ТЕОДУЛ
ПРОРОК
Много има гласова у свету, Теодуле; броја им нема. Ухо наше чује само мајушни део.
Много има боја и облика у свету; заиста броја им нема. Наше око види само мајушни део.
Па много је мириса у свету; ко их је икад могао избројати? Нос човечији чувствује једва само мајушни део; чак мајушни део и од онога дела што тице осећају.
Сва васиона бруји неком песмом од гласова и нота без броја и ван поимања. Неко држи у својим рукама васионски орган и навија га према својој вољи, и слуша, и чује све.
Наше ухо створено је не да прими све гласове него да безмало све искључи и мајушни део прими. Нити је наше око створено да сагледа све боје и све облике, него да ограничи наше виђење на веома скромну меру. Нити је наш нос створен да осети све мирисе, него само неколике који било привлаче или одбијају.
Кад би било дато човеку да само за тренутак чује све гласове у васиони и да сагледа све боје и облике, и да осети све мирисе, још и да дозна за сва невидљива бића око себе – прсла би му сва чула и он би сишао с памети.
А шта тек мислиш, шта би било с човеком, кад би му било дато да прозре у будућност, у будуће догађаје, или у догађаје на близу и на далеко, у коначну драму свога живота, или живота својих сродника и пријатеља, или свога народа, са свима катаклизмама и страхотама, које морају доћи? Заиста мало је људи са довољно јаким разумом и снажним нервима, који се при таквим виђењима понорних грозота пред собом не би нервно растројили или избезумили.
Чак и лепота изнад нашег обичног искуства ужасава нас, а колико ли тек ругоба? Пророк Данило видео је прекрасног ангела Божјег, “обученог у бело платно са појасом од чистога злата. Тело му бијаше као хризолит, вели, лице му као муња а очи му као лучеви запаљени”: Каква узвишена лепота. Али та лепота стоји изнад обичног људског искуства лепоте. Због тога се јасновидилац толико уплашио од те појаве небесне лепоте, да, вели, “не оста снаге у мени, и љепота ми се нагрди, и не имах снаге – те изван себе падох ничице лицем на земљу” (Дан. 10, 15).
Свети Антоније Велики задобио је био, кроз пост и молитву и бдење, виђење невидљивих бића и духова око себе. Па је причао својим ученицима, како је огроман број злих духова око човека,као рој оса, и како је страшно грдобан њихов изглед. Кад би се одједном отворио вид обичном човеку, неприпремљеном дугим подвигом монашким, одмах би с ума сишао. Тако је говорио свети Антоније.
Ми знамо из искуства, да сви они којима се открије неко надприродно, тј. надчулно виђење, морају то да одболују.
У историји рода људског било је много и правих пророка и правих тајновидац, али сви су они према Христу као слуге према Господару, или као ученици према Учитељу. По црној земљи никад од постања света није ходио такав тајновидац, јаснозритељ прозорљивац и пророк као што је био Месија света, Господ Исус Христос. Он је јасно видео драму света у прошлости од почетка времена; видео је све шта бива у садашњости међу људима и у људима, и прозирао је у све шта ће бити до скончанија велике светске драме. Како у малом тако и у великом. И имао је снаге умне и нервне, снаге надчовечанске, да све то види и спокојно поднесе и мирно објави.
Кад је позвао себи рибаре као прве ученике своје, Он им је рекао:
Хајдете за мном, и унинићу вас ловцима људскијем.
То је рекао првих дана, на почетку Свога Месијанског деловања у свету. И то се временом потпуно остварило. Апостоли Његови постали су ловци људи, ловећи их у мреже истине за царство небесно као што су некада као рибари ловили рибе на језеру својим рибарским мрежама.
Натанаил при првом сусрету са Исусом веома се устрашио од Његових речи: Прије него те Филип позва, видјех те под смоковницом, толико се устрашио од видовитости Онога, кога је он најпре пред Филипом одрицао, да је узвикнуо: “Рави, ти си Син Божји, ти си цар Израиљев!”
Исус познаје мисли у човеку, и зна шта који човек помишља у срцу своме. При једном чуду, које Он створи, “неки од књижевника рекоше у себи: овај хули на Бога!”
А Исус видећи помисли њихове рече: зашто зло мислите у срцима својим?
И опет другом приликом, када фарисеји јеврејски помислише о Њему да Он изгони ђаволе помоћу ђавола, по знаде Исус мисли њихове и поче им одговарати речима на мисли. (Мат. 12, 25.)
Евангелист Јован записао је ово сведочанство о Исусу:
“Не требаше му да ко свједочи за човјека, јер сам знадијаше шта бјеше у човјеку” (Јов. 2, 25).
Лукавим фарисејима говори Он јасно:
Бог зна срца ваша (Лк. 16, 15). То јест, Он, Исус, им је знао срце и мисли њихове, и сујетне жеље и убилачке намере.
Он прориче своје страдање, смрт и васкрсење, готово на почетку своје делатности. У тајном разговору са Нико димом Он говори о свом страдању на крсту овако:
Као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба син човјечиј да се подигне (на крст) да ниједан који га вјерује не погине него да има живот вјечни (Јов. 3, 14-15).
Своје тродневно лежање у гробу и васкрсење Он је прорекао онда када су књижевници и фарисеји тражили да виде од Њега неки “знак”. Тада је Он одговорио тим лукавцима овим пророчким речима:
Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дат знак осим знака Јоне пророка. Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи тако ће бити и син човјечиј у срцу земље три дана и три ноћи (Мат. 12, 38; 16, 1).
И још другом приликом, кад они проклети очевици безбројних чудеса Христових, траже неки нарочити знак, Он им понавља опет причу о Јони као слику Своје тро дневне смрти и васкрсења.
Ученицима својим Он је говорио много пута, како ће пострадати од старешина и главара свештеничких; како ће га они убити, и како ће Он трећи дан васкрснути. Све то и све тако у више махова.
И кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: преда ће се син човјечији у руке људске. И убиће га и трећи дан васкрснуће. “И они невесели бијаху веома”.
И опет другом приликом рекао им је како ће га Јевреји предати незнабошцима, и наругаће му се, и ружиће Га, и попљуваће га, и биће га, и убиће га, а трећи дан устаће. Али апостоли ништа од тога не разумијеше (Лк. 18, 32).
Тако им је Он говорио обично после неке Своје славе, после Преображења или после неког чудесног исцелења Да нам послужи за поуку, да се не гордимо и не хвалишемо, него да мислимо о последњем часу. Но немоћна природа људска тешко прима чак и тако дивну и јасну поуку. Једном кад Он говораше ученицима о свом предстојећем страдању и о смрти, уђе мисао у њих ко би највећи био међу њима (Лк. 9, 46). А Он им баш намерно и говори о своме страдању и о смрти увек после неке славе своје, да би их научио смирењу и понизности и страху Божјем. Ај, Боже, како су слаби били и они, који су стајали тако блиско уз извор васионске и небесне славе!
Он провиђа прошлост људи и зна судбе њихове. Узето ме говори Он у Витезди пошто га је исцелио: Ето си здрав, више не гријеши да ти не буде горе. Јасно је из тога, да је Господ прозрео у прошли живот узетога болесника и познао узрок његове болести. А узрок је био у његовом греху. Зато му и говори: више не гријеши.
Он провиђа у прошлост слепорођенога младића. Апостоли Његови гледајући заједно са Њим тога слепог просјака пред раскошним храмом Соломоновим, упиташе га. Ра ви! ко сагријеши, или овај или родитељи његови, да се роди слијеп?
На велико изненађење ученика одговори Исус: Ни он не сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему, тј. да му Он као Месија и Спаситељ света отвори очи. Што се и догодило.
Осветљујући својим прозорљивим умом далеке хоризонте прошлости Он говори Јеврејима за праоца Аврама: Аврам отац ваш био је рад да види дан мој; и видје и обрадова се (Јов. 8, 56). То је тајна, непостижна за нас.
Апостолима, Он је прорекао: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ; тј. сви ће се разбећи да спасавају свој живот а Њега ће оставити самом себи. Што се и збило.
Петру је прорекао: Заиста ти кажем: ноћас док пијетао не запјева три пута ћеш ме се одрећи. То се и збило, насупрот тврђењима Петровим да га се неће одрећи.
За Јуду Он је знао још од почетка да ће га издати. Знадијаше Исус од почетка који су који не вјерују и који ће га издати (Јов. 6, 64). И опет другом приликом пише свети Јован, како Исус знађаше издајника. Не избрах ли ја вас дванаесторицу и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70). И опет на другом месту: Знадијаше издајника својега (Јов. 13, 11). А кад сеђаху за Вечером рече Он издајнику: Што чиниш чини брже. Као да се Господ жури да што пре изиђе из овог живота и пређе ка Оцу својему. “А ово не разумије нико од онијех што сјеђаху за трпезом зашто му рече.”
Нико не зна; Он једини зна. Нико не види; Он једини види оно што скрива Јуче, Данас и Сутра.
Он запрепашћује жену Самарјанку знањем целог њеног живота. Пет мужева си имала, и сад кога имаш није ти муж. На питање женино, где је правије молити се Богу: у Јерусалиму или у Самарији, одговори јој Прозритељ: Жено вјеруј ми да иде вријеме кад се нећете молити Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. И то се дословце испунило.
Он виде сатану како паде. Ја видјех сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18).
Он стално види Оца свог небеског и чини оно што је Оцу по вољи. “Син не може чинити ништа сам од себе него што види да Отац чини.” Кад Он хоће, у мисли ма или у молитвама, пред Њим се небеса отварају, и Он слободно општи са Оцем својим и светим ангелима. Само кад би Он пожелео у напасти Отац би му послао више од дванаест легиона ангела (Мат. 26, 53).
На зениту популарности и славе Он изненађује предвиђањем Своје смрти. Када једна благочестива жена у Витанији изли скупоцене мирисе на ноге Његове, роптаху неки од присутних материјалиста, Јуда први међу њима. Тада им Исус одговори. “Оставите је, што је сметате… Она помаза унапријед тијело моје за укоп”:
Он види висине небесне. Он види дубине Ада. Види даљине времена; види и даљине простора. Он је видео богаташа у паклу и Лазара у наручју Аврамовом.
А кад се враћао из Витаније пут Јерусалима, Он рече ученицима: Идите у то село према вама, и када уђете у њега наћи ћете магаре привезано, на које никакав човјек никад није усједао; одријешите га и доведите. И ако вас ко упита: зашто дријешите, овако му кажите: оно Господу треба. И кад отидоше по слани, нађоше како им каза (Лк. 19, 29 32).
То се зове видовитост у простору.
А пред Пасху посла Петра и Јована да му спреме Пасху. А кад они упиташе где жели да му је спреме, Он од говори: Ето кад уђете у град, срешће вас човјек који носи воду у крчагу, идите у кућу у коју он уђе. И кажите домаћину: Учитељ пита: гдје је гостионица гдје ћу јести пасху с ученицима својим? И он ће вам показати велику собу прострту; ондје спремите. И кад отидоше, нађоше како им каза. (Лк. 22, 8 13.)
И ово је сјајан пример видовитости у простору.
Јеврејима који Њега нису признавали за Месију и који непрестано очекују неког другог Месију – свога и за себе а не светског и за сав свет – прорекао је свевидећи Господ ово: Ја дођох у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јов. 5, 43). И то временско пророчанство до сада се потпуно остварило. Јевреји су до сада проглашавали многе људе за своје месије, и убрзо их одбацивали, разочарани у њихову немоћ. Последњи који је дошао не у име Бога него у своје име, а на кога су Јевреји положили сву своју наду, био је Маркс. Пророчанство Христово несумњиво и на њега се односи, и више на њега него на Вараву или Бар-Кохбу или на ма ког другог квази-месију до наших дана. Јер је светско, интернационално Јеврејство положило све своје наде и срачунало све своје рачуне на њега – Карла Маркса безбожника, прапотомка праоца Завулона.
Пропаст Хоразина, Витсаиде и Капернаума провидео је и изрекао Исус сасвим јасно: Тешко теби Хоразине, тешко теби Витсаиде. Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су била у вама, давно би се у врећи и пепелу покајали.- И ти Капернауме, који си се до небеса дигао, до пакла ћеш пропасти (Мат. 11 23). Ово пророчанство испунило се до језиве тачности. Тамо где су била три културна града, међу којима је Капернаум блистао као звезда украј мора, не може се проћи кроз пустош без опасности од убода трња или од уједа змија.
Пророчанство о храму Јерусалимском. Када му показиваху храм с усхићењем говорећи: Учитељу, гле, какво је камење, и каква грађевина! мислећи да ће и Он бити усхићен, рече им Исус: Заиста вам кажем, неће остати овдје ни камен на камену који се неће разметнути. Ово се буквално догодило. Сви поклоници у Јерусалиму могу да виде тешке плоче од бившег храма, које се називају Зидом плача. Леже наслагане једна на другу и служе сада као ограда џамије арабске. Сваке суботе скупљају се Јевреји код тог Зида, ударају главом о стене и плачу. А кад је видовити Господ то провидео и прорекао- ко је онда могао поверовати?
Судбу града Јерусалима провидео је Исус, и заплакао. Све ужасе који ће доћи на свети град видео је Он унапред у таквој јасноћи, да се морао заплакати. Обичан човек кад би то видео, полудео би.
И кад се приближи, угледа град и заплака за њим, говорећи: о кад би и ти знао у овај твој дан што је за мир твој! али сад је сакривено од очију твојијех. Јер ће доћи дан на тебе, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и обузеће те са свију страна; И разбиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби камен на камену, зато што нијеси познао времена у којему си похођен (Лк.19,41-44).
Дакле због непримања и одбацивања Месије. И то страшно пророчанство обистинило се, и не једном него више пута. Најпре га је разорио цар Тит, па Адријан, па Калиф Омар, па Турци Селџуци, и тако редом. Исус спомиње опкопе и опкољење града са свих страна. Нашто ова појединост? Треба читати Јосифа Флавија, па појмити важност овог детаља у пророчанству. Кад су Римљани опколили град, Јевреји су претрпели незапамћене беде. Мајке су кувале и јеле своју децу! Све је то Јасновидац јасно видео, па зато се и заплакао.
Пророчанство о Јеврејима просто запрепашћује својом тачношћу. То пророчанство гласи: Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста. Кад су ове речи биле изречене, јеврејски народ живео је у својој отаџбини, у Палестини, и сва Палестина с краја у крај била је насељена и пренасељена Јеврејима. Данас пак сав јеврејски народ живи по страним земљама и по туђим отаџбинама. Кућа им је остала пуста, и то не од јуче, него од пре много векова. Због чега се то догодило? Због тога што су хтели да имају лажнога Месију а правога Месију распели су на крст, и тако примили Његову невину крв на себе и на децу своју. А невина крв јача је од сваке силе на свету.
Ту мистичну а страшну стварност Јевреји никад нису могли разумети. Хиљаду година они су проливали људску крв у ратовима а јагњећу на жртвенику, па ипак нису се ни замислили о мистерији невине крви. Па их та невина крв, и то најневинија крв Сина Божјег, гони непрестано и не да им нигде мира, као што крв праведнога Авеља није нигде дала мира крвавом братоубици Кајину.
Толико о пророчанствима до сад оствареним. Не можемо рећи, да смо набројали сва. Евангелије је такав мајдан мудрости, чудеса и пророчанстава да никад ниси сигуран да си ма шта од тога исцрпео до краја.
Но од свих пророчанстава и јасновиђења Исусових, која се тичу целог рода људског, јесу она о последњем времену и о Његовом Другом доласку. То је Апокалипсис Христов, који није онако у сликама као Апокалипсис Јованов него у јасном и логичном изложењу догађаја. Ми не мислимо овде наводити шта је Господ све рекао о последњем времену и о свом другом доласку. Јер морали би преписивати читаве главе из Евангелија (Мат. 24; Лк. 13; Лк. 21; Мат. 25, 31). Нека сваки хришћанин чита та два опширна пророчанства, и то што чешће. Корисна су веома, јер осветљују разум и јачају наду.
Рећи ћемо само, да је Исус видео време историје човечанства као време испуњено злом, лажју, мржњом, ратовима и бунама, отпадом од Бога, мучењем хришћана и најзад узбуном целе васионе: помрачењем сунца и месеца и падањем звезда. Овим се потире она вулгарна философска теорија о сталном прогресу у историји света, и о све већем усавршавању људи, и о рају на земљи у далекој будућности. То је теорија и слутња, а оно је Христово виђење стварности каква ће бити. То онај “крвник људски од искони” дошаптава књижевницима и философима, како се човечанство све више и више усавршава и како греди све ближе и ближе једном “земаљском рају”. Само да би одвратио људе од Бога Творца и Промислитеља и да би им помрачио вид за Рај у вечности и за царство небесно. Међутим, по истинитој визији Христовој, историја се креће путем трагичним а завршиће се катаклизмом, тј. привидном победом сатане, којој ће убрзо следовати сјај и блистање победе Христове. Као што је било и са самим Христом: Страдање, Осамљеност, Издаја, Голгота, Васкрсење. Христов живот на земљи прототип је хришћанског света, тј. Цркве Његове до краја времена. И Црква ће Његова бити на крају поругана и попљувана и бијена и издавана, као што је и Он био. Страдаће и биће осамљена у мору светске злобе. Издајници и Јуде њене предаваће је и продавати безбожницима. А кад буде била у највећим мукама, на своме крсту, тада ће сунце и месец помрачити, као при Христовом издисају.
Али кад сатана помисли да је победио, и кад злобни и христоборни свет буде злобно ликовао, слично Јеврејима под Крстом Христовим, тада ће се наједном остварити оно друго пророчанство:
Силе ће се небесне покренути, и тада ће се показати знак сина човечјега на небу, и тада ће проплакати (грешници од страха а праведници од радости) сва племена на земљи. И угледаће Сина човечјега где иде на облацима небескима са силом и славом великом.
Све што се догодило на малој позорници Јерусалима, догодиће се у последње време на позорници целога света. Драма правде увек има два свршетка: један коме се сатана радује а други коме се Бог радује. Смрт на Голготи представља један свршетак коме се радовао сатана са Јеврејима, а васкрсење Христово представља други свршетак једне исте животне драме, коме се радовао Бог с ангелима и свима праведницима. Тако ће и светска историја, управо историја Цркве Христове – а то и јесте и биће једина историја у свету са планом и смислом – имати два завршетка: један ће бити мрак а други светлост. Но светлост ће бити први и последњи завршетак.
Онај који се родио у пештери и лежао на слами у јагњећој пећини Витлејемској, јавиће се изненадно – као муња што излази од истока и показује се до запада, и то са силом и славом, на облацима безбројних војски ангелских.
Тада ће се пред њим сабрати сви народи, и разлучиће их између себе као што разлучује овце од јараца. Онда ће им Он свима судити по делима њиховим, и послаће једне у муку вечну а друге у живот вечни.
То је визија надчовечанска. То је пророчанство Истинитог. Време и простор нису могли ограничити ту визију, нити помрачити то пророчанство. Он је видео и прорекао оно што ће бити са светом и са човечанством. И то ће и бити. Многобројна Његова пророчанства, која су се већ остварила, јамче нам несумњиво, да ће се остварити и Његова пророчанства о крају времена и о Другом доласку.
Сви пророци и визионари свих народа и времена сравњени са Господом Исусом Христом јесу као воштане свеће према јарком сунцу Божјем.
