НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Део 3
 
Прошло је годину дана. Игњатије је поново покуцао на врата келије духовника. Он рече:
„У Тбилисију сам пролазом. Имамо симпозијум у Јеревану. Тамо се редовно одржавају Брјусовски сусрети. Овај истакнути песник је такође био преводилац и историчар. Он је руском читаоцу открио јерменску поезију и написао је кратку историју Јерменије у облику својеврсног летописа. Разуме се, овакви сусрети вас мало занимају, али бих хтео да знам да ли хришћанин може да чита и проучава белетристику? Да ли савремена уметност богати духовни живот или га насупрот томе поткрада и осиромашује? Ја сам по професији, као што се сећате, филолог, и зато је књижевност моја стихија. Лингвистика која се с њом граничи постала је моја професија. Али признајем да овде није било избора и жеље с моје стране. Мој отац, који је био познавалац књижевности предао ми је своју штафету, простије рчено, запослио ме је у школској установи у којој је сам предавао и био сам његов штићеник. Касније је мој рад као лингвисте успешно кренуо. Написао сам неколико књига, али ни дан данас не знам да ли сам у томе нашао своје призвање и због чега је све то потребно. Међутим, то је проблем који треба сам да решим. А вас молим да ми помогнете да са хришћанске тачке гледишта одговорим на питање: да ли књижевност има неки позитиван, макар спознајни значај или је то само покушај да се створи илузорни свет у који човек може да оде као у свет наркотичких снова, у којем може да оствари своје страсне жеље, које у њему остају закочене, у којем може да ослободи своју подсвест? Иако се писци труде да стварају слике из живота које би личиле на истину, мени се чини да је то начин неког магијског бајања који помаже човеку да живи ван времена и простора, у свету који је „алтернатива“ нашој стварности. Зар књижевност није алтернатива не само свакодневном животу, већ и самом духовном животу? Зар она не прикива човека за земљу, зар она не придаје нашим страстима силу која још више очарава?“
Духовник одговори:
„У суштини говорећи ви сте већ сами одговорили на своје питање. Што се мене тиче, за мене је књижевност постала незанимљива и туђа и пре монашког пострига.“
Игњатије рече:
„Разуме се, не говорим о старој хартији већ о класичној књижевности, о оним делима у којима писци покушавају да открију човеков духовни свет у разноврсности његових осећања, стремљења, замисли и доживљаја, у којима се они труде да насликају слику не само јарким потезима, већ и полутоновима, у којима се у гами људских доживљаја чују најтананије нијансе, у којима препознајемо стање своје душе. Да ли оваква књижевност може да да нешто хришћанину или је то само губљење времена које нам је дато да се на земљи определимо у погледу вечности, односно бесмислено траћење капитала који је добијен на дар.?“
Духовник одговори:
„Књижевност постаје потврда тога да немирна људска душа ни у чему на земљи не може да нађе срећу. Један песник, који је поседовао нарочито танану, префињену интуицију и искреност, али који је такође изгубио Бога рекао је:
 
Сви на свету, сви на свету знају:
среће нема[1].
 
Књижевност у току векова није понудила ниједан лик који би нашао птицу из бајке која се зове срећа. Генијални писци нису могли да створе лик срећног човека, зато што га није било, а нису могли да лажу до краја. Шта видимо код јунака Бајрона, Пушкина и Љермонтова? – Разочарење у све, презир према животу и смртну досаду која паралише њихове снаге. То су људи који су изгубили Бога, али се нису још срозали до краја. Они осећају губитак и празнину у својој души. Овде постоје два пута: даља демонизација или потпуна морална деградација, претварање у животињу за коју живот представља задовољење ниских страсти, односно вулгарна емпирика[2]. Ови писци су нам дали слику клиничке болести свог времена.
Књижевност почетка XX века се све више и више демонизује у делима истакнутих писаца и песника, у њој се све гласније чује вапај безизлазности. У свакој књизи ових господара народних мисли невидљиво као главни јунак присуствује сатана – као управник на чудовишном пиру, као режисер светске трагедије. Демон је дух туге и смрти. Демонизовано друштво иако тога можда није свесно, тежи ка самоубиству. Тако је интелигенција, која мрзи Бога и која је дубоко несрећна, сама остварила колективно самоубиство које је кроз њу изазвано. Револуцији нису потребни људи, већ оловни војници, зато се после ње уместо књижевности потура специјална наруџбина с обавезним партијским оптимизмом. Књижевност се своди на две пароле: „Живео комунизам!“ и „Смрт непријатељима револуције!“ За оваквог непријатеља број један се проглашава Бог.
Сад ђаво у књижевности више није потребан: он пре може да подсети на постојање Бога. Он нестаје са страница књига: његов посао сад обављају сами људи – дело лажи и убиства.
Тако пролази неколико деценија. Писати и стварати могуће је само на коленима пред идолом комунизма и његових вођа. Затим се неочекивано појављује опозиција, као отопљење. Она се рађа у табору либерала, којима се не свиђа куса и лажна моралност која је за свој морални кодекс прогласила атеистичку државу, позоришни аскетизам револуције. Ова опозиција наступа под знамењем заштите права човека, која се своде на неодређено схватање слободе као алтернативе постојећег уређења. Али она живи негирањем и сама је лишена чврстих моралних основа. Она је туђа хришћанству у још већој мери него марксизму, али из свог програма не искључује религију и сликовито говорећи, нуди своју правну заштиту Христу као… жртви режима. Ови људи желе да раскину окове на телу Русије, али заједно с оковима скидају с ње одећу. Они желе да униште логоре и стратишта да би на њиховом месту подигли јавне куће. Они бљују проклетства деспотизму и диктаторима између две пијанке.
У току последњих година није створено ниједно значајно дело ни у књижевности ни у уметности. Оно што видимо јесте духовна деградација, умна плиткост и порнографија која долази до порнофилије. Ми не уопштавамо ову појаву, јер је личност изнад друштва и чак времена: и овде ћемо наћи изузетке. У нашем друштву могу се видети појаве истинске религиозности, примери љубави према људима. Али ми говоримо о општим тенденцијама, а оне се састоје у претварању човека у биће код којег постају доминантна два система – за варење хране и размножавање, притом системи који све више бивају обузети патологијом.
Савремена књижевност, наравно, има спознајну улогу, спознајно је чак и изрођавање као такво. То је својеврстан барометар историјског развоја и моралног стања друштва, чије вредности опадају као пред буру. То је уметност која одражава стање савременог човека, сведочи о томе да је свет који је изгубио Бога, осуђен. Зато је савремена уметност у целини у извесној мери такође апокалипса, констатација неизбежности светске катастрофе, јер је у духовном смислу човечанство сакупило превелике резерве „експлозивних материја“ – зла и греха.
Хришћанину белетристика није потребна. Он има Библију и дела светих отаца и може да пије воду с чистог извора. Међутим, за вас белетристика може да послужи као повод за размишљање с циљем осмишљавања моралне и духовне историје човечанства. Истина, овде постоји известан парадокс: да схвати, осмисли ове процесе, одражене у уметности човек може само ако постане хришћанин, али ће онда, као што сам већ рекао, за њега сама белетристика изгубити свој гностички, спознајни значај.“
Игњатије упита:
„Лингвистика и књижевност су постале моја професија. Ако их се одрекнем шта да радим? Да идем да чистим улице за шта сам мало способан? Мислим да ћу првог дана направити жуљеве на рукама… Или да седим код куће да ме издржава отац који се такође бави књижевношћу? Да идем у манастир не могу, јер сматрам да то треба чинити само по призвању. Манастир није начин да се човек удаљи од световних проблема, већ служење Богу на које ја уопште нисам спреман. Шта да радим?“
Духовник одговори:
„Усредсредите се на проблеме из историјске лингвистике и напишите књигу о некој повељи написаној на брезовој кори коју су археолози нашли на месту града Новгорода. Питали сте ме за спознајни значај књижевности и ја сам покушао да одговорим, а сад ме питате о свом животу притом желећи да чујете мој савет, али без икакве решености да га искористите. Има питања која уместо човека не смеју да решавају други, тим пре кад она не могу да понуде том човеку ништа реално. Зато преузмите одговорност на себе.“
Игњатије упита:
„А шта мислите да ли да путујем у Јереван с рефератом о Брјусову?“
Духовник одговори:
„А како ћете провести време ако не одете? Да ли ћете га искористити за молитву и читање Јеванђеља? Мислим да нећете. Зато радите како знате.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Блок. А. Дела: у 2 т. М., 1995., т. 1, стр. 298-299.
  2. Емпирика – практична делатност, далека од интелектуалних трагања, од теоретисања, такође се супротставља романтици. Емпиризмом (од грч. έμπειρία – искуство) се назива правац у теорији спознаје, који признаје за извор знања чулно искуство као супротност рационализму, који првостепену улогу даје разуму.

Један коментар

  1. Najbolji ste

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *