ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
СИНОВИ МРАКА
 
Сећаш ли се, Теодуле, нашег ранијег разговора о су срету Спаситеља света са главним непријатељем човечан ства? То је био први корак Господа Исуса после крштења на Јордану. На Гори Искушења изнад Јерихона, постоји и данас многовековни православни манастир, и у њему ка мен на коме је Господ стајао четрдесет дана и четрдесет ноћи без јела и пића. Тај камен сада служи за часну трпе зу, на којој се врше свете литургије.
Стојећи на том камену Господ је саслушао три предло га уплашеног сатане, главног непријатеља рода људског, и сва три одбио. Трећи предлог био је најсрамнији. Разбој ник и пљачкаш и стрвинар, који је заробио цео свет Божји, понудио је Домаћину света „сва царства овога свијета и славу њихову“ под условом да му се Домаћин света по клони. Да му се поклони и тиме наравно даде тапију све та сатани. Исус га одби, и он га остави за вријеме.
Шта значи „за вријеме“? Значи да му се никад више од страха не јави пред лицем, али да му смета кроз људе, своје робове, синове мрака.
После тога Исус је одмах отпочео своју неуморну дела тност на спасењу људи, али и сатана своју, кроз људе, на пропаст људи а против Исуса.
Слуге сатанине, слуге мрака, били су тада првосвеште ници и свештеници јеврејски, књижевници, законици, саду кеји и без мало све старешине народне. Не народ, него старешине народне. Народ је од почетка био уз Исуса. Хиљаде и хиљаде простих, али не глупих, људи из народа посведневно су се тискали око Њега, да чују Његову никад нечувену реч, да виде Његова чудесна дела и да прославе Бога „који је посетио народ свој“. Народ – то је била војска Христова; интелигенција јеврејска – то су били противници Христови и слуге мрака, аргати и оруђа стрвинара сатане. Они се показују прво као суботари. Субота им је важнија од Бога, од љубави и од вере. Субо та им је идол. Чуј само њихове суботарске глупости.
И догоди се да иђаше у суботу кроз усјеве, и ученици његови тргаху путем класје. А фарисеји говораху му: за што чине у суботу што не ваља?… А Он им рече: субо та је начињена човјека ради а није човјек суботе ра ди. А Господар је и од суботе Син човјечији.
Тако опет једне суботе када Исус беше у зборници, где стајаше човек са сухом руком, мотраху ови суботомани јаци, да ли ће се Он дрзнути да исцели онога страдалника и тако оскврни суботу. Познавши њихове мисли Господ их упита: треба ли у суботу добро чинити или зло чинити; душу одржати или погубити? То их упита. А они мучаху. Нису очекивали такво питање па нису ни знали шта да одговоре. А када Он исцели сухоруког чове ка тако да му рука поста здрава као и друга, фарисеји изиђоше гневни и одмах учинише вијеће с Иродовцима како би га погубили. То је њихово дјело у суботу! За њихов помрачен ум Исус је оскврнио суботу што је добро дело учинио, тј. исцелио тешког болесника, а нису је то бож они оскврнили својим неделом, тј. договором у суботу да убију невина човека.
Слично и са згрченом женом. Када ју Господ исцели, старјешина од зборнице расрди се што је Исус исцијели у суботу, па одговарајући рече народу: шест је дана у које треба радити, у оне дакле долазите те се лијечите, а не у дан суботни. То је говорено народу али је било упућено на адресу Исусову. Зато му Исус и одговара ова ко: Лицемјере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свога вола или магарца од јасала и не води да напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сотона ево оса мнаест година не требаше ли одријешити из ове све зе у дан суботни.
И сав народ радоваше се за сва његова славна дјела, а фарисеји вребаху да га ухвате и убију.
Када Господ исцели човека у Витезди, који тридесет и осам година узет лежаше, опет гледаху да га убију, јер учини то у суботу. А кад отвори вид човеку, роћеном слепцу, они се не обрадоваше томе нечувеном чуду него прогунћаше против Исцелитеља говорећи: Није овај чо вјек од Бога, јер не свјеткује суботу.
И опет вребаху да га убију, али се бојаху народа. Кад се глупост са злобом сједини, онда убиство постаје обичан метод обрачуна човека са човеком.
Да Га убију – то је њихова главна мисао. Зашто? Просто зато што је с Њим Бог и народ. Они себе сматра ју закупцима Бога и поседницима народа. Они то двоје држе за своју имовину, од које живе. Ко дарне у ту њихо ву имовину, заслужује смрт. Зато хоће да убију и Њега. А онај стрвинар опет, коме они несвесно служе, највише мрзи Бога и народ. Он зна да не може никад освојити две тврђаве: Бога и народ. Зато увек, и онда и сада, удара по онима који тобож у име Бога и народа говоре, по слепим вођама, заслепљеним охолошћу или богатством; по тако званој интелигенцији. А ово је једна неприродна, донки хотска тврђава, саграђена од самољубља, славољубља и уображења. Ту привидну силу, ту тврђаву од уображења он је увек лако освајао у свима народима, па онда из ње бацао своје стреле против Бога и народа. Интелигенција је увек, у сва времена и у свима народима, била за њ са ма собом опремљена и осамарена мазга. На тој мазги са тана је јахао и јуришао против Бога и Божјег народа.
Неколико пута дигоше камење да Га каменују зато што се „грађаше сином Божјим“.
Донеше решење да одлуче сваког Јеврејина од зборни це, који би био за Њега и држао Његову страну.
Једном ухватише неку жену у прељуби, па увек жедни крви људске, доведоше је да ју каменују. Ту се деси и Он. Згодна прилика да Га искушају, помислише. На своју сра моту. Јер кад Га упиташе шта би Он рекао, да ли да је убију или не, одговори им Исус: Који је од вас без гри јеха, нека најприје баци камен на њу. Страшна и неоче кивана реч. И они се разбегоше сви, као гладни пси од метиљаве овце кад их домаћин удари по њушци.
Ни у мраку своје злобе против Господа они нису могли одрећи чудесна дела Његова. На једној скупштини свеште ници и фарисеји поставише овакво питање: Шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. И, наравно, донеше одлуку, на предлог првосвештеника Кајафе, да га убију. Ради спасења народа – тако је одлука образложе на. То сатана хоће да спасава јеврејски народ кроз своје мрачне апостоле убиством истинског Спаситеља рода људ ског! Али мрачњаци нису могли видети иза својих леђа сатану који им диктира шта да мисле, шта да говоре и шта да раде.
Само су се бојали народа. Бога се нису бојали, баш ни мало, као да Бог за њих није ни постојао, али су се бојали народа. На више места стоји записано, како су се бојали народа, а нигде да су се Бога бојали. Народ овај, који не зна закона, нека је и проклет! говорили су они у гневу свом. Они, народомрзци и законозналци најчешће су заборављали заповест Божју: Не уби.
Покушавају да омаловаже Исуса пред народом. Зато ругаху му се, и говораху: Шта га слушате, полудио је? На другом месту опет: Вара народ. Даље опет: У њему
је ђаво, и помоћу Велзевула кнеза ђаволскога изгони ђаволе. На ово им је Исус изванредно одговорио: Свако царство које се раздијели само у себи опустјеће, и дом који се раздијели сам у себи пропашће. Тако и сотона ако се раздијели сам у себи – како ће се одр жапш његово царство? То јест, ако демони изгоне де моне из људи, значи да су демони међу собом раздељени и у рату једни против других. Како ће се онда одржати царство сатанино, а да не пропадне? Још им вели Господ: Ако ли ја помоћу Велзевула изгоним ђаволе, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије. Овде Господ свакако мисли на апостоле.
Постиђени синови мрака удаљише се, да се убрзо поно во врате са новом оптужбом. Видевши Исуса како једе и пије заједно са грешницима почеше викати на Његове уче нике: Зашто с цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије? Изазван овим питањем прљавих чисту наца одговори им Господ:
Не требају здрави лекара него болесни.
Идите и научите се шта значи: милости хоћу а не прилога.
Ја нијесам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.
Како божанствене речи! Небесни бисер.
Том приликом исказа Исус причу о стотој овци. Човек неки имаше сто оваца, па изгуби једну. Онда остави деве десет и девет оваца и оде да тражи ону изгубљену. Наша вши је, обрадова се веома и учини весеље у дому свом због нађене овце.
Кажем вам тако ће бити велика радост на небу за једнога грјешника који се каје него ли за деведесет и девет праведника којима не треба покајање…
Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим за једнога грјешника који се каје.
Још у вези с тим исприча Господ ону познату славну причу о блудноме сину, који се дели од оца свога, одлази у даљину, пропада, каје се и повраћа поново оцу своме молећи га за опроштај. И отац прима свог покајаног сина, прашта му, грли га и приређује велико весеље због њего ва повратка.
Ове бесмртне поуке Исусове, које се и сада читају и слушају по целом човечанству на кугли земаљској изазва те су оним фарисејским питањем: Зашто с грјешницима учитељ ваш једе и пије? Па иако су то питање поставили синови мрака и слуге сатанске, са намером убилачком, морамо им бити захвални. Јер су као оно удар у камен што изазива варницу они изазвали велику светлост из Христа који је сам себе назвао Каменом.
Чуј даље како ђаво запослује своје слуге. Видеше фа рисеји како ученици Христови не умивају руке пре јела, док они, фарисеји и књижевници пре сваког оброка перу руке до лаката. Па почеше због тога викати Исусу: За што ученици твоји не живе као што нам је остало од сшаријех, него једу хљеб неумивенијех руку.
Одговори им благи Господ: Добро је пророковао Иса ија за вас лицемјере: ови људи уснама ме поштују и срце њихово далеко стоји од мене.Јер остависте за повијести Божије а држите обичаје људске.
Не погани човјека оно што улази у уста, него оно што излази из уста, оно погани човјека.
Ко има уши да чује нека чује.
Опет једна сјајна победа.
И опет једна сјајна поука свима нама.
Онда сатана упућује своје слуге у лицу господе јевреј ске да питају Спаситеља нешто о браку.
Прогураше се кроз густе масе народа к Њему фарисеји, не да се поуче, не да се насладе, него да га кушају. Да га кушају, да би га могли убити.
И рекоше му: може ли човјек отпустити жену своју за сваку кривицу?
Одговори Исус: Нијесте ли читали да је Онај који је створио човјека, мужа и жену створио их.
Зато оставиће човјек оца својега и матер и при лијепиће се к жени и биће двоје једно тијело.
Тако нијесу више двоје него једно тијело. А што је Бог саставио човјек да не раставља.
Рекоше му: зашто онда Мојсије заповиједа да се даде књига распусна и да се отпусти?
Рече им: Мојсије је вама допустио због отврдлос ти вашега срца отпуштати своје жене; али из по четка није било тако.
Него ја вам кажем: ако ко отпусти своју жену осим за прељубу и ожени се другом, чини прељубу, и који узме пуштеницу чини прељубу.
Ево божанске науке о браку.
Својим ударом у Камен слуге демонске изазвале су ову светлост која до данас светли човечанству у овом веома важном предмету.
У вези са овим предметом изазваше ученици свога Господа да изложи своју науку о неженству или монаштву.
Рекоше Му ученици Његови: Ако је тако човјеку са женом, није се добро ни женити.
А Он им рече: Не могу сви примити тијех речи до они којима је дано… Ко може примити нека прими.
Блажени су они који себе духом ушкопе, духом и љубављу према Богу, те се не жене. Блажени су прави монаси. Већи ће бити у царству небесном од царева. Али само ма ли број људи може то примити и одржати.
Још једно кушање о браку. Приступише ка Исусу Саду кеји, који одричу васкрсеније из мртвих, а то су били је врејски епикурејци и циници у исто време, који не верова ху у васкрсење ни у живот загробни. Приступише к Њему да Га кушају, онако параграфски и адвокатски о томе, чи ја ће жена бити у ономе свету кад су ту жену у овоме свету имали седам браће један за другим по закону Мојсе јеву. Јер је пропис био, да кад један брат умре без деце, онда други брат узима жену његову да би подигао семе умрломе брату. Брат за братом умирао и остављао жену без деце. А жена полазила редом за једнога брата па за другога, до седмога. Питају дакле циничне параграфлије јеврејске Исуса, чија ће та жена бити у ономе свету, у који они не верују. А Исус им одговори: Дјеца овога свије та жене се и удају. А који се удостоје добити онај свијет и васкрсеније из мртвијех, нити ће се женити ни удавати. Јер више не могу умријети, јер су као анђели, и синови су Божији кад су синови васкрсенија.
А Бог није Бог мртвијех него живијех. Јер су њему сви живи.
Под ударом слугу оног стрвинара ево још једне сјајне варнице, која осветљује нашу свест и савест. У овој све тлости ми видимо себе живе и после смрти, и међу анће лима и као анђеле, без бремена брачне везе; видимо себе као васкрсле и бесмртне у царству живога Бога, у радости духовног брака, венчани за Христа Бога својега.
Онда док сав народ остаје удивљен од безбројних чуде са које свемоћни Спаситељ чини на њихове очи, ови огра ничени сплеткаши ишту знак од Њега. Рекоше му књиже вници и фарисеји: Учитељу, ми би ради од тебе знак видјети. Као да нису довољно видели! И као да нису му чили се да објасне Његова чудеса помоћу Велзевула! Не, не ће они та и таква чудеса, корисна по људе; неће исце љење губавих и слепих и немих; неће васкрсење мртвих,
него хоће неко факирско лажно чудо, нарочито за њих и пред њима. Факири опсењују људе и привидно чине да се конопац креће као змија. То би они хтели. На то их упу ћује онај закулисни глумац, који и производи опсенарије кроз факире. Он би хтео да наведе Христа да твори њего ва лажна, глупа и бескорисна факирска чудеса. Али тама не може победити светлост. Овако им одговара Исус:
Род зли и прељуботворни тражи знак: и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка.
Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи, тако ће бити и син човечији у срцу земље три дана и три ноћи.
Господ им обриче дати највећи знак од свих знакова, а то је Његова смрт, тродневно лежање у гробу и васкрсење из мртвих. Обриче им показати божанско чудо, које ће обасјати пут и циљ живота целога човечанства.
И тако кушајући Месију дадоше Му прилику да као ис тинит пророк прорекне о себи оно што ће му се и дого дити.
Али сатана неда одмора својим слугама него их тера као позајмљену стоку без милости и сажаљивости, тера их да поново и поново кушају Господа. И ови га почеше ку шати сада преко шпијуна, који се прављаху побожни. По слаше вребаче, који се грађаху да су побожни; не би ли га ухватили у ријечи да га предаду поглаварима и власиш судије. Другим речима: да би га убили. Јер убис тво Христа не излази им никако из ума и из срца.
И упиташе га лукаво: Учитељу, знамо да право го вориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијему.
Треба ли нам ћесару давати порез или не?
Хтели би дакле да га ухвате за реч против римског ца ра, под чијом је влашћу тада била земља јудејска, па да га оптуже за велеиздају и наравно убију.
Али Он разумједе њихово лукавство и рече им: Шта ме кушате?
Па потражи један динар и упита их: Чији је на њему образ и натпис?
Рекоше: Ћесарев.
А Он им рече: Подајте што је ћесарево ћесару а тто је Божије Богу.
И дивише се одговору Његову и умукоше.
Умукоше, али не за дуго. Морају опет журити на посао свога госе, онога „крвника људског од искони“. Па један од њих, законик по занимању, кушајући упита га, које су заповести у Закону највеће.
А Он рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом и свом мисли својом; и ближњега својега као самога себе.
Упита законик: А ко је ближњи мој?
Тада Господ исприча ону познату причу о Милостивом Самарјанину, у којој је љубав према ближњем насликана онако красно и јасно као што је у причи о блудном сину насликано покајање једнога сина.
И још има, Теодуле, пуно других замки, које су синови мрака постављали Сину Божјем. Али у свима случајевима, и наведеним и ненаведеним, обистинила се реч Псалмиста: Пашће у мрежу своју грјешници. Хтели су понизити Исуса, па су остали понижени и исмејани до данашњег дана. Сва њихова глупа кушања донела су славу Спаситељу а нама драгоцену науку. Кушајући га они су Њега већма прослављали а нама свима користили. Изазивали су га да би извукли од Њега неку реч на основу које би га убили. Мећутим изазвали су га само, да пространије изложи своју науку, објасни неке нејасне загонетке живота и исприча неколике приче, које спадају мећу најлепше, најплеменити је и најпластичније у целом Евангелију. Сваки сукоб је врејских старешина са Христом завршавао се њиховим страшним поразом и славном победом Христовом. То је пораз сатане и победа Божја.
О Теодуле, јеси ли чуо кад реч, како све воде у свету, и бистре и мутне, на крају падају у точкове Божје воденице. А све мливо припада Богу.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *