U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI

 

U TRAGANJU ZA ISTINOM – DUHOVNI RAZGOVORI
 
Deo 10
 
Razgovor se nastavio nekoliko nedelja kasnije.
Dama reče:
„U mladosti sam volela poeziju i često sam je nazivala „magijom reči“. Ona čoveka uvodi u neko posebno stanje, koje liči na trans. Poezija je kao i muzika usmerena na emocionalne dubine čovekove duše. Pritom razum tone u dremež, kao da sanja na javi. Muzika i poezija obuzimaju čoveka i istovremeno otkrivaju slojeve njegove duše koji leže u podsvesti – svet osećanja i strasti. Posebno sam to osećala u poeziji simbolista; ali kad bi me neko upitao koji je sadržaj njihovih stihova ne bih mogla da ih prepričam: tamo postoje samo talasi koji se podižu iz nedara duše i ponovo nestaju, a naš razum je samo brodić koji se njiše na ovim talasima. Prestala sam da čitam pesme i pre nego što sam prišla Crkvi upravo zato što sam se plašila da će me previše obuzeti i odvući u tamnu stihiju sopstvene duše. Htela bih da moj razum i volja ostanu slobodni.“
Duhovnik je izrazio nedoumicu:
„Čudno je da žena da prednost razumu u odnosu na osećanja…“
Dama reče:
„Onda mi dozvolite da budem otvorena s vama. Kao što znate, potičem iz stare plemićke porodice. U mladosti sam imala mnogo obožavalaca, ali sam ih odbila. Tada sam još bila daleka od vere, iako sam po tradiciji smatrala sebe pravoslavnom i najverovatnije je da sam svoje obožavaoce odbacila zbog gordosti, jer sam ih smatrala nedostojnima moje ljubavi. Zatim je, posle revolucije, za mene počeo period iskušenja. Neke moje drugarice su se udale da bi sakrile svoje poreklo. Nisam htela to da učinim i nisam stupila u brak koji bi bio uslovljen računicom ili strahom.
Kasnije sam se upoznala s jednim čovekom, mojim tadašnjim kolegom, koji se zaljubio u mene. On me je zamolio da se udam za njega i na sve načine se trudio da mi pomogne. Bio je vrlo pristojan i pametan čovek iako nije bio baš razgovoran kao sabesednik. Nisam ga volela, ali sam ga poštovala. Kasnije sam saznala da je protiv mene kao bivše plemkinje neko podneo prijavu koja je mogla da se završi hapšenjem sa svim njegovim posledicama, ali me je ovaj čovek, koristeći svoj položaj zaštitio. Nekoliko puta me je prosio, ja sam odgovarala odbijanjem, ali on nije promenio svoj odnos prema meni. Nisam htela da imam porodicu da ne bih izgubila slobodu. Osim toga, ovaj čovek je bio Jevrejin, a u meni je govorilo osećanje moje klase; pored toga, bila sam očevidac uloge koju je jevrejstvo odigralo u revoluciji. O tome ne želim da govorim. Ispričaću vam samo jedan slučaj, možda najtragičniji u mom životu.
Uoči revolucije moj otac je bio povređen i ranjen na frontu. Nekoliko meseci je proveo u vojnoj bolnici. Majka i ja smo otputovale u mestašce u kojem se nalazila bolnica i gotovo sve vreme smo bile u bolničkoj sobi u kojoj je ležao otac. Tamo su se nalazili i drugi ranjenici. Umesto rata s Nemcima počeo je građanski rat. I sećam se dana kad mi je bilo naročito teško na srcu. Sedela sam pored očeve postelje, grčevito stežući njegovu ruku i tiho plakala. Ni o čemu nisam razmišljala, ali mi je bol, kao težak kamen pritiskala grudi. Padala je kiša. Oblaci su se navukli na nebo i kao da su se spustili do same zemlje. Kiša je pljuštala i slivala se po staklu kao suze. Prozori su ličili na ogromne oči, ugasle od tuge. Činilo mi se da nebo obučeno u crninu plače zajedno sa mnom. Odjednom se začulo udaranje čizama i psovke, u bolničku sobu je ušlo nekoliko naoružanih ljudi, među njima su bile žene. Rekle su da se po naredbi komesara oficiri koji se nalaze u bolnici premeštaju na drugo mesto. Nas su isterali u dvorište. Oca i još nekoliko ljudi su izneli na rukama i bacili na kola kao što se bacaju drva. Shvatila sam da ih odvoze na streljanje i pala u nesvest. Ne znam šta je dalje bilo s ocem: da li je streljan, ili je zaklan bajonetima zato što im je bilo žao metaka, ili su ga zajedno s drugim oficirima živog zakopali u grob… Nisam saznala prezime ovog komesara. Posavetovali su nam da se što pre sakrijemo. U to vreme većina komesara su bili Jevreji, a i drugi su bili isto tako okrutni. Smatrala sam da ću pristavši na ovaj brak u izvesnom smislu izdati sećanje na oca. Tako je prošao moj život, nisam stupila u brak i treba reći da ne žalim zbog toga.“
Duhovnik upita:
„Da li opraštate ubicama vašeg oca?“
Dama odgovori:
„Ni tada ih nisam mrzela. Smatrala sam da je za mene poniženje da mrzim hulje; čovek može da mrzi sebi ravne. Oni su bili nedostojni mržnje, prosto sam ih prezirala kao gadost. A sad im, poverovavši u Boga, opraštam, kao nesrećnicima, kao prevarenim ljudima.“
Duhovnik upita:
„Da li ste među revolucionerima nailazili na moralne ljude?“
Dama odgovori:
„Nailazila sam na hrabre, na samopožrtvovane, ali nisam videla nijednog pravednog. Čak i u najboljima od njih je delovao kompleks laži i nasilja. Svi oni imaju jezuitsko geslo – pobedu treba osvojiti uz pomoć bilo kojih sredstava, a u ime čega – ni oni sami nisu dobro razumeli. Međutim, i ove malobrojne „idealiste revolucije“ je čekao neminovan kraj. Kasniji talasi revolucije su ih uništili kao „neprijatelje“.
Duhovnik upita:
„Da li smatrate da su ostaci savesti kod revolucionara njihova Ahilova peta?“
Dama odgovori:
„Slabo poznajem mitologiju. Uopšte, teško mi je da se sećam ovih godina, kao što je čoveku ujutru teško da se seti košmarnog sna.“
Duhovnik primeti:
„Ne znam gde je zalutao naš razgovor, kao da smo izgubili put i krenuli nekakvim stazicama. Zašto ste odjednom počeli da govorite o poeziji?“
Dama odgovori:
„Da biste me bolje shvatili. Imala sam staru drugaricu, Ninu Kozlovsku, koja je vaspitana u sličnoj sredini. Rodila se u Tbilisiju, njen otac je bio na nekoj visokoj funkciji u Ministarstvu železnice. Kozlovska je strasno volela knjige i pisala je prilično podnošljive stihove, bila je neobično skromna, ako mogu tako da kažem, asketična. Predavala je istoriju i svecelo se davala ljudima, tako da bila omiljeni pedagog kod učenika. Činilo se da u životu svakog čoveka kojeg sretne Nina treba da učestvuje. Za nju kao da nije postojao lični život. Njena porodica su bili njeni prijatelji i učenici. Ona je izgledala kao ovaploćenje skromnosti i duševne čistote. Možda je tako i bilo. Međutim, kad bi Nina počinjala da čita svoje stihove, pred sobom sam videla potpuno drugog čoveka. Ona je bila devojka, a ljubavne scene je opisivala kao da ih je doživela. Pritom je u ovim stihovima zvučao grubi naturalizam. „Šta je to žrtva radi umetnosti?“ razmišljala sam. Nekakva čudna igra: obično bludnice igraju čedne devojke, a ona, koja je bila devojka, u svojim stihovima je igrala bludnicu. Jednom sam je pitala: „Nina, reci mi, molim te, na kraju krajeva, ko si ti: monahinja u svetu ili žena opijena strašću?“ Ona odgovori: „Poezija je otrovala moju dušu. Sama ne znam ko sam. U prisustvu ljudi sam vestalka, ne samo spolja, već i u svom srcu. A kad počinjem da pišem stihove, pretvaram se u raskalašnu ženu. Osećam da sam medijum nekih sila koje mi došaptavaju nešto što nikad nisam iskusila.“ I ona je ponovila ono o čemu sam već govorila: „Poezija je magija koja kao da bajanjem izvlači aveti iz dubine naše duše.“
To je bio još jedan od razloga zbog kojeg sam prestala da čitam pesme simbolista koje sam nekada volela i zašto sam uopšte prema umetnosti počela uzdržano da se odnosim.“
Duhovnik upita:
„Zašto ste me prilikom prvih susreta pitali za ono u šta ste se sami uverili?“
Dama odgovori:
„Nemojte misliti da sam htela da vas ispitujem. Htela sam tačnije da se uverim u ono što sam shvatila. Jer, i sami ste govorili, da i rane koje su se zacelile kasnije dugo bole.“
Duhovnik reče:
„Počeli smo razgovor od Grigorija Bogoslova, a neočekivano smo se našli u društvu Baljmonta[1] i Bloka[2].“
Dama odgovori:
„Neprijatno društvo, nema zbora, a još kad su s njima Bodler[3] i Verlen.[4] Pariski boemi baš kvare raspoloženje. Dozvolite da razgovor nastavimo sledeći put.“
Duhovnik reče:
„Vrlo rado dozvoljavam.“
Dama odgovori:
„U ovome mi uvek spremno izlazite u susret.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Baljmont Konstantin Dmitrijevič (1867-1942.) rodio se u plemićkoj porodici. Iz gimnazije je izbačen zbog pripadnosti kružoku „Narodna volja“. Godinu dana je studirao na pravnom fakultetu Moskovskog univerziteta, ali je bio isključen zbog učestvovanja u studentskom pokretu i prognan u Šuju odakle je bio rodom, i gde se nalazio pod tajnim nadzorom policije. Dve godine kasnije bilo mu je dozvoljeno da nastavi školovanje, ali posle nekoliko meseci ga napušta. Sa dvadeset tri godine se oženio, postao zavistan od alkohola i pokušao da se ubije skočivši kroz prozor s drugog sprata zbog čega je skoro godinu dana ležao u bolnici. Ove, 1890. godine je izašao prvi zbornik njegovih stihova, koji nije imao uspeha, ali je već 1894. godine Baljmont postao priznati simbolista. „Ja sam prefinjenost ruskog sporog govora,“ pisao je on, „preda mnom su drugi pesnici – preteče.“ 1896-1897. godine je putovao po Evropi. 1901. godine je bio lišen prava boravka u prestoničkim i univerzitetskim gradovima zbog pesme „Mali sultan“. 1902. godine boravi u Evropi, 1905. godine je ponovo napustio Rusiju na sedam godina, nelegalno, plašeći se obračuna vlasti zbog saosećanja revoluciji, nekoliko puta je obišao svet. 1913. godine se vratio u Rusiju, sa sklonošću ka piću. Februarsku revoluciju je dočekao s oduševljenjem, oktobarsku nije prihvatio. Gladovao je i živeo u bedi u Moskvi. 1920. godine izmolio je od Lunačarskog privremeni službeni put u inostranstvo, a kad je otišao u Pariz odbio je da se vrati u domovinu. Tamo je živeo kao potpuno nepoznat i u bedi, u sobici s razbijenim prozorom, na koji je uvek bila navučena zavesa. 1937. godine je počela da napreduje njegova psihička bolest i on je umro gotovo izgubivši razum, u predgrađu Pariza, u prihvatilištu „Ruski dom“.
  2. Blok Aleksandar Aleksandrovič (1880-1921.) se rodio u plemićkoj porodici, njegov otac je bio profesor, majka prevodilac. Odrastao je u porodici dede, poznatog botaničara. A.Beketova, koji je jedno vreme bio rektor Petrogradskog univerziteta, u moralno zdravoj atmosferi, rano je počeo da piše pesme, maštao je o tome da postane glumac. Završio je pomenuti univerzitet, bio je poklonik Solovjova, naročito njegove ideje „svetske duše“ i „večne ženstvenosti“, ali njegovo hrišćanstvo nije prihvatio. S dvadeset tri godine se oženio kćerkom D.I.Mendeljejeva koju je voleo i objavio je svoje prve stihove; godinu dana kasnije izašla je njegova prva knjiga „Stihovi o Prekrasnoj Dami“. Ubrzo je njegova sreća bila narušena izdajom ljudi koji su mu bili najbliži: njegovog druga Andreja Bjelog i žene. Blok je Bjelog izazvao na dvoboj, ali su se pomirili za vreme dvoboja, posle ovoga žena nije napuštala Bloka do same smrti, ali unutrašnja neprijatnost koja se pojavila više nikad nije prestajala da ga muči; neko vreme je, kako sam kaže, „strašno pio“. Do 1906. godine Blok je stekao slavu jednog od najpoznatijih ruskih pesnika-simbolista, ali je ubrzo počeo da simpatizira Gorkog i stao je u opoziciju prema simbolizmu. 1916. godine bio je pozvan u aktivnu vojsku u kojoj je služio kao kontrolor dolaska i odlaska, odbijao je da ide na front. Krah Ruskog carstva prihvatio je s radošću, 1917. godine prisustvovao je u Petropavlovskoj tvrđavi isleđivanju carskih ministara, odmah je izrazio spremnost na saradnju s sovjetskom vlašću i mnogo je učinio za stvaranje nove sovjetske kulture, bio je prvi predsednik Saveza pesnika. Ova lojalnost ga je skupo koštala: posle izlaska u svet poeme „Dvanaestorica“ prijatelji su mu objavili bojkot, prestali su da mu pružaju ruku prilikom susreta i odbijali su da nastupaju s njim na književnim večerima. 1919. godine, prilikom likvidacije eserovskih organizacija bio je uhapšen na nekoliko dana. Uslovi njegovog svakodnevnog života, kao i većine ljudi u to vreme bili su izuzetno teški, njegova porodica je uglavnom jela haringu. Blok je patio od nekoliko bolesti, njegova psihička bolest je brzo napredovala, nije želeo da živi i bacao je lekove u peć. Upokojio se u četrdeset prvoj godini od bolesti srca.
  3. Bodler Šarl (1821-1867.) – najbolji francuski pesnik sredine XIX v., rodonačelnik simbolizma. Kao dete je bio dat u sirotište kad se posle smrti njegovog oca majka ponovo udala. Revoluciju 1848. godine je proveo na barikadama, opijen „ukusom osvete i prirodnim zadovoljstvom od uništenja“ (up.: Istorija inostrane književnosti XIX veka: Udžbenik za studente pedagoških fakulteta… iz 2 dela / N.P.Mihaljska i dr. M., 1991., deo 2, str 208), tada se u njemu rodila zamisao knjige „Cveće zla“ (1857.g.). Knjiga je dočekana eksplozijom negodovanja. Održan je sud i ona je proglašena za nemoralnu, a pesnik je optužen za razvrat. Za Bodlera je karakterističana estetizacija smrti, raspada, svega nakaznog, poročnog, protivprirodnog, na primer, delovi skeleta su za njega „velikom cveću slični“ (isto, str. 211); svoje voljene on naziva „moj bog, moj Velzevul“ (isto) ili „crna Venera“. O sebi Bodler piše sledeće: „Ja sam srca svoga vampir, / koji s kikotom gleda na svet / i sam sam nemoćan da se osmehnem“ (isto, str. 212) i „leš među leševima, u kojem je sve odavno mrtvo“ (isto). Aveljevom plemenu on govori: „Kao da ste šumske buve, broja vam nema!“, a Kainovom plemenu: „Kaina deco! Na nebo se podignite! / Zbacite nepravednog Boga na zemlju!“ (isto, str, 214). Ljubav prema prirodi Bodler smatra odrazom tuposti; na zapovest da se ljudi vole on odgovara: „Neću!“ (isto, str. 212). Svog srećnog i „nevinog, časnog, kratkovidog čitaoca moralnih knjiga“ on prezire: „Ako u sataninoj nauci / savršenstvo nisi dostigao, / ostavi! Nećeš shvatiti ovaj krik“ (isto, str. 214). Još je u ranim godinama počeo da „traži zaborav u neprirodnim osećanjima“, vinu i hašišu (Kultura i kulturologija: Rečnik / Sast.i red. A.I.Kravčenko. M., 2003. str. 177) i kad je napunio četrdeset godina bio je već potpuno bolestan. Izgled mračnog Bodlera koji korača je sve plašio. Poslednjih 14 meseci života je proveo u paralizi i afaziji, izgubio je moć govora, što je bilo posledica sifilisa koji je dobio u mladosti, kao zloupotrebe droge i alkohola“ (str. 178).
  4. Verlen Pol (1844-1896.) – jedan od osnivača simbolizma, sin oficira, služio je kao činovnik u pariskoj gradskoj skupštini. Stihove je počeo da piše pod uticajem Bodlera. Njihovi karakteristični motivi su bili duboka bespredmetna tuga, nesvesna melanholija i vapaji očajanja. Od svih simbolista bio je pesnik najbliži životu i najvedriji. U jednoj od pesama Verlen je pozvao pesnike da daju prednost nejasnim, mutnim slikama i tananim nijansama i prelivima, a ne oštrim tonovima. Simbolisti su njegove reči doživljavali kao svoj manifest, on ih je za to prekorevao: „Ne sme se shvatati bukvalno „Poetska umetnost““ – i upozoravao je na dekadentske krajnosti, što, međutim, nije imalo urodilo plodom. 1870. godine se oženio svojom sedamnaestogodišnjom voljenom. Parisku Komunu 1871. godine je dočekao oduševljeno i služio je u birou njene štampe. Te godine se zbližio s mladim, ali već razvraćenim pesnikom Remboom (1854-1891.) i zauvek je ispao iz normalnog životnog koloseka. Posle pada Komune Verlen je bio proganjan i krio se zajedno s Remboom u Belgiji i Engleskoj. U svađi s Remboom na ulici u Briselu pucao je u njega, ranio ga. Policajci su ga uhapsili na licu mesta 1873. godine i belgijski sud ga je osudio na dve godine zatvora. U tamnici je poslušao savete sveštenika i čak je napisao knjigu religioznih pesama „Mudrost“. Vrativši se u Francusku 1877. godine, pomirio se s vlašću, nastanio se u selu, tražio je oslonac u seljačkom radu i veri. Međutim, alkoholizam je preovladao i Verlen je umro u sramnoj bedi.

Jedan komentar

  1. Najbolji ste

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *