TEODUL

 

TEODUL
 

 
LITURGIJA
 
Liturgija je potvrda ljubavi, Teodule; Božje ljubavi prema ljudima. Liturgijom je Bog potvrdio svoju ljubav prema rodu čovečjem. Ta potvrda sastoji se ne samo u žrtvovanju nečega svoga nego sebe samoga. Ne svoga, Teodule, nego sebe. Izvan te potvrde nemoguće je i tražiti i naći veće u svetu. Od ove ljubavi nema niko veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje. Takvu ljubav pokazao je Bog žrtvujući Sina svog jedinorodnog za sve one koji poveruju u Njega; a to i jesu prijatelji Božji.
Spasitelj sveta žrtvovao je za rod ljudski sve svoje, pa najzad i sebe. Posvedočio je svoju ljubav i rečima i delima i suzama i molitvama, još i neprestanim trudom i znojem, mučeći sebe i glađu i žeđu i nespavanjem i zamorom i siromaštinom. Predpostavimo, Teodule, da si ti bačen u tamnicu od nekih zlotvora. Pa kad bi ti čuo da se neki nepoznat čovek, kome ti nisi učinio nikakva dobra u životu, trudio i mučio za tvoje oslobođenje, i žrtvovao se onoliko koliko Isus – i bez smrti – zar tebi ne bi sve to bio dovoljan dokaz da taj čovek ima veliku ljubav prema tebi? Zaista, ti bi primio to kao dovoljan i predovoljan dokaz ljubavi. Jer bilo bi nečovečno i neprirodno kad bi ti zahtevao od njega da preko svega još i umre za tebe, pa tek onda da poveruješ u njegovu ljubav. Zaista neprirodno i čudovišno. No Hristova ljubav nije neprirodna nego nadprirodna, bogovska. Njegova ljubav kao ni cela ličnost Njegova nikako se ne može uokviriti u dve tri prirodne dimenzije. To je izvanredno zapazio i osetio apostol Pavle, kad udivljen piše Efescima:
da bi mogli razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina i dubina i visina, i poznati pretežniju od razuma ljubav Hristovu (Efes. 3, 18).
Pretežniju od razuma ljubav Hristovu, čuješ li ti ovo Teodule? Ljubav Hristova ne može se razumom čovečjim, pokvarenim i ozemljenim, razumeti niti dosegnuti. To isti apostol, umujući po razumu ljudskom, na drugom mestu objašnjava ovako:
Jedva ko umrije za pravednika; za dobroga možda bi se neko usudio umrijeti.
Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grješnici umre za nas (Rim. 5, 7-8).
A baš u tome je božanska naslada: žrtvovati se za onoga ko se ne nada žrtvi od tebe, i umreti za onoga ko te mrzi. To samo može Bog, ili obožen čovek, u koga se Bog uselio.
Čudna je tica pelikan. Ona hrani svoje tiće ribicama iz vode dokle može naći ribica. A kad nije u stanju takvu hranu doneti svojim mladuncima ona razgriza svoju utrobu i krv svoju daje deci svojoj da se ishrane i živa ostanu. Pelikan tica od uvek je bila simvol Hrista. Ka da je sve dao što je imao za svoje verne i ljubljene, Gospod im je najzad ponudio svoje telo i svoju krv, da ih duhovno nahrani i k prestolu večnoga života privede.
Divna je životinja jagnje. Šta ima divnije, krotkije i nezlobnije? U panteonima mnogobožačkih naroda naći ćeš obogotvorene sve životinje jake, lukave nasilne i krvožedne. Naći ćeš slonove i lavove, krokodile i zmije, bikove i jarce, sove i kobce, majmune i vukove – sve, nigde jagnje. Zaista ovo je za razmišljanje. Jer jagnjetom je nazvan Sin Božji, Mesija. Jagnje ne ubija a biva ubijeno. „Otac laži i krvnik ljudski od iskoni“ pobunio je ljude da obožavaju sve one jake lukave nasilne životinje, koje ubijaju druge. A jagnje ne zna ni za lukavstvo niti za nasilje. Ni laži ni nasilja nema u jagnjetu. Zbog toga onaj strvinar nije nikada vnušio ljudima pomisao, da jagnje proglase bogom niti da igde u svetu podignu hram jagnjetu; majmunima da, krokodilima da, zmijama da, kragujima da – svima samo ne jagnjetu. Nigde se u svetu nije jagnje obožavalo, i nigde u svetu nije podignut hram u čast jagnjeta. Od Hrista pak na ovamo hiljade i hiljade hramova podignuto je u čast jagnjeta, Jagnjeta Božjeg. Razrušeno je hiljade i hiljade hramova krvožednim životinjama u Evropi, Americi, Australiji i delom u Africi i Aziji, a hiljade i hiljade opet postrojeni u čast Jagnjetovu. U hrišćanskom svetu i nema drugog hrama osim hramova Jagnjetu. Poslednje je postalo prvo a prvo poslednje.
Sveštenici jevrejski posvednevno su klali žrtvene jaganjce, vekovima i vekovima. Jedva su prali ruke „do lakata“ od krvi jagnjeće. Izvežbani u klanju jaganjaca oni su se ostrvili bili i na sve one dobre ljude koji su bili slični jaganjcima. Tako su oni pobili skoro sve svoje proroke, velike i male i bezbrojne pravednike. Otuda reč Gospodnja: Prorok ne može poginuti izvan Jerusalima, tj. izvan one kasapnice, gde su izvežbani kasapi bili sveštenici. Tu je i Hristos morao poginuti, i od istih kasapa.
Znao je On to potpuno jasno. Zato je žurio poslednjih dana pred smrt da iskaže sve što je potrebno, da učini sve, da predskaže sve, da dade sve, i da bude spreman na poslednju i vrhovnu žrtvu – na davanje svoje krvi, sebe samoga.
Zbog toga, poslednje noći na zemlji On vrši prvu Liturgiju u istoriji sveta. U naše vreme posvednevno se vrše u Hristovo ime hiljade liturgija u svetu, ali mi govorimo o onoj prvoj liturgiji na onaj prvi Veliki Četvrtak u gornici Jerusalimskoj: On je bio prinositelj žrtve i žrtva i hram.
I kad dođe čas, sjede za trpezu, i dvanaest apostola s njim.
I reče im: vrlo sam želeo da ovu pashu jedem s vama prije nego postradam.
Proviđa On, Jasnozritelj, da mu te noći predstoji stradanje. Zna On da Ad ključa i nesvesne sluge Ada u Davidovu gradu dišu ognjenom mržnjom protiv Njega. I satana i jevrejske starešine hoće samo jedno pa jedno: da Njega ubiju. Smrtonosci žele smrt Životodavcu; vuci i zmije obzinuli su već svojim smradnim čeljustima Jagnje Božje. Našli su sebi jednomišljenika i agenta čak i u jednom od dvanaest apostola. Jevreji i đavoli hoće smrt Njegovu iz dva razna razloga: Jevreji hoće da ga ubiju, da ga ne bi bilo više među njima te da im ne smeta, a đavoli hoće da On bude ubijen, da bi dušu Njegovu imali kod sebe, pod svojom vlašću, kao i sve ostale duše, pre Njega. I tako po intelektualnom računu mračnih sila i njihovih agenata u čovečjem obliku smrt Njegova ima da bude korisna i za jedne i za druge. Nisu ni sanjali kako će viša matematika Božja da izigra njihovu bukvarsku aritmetiku.
I kad jeđahu uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga i dade im, i reče: primite jedite ovo je tijelo moje.
I uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi, jer je ovo krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja grijeha.
I čudo i ljubav.
I nije toliko stvar čuda koliko ljubavi.
Za jeretičke bogoslove i nadmene filosofe Zapada naravno čudo je ovde glavno pitanje. Kako to da hleb postane telo a vino krv Hristova? Kao da svaki dan hleb i vino ne postaju u nama telo i krv naša. Ali to je, vele oni, po procesu prirodnom! Kao tobož da je taj proces sam od sebe a ne od Boga. Svojom rečju Bog je uredio, da zubi, jezik, stomak i stomačne kiseline pretvaraju hleb u telo i vino u krv našu. To je posredan put delanja Tvorčeva. Ali Tvorac može dejstvovati neposredno rečju Svojom, i neposredno i trenutno svršiti onaj posao koji stomak svršava dugo i tromo. Jer je jača reč Božja od stomaka. Jer je i stomak proizvod jedne reči Božje. Hristos je i bez jedne reči, nego samo pomišlju, pretvorio šest sudova vode u vino u Kani Galilejskoj. Ovde, na Liturgiji, On rečju imenuje hleb Svojim telom i vino Svojom krvlju. Tamo u Kani i bez reči i bez dodira, samo jednom pomišlju; ovde pak upotrebljuje i dodir rukama, i reč, i zahvalnost Ocu nebesnom. No teško je prepirati se sa zamrzlim mozgovima jeretičkih bogoslova i sa judaiziranim filosofima Zapada. Jer su svi jeretici i judejci gotovi da se posluže ubistvom neprijatelja koga ne mogu da pobede ni razumom niti, još manje ljubavlju.
Krv se stvara i od druge hrane, ali Isus je izabrao dve najčistije jestivne stvari da predstavljaju Njegovo telo i krv, pšenicu i vinovu lozu. Obe ove tvari uspevaju na suhotnim i uzvišenim mestima i potrebuju mnogo sunčane svetlosti a malo vlage. Kao slika posta i molitve.
Mi smo znali mnoge monahe oko Jerusalima i u Svetoj Gori, koji su se kroz dugi niz godina – ponekad i po trideset i pedeset godina – hranili isključivo suvim hlebom i nešto vinom, i bili su u dubokoj starosti zdravi, čili, veseli, proslavljajući Boga danonoćno. U srpskoj narodnoj poeziji ništa nije tako nežno opevano kao „bjelica pšenica i vinova lozica“. Niti se kod Srba išta više poštuje od hleba i vina. Jer se smatra za veliki greh jednu mrvu hleba pogaziti i jednu kap vina prosuti na nečisto mesto. Sve je to u svesnoj vezi sa Hristovom žrtvom ljubavi, sa Hristovom Liturgijom.
Jer tu je posredi glavno ljubav, koja pošto je dala sve svoje daje najzad i sebe. To je glavno i osnovno; veštastvo je drugoznačajno.
Pelikan kad nije u stanju išta više dati svojim gladnim mladuncima, razdire svoju utrobu i daje im svoju krv, ne misleći o svojoj smrti. Ne misleći o svojoj smrti, Teodule, nego o životu svojih ljubljenih čeda.
Zaista vam kažem: jedan od vas izdaće me.
Izdaja – kao grom ispod vedrog sunčanog neba ljubavi! Kao kad se zmija sagleda u bistrom izvoru.
Da nisam ja? Da nisam ja, Gospode? pitahu apostoli nesigurni sami sebe na dubini života na koju ih je navezao Učitelj.
Da nisam ja, Ravi? upita i Juda izdajnik.
Ti reče, odgovori mu Isus.
Ali teško onom čovjeku koji izda Sina čovječjega; bolje bi mu bilo da se nije rodio.
No ni ta strašna opomena nije izmenila srce Judino. Trideset srebrnika njemu su bili miliji od Boga. Njegov pomračeni um nije mogao izvesti ni najobičniji račun. Mi ne znamo koliko je značilo ondašnjih trideset srebrnika, ali uzevši u najbolju ruku oni su mu mogli osigu rati uživanje za jednu stotinu dana. Učitelj njegov obećao mu je dati kao i drugim vernim ne stotinu dana nego stotinu hiljada godina, i ne samo toliko, nego svu neizmerivu večnost rajskog blagostanja. Ali, mislio je on, na to treba čekati a ovo je odmah i u gotovu. Odmah i u gotovu – tom muzikom napunjavao je satana dušu njegovu. Zato on i pruži ruku i primi iz ruku Isusovih zalogaj umočen u so. I po zalogaju tada uđe sotona u njega.
Tada mu reče Isus: Što činiš, čini brže.
A on uzevši zalogaj; odmah iziđe. A bješe noć. Noć oko njega, i noć u njemu. Zalud se učitelj ponizi te se saže i opra mu noge; zalud i pruženi zalogaj hleba kao znak ljubavi – u njemu se čulo samo zveckanje prokletoga srebra i šaptanje đavola da ide kamo je pošao. Noge oprane ali srce prljavo. I oni koji su ga srebrom platili za izdaju prali su svaki čas ruke „do lakata“ ali srce im je bilo kao grob pun mrtvačkih kostiju i smrada.
Zaista, Teodule, kako Juda primi samo zalogaj hleba ali se čaše ne dotače niti se pričesti krvlju Hristovom. A Gospod je jasno rekao: Ako ne jedete tijela sina čovečjega i ne pijete krvi njegove nećete imati života u sebi.
Neke jeretičke crkve do današnjeg dana ne daju svojim vernim krvi Hristove nego im daju samo zalogaj i to nekvasan i neslan (jevrejski). Takvim pričešćem pričestio se samo Juda izdajnik, dok su se ostali apostoli pričestili punim pričešćem, telom i krvlju. Ovakvo apostolsko pričešće strogo drži crkva pravoslavna, i pričeš ćuje svoje verne od pamtiveka u oba vida, po zapovesti Hristovoj i po praksi na onoj prvoj Liturgiji. Zbog onih jeretika, koji uskraćuju narodu da se pričešćuju krvlju Gospodnjom, i rekao je Gospod apostolima: pijte iz nje svi. Kad im je prelomio i razdelio hleb nije izgovorio tu reč „svi“, nego je samo rekao:“Uzmite, jedite, ovo je tijelo moje.“ No kad im je potom pružio čašu, rekao je: „Pijte iz nje svi“: Zašto Isus u prvom slučaju ne izgovara reč svi a u drugom izgovara tu reč? Zato što vidoviti Gospod, prozirući u budućnost, video je da će se u crkvi Njegovoj javiti ova sablazan, da sveštenici u nekim zemljama uskrate narodu pričešće u oba vida i da mu daju samo hleb ali ne i vino, i time zatvaraju narodu vrata života večnoga. Jer ko može poništiti reč Hristovu i nadati se životu večnom? Sa strahom i trepetom istočna pravoslavna crkva prima reč Spasitelja sveta: Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Prima tu svetu reč i u praksi je izvršuje pričešćujući sav narod telom i krvlju Njegovom, onako kako je i on pričestio Svoje apostole na onoj prvoj i tipičnoj Liturgiji, i kako je sam Gospod docnije, po vaskrsenju, javio velikom apostolu Pavlu kako se treba pričešćivati (1. Kor. 11, 23).
Izuzev tice pelikana i svaka majka koja doji čedo svoje, simvol je Hristove ljubavi i Hristove žrtve. Jer dojeći dete mlekom iz grudi svojih, majka ga hrani svojim telom i svojom krvlju, pošto je u mleku i telo i krv. Za to kadgod vidiš majku kako doji dete svoje – majku a ne najamnicu – znaj, da vidiš sliku Liturgije Hristove, naravno u smislu uskom i ograničenom. Jer Hristos dade sebe ne za jednoga čoveka nego za milione i milione ljudi, čak i za nepravednike i grešnike. Dade sebe pravednima za hranu a grešnima za lek; svima pak, da bi svi ličili na Njega, kao deca na roditelja svoga, kako bi ih angeli Njegovi raspoznali na kapiji carstva nebesnoga i pustili unutra k Njemu.
O kad bi svaki znao da Hristos ima veću ljubav prema njemu, daleko veću negoli njegova majka! Jer majka kad ga je dojila davala mu je nešto od sebe i iz sebe, i to jedan deo samo, a Hristos žrtvuje za nj celoga sebe – celoga do poslednjeg daha i do poslednje kapi krvi. Materinska ljubav je samo bledi simvol Hristove ljubavi. Po znalcima jezika Liturgija znači Opšte delo. To jest:
Delo Hristove ljubavi važi uopšte za sve ljude, koji tu ljubav prihvataju i ljubavlju na nju odgovaraju. Ne opšta misao, niti opšta ideja, nego Opšte delo. Jer Hristova ljubav prema grešnom i nepravednom rodu ljudskom posvedočena je delom krajnjeg požrtvovanja i davanja sebe celoga, telom i krvlju. Iz daleke davnine provideo je Isaija Hrista kao žrtveno jagnje i opisao ovim rečima: Mučen bi i zlostavljan, ali ne otvori usta svojih. Kao jagnje na zaklanje vođen bi, i kao ovca pred onijem koji je striže ne otvori usta svojih (Isaija, 53, 7). Baš kao milokrvno jagnje. Samo ne obično jagnje, nego Jagnje Božje sa božanskom svešću, božanskom slobodom i božanskom ljubavi.
Sveti Simeon Novi Bogoslov govori da smirenje predstavlja noge a ljubav glavu svih vrlina. Ove dve glavne vrline drže celo telo svih ostalih vrlina. (Slovo, 22.) Sveti Simeon se tome naučio svakako od Tajne Večere, na kojoj se Isus ponizio dotle da je oprao noge svojim učenicima, i na kojoj se uzvisio do vrha nebesa svojom besmrtnom Liturgijom ljubavi. Da i mi jedan drugoga peremo a ne prljamo, i da jedan drugoga volimo a ne mrzimo.
Od onoga prvog Velikog Četvrtka i od one prve Liturgije u gornici Jerusalimskoj Liturgija je postala srce svih molitvenih bogosluženja pravoslavne crkve, a srce Liturgije, srce srca, prinošenje Svetih Darova, tela i krvi Hristove. Zato kad čuješ da sveštenik u oltaru prinosi i ponavlja istovetne reči Hristove sa one prve Liturgije: „Primite jadite, sije jest tjelo moje“ i opet dalje: „Pijte od njeja vsi, sija jest krov moja novago zavjeta“ – uzdahni i pokloni se s blagodarnošću Hristu što i tebe nije zaboravio, nego te poziva na svoju Trpezu, da te nahrani i napoji najskupljim jelom za kakvo je ikad uho čovečje čulo.
Ne ispituj, nego divi se. Ne odbijaj nego priđi i primi s blagodarnošću. Jer ako odbiješ, On neće biti s tobom na zemlji niti sa Njim na nebu. Ako li ga primiš u sebe s ljubavlju, neće ti smrt nauditi i bićeš primljen za Njegovu nebesnu trpezu, gde ćeš se sa angelima i svima pravednicima večno naslađivati nekoga novoga i još tajanstvenijeg jela i pića (Matej, 26, 29).
A kad Isus završi Tajnu Večeru, reče učenicima:
Dječice, još sam malo sa vama… Novu vam zapovjest dajem da ljubite jedan drugoga kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom.
Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako imadnete ljubav među sobom.
On im govori dječice; Oslovljava ih roditeljskom rečju ljubavi. Dječice – iako su mu neki od učenika vršnjaci po godinama, a neki možda i stariji. Tako je oslovio i onu krvotočnu ženu, jedva mlađu od sebe, kćeri! No ko može Njemu biti vršnjak ili stariji od Njega, kad je On rekao Jevrejima o svojoj starosti: „Ja sam prije nego se Avram rodio“.
Novu vam, kaže, zapovjest dajem. Kako novu, kad im je toliko puta govorio o ljubavi? Novom je naziva sada posle Liturgije, pošto je dao sebe samoga njima kao životvorno jelo i piće; pošto je dakle ranije reči svoje o ljubavi sada potvrdio delom. Njegova žrtva za njih pokazuje Njegovu ljubav u nesanjanoj i nenadmašnoj slavi i krasoti. Ranije im je govorio reči o ljubavi i preporučivao ljubav, i objašnjavao ljubav, a sada, prvi put sada, On izdaje zapovest o ljubavi. S autoritetom nesumnjivim zbog Svoje žrtve, Svoje Liturgije.
Pre Hrista svet nije znao za ljubav. Neznabožački narodi izgovarali su tu reč ali u vezi telesnoj, supružanskoj, krvnoj i srodničkoj. Sokratove i Platonove reči o ljubavi nisu drugo do pesnička maštarija.
U Koranu se i ne spominje reč ljubav. Muhamed je znao samo za jednog Boga, uvek udaljenog od ljudi, koji je čas pravedan, čas milostiv. Buda je izneo svoju teoriju o nepotrebnosti i štetnosti ljubavi, i mučio se da iščupa i samu klicu ljubavi prema ma čemu i ma kome na nebu i na zemlji. Po njemu, dokle god čovek bude vezan ljubavlju bilo za ljude, ili za bogove, ili za stvari, dotle će se duša njegova morati ponovo javljati u raznim telima. A kada čovek sasuši i sam koren ljubavi u srcu svome, onda se neće više rađati nego će preći u Nirvanu, u Nebiće, u Ništa. To je jedina sreća, po učenju Gautame Bude. Zar tebe ne podilazi jeza, Teodule, od ove nesreće koju je indijski učitelj nazivao srećom?
No ne čudi se, što su ljudi dolazili i na takve misli. Konce njihovih misli i mudrolija držao je u svojim rukama satana, čovekomrzac i čovekoubica. On je činio ljude vansebnim; drži i do danas neznabošce i bezbošce. Trebao je da dođe neko jači od satane, da oslobodi ljude i povrati ih sebi, Bogu i čistome razumu. Trebao je neko da siđe s neba sa svetlošću istine i toplinom ljubavi, da ljudima obasja razum i zagreje srca.
I došao je. Došao je Spasitelj, očekivani i prorečeni Mesija. Mi o Njemu i govorimo neprestano, Teodule, On je pobedio demone. On je otkrio ljudima tajne carstva nebesnog. On se ceo dao na žrtvu iz poslušnosti prema ocu svom nebesnom i iz ljubavi prema ljudima. I ceo se dao, telom i krvlju, i opet je ceo ostao.
Platon je umro od bolesti. Nije se žrtvovao ni za koga. Buda je umro u starosti progutavši slučajno nekakvu kost. Ni on se nije žrtvovao ni za koga. Muhamed je umro od starosti. Ni on nije žrtvovao život svoj ni za koga. Od Platona nije ostalo ništa. Od Bude je ostao jedan zub, koji se i sada čuva na ostrvu Cejlonu. Od Muhameda je ostala samo jedna dlaka iz brade, koja se smatra na Ćabi za svetinju.
Hristos se žrtvovao sav za sve, i ostao je sav. Ko daje malo, prima malo. Ko daje mnogo prima mnogo. Ko žrtvuje sve, dobija sve. Hristos je dao sve, i Svoje i Sebe, i dobio je. Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji, posvedočio je On posle Vaskrsenja Svojim vernim. Mimo Hristove vlasti ne može niko ni živeti ni umreti; niti iz Ada izići niti u Raj ući. Neograničena i strahovita vlast. Sreća je za nas što tu vlast nad nama nema više onaj mračni strvinar, nego Čovekoljubac Gospod, koji je pokazao prema ljudima ljubav koja prevazilazi razum.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *