичку философију, егзистенцијализам и др. Умро је од колере.
  18. Гностици (од грч. γνωσις – познање, знање) – Симон Маг, Василид, Маркион, Валентин, манихејци, павликијани, богумили, катари и др., уопште следбеници религиозно-философских учења, која су настала у I в. и тежила да путем синтезе различитих веровања, као и философије, паранаучних тајних учења и мистралних култова остваре спознају постојећег. У овом свеобухватном знању – “истинском” знању о Богу и коначним тајнама створеног света они су видели светску синтезу и спасење људи, њихово сливање с божанством. Између Бога и света гностици стављају читаву серију ипостаси, а човека схватају као средиште светског процеса. Спознаја унутрашњег “ја” од стране човека, његово откривање своје божанствености чини могућом и спознају света, при чему спознаја није толико рационална колико је мистеријална. Гностицима су сматрали изузетне људе, способне да созерцавају истину. Често су Бога сматрали злим демијургом, који је свет створио грешком. Свето Писмо су тумачили крајње слободно. У социјалном смислу њихов идеал је било братство, једнакост и јединство људи. На гностичким идејама формирано је неколико католичких ордена, међу њима и орден темплијера и розенкројцера, као и тајна масонска друштва. На пример, поглавар “Гностичке цркве”, створене 1887. године, Жил Дуанел прогласио је гностицизам делом сатане. Карактеристично је да је сам Дуанел био представник угледне масонске организације, под називом Велики савет Француске и да је био члан њеног врховног савета. До дана данашњег гностицизам служи као плодно тле за мноштво јереси.
  19. Валентин (ум. 160. г.) је најзначајнији гностички философ, родио се у Египту, 140.г. је дошао у Рим у којем је постао познат. Христос је по његовом мишљењу био само Највећи Учитељ, Који је учио Божанској мудрости, која се наводно сводила на учење Валентина. Њему су тобоже апостоли открили тајну Божанског живота. Изложићемо је укратко. Првобитно је постојало Божанско Првоначело, Дубина, Првоотац. Међутим, Оно је имало Мисао и ова Мисао га је својим шармом саблазнила; тако се појавио нови пар божанских суштина, а после њега су стално почели да се појављују нови и нови парови. Ових суштина-еона (“вечнопостојећих”) има тридесет, они заједно образују Пуноту или Плерому Божанства. Имена ових еона су: Ум (Јединородни), Истина, Реч, Живот, Човек, Црква, Христос, Дух Свети и др. Последњи еон је била Мудрост, Софија. Али се она распламсала од страсти и родила јадно недоношче Ахамота. Да би га спасили, сви еони заједничким стваралачким напором стварају Исуса, најсавршенији плод читаве Плероме (Он није идентичан Христу). Ахамот ствара Демијурга, веома савршеног који, међутим, Себе, по Валентину – неоправдано, сматра јединим Богом и Творцем, чему је и учио Јевреје. Валентинов систем је у стварности много компликованији, али је чак и из његовог кратког описа јасно колико је далеко од хришћанства.
  20. Василид (II в.) је био гностик, родом из Сирије, који се преселио у Александрију, путовао је и у Персију. Као извор својих знања наводио је тајно учење апостола Петра, које му је наводно пренето и “мудрост варвара”. Апсолутно начело је по Василиду неизрециво, оно је потенцијално све, зато што поседује универзалну потенцију, “панспермију”. Манифестација свега овог потенцијалног одвија се у три облика битија: префињеном, грубом и духовном. Први владар света је Архонт, и други је Демијург (којима се потчињава 365 астралних анђела, који управљају 365 астралних сфера) нису знали за највећу духовну потенцију док се она није испољила у оваплоћењу Христа, Који је привукао силу Духа Светог. Духовна бића просвећена Јеванђељем узносе се за Христом у сферу апсолутног битија, а материјални свет, који је пре тога боравио у мукама, погружава се у стање равнотеже, блаженог незнања.
  21. “Три разговора о рату, прогресу и крају светске историје с укључивањем кратког романа о антихристу и с прилозима” В. Соловјов је написао 1899-1900. године и то је његово последње дело, својеврсно завештање. Између ове књиге и ранијег стваралаштва Соловјова лежи огромна провалија. У “Три разговора” он се одриче своје теократске утопије. Уједињење свих хришћанских цркава је пут у пакао, то је велика синтеза антихриста, који уједињује све хришћанске вредности, у којем постоји све, али нема главног – нема Христа. Соловјов масонство схвата као страшну силу, која припрема пут за антихриста. Мисао о свеопштем братству је јерес. Соловјов антихриста описује као генијалног, лепог и племенитог човека, несебичног, аскетског, врлог, и он ће управо овим позитивним особинама обманути људе. У слику доласка антихриста Соловјов уводи неке нетрадиционалне црте за новозаветну есхатологију: двојицом Христових сведока он не назива Мојсија и Илију, већ Петра и Јована, који представљају олицетворење Западне и Источне Цркве. Њима додаје фигуру доктора Паулија (апостол Павле) – оваплоћење протестантских цркава. Дакле, здруживање Петра, Јована и Паулија пред лицем антихриста Соловјову изгледа као последње уједињење цркава. Мења се однос Соловјова и према рату, држави и толстојевском непротивљењу злу. Самог Толстоја Соловјов је јасно описао у лику Кнеза -помирљивца, самозванца, фалсификатора хришћанства, очигледног присташе антихриста. У годинама кад је слава Толстоја била у зениту Соловјову је била потребна велика храброст да се усуди на овакав корак. Заиста, његови пријатељи су негодовали због садржаја “Три разговора”, “прогресивни” “Весник Европе” је одбио да их штампа, а студенти Московског универзитета су чак написали Соловјову увредљиво писмо распитујући се за његово психичко здравље.
  22. Унијати – чланови неких грчких, јерменских, коптских и др. цркава, које признају поглаварство римског папе и католичке догматике уз очување спољашњих обреда традиционалних за сваку полазну религију и локални језик богослужења. Унијатство је било веома раширено у Украјини и Белорусији након закључивања Брестске црквене уније 1596. године локалних Православних Цркава с Католичком и стварања Грко-католичке цркве. Она је постојала 350 година, док 1946. године сабор унијатског клира у Лавову није донео одлуку о ликвидацији такозване уније и преласку свих унијатских парохија у Руску Православну Цркву.
  23. Сковорода Григорије Савич (1722-1794.) – син обичног козака, школовао се на Кијевско-Могиљанској Академији. Не осећајући наклоност ка духовном звању претварао се да је луд и био је искључен из ње. Много је пешке путовао по Европи, упознавао се с разним учењима, стицао је знања и научио је неколико језика. Од 1759. г. предавао је морал у Харковском колегијуму, али је седам година касније био разрешен дужности због неких слободних мисли. Преосталих двадесет осам година живота лутао је по Украјини, одбијајући дужности које су му биле понуђене и поучавајући људе у питањима морала. Његова дела су се ширила у рукописима док нису објављена 1894. године. Сковорода је Соловјову био прадеда по мајчиној линији.

One Comment

  1. Najbolji ste