ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
ТАЈАНСТВЕНA КЊИГА
 
Много има књига у свету, Теодуле, ваистину много премного. Ако се буду множиле данашњом брзином биће више учитеља него ученика. И разбиће се памет од књига човеку као огледало кад се разбије у стотине парчета. И нервоза ће бити главна болест човечанства. Кад би се мо гло потврдити, да што више књига више и мудрости, па да се радујемо многим књигама и многим библиотекама. Али то није могуће потврдити. На против, изгледа да и они који књиге пишу, изруче сву памет у књиге, и без па мети живе. Не пишу се многе књиге само у наше време, у ово време брзе штампе и јевтине хартије, него су се и у прастаро време писале многе књиге. Пре три хиљаде годи на рекао је мудри цар Соломон: Нема краја састављању многих књига, и много читање умор је телу. Не знам зашто није додао – и забуна духу? Главно је, вели тај мудри цар, главно је свему што си чуо: Бога се бој, и
заповијести његове држи, јер то је све човјеку. Јер ће свако дјело Бог изнијети на суд и сваку тајну, била добра или зла (Књига Проповједника 11, 12).
Много има књига у свету, Теодуле мој, али само је је дна од њих названа Књига Живота. То је Свето писмо Божије. Да ли постоји иједан народ у свету осим српског који ову Књигу живота назива Писмом? Ја не знам? Да ли ти знаш, Теодуле? А баш ова реч Писмо много казује. Кад се зао син удаљи од свога оца, онда отац општи с њим писмима. Не разговара са њим, неће да га види, него му шаље писма. То је нешто најобичније у посведневном животу људи. Међутим то што је најобичније објашњава оно што је најнеобичније. Кроз грех Адама и Каина и Ка инова потомства и Хама и Хамова потомства, људи су ра сли у злу и све се више удаљавали и делили од Бога Створитеља свога. И Бог их није примао више на разго вор, као праведне праоце Ноја, Аврама и Мојсеја, него им је слао преко својих пророка писма. Све што од светог Бога долази јесте свето, те су и писма Божија својој за блуделој деци света. Ја се веома радујем, Теодуле, што су због тога Срби назвали Библију или Књигу живота Све тим писмом. Јер тај назив одговара стварности односа Бога према људима.
Но сада не мислим да ти говорим о Светом Писму, него о једној невидљивој књизи. Верујеш ли ти, Теодуле, да постоји једна невидљива књига? Ако верујеш Светоме пи сму Божјем, онда мораш бити доследан па веровати у је дну тајанствену невидљиву књигу. Јер Свето писмо, и Ста рог и Новог Завета, сведочи о таквој књизи.
Пророк Мојсеј спомиње невидљиву књигу Божју. Када Јевреји салише златно теле и прогласише га богом својим, хтеде Господ да затре сав тај народ. А Мојсеј се мољаше Господу говорећи:
Опрости им гријех. Ако ли нећеш, избриши мене из књиге твоје коју си написао.
На то Господ одговори Мојсеју:
Ко ми је згријешио, онога ћу избрисати из књиге моје (Излазак 32, 32-33).
Спомиње ту књигу и цар Давид, и назива је Књигом живих. Говорећи против насилника и пакосника, он их овако проклиње:
Нека се избришу из Књиге живијех, и с праведни цима нека не буду записани (Пс. 68, 28).
И још на другом месту спомиње Псалмист ту тајанстве ну књигу. Говорећи о томе како Бог све зна и све види, он каже:
Ако и јесам саздан тајно,
откан у дубини земљиној,
заметак мој видјеше очи твоје,
у Књизи је твојој све то записано,
и дани забиљежени
кад их још није било ниједнога (Пс.138, 16).
Пророк Језекиљ видео је у визији једну књигу с неба, али као да то није она тајанствена књига имена и судби. Он овако говори:
И погледах, а то рука пружена к мени, и гле у њој савијена књига. И разви је преда мном, и беше испи сана изнутра и споља. И бјеше у њој написан плач и нарицање и јаук (Језекиљ 2, 9-10).
Пророк Данило у својој визији гледао је Страшни Суд Божји, заиста Страшни чак и у визији издалека. Видео је како се престоли поставише и како Старац седе на свој престо који беше као пламен огњени, а точкови као раз горели жар. Испред Старца потече река сва од течнога огња, а око Старца стајаху хиљаде хиљада и десет хиљада по десет хиљада његових дворјана: суд отпоче и књиге се отворише.
Ангел који је објављивао Данилу последње време људ ске историје, овако је отпочео:
Али ћу ти казати што је написано у књизи исти нитој.
Па пошто је описао све беде које ће људи последњег времена доживети, ангел Божји овако завршава: У то ће се вријеме избавити твој народ, сваки који се нађе записан у књизи (Дан. 7, 10; 10, 21; 12, 1).
Последњи старозаветни пророк, ангеловидни Малахија, говори такоће о тој тајанственој Књизи, па вели:
Погледа Госпоо, и чу, и написа се књига за спомен пред њим за оне који се боје Господа и мисле о имену његовом (Малах 3, 16).
Оволико у Старом Завету о тој невидљивој Књизи.
Не мање спомиње се ова Књига у Новом Завету. Наро чито ју истичу апостол Павле и апостол Јован Богослов.
Пише свети Павле Филипљанима о својим сатрудници ма, који се, вели, трудише са мном и Климентом, и с осталим помагачима мојим, којијех су имена у књизи живота (Филип. 4, 3).
Бити избрисан из те Књиге значи бити одвојен од Христа и Његовог царства. У овом смислу тумаче се и ре чи Павлове о себи и народу Израиљском:
Јер бих жељео да ја сам будем. одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по тијелу. (Рим. 9, 3.)
Свети Јован тајновидац у својим виђењима, која прева зилазе све што је икад смртан човек могао видети и про видети од постања до краја света, чуо је и ове речи од Христа: Који побиједи, он ће се обући у хаљине бијеле, и нећу избрисати имена његова из књиге живота, и признаћу име његово пред Оцем својим и пред анђели ма његовијем. Само ће онај и ући у царство и у бес мртни живот чије име Христос спомене. То сведочи и прича о богаташу и Лазару. Господ није хтео споменути мрско име немилосрдног богаташа, и богаташ је отишао у пакао. А споменуо је име убогог просјака Лазара, и душа Лазарева отишла је у царство живота и светлости.
Виђење Књиге: И видјех у десници онога што сјеђа ше на пријестолу Књигу написану изнутра и споља, запечаћену са седам печата. (Што је речено „написану изнутра и споља“, то треба разумети као унутарњу и спо љну радионицу бића човечјег, тј. мисли и осећаје и жеље с једне стране и спољашњег дела с друге стране). Само Јагње Божје беше достојно да ломи печате на тој тајан ственој Књизи. И како их Оно ломљаше, тако се догађаху догађаји на земљи. Књига историјске судбе народа и људи – није ли то та тајанствена Књига?
Незаписани и записани у Књизи Живота: Када се пред крај времена буде појавила звер са „седам глава и десет рогова“, виде свети Јован, како јој се поклонише сви жи ви који живе на земљи којих имена нису записана у Ја гњетовој Књизи Живота (Откр. 3, 5; 5, 1; 13, 8. Тајан ствена Књига дакле јесте Јагњетова, тј. Христова Књига).
И опет даље вели: И удивиће се који живе на зе мљи, којима имена нијесу написана у књигу живота од постања свијета, кад виде звијер, која бјеше и ни је и доћи ће опет.
Виђење Страшног Суда, како га свети Јован виде, стоји у сагласности са виђењем пророка Данила –
И видјех мртваце мале и велике гдје стоје пред Богом; и књиге се отворише; и друга се књига отво ри, која је Књига живота. И суд примише мртваци као што је записано у књигама, по дјелима својим. (Што се овде спомињу многе књиге, треба разумети, да
сваки човек има посебну књигу својих дела, али да посто ји и она општа Књига у којој ће остати записана имена свих спасених. У црквеном Предању има много сведоџби о оним посебним књигама. Нарочито је популарна сведоџба праведне Теодоре, слушкиње преподобног Василија Новог).
По свршеном Суду Божјем јавља се Јовану ново небо и нова земља и вишњи Јерусалим, град пун сјаја и славе Господње. Нико нечист неће се пустити у тај град; нико изу зев ангела и праведника Божјих. Јер се каже:
И неће у њега ући ништа погано, и што чини мрзост и лаж, него само који су уписани у Јагњетову књигу живота.
На завршетку свети Јован прети свакоме ономе ко би се усудио да његовим вићењима нешто дода или одузме, па вели:
И ако ко одузме од ријечи књиге пророштва ово га, Бог ће одузети његов дијел од Књиге живота (Отк. 17, 8; 20, 12; 21, 27; 22, 19).
Довде смо наводили сведочанства пророка и апостола о невидљивој Књизи живота. А сада ћемо навести сведочан ство Највишега и Најистинитијега; сведочанство самога Господа, коме су и пророци и апостоли били само запо слене слуге у плану спасења људског.
Када Господ изабра још седамдесет апостола, поред првих дванаест, и посла их у народ да проповедају Радосну вест и да исцељују болне и чисте људе од злих духова, они учинише по заповести и извршише свој задатак на ве лико своје задовољство. Јер кад се повратише они с ра дости говораху: Господе, и ђаволи нам се покоравају у име твоје! Тако су говорили апостоли, мислећи да је то највећи дар што Бог може људима дати – да побеђују и изгоне демоне. Али Исус не жели, да се њихов ум задр жи на томе дару моћи над духовима зла. Он хоће да Ње гови ученици и следбеници мисле на оно што је позити вно; на главни циљ живота, на царство небесно, што и представља Божји дар над даровима. Зато им одговара:
Али се томе не радујте што вам се духови поко равају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима (Лк. 10, 20).
Опет дакле она невидљива књига и оно тајанствено за писивање имена. И то по сведоџби Онога „који с неба си ће“ и који боље и од ангела познаје тајне небесне.
Толико о невидљивој књизи у Светом Писму. Но и у Светом Предању православне цркве постоје многобројне
сведоџбе о тој књизи, која се показала духу благодатних људи. Па чак и у наше дане има људи – неке од њих ми лично познајемо – који су били умрли па оживели, и који су видели Књигу имена људских у небесном свету пред Старцем.
После свију познатих сведоџби, јасно је, да та Књига није нешто само символично него баш стварно. У постоја ње те Књиге ми не можемо ни мало сумњати. Јер кад постоји небесни град, вишњи Јерусалим, са капијама, ули цама, дворовима и престолима; и кад постоје свећњаци и кадионице на небу, – зашто да не постоји и Књига? Књига живота, или Књига судби? Није та Књига ради Бога. И без икакве књиге Бог Свезнајући све зна. Све зна и све памти. Књига означава памћење на небу свега што се догаћа на земљи. Али је та књига ради људи, који немају Божју моћ памћења. Чак ако се то све схвати у крајње нематеријалном, духовном смислу, ипак постојање те сада за нас невидљиве Књиге не може се доводити у питање. Нити то питање имало мути душу моју.
Али, о Теодуле, једно друго питање отвара се пред на ма у вези са оном чудном Књигом. То је оно питање, које су неки философи и богослови погрешно назвали питање човекове слободне воље. Јер зашто не и питањем слобо дне мисли? и питањем слободног осећања и слободне же ље? Зашто само вољу узимају у обзир? Мислим, да је нај боље рећи: питање слободе човекове уопште. На Запа ду се то питање много више расправљало него ли на пра вославном Истоку. Судба и човекова слободна воља на Истоку не бунтују једна против друге него се помирљиво сједињују. Невидљива Књига живих не представља неки фатум над ангелима и људима – и над боговима како су многобожни Јелини и Индијани баснословили – него про мисаони Божји план спасења људи. Јер је речено, да Бог хоће да се сви људи спасу и у разум истине дођу. То показује и Христова прича о стотој овци, коју као изгу бљену домаћин брижно тражи да би је спасао. И још је речено о Слову Божјем, Логосу: Бјеше видјело истини то које обасјава свакога човјека који долази на сви јет. Па кад Бог хоће свима људима спасење, и кад све тлошћу својом обасјава сваког човека кога шаље у свет, онда је јасно, да су сви људи из прва записани у Књигу живота, али да се имена неких, или многих, бришу из те Књиге због њихова греха према Богу или према ближњим, и поново уписују сходно њиховом покајању и повратку на прави пут.
Према источном поимању човек је и слободан и неслободан. Слободан је да се определи да иде за сатаном, десно или лево. Док се опредељује и колеба, он дејствује сам од себе и по својој слободној вољи и памети. Чим се пак определи, он више није слободан. Но и та неслобода за коју се човек једном определи, није увек иста и није једнака. Једно је демонодулија а друго је теодулија, служба сатани или служба Оцу небесном. Једно је тужно робовање тиранину а друго је радосно службовање Родитељу. Једно је ропство а друго је синовство. Једно је мрак а друго светлост. Једно је шкргут зуба и ридање а друго је песма и клицање.
Узмимо за пример апостола Петра. Колико се он по својој вољи и памети колебао тамо и амо док се није најзад потпуно приљубио уз Господа. Значајне су речи које му је васкрсли Господ на послетку рекао: Заиста ти ка жем док си био млад опасивао си се сам и ходио си куда си хтио, а кад остариш ширићеш руке своје и други ће те опасивати и одвести куда нећеш. Слобо да и неслобода; у овом случају слатка и благословена не слобода у оквиру воље Божје. И Петрово име остало је записано у Књизи живих.
Супротан је пример са Јудом издајником. И он се мо рао дуго колебати, докле га страст за новцем није сасвим одвојила од Господа. И по залогају уђе у њега сотона. Тако је завршено његово колебање и његова слобода. Он је постао роб сатани и отишао је да извршује вољу свога господара. И име Јудино избрисано је из Књиге живих. Тако и имена свих оних синова мрака који убише Христа Спаса и примише невину крв на себе и на децу своју. Свак ко чини гријех роб је гријеху.
Неслобода у савршеној преданости вољи Божјој управо и јесте једина права и светла слобода. У таквом стању чо век се осећа као дете које родитељ води за руку. И баш због тога дете се осећа слободно.
Највеличанственији пример савршене преданости вољи свога Оца показао нам је сам Господ Исус. И своје срце, и мисли, и речи и дела, и свој век, и своје месијанске по слове – све је Он приписао Оцу свом небесном од почет ка до краја.
Како чујем (од Оца) онако судим.
Моја наука није моја него Онога који ме посла.
Јело је моје да извршим вољу Онога који ме је по слао и да свршим Његов посао.
Не тражим воље своје него вољу Оца који ме је послао.
Ја свагда чишш што је Њему угодно.
Син не може ништа чинити сам од себе, него што види да Отац чини.
Ја живим Оца ради.
Рекао би при таквој неслободи губи се личност човеко ва. Не губи се него добија. Јер каже Господ Исус: Све што има Отац моје је. То је слобода не по законским дефиницијама него слобода сина у јединству љубави са оцем.
Све ово напомињем ти, Теодуле, у вези са оном тајан ственом Књигом. Јер и сам Христос је у вези са њом. По свом славном васкрсењу рече Господ својим ученицима:
Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвијех трећи дан. (Лк. 24, 46. в. Мат. 26, 24.)
Писано је тако у Закону, у Пророцима и у Псалмима. Но пре тога писано је тако несумњиво и у оној тајанстве ној Књизи на небесима која се по Њему и назива: Јагње това Књига Живота. И на првом и на последњем листу те Књиге записано је име Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Јер он је Алфа и Омега. Алфа стварања света, и Омега спасења рода људског. И опет кроз свако човечје име у тој Књизи просијава име Његово. Јер нема другог имена под небом данога људима којијем би се ми мо гли спасти (Дела Ап. 4, 12).
Јагње Божје! Тајанствена Књига дакле Његова је Књи га. Оно ју је састављало пре створења света, и обрекло потписати је крвљу својом невином. То је Књига судбе свега рода човечијег и – Његове судбе. Тако је Јагње Божје хтело у сагласности са хотењем Оца свог љубљеног и Духа Светога да своју сопствену судбу као човек поме ша са судбом човечанства. Какав ужас од понижења и ка ква слава љубави која превазилази разум!
Није Судба ни несмислена Самсара, вртлог живота, ни ти немилосрдна Карма индијска, која не зна за праштање ни за Опроститеља. И Самсара и Карма су по умислу ду ха злобе, „крвника људског од искони“; можда Шиве играча. Да би се тим лажним појмовима као густим димом заклонио од умних очију људских Отац светлости и љубави. Јер ни од Самсаре ни од Карме нема спаситеља, пошто и сами богови, по индијској философији без суза, спадају под њихов обруч. Као код старих Јелина под обруч Ананки.
Друго је Хришћанска Судба. И друго Књига Судбе љу ди и народа. Ту Књигу не држи у рукама Немезис повезаних очију него свевидећи Бог, Отац светлости и љубави и милости и сажаљивости. Кад се човек освести и поврати и покаје, Он брише његову Карму и даје му маха за нов почетак, за нов живот.
Авај, Индија не зна још за Бога Оца, ни за Бога љубави, ни за Бога праштања, светлијег од Самсаре и јачег од Карме. Нити ће га икад моћи познати осим кроз Онога кроз кога смо га и ми хришћани познали – име му је Исус Христос Месија, жртено Јагње Божје љубави према свему роду човечјем.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *