ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
ЉУБИТЕЉ ЧОВЕКА
 
„Цар небесни из човекољубља на земљи се јави и с љу дима поживе“, певао је свети Јован Дамаскин.
Кажи ми нешто, Теодуле. Сада када си обиграо сву ову жалосну планету земну и кад си завирио у све храмове незнабожачке, и још кад си прочитао све књиге индијских јога и јелинских философа – кажи ми сад, да ли си игде
чуо или прочитао за некога Бога Човекољупца? Разуми ме добро: Јеси ли чуо икад пре Христа за некога бога који је био нарочити љубитељ човека?
Ниси.
Знам да ниси. Јер ниси могао наћи оно што није било ни постојало. Заиста, ниси се могао сусрести са небивал им, нечувеним и непостојећим.
За Бога Човекољупца није знао ни Олимп, ни Египат, ни висина Хималајска, ни равнина Кинеска.
Не. Згњечени и оковани човек знао је много, само није знао за некога бога љубави и човекољубља, бога који би истински, љубио човека, без обзира на човекове жртве њему, чак и без обзира на човекове увреде против њега, и на све грехове и гадости и лудости људске.
Сви тако звани „богови“ олимпијски били су уствари демони, који су се јављали људима у призрацима и сенка ма, и тражили услугу за услугу. О човекољупцу није било ни помена.
Индија и до данас прославља Кршну као бога јављено га, али не као бога човекољупца. Кршна се јавио само је дном једином човеку, војсковоћи Арџуму, а не народу. Није се јавио као слуга Божји и народни, не као Теодул, него се јавио као господар и мудрац, који објашњава и за поведа, но који не показује никакву љубав, никакво чове кољубље. Он заповеда Арџуни да убија непријатељску вој ску говорећи: „Убијај убијене!“ (Багхават Гита. Тако је у наше време Лењин говорио: „Отми отето!“)
Ај, мој Теодуле, сви су богови незнабожачки демони; сви су они зли дуси, крвници људски, човекомрсци и чове коубице. И најбољи од њих нису пустили ни једну сузу за људима.
А Исус заплака.
Заплака се Исус прво над једним човеком, па се запла ка над једним народом, и најзад заплака се над целим чо вечанством. Над својим пријатељем, умрлим Лазаром, па над Јерусалимом и народом јеврејским; а у Гетсиманском врту над целим родом човечанским.
Никад драгоценије сузе нису оросиле ову прљаву плане ту. Божије сузе, ако их људи приме, могу очистити сву ову планету од свих нечистота; ако ли се не приме и пре зру, могу сагорети сву нечисту планету нашу. Или очисти ти или сагорети – као што се говори у молитвама пред Причешће у погледу крви Христове.
У индијској аскези сузе су непознате. Нико од риши не препоручује сузе, нико од јога не пролева сузе, нико у народу не узда се у сузе. У Алахабару, на годишњој свеча ности, пале се милион свећа и пуштају низ реку Ганг да плове, али се не пусти ни једна суза. Стаклене очи Индије гледале су хиљадама година у змијски стаклене очи индијских богова. Нити су људи плакали пред боговима, нити још мање, богови над људима. Јер од људи сузе би значиле наду сродника у сроднике – а тога није било – а од богова сузе би значиле слабост. Стаклене очи људи гледају у стаклене очи Змије хиљаду година. Вреди ли плакати пред Змијом, и може ли Змија заплакати над љу дима? То је проблем, о Индијо, а никакав проблем није твоја философска Самсара, и Карма и Реинкарнација. Све је споредно; сузе су главно Где су твоје сузе пред неми лосрдним твојим Шивом, велика Индијо, и где су сузе Шивине над тобом? Ни кап сузе није никад пала са неба твојих богова и расхладила пакао људских страдања у Ин дији, нити је и једна кап сузе људске канула у пагодама пред немилосрдним идолима а да није исмејана. Кроз хи љаде и хиљаде година.
А Исус заплака.
Заплака за умрлим човеком Лазаром. Заплака за разо реним Јерусалимом и Израиљем. Заплака за човечанством, подјармљеним сатани.
И не само Он заплака, него још благослови оне који плачу. Блажени су они који плачу, јер ће се утјешити.
Знаш ли ти, Теодуле, шта су сузе? То је једина чиста течност што излази из човека. Једина течност која може да опере масноћу грешнога човека и упрљане душе. Једи на течност која је у стању ублажити и умекшати човека, и одебљало срце утанчати, и духовни вид ослепљеном по вратити, и заблуделом пут ка небесном Оцу осветлити, и цело тело човечје одуховити. Све друго што из човека излази јесте гад и гнусоба, ај, Теодуле, неизразиви гад и гнусоба, као што је то Буда опширно описао. Само што Буда није ни споменуо сузе. То је било скривено до Христа.
Као што рибари нису имали никакву цену, стављени поред Сократа и Хермеса Тримегистоса и Зороастра и Бу де и Конфучија; и као што Витлејемска пећина није има ла баш никакву цену, сравњена са незнабожним храмови ма и пагодама или са палатама црних фараона египатских гнусних ћесара римских, тако, ето баш тако, ни сузе нису имале никакву вредност у паганском свету пре ступања на позорницу светске историје Сина Божијега, Месије и Господа нашег Исуса Христа Сажаљивог и плачљивог. Не
само нису имале никакву вредност, него су сматране свуда за слабост, од које се треба ослободити. Само су старо заветни пророци и праведници, који су свак на свој начин предсказивали Спаситеља света, нешто ценили сузе. Сузе су ми хлеб дан и ноћ, певао је уз харфу цар Давид на својој кули у Јерусалиму, и сузама квасио струне под ру кама, као српски гуслари певајући о Косову, о крсту ча сном и слободи златној (Псалм, 41, 4.).
А Исус заплака.
Да ли је икад заплакао Јупитер, или Озирис, или Брама, или Тао? Нема о томе јава ни спомена. Сузе су у вези са милошћу и љубављу. Где нема милости и љубави, нема ни суза. И још су сузе у вези са сродством. Сродник за сродником плаче. Где нема сродства, нема ни суза. До бар домаћин може видети сузе у очима верног пса, или вола, или коња, али нико никад није видео сузе у очима змије. Пре Христа Човекољупца сав свет је био змијом опасан. И сузе су значиле слабост. На гробовима у Јела ди, истина, постојали су сузарници, али они су били само за најближе крвне сроднике и у њих су само они лили су зе. Не богови, и не великаши, и не жреци, нити филосо фи ни уметници, нити ма какве воће народне у овом свету. Сузе су сматране за телесну слабост а не врлину; посао баба а не јунака.
Од Христа сузе добијају вредност, и почињу се сматра ти за врлину. Сузе покајања, сузе жалости због греха, су зе радости због Христа Човекољупца, сузе братства и по братимства, сузе милости и духовне радости, сузе бестеле сне љубави, сузе сажаљења и сузе молитвене. Песак еги патски процветао је од суза многих хиљада монаха, и Гора Атонска озеленила и зелени се до данас, као чудом усред сухе околине своје, сва од суза и због суза Христа ради.
Милости хоћу, а не жртве, рекао је Господ. Сатана је од увек тражио од људи жртве а не милости, чак и жртве људске и детиње. Па и сами Јевреји, по угледу на незнабошце, приносили су децу сатани на жртву. А Бог Човекољубац не тражи жртве него милост. Шта то значи? То значи, да је цео точак историје човечанства завитлан и потпуно обрнут. Што је било доле дигло се горе а што је било горе пало је доле. Жртве од људи тражио је човеко убица, крвник људски од почетка, а милост од људи хоће Бог Човекољубац, који своју милост према људима посведочава и сузама. Истинито говори апостол Павле: Што жртвују незнабошци ђаволима, жртвују а не
Богу а ја нећу да сте ви с ђаволима. Хришћанство не зна за компромис с ђаволом (I, Кор. 10, 20.).
Будите милостиви као што је милостив и Отац ваш небесни.
„Человјекољубче Господи, слава тебје!“ Нема богослу жења у хришћанском храму на коме се не чују ова реч, ова похвала. Никад и нигде у незнабожачким народима није неки бог назван Човекољупцем. Нигде, никад и није дан. Зашто? Зато што је сатана човекомрзац владао у храмовима, у душама људским, над људима и народима по свој земљи. Ништа њему није противније од свих речи у реченицама него реч љубав и човекољубац.
Али јегда прииде кончина љета посла Бог сина својего јединороднаго, који се јави међу људима као Цар небесни и као Човекољубац;
да с људима поживи,
да с људима плаче,
да објави људима Оца љубави и сваке утехе,
да покаже милост и научи милости,
да скруши силу демонску и очисти људе и светиње од демона;
да позове људе у синовство Бога Оца и у царство небе сно, и да створи братство међу људима као децом светлости.
И све тако, и све у том смислу и правцу.
Све је то ново, све нечувено ни на источној ни на за падној хемисфери. Све чудесно, светло, мило, слатко. Све за урнебесно клицање, за радост небивалу као кад се мртви пробуде, све за песму, све – јасно свима а не само философима и јогама, све – драго свима народима и сви ма људима.
Од свих речи које су се икад изговориле на овој плане ти најмилија је за људе и најчаробнија реч – Човекољу бац. И то још не неки човек човекољубац него сам Бог Саваот – Човекољубац.
Человјекољубче Господи, слава тебје!
Све си сазнала, Индијо стара, и све си дознала о мате ријалном и психичком свету, и све имаш, Индијо богата. Само ти недостаје највеће знање и највеће богатство. Ни си још дознала за Бога Човекољупца, и ниси још осетила неизмерно богатство Његове љубави и доброте. То ти Хи малаји нису могли дати; то ти нуди Назарет.
А Бог Човекољубац јавио се у телу, чист и пречист, рођен од чисте и пречисте Деве Марије; светао и пресве тао, светлији од сунца, Он, Сунце разума и љубави. Из
човекољубља Он је пролио своје свете сузе у прашину зе маљску. Те божанске сузе намењене су и теби; оне треба и тебе да пробуде, да гану, да оперу и освете. Да будеш не змијска но света Индија.
Бог Човекољубац заплакао је над тобом, Индијо. Хо ћеш ли презрети сузе Његове, љубав Његову, и продужити да служиш и робујеш ономе човекомрсцу, крвнику људ ском од постања?
Само то питање стоји пред тобом. Другога нема. Али од тога питања зависи судба у времену и судба у вечности целе многољудне Индије и сваког Индијана посебице. Ре шавај, Индијо, судбу твоју, док ми овамо у Србији твоји роћаци радосно певамо:
Человјекољубче Господи, слава тебје!

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *