ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
ЛИТУРГИЈА
 
Литургија је потврда љубави, Теодуле; Божје љубави према људима. Литургијом је Бог потврдио своју љубав према роду човечјем. Та потврда састоји се не само у жртвовању нечега свога него себе самога. Не свога, Теодуле, него себе. Изван те потврде немогуће је и тражити и наћи веће у свету. Од ове љубави нема нико веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје. Такву љубав показао је Бог жртвујући Сина свог јединородног за све оне који поверују у Њега; а то и јесу пријатељи Божји.
Спаситељ света жртвовао је за род људски све своје, па најзад и себе. Посведочио је своју љубав и речима и делима и сузама и молитвама, још и непрестаним трудом и знојем, мучећи себе и глађу и жеђу и неспавањем и замором и сиромаштином. Предпоставимо, Теодуле, да си ти бачен у тамницу од неких злотвора. Па кад би ти чуо да се неки непознат човек, коме ти ниси учинио никаква добра у животу, трудио и мучио за твоје ослобођење, и жртвовао се онолико колико Исус – и без смрти – зар теби не би све то био довољан доказ да тај човек има велику љубав према теби? Заиста, ти би примио то као довољан и предовољан доказ љубави. Јер било би нечовечно и неприродно кад би ти захтевао од њега да преко свега још и умре за тебе, па тек онда да поверујеш у његову љубав. Заиста неприродно и чудовишно. Но Христова љубав није неприродна него надприродна, боговска. Његова љубав као ни цела личност Његова никако се не може уоквирити у две три природне димензије. То је изванредно запазио и осетио апостол Павле, кад удивљен пише Ефесцима:
да би могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина и дубина и висина, и познати претежнију од разума љубав Христову (Ефес. 3, 18).
Претежнију од разума љубав Христову, чујеш ли ти ово Теодуле? Љубав Христова не може се разумом човечјим, поквареним и оземљеним, разумети нити досегнути. То исти апостол, умујући по разуму људском, на другом месту објашњава овако:
Једва ко умрије за праведника; за доброга можда би се неко усудио умријети.
Али Бог показује своју љубав к нама што Христос још кад бијасмо грјешници умре за нас (Рим. 5, 7-8).
А баш у томе је божанска наслада: жртвовати се за онога ко се не нада жртви од тебе, и умрети за онога ко те мрзи. То само може Бог, или обожен човек, у кога се Бог уселио.
Чудна је тица пеликан. Она храни своје тиће рибицама из воде докле може наћи рибица. А кад није у стању такву храну донети својим младунцима она разгриза своју утробу и крв своју даје деци својој да се исхране и жива остану. Пеликан тица од увек је била символ Христа. Ка да је све дао што је имао за своје верне и љубљене, Господ им је најзад понудио своје тело и своју крв, да их духовно нахрани и к престолу вечнога живота приведе.
Дивна је животиња јагње. Шта има дивније, кроткије и незлобније? У пантеонима многобожачких народа наћи ћеш обоготворене све животиње јаке, лукаве насилне и крвожедне. Наћи ћеш слонове и лавове, крокодиле и змије, бикове и јарце, сове и кобце, мајмуне и вукове – све, нигде јагње. Заиста ово је за размишљање. Јер јагњетом је назван Син Божји, Месија. Јагње не убија а бива убијено. „Отац лажи и крвник људски од искони“ побунио је људе да обожавају све оне јаке лукаве насилне животиње, које убијају друге. А јагње не зна ни за лукавство нити за насиље. Ни лажи ни насиља нема у јагњету. Због тога онај стрвинар није никада внушио људима помисао, да јагње прогласе богом нити да игде у свету подигну храм јагњету; мајмунима да, крокодилима да, змијама да, крагујима да – свима само не јагњету. Нигде се у свету није јагње обожавало, и нигде у свету није подигнут храм у част јагњета. Од Христа пак на овамо хиљаде и хиљаде храмова подигнуто је у част јагњета, Јагњета Божјег. Разрушено је хиљаде и хиљаде храмова крвожедним животињама у Европи, Америци, Аустралији и делом у Африци и Азији, а хиљаде и хиљаде опет постројени у част Јагњетову. У хришћанском свету и нема другог храма осим храмова Јагњету. Последње је постало прво а прво последње.
Свештеници јеврејски посведневно су клали жртвене јагањце, вековима и вековима. Једва су прали руке „до лаката“ од крви јагњеће. Извежбани у клању јагањаца они су се острвили били и на све оне добре људе који су били слични јагањцима. Тако су они побили скоро све своје пророке, велике и мале и безбројне праведнике. Отуда реч Господња: Пророк не може погинути изван Јерусалима, тј. изван оне касапнице, где су извежбани касапи били свештеници. Ту је и Христос морао погинути, и од истих касапа.
Знао је Он то потпуно јасно. Зато је журио последњих дана пред смрт да искаже све што је потребно, да учини све, да предскаже све, да даде све, и да буде спреман на последњу и врховну жртву – на давање своје крви, себе самога.
Због тога, последње ноћи на земљи Он врши прву Литургију у историји света. У наше време посведневно се врше у Христово име хиљаде литургија у свету, али ми говоримо о оној првој литургији на онај први Велики Четвртак у горници Јерусалимској: Он је био приноситељ жртве и жртва и храм.
И кад дође час, сједе за трпезу, и дванаест апостола с њим.
И рече им: врло сам желео да ову пасху једем с вама прије него пострадам.
Провиђа Он, Јаснозритељ, да му те ноћи предстоји страдање. Зна Он да Ад кључа и несвесне слуге Ада у Давидову граду дишу огњеном мржњом против Њега. И сатана и јеврејске старешине хоће само једно па једно: да Њега убију. Смртоносци желе смрт Животодавцу; вуци и змије обзинули су већ својим смрадним чељустима Јагње Божје. Нашли су себи једномишљеника и агента чак и у једном од дванаест апостола. Јевреји и ђаволи хоће смрт Његову из два разна разлога: Јевреји хоће да га убију, да га не би било више међу њима те да им не смета, а ђаволи хоће да Он буде убијен, да би душу Његову имали код себе, под својом влашћу, као и све остале душе, пре Њега. И тако по интелектуалном рачуну мрачних сила и њихових агената у човечјем облику смрт Његова има да буде корисна и за једне и за друге. Нису ни сањали како ће виша математика Божја да изигра њихову букварску аритметику.
И кад јеђаху узе Исус хлеб и благословивши преломи га и даде им, и рече: примите једите ово је тијело моје.
И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви, јер је ово крв моја новога завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха.
И чудо и љубав.
И није толико ствар чуда колико љубави.
За јеретичке богослове и надмене философе Запада наравно чудо је овде главно питање. Како то да хлеб постане тело а вино крв Христова? Као да сваки дан хлеб и вино не постају у нама тело и крв наша. Али то је, веле они, по процесу природном! Као тобож да је тај процес сам од себе а не од Бога. Својом речју Бог је уредио, да зуби, језик, стомак и стомачне киселине претварају хлеб у тело и вино у крв нашу. То је посредан пут делања Творчева. Али Творац може дејствовати непосредно речју Својом, и непосредно и тренутно свршити онај посао који стомак свршава дуго и тромо. Јер је јача реч Божја од стомака. Јер је и стомак производ једне речи Божје. Христос је и без једне речи, него само помишљу, претворио шест судова воде у вино у Кани Галилејској. Овде, на Литургији, Он речју именује хлеб Својим телом и вино Својом крвљу. Тамо у Кани и без речи и без додира, само једном помишљу; овде пак употребљује и додир рукама, и реч, и захвалност Оцу небесном. Но тешко је препирати се са замрзлим мозговима јеретичких богослова и са јудаизираним философима Запада. Јер су сви јеретици и јудејци готови да се послуже убиством непријатеља кога не могу да победе ни разумом нити, још мање љубављу.
Крв се ствара и од друге хране, али Исус је изабрао две најчистије јестивне ствари да представљају Његово тело и крв, пшеницу и винову лозу. Обе ове твари успевају на сухотним и узвишеним местима и потребују много сунчане светлости а мало влаге. Као слика поста и молитве.
Ми смо знали многе монахе око Јерусалима и у Светој Гори, који су се кроз дуги низ година – понекад и по тридесет и педесет година – хранили искључиво сувим хлебом и нешто вином, и били су у дубокој старости здрави, чили, весели, прослављајући Бога даноноћно. У српској народној поезији ништа није тако нежно опевано као „бјелица пшеница и винова лозица“. Нити се код Срба ишта више поштује од хлеба и вина. Јер се сматра за велики грех једну мрву хлеба погазити и једну кап вина просути на нечисто место. Све је то у свесној вези са Христовом жртвом љубави, са Христовом Литургијом.
Јер ту је посреди главно љубав, која пошто је дала све своје даје најзад и себе. То је главно и основно; вештаство је другозначајно.
Пеликан кад није у стању ишта више дати својим гладним младунцима, раздире своју утробу и даје им своју крв, не мислећи о својој смрти. Не мислећи о својој смрти, Теодуле, него о животу својих љубљених чеда.
Заиста вам кажем: један од вас издаће ме.
Издаја – као гром испод ведрог сунчаног неба љубави! Као кад се змија сагледа у бистром извору.
Да нисам ја? Да нисам ја, Господе? питаху апостоли несигурни сами себе на дубини живота на коју их је навезао Учитељ.
Да нисам ја, Рави? упита и Јуда издајник.
Ти рече, одговори му Исус.
Али тешко оном човјеку који изда Сина човјечјега; боље би му било да се није родио.
Но ни та страшна опомена није изменила срце Јудино. Тридесет сребрника њему су били милији од Бога. Његов помрачени ум није могао извести ни најобичнији рачун. Ми не знамо колико је значило ондашњих тридесет сребрника, али узевши у најбољу руку они су му могли осигу рати уживање за једну стотину дана. Учитељ његов обећао му је дати као и другим верним не стотину дана него стотину хиљада година, и не само толико, него сву неизмериву вечност рајског благостања. Али, мислио је он, на то треба чекати а ово је одмах и у готову. Одмах и у готову – том музиком напуњавао је сатана душу његову. Зато он и пружи руку и прими из руку Исусових залогај умочен у со. И по залогају тада уђе сотона у њега.
Тада му рече Исус: Што чиниш, чини брже.
А он узевши залогај; одмах изиђе. А бјеше ноћ. Ноћ око њега, и ноћ у њему. Залуд се учитељ понизи те се саже и опра му ноге; залуд и пружени залогај хлеба као знак љубави – у њему се чуло само звецкање проклетога сребра и шаптање ђавола да иде камо је пошао. Ноге опране али срце прљаво. И они који су га сребром платили за издају прали су сваки час руке „до лаката“ али срце им је било као гроб пун мртвачких костију и смрада.
Заиста, Теодуле, како Јуда прими само залогај хлеба али се чаше не дотаче нити се причести крвљу Христовом. А Господ је јасно рекао: Ако не једете тијела сина човечјега и не пијете крви његове нећете имати живота у себи.
Неке јеретичке цркве до данашњег дана не дају својим верним крви Христове него им дају само залогај и то неквасан и неслан (јеврејски). Таквим причешћем причестио се само Јуда издајник, док су се остали апостоли причестили пуним причешћем, телом и крвљу. Овакво апостолско причешће строго држи црква православна, и причеш ћује своје верне од памтивека у оба вида, по заповести Христовој и по пракси на оној првој Литургији. Због оних јеретика, који ускраћују народу да се причешћују крвљу Господњом, и рекао је Господ апостолима: пијте из ње сви. Кад им је преломио и разделио хлеб није изговорио ту реч „сви“, него је само рекао:“Узмите, једите, ово је тијело моје.“ Но кад им је потом пружио чашу, рекао је: „Пијте из ње сви“: Зашто Исус у првом случају не изговара реч сви а у другом изговара ту реч? Зато што видовити Господ, прозирући у будућност, видео је да ће се у цркви Његовој јавити ова саблазан, да свештеници у неким земљама ускрате народу причешће у оба вида и да му дају само хлеб али не и вино, и тиме затварају народу врата живота вечнога. Јер ко може поништити реч Христову и надати се животу вечном? Са страхом и трепетом источна православна црква прима реч Спаситеља света: Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Прима ту свету реч и у пракси је извршује причешћујући сав народ телом и крвљу Његовом, онако како је и он причестио Своје апостоле на оној првој и типичној Литургији, и како је сам Господ доцније, по васкрсењу, јавио великом апостолу Павлу како се треба причешћивати (1. Кор. 11, 23).
Изузев тице пеликана и свака мајка која доји чедо своје, символ је Христове љубави и Христове жртве. Јер дојећи дете млеком из груди својих, мајка га храни својим телом и својом крвљу, пошто је у млеку и тело и крв. За то кадгод видиш мајку како доји дете своје – мајку а не најамницу – знај, да видиш слику Литургије Христове, наравно у смислу уском и ограниченом. Јер Христос даде себе не за једнога човека него за милионе и милионе људи, чак и за неправеднике и грешнике. Даде себе праведнима за храну а грешнима за лек; свима пак, да би сви личили на Њега, као деца на родитеља свога, како би их ангели Његови распознали на капији царства небеснога и пустили унутра к Њему.
О кад би сваки знао да Христос има већу љубав према њему, далеко већу неголи његова мајка! Јер мајка кад га је дојила давала му је нешто од себе и из себе, и то један део само, а Христос жртвује за њ целога себе – целога до последњег даха и до последње капи крви. Материнска љубав је само бледи символ Христове љубави. По зналцима језика Литургија значи Опште дело. То јест:
Дело Христове љубави важи уопште за све људе, који ту љубав прихватају и љубављу на њу одговарају. Не општа мисао, нити општа идеја, него Опште дело. Јер Христова љубав према грешном и неправедном роду људском посведочена је делом крајњег пожртвовања и давања себе целога, телом и крвљу. Из далеке давнине провидео је Исаија Христа као жртвено јагње и описао овим речима: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих. Као јагње на заклање вођен би, и као овца пред онијем који је стриже не отвори уста својих (Исаија, 53, 7). Баш као милокрвно јагње. Само не обично јагње, него Јагње Божје са божанском свешћу, божанском слободом и божанском љубави.
Свети Симеон Нови Богослов говори да смирење представља ноге а љубав главу свих врлина. Ове две главне врлине држе цело тело свих осталих врлина. (Слово, 22.) Свети Симеон се томе научио свакако од Тајне Вечере, на којој се Исус понизио дотле да је опрао ноге својим ученицима, и на којој се узвисио до врха небеса својом бесмртном Литургијом љубави. Да и ми један другога перемо а не прљамо, и да један другога волимо а не мрзимо.
Од онога првог Великог Четвртка и од оне прве Литургије у горници Јерусалимској Литургија је постала срце свих молитвених богослужења православне цркве, а срце Литургије, срце срца, приношење Светих Дарова, тела и крви Христове. Зато кад чујеш да свештеник у олтару приноси и понавља истоветне речи Христове са оне прве Литургије: „Примите јадите, сије јест тјело моје“ и опет даље: „Пијте од њеја вси, сија јест кров моја новаго завјета“ – уздахни и поклони се с благодарношћу Христу што и тебе није заборавио, него те позива на своју Трпезу, да те нахрани и напоји најскупљим јелом за какво је икад ухо човечје чуло.
Не испитуј, него диви се. Не одбијај него приђи и прими с благодарношћу. Јер ако одбијеш, Он неће бити с тобом на земљи нити са Њим на небу. Ако ли га примиш у себе с љубављу, неће ти смрт наудити и бићеш примљен за Његову небесну трпезу, где ћеш се са ангелима и свима праведницима вечно наслађивати некога новога и још тајанственијег јела и пића (Матеј, 26, 29).
А кад Исус заврши Тајну Вечеру, рече ученицима:
Дјечице, још сам мало са вама… Нову вам заповјест дајем да љубите један другога као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом.
По томе ће сви познати да сте моји ученици ако имаднете љубав међу собом.
Он им говори дјечице; Ословљава их родитељском речју љубави. Дјечице – иако су му неки од ученика вршњаци по годинама, а неки можда и старији. Тако је ословио и ону крвоточну жену, једва млађу од себе, кћери! Но ко може Њему бити вршњак или старији од Њега, кад је Он рекао Јеврејима о својој старости: „Ја сам прије него се Аврам родио“.
Нову вам, каже, заповјест дајем. Како нову, кад им је толико пута говорио о љубави? Новом је назива сада после Литургије, пошто је дао себе самога њима као животворно јело и пиће; пошто је дакле раније речи своје о љубави сада потврдио делом. Његова жртва за њих показује Његову љубав у несањаној и ненадмашној слави и красоти. Раније им је говорио речи о љубави и препоручивао љубав, и објашњавао љубав, а сада, први пут сада, Он издаје заповест о љубави. С ауторитетом несумњивим због Своје жртве, Своје Литургије.
Пре Христа свет није знао за љубав. Незнабожачки народи изговарали су ту реч али у вези телесној, супружанској, крвној и сродничкој. Сократове и Платонове речи о љубави нису друго до песничка маштарија.
У Корану се и не спомиње реч љубав. Мухамед је знао само за једног Бога, увек удаљеног од људи, који је час праведан, час милостив. Буда је изнео своју теорију о непотребности и штетности љубави, и мучио се да ишчупа и саму клицу љубави према ма чему и ма коме на небу и на земљи. По њему, докле год човек буде везан љубављу било за људе, или за богове, или за ствари, дотле ће се душа његова морати поново јављати у разним телима. А када човек сасуши и сам корен љубави у срцу своме, онда се неће више рађати него ће прећи у Нирвану, у Небиће, у Ништа. То је једина срећа, по учењу Гаутаме Буде. Зар тебе не подилази језа, Теодуле, од ове несреће коју је индијски учитељ називао срећом?
Но не чуди се, што су људи долазили и на такве мисли. Конце њихових мисли и мудролија држао је у својим рукама сатана, човекомрзац и човекоубица. Он је чинио људе вансебним; држи и до данас незнабошце и безбошце. Требао је да дође неко јачи од сатане, да ослободи људе и поврати их себи, Богу и чистоме разуму. Требао је неко да сиђе с неба са светлошћу истине и топлином љубави, да људима обасја разум и загреје срца.
И дошао је. Дошао је Спаситељ, очекивани и проречени Месија. Ми о Њему и говоримо непрестано, Теодуле, Он је победио демоне. Он је открио људима тајне царства небесног. Он се цео дао на жртву из послушности према оцу свом небесном и из љубави према људима. И цео се дао, телом и крвљу, и опет је цео остао.
Платон је умро од болести. Није се жртвовао ни за кога. Буда је умро у старости прогутавши случајно некакву кост. Ни он се није жртвовао ни за кога. Мухамед је умро од старости. Ни он није жртвовао живот свој ни за кога. Од Платона није остало ништа. Од Буде је остао један зуб, који се и сада чува на острву Цејлону. Од Мухамеда је остала само једна длака из браде, која се сматра на Ћаби за светињу.
Христос се жртвовао сав за све, и остао је сав. Ко даје мало, прима мало. Ко даје много прима много. Ко жртвује све, добија све. Христос је дао све, и Своје и Себе, и добио је. Даде ми се свака власт на небу и на земљи, посведочио је Он после Васкрсења Својим верним. Мимо Христове власти не може нико ни живети ни умрети; нити из Ада изићи нити у Рај ући. Неограничена и страховита власт. Срећа је за нас што ту власт над нама нема више онај мрачни стрвинар, него Човекољубац Господ, који је показао према људима љубав која превазилази разум.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *