ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
ТИПОВИ У ПРИЧАМА
 
Каква је вода, Теодуле, у великом мору, таква је и у једној шкољки. Иста и истоветна.
Малена је била земља Палестина у време Спаситеља, веома малена према осталим царствима земаљским, и са свим незнатна према целој планети земној. Али су се у њој нашли сви типови људски на овој планети онда када се Месија јавио у свет. Прошли пут смо размотрили многе од тих типова, а сада ћемо допунити и испунити до врха њихов број типовима људским из прича Христових.
Једни су људи као дрво добро, а други су као зло дрво. Нити добро дрво даје зао род нити пак зло дрво даје до бар род. Тако и људи: добри јављају добар род, односно добра дела, а зли јављају зао род, односно зла дела. И тако дакле по родовима њиховим познаћете их, рече Господ. Не бере се грожђе са трња, нити смокве са чичка. Дрво које не рађа добар род, суши се као она безродна смоква што је Господ прокле, или се секиром сече и у огањ баца. (Матеј, 7, 16.)
Даље, једни су мудри а други луди. Мудри су они који зидају своју кућу на тврдом темељу, на камену. Па кад удари дажд и надођу воде и дуну ветрови, кућа стоји и држи се. Такав је сваки онај који слуша ове моје ријечи и извршује их, вели Господ. Луди су пак они који зидају своју кућу на песку, па кад ударе буре и олује, кућа му пада и распада се. Такав је сваки онај, вели Господ, који слуша ове моје ријечи а не извршује их. Реч је овде о зидању душе, духовнога дома, рецимо још и карактера људског. (Матеј, 7, 24.)
Четири врсте људи показане су у причи о Сејачу. Тако су разврстани у односу према речи Божјој: у прву врсту спадају људи, на коју реч Божја пада као семе сејачево на Друм. Разне тице крилатице, или разне теорије светске, брзо позобају божанско семе из тих површних људи, чија је душа као камен са плитким слојем земље, због чега по сејано по њима семе брзо усахне. У трећу врсту спадају људи, чија је душа зарасла у бујан коров од брига овога света, те божанско семе у њима би угушено. У четврту пак врсту спадају људи, чија је душа као земља добра и добро обрађена, те прима речи Божје у себе и даје обилат плод, по 100 или по 60 или по 30 пута више. (Мат. 13.)
Ова прича, жива и реална, потпуно је савремена и да нас као и онда кад се први пут чула из уста Господњих. Ове четири врсте људи ми можемо сваки дан видети око себе. И можемо сами себе лако разврстати. О Теодуле, разврстај хитно себе и мене. И пожуримо обојица да уђемо у четврту врсту, док још Господар жетве није замануо српом.
У причи о милостивом Самарјанину објављена су три типа људи у односу према несрећи свога ближњега. Први тип је, на жалост, свештеник, који с друма погледа на пребијеног човека украј пута и чу његово запомагање, али као да не виде и не чу, прође и оде. Други тип је левит, тј. опет слуга храма и помоћник свештенички, који виде и чу рањеника, па му приступи и видјевши га прође. Свештеник се показао тврда срца, па је намерно продужио свој пут. Шта га се тиче туђа несрећа? Левит се показао радозналица: приступио је, видео, па се вратио на пут и отишао. И свештеник и левит су правоверни Израиљци, који су се хвалили својом вером; а та њихова вера била је само на речи а не и на делу. У том је наишао један Самарјанин, тј. човек из Самарије, коју су Јевреји презирали као полунезнабожачку и идолопоклоничку земљу. И баш тај полунезнабожац и идолопоклоник смиловао се на рањеника: приступи му, зави му ране и однесе га у гостионицу.
Црвени ли ти образ, о Теодуле? Како да не црвени, кад се сетиш да и данас има Турака, Арапа, Индијана, Персијана и других људи нехришћанске вере, који се показују милостивији према страдалном суседу свом неголи крштени људи?
Прича о човеку јазавцу. Господ Исус назвао је цара Ирода лисицом, а ми називамо јазавцем оног богаташа лакомца, који не помишљаше на смрт ни на суд Божји. Он направи нове амбаре, па их напуни житом и рече сам себи: имаш много имања на много година, почивај, једи, пиј и весели се. А те ноћи кад он рече узе му се душа и он умре. То је тип човека потпуно телесног, лакомог и лакомисленог. Он пати од своје глупости, а други пате од његове себичности. И онда, и сада.
У причи о милостивом цару и немилостивом дужнику оцртан је један тип веома распрострањен у свету. Милостиви цар великодушно опрости своме слузи, који му дуго ваше огромну суму од 10.000 таланата. Тако проштен и помилован тај опаки дужник нађе свога дужника који му дуговаше само стотину гроша, и поче тражити наплату. Узалуд га бедни човек мољаше да га почека мало, па ће му све платити, он га ухвати и стеже за гушу, да не може да дише, вичући му: дај ми што си дужан! Најзад га пре даде судији и баци у тамницу. Милостиви цар у овом случају јесте сам Господ Бог, који људима по молитви њиховој опрашта огромне дугове, а немилостиви слуга то су многи премноги међу нама, који немилостиво поступају према ситним дужницима својим, заборављајући превелику милост примљену од Бога. Али зато се на њих сручује праведни гњев Господњи. И разгњеви се господар његов и предаде га мучитељима док не плати сав дуг свој. (Мат. 18, 23.)
У једнога човека беху два сина (Лк. 15, 11.). Старији син поштовао је оца и био му веран и послушан, а млађи син потражи деобу, одели се од оца и брата, узе своје имање па расу и прокоцка, док најзад као голаћ и бескућник најми се за свињара код неког човека. У своме јаду и стиду он се покаје, врати се оцу своме и замоли га да му опрости и да га прими за последњег слугу свога. Отац му опрости и загрли га и прими не као слугу него као заблуделог, али покајаног сина. Два сина у овој причи пред стављају две врсте деце: децу која се никад не деле од својих родитеља и децу која се деле од својих родитеља. А родитељ је родитељ: и кад га деца увреде, па се покају и поврате, брзо заборавља и прима их опет у наручје своје; тако и Бог чини са онима који се по гордости својој или великој учености деле од Њега, па кад наиђу патње, они се враћају Богу, признају га, славе га и моле му се.
Опет тако у једнога човека беху два сина (Матеј, 21, 28.). Једнога дана рече отац првоме сину: сине, иди данас ради у винограду моме. А син одговори и рече: нећу. Али се после раскаја и отиде у виноград. Тада отац рече другоме сину то исто, а син му одговори и рече: хоћу, госпо Дару, али не отиде. Који је од ове двојице испунио заповест очеву? Наравно, онај први. То су два типа људи, које ми и данас налазимо међу собом. Једни су брзи да одрекну, али су брзи и да се покају и изврше вољу старијих својих; други су брзи да обећају, али, на жалост, брзи и да одрекну, те слажу и себи и другима. На историјској месијанској линији човечанства то су незнабошци и Јевреји. Први су најпре одбацили једнога Бога, али се после покајали и пришли Христу пре него Јевреји. Други су пак обећали служити једноме Богу, па су Га се одрекли и распе ли Сина Божјег.
У причи о богаташу и Лазару (Лук. 16, 19.), јасно су одсликана два типа људи; тип богаташког раскалашлука и сиромаховог трпљења. Први је припијен за плодове и со кове земље као црв за бураг, не дајући другом црву ни да лизне ни да сркне. Други беспомоћно, но с надом у Бога стрпљиво је чекао крај свога живота и својих мука, да у оном другом бесмртном свету ликује у слави и гледа богаташа у тами и мукама. Зар ти, Теодуле, ниси имао у свом комшилуку таквих људи?
Неки човек домаћин изиђе рано на пазар, па најми људе и посла их у свој виноград. Потом изађе у 9 сати (трећи сат по источном), па нађе и друге и посла их на исти посао. Тако учини и у подне (шести сат по источном), и у три сата по подне (девети сат по источном), и најзад на сат пред смирај сунца (једанаести сат по источном). Кад би увече нареди домаћин те свима платише подједнако. Наљутише се они, који радише од ранога јутра што се њима не даде више него онима који доцније дођоше и мање се трудише у винограду. Завист! Тако бива и данас ме ћу људима. Међутим прича ова има тајанствени смисао: свима ће Бог даровати вечни живот у царству небесном, како онима који су Његову вољу испуњавали од детињства, тако и онима који су почели Богу искрено служити тек у зрелом добу, па тако и онима који тек у старости поврате се на прави пут, и тако најзад и онима који се пред саму смрт покају и Богу обрате. Не рече ли Господ с крста тренутно покајаном разбојнику: Данас ћеш бити са мном у Рају?
Неки човек цар учини свадбу сину својему па посла слуге своје да скупе званице (Матеј, 22, 2; Лука, 14, 16.). Али се три врсте изговорише и отказаше да дођу. Један рече: купих њиву, и ваља ми ићи да је видим. Други рече: купих пет јармова волова, па идем да их огледам. Трећи рече: ожених се, и зато не могу доћи. Расрди се онај цар па посла слуге на раскршћа да доведу за трпезу сиромахе
и кљасте и богаљасте и слепе. И рече: Много је званих али је мало изабраних. И сада тако, Теодуле, многи се изговарају за духовну трпезу Христову зато што им је милија земља или стока или жена, него гозба душе своје.
У причи о десет девојака, од којих пет беху мудре а пет луде, истакнута су два типа побожних људи. Мудри су људи они који држе сав закон Христов, због чега им се и даје Дух Свети, те им осветљава душе. Луди су они, који држе рецимо чистоту душе али немају милости и доброте и других врлина, због чега се Дух Свети у њих не усељава.
У причи о талантима говори се о три врсте људи, разнолико обдарених. Једнима је Творац позајмио пет таланата, другима два, а трећима један. Они први улажу велики труд те успевају да удвоје таланте у себи; тако и они други. Они трећи пак, љутити на свога Творца што их је мање обдарио, закопавају свој талант у земљу тела свога те се нимало не труде око душе своје но живе само теле сним животом. Док не дође господар зајмодавац и не потражи своје, и то више од оних којима је више дао а ма ње од оних којима је мање дао. Тада бива суд: награда и похвала оних првих и других, а осуда оних трећих. Ова прича нарочито је поучна за наше време, у коме су прео владали они трећи, који не само своје таланте закопавају вичући на Творца свога него притискују и оне више талентоване да би и они закопали своје таланте, с њима се у духовној лености изједначили, и подигли свеопшту грају против Бога.
Прича о злим виноградарима односи се углавном на Јевреје, који избише, каменоваше или убише Божје пророке и изасланике, послане да приме плод од њих као Божјег винограда рукосада. Најзад убише и Сина Божјег Месију. Због тога бише од Бога љуто кажњени а виноград би предат хришћанима. Али је ова прича типична за сваког нехатног хришћанина, који не даје Богу никаква рода од душе своје, него одбацује и презире пророке, апостоле, оце и учитеље, па најзад одбацује и Сина Божјег свога Спаситеља. Због тога бива и он од Бога проклет и одбачен. Да не буде то с нама Србима, брате Теодуле! Но ка ко су крштени народи хришћанског Запада отишли у разне јереси и безмало одбацили Христа сасвим, то ће се од њих узети виноград Господњи, тј. црква Божија, и дати незнабожцима на Истоку, Индији пре свију, као што је некад узет од Јевреја и предат незнабожцима као савеснијим виноградарима.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *