ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
ЛИЦЕ ИСУСОВО
 
Које би лице највише волео да видиш, Теодуле? Од свих лица људских, која су се од почетка света показала под сунцем, чије би лице желео ненасито гледати, Теодуле?
Велики цар и пророк древних времена видео је за живота свога милионе човечјих лица. Видео је, гледао је, и остао је незадовољан. Није га могла задовољити пролазна лепота људска. Варљивост њену добро је он упознао и на другима и на себи. Па жедан лепоте неварљиве, трајне и савршене, он је вапијао к Богу: Тражим лице Твоје, Господе! (Пс. 27.) И опет другом приликом понавља: За једно само молим Господа… да гледам красоту Господњу (Пс. 26, 4.) и опет уздише и виче: Покажи свијетло лице Твоје рабу Твојему. (Пс. 30, 17.)
Па још саветује своје: Тражите Господа и силу Његову, тражите лице Његово без престанка. (Пс. 104, 4.)
Но оно што је тај надахнути муж желео и тражио, није му се дало да види, као и ником другом до силаска Сина Божјег на земљу. Као што је Господ сам рекао својим ученицима: Заиста вам кажем да су многи пророци и праведници желели видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше. (Мат. 13, 17.)
Какво је морало бити Исусово лице, кад је могло да разнежи Претечу Јована, онако суровог према себи и строгог према другима, те је зарадовано узвикнуо: Гле, Јагње Божије!
Какво ли је било оно лице, у које сви у зборници Назаретској са дивљењем гледаху, када Он отпочињући Своју учитељску службу узе да чита из пророка Исаије: Дух је Господњи на мени, зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима?
Заиста, необично је морало бити лице Месијино, кад су многе хиљаде људи по три дана нетремице гледали у Њега, заборављајући на глад телесну и на умор физички;
и кад су многи остављали своје послове и јурили за Њим и преко језера Галилејског, само још и још да Га гледају и слушају; и још и још да стоје у присуству Његовом;
и кад је један извикани грешник, богати Закхеј у Јерихону, осмелио се пред лицем народа који га је мрзео, по пети се на дрво само да би видео то лице;
и кад се цар Авгар из далеке Халдеје нашао побуђен да пошље свог сликара, да му на платну наслика лице Исусово, да би га бар на слици могао гледати?
Из приче о цару Авгару ми добијамо ванредна обавештења о лицу Исусовом. Овај цар Авгар послао беше из своје престонице Едесе најбољег сликара по имену Ананија у земљу Израиљеву, да му наслика Исусово лице и донесе.
После дугог путовања Ананија стигне тамо камо је био послат од свога господара. Једнога дана нађе он Исуса усред велике гомиле народа. Стане издалека, разапне платно и почне да слика лице Исусово. Но посао му није ишао нимало лако. Тек што би он почео да слика, лице би се Исусово променило, и он је отпочињао изнова на другом платну. Но и ту, чим је помислио, да ће сад ухватити црте и боје лица, лице би се опет променило. Он је узео треће платно, но то му се опет исто догодило. Платно за платном он је бацао, и увек на новом отпочињао посао, али без успеха. Лице се непрестано мењало, а Исус је сваки час личио на другог човека. Ананија почне пада ти у очајање. Догађало му се нешто што му се никад у његовом сликарском послу није догодило ни с једним човеком.
Видовити Господ прозре у намеру сликареву, па га при зове и по милости својој спасе га од очајања. Узме од ње га једну крпу платна, стави је себи на лице, и лик Његов чудесно покаже се отиснут и насликан јасно на платну. Сликар Ананија прими платно из руку Спаситељевих, по клони му се и заблагодари са трепетом и дивљењем, па се врати дома. Кад су га у Едеси питали, какав изгледа Исус Христос, он је причао, како Он личи на сваког човека, и како сваки човек може видети себе гледајући у Њега.
Ово сведочанство истина није записано у Јеванђељу али је сачувано у Предању православне цркве, у житију великог апостола Тадије и у житију цара Авгара. Оно нам много казује о карактеру Господа израженом на телесном лицу Његовом.
Свемоћни божански Дух проницао је кроз земљану гра ћу тела Исусова и зрачио је према сваком човеку оном врлином која је била у сваком дотичном појединцу. Он је дошао да тражи загубљено, тј. оно што је у човеку било претрпано земљом и грехом, оно што је и сам човек престао да цени и повраћа. Нека је то ма и стоти део човекове душе, Исус ће познати, и устремиће се својим духом, да то избави као стоту овцу заплетену у трње, или као једну драхму из прашине, или као благо скривено у запуштеном пољу. Као сунчана светлост што падне на песак у коме се налази једно зрно кристала. И то једно једино зрно кристала у хрпи тамног песка засјаће се од сунца и показаће одблесак; као неко мало сунце зароњено у песку према великом сунцу небесном – прима поздрав и отпоздравља.
Тако је и сваки човек погледавши у Исуса, осетио Ње га у себи и познао себе на лицу Његовом. Јер на лицу Сина човечјега видео је сваки човек себе у ономе што га је још чинило човеком. Тако је Закхеј морао уздрхтати од страха и радости када је у душу његову ушао зрак светлости са лица Господњег и ударио у онај кристал човечности усред земљурине његове цариничке себичности и грамжљивости, – ударио и баш погодио у тај кристалчић и изазвао одсјај и одблесак. Наједном сва се она тамна земљурина себичности свукла са оног малог кристала, и ослобођени кристал засветлио је светлошћу Христовом у покајаној и расплаканој души Закхејевој. Обасјан узвикну избављени човек: Господе, ево пола имања својега даћу сиромасима, и ако сам кога занио (оштетио) врати ћу онолико четворо. Тако говори и спасени дављеник, говори као од Христова духа, а Христос опет одговарајући говори као из срца самога Закхеја: Данас дође спасеније дому овоме.
Жена грешница, позната грешница у граду, нарочито мећу фарисејима, (Лк. 7, 39.) морала се згадити на себе кад је први пут видела лице Исусово. Нешто се зазеленело на ђубришту душе њене и почело да расте. И то јој више није давало мира. Своје прабиће познала је она на лицу Исусовом. Од тада нешто се теснило у њеној души; нешто се рвало: ђубре са нечим што се зеленило, што је пало у душу као светло семе са онога божанског лица. Најзад надвлада у њој оно ново, чисто и свето, и она узме свој новац грехом стечен, купи најскупоценији нардов мирис, и оде ка Исусу, па излије на Њега тај мирис заједно са сузама својим. Слепи фарисеји гледали су у том једну саблажњиву сцену. Да је, рекоше, Он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. Ваистину знао је Господ оно што су они знали, али они нису знали оно што је Он знао. Они су знали само њен грех и ништа више, а Он је знао и нешто друго, што је на ђубришту греха расло и у хрпи песка блистало. Они су били као месец, под чијом бледом светлошћу и кристали остају тамни и без одблеска као и прост песак. А Он – пламтеће Сунце правде, што дели и разликује, изазвао је од блесак светлошћу лица свога на скривеном зрну кристала у души жене грешнице. Зато укори фарисеје, бледе месе це, а жени рече: Опраштају ти се гријеси (тј. ђубре твоје ја избацујем из тебе); Вјера твоја поможе ти, иди с миром!
Па погледај на десног разбојника на крсту. У мукама препирао се он са својим другом левичарем. Овај је хулио на Господа, а онај га бранио говорећи: Зар се ти не бојиш Бога; ми смо још праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили, али Он никаква зла није учинио. Не пише, да је овај благоразумни разбојник икада раније видео и чуо Исуса. Први пут са крста, увијајући се од болова, он се окренуо ка средњем крсту и нашао лицем у лице са Њим. И светлост лица Његовог осветлила је нешто у души његовој, нешто потонуло, запретано, заборављено, што се од постања све та, од колена на колено, од претка на потомка, борило, и узалуд мучило, да изађе на површину. Под утицајем тога лица, иако измученог, искрвављеног и помодрелог, он се сетио нечега праисконског у себи, нечега човечанског и божанског, и баш по томе осетио се сродан Распетоме у средини. Живећи он се осећао злотвором и животињом, а умирући он се осетио човеком. Олуја живота извалила је његово животно дрво из корена, али он је успео да свој корен увуче у извор воде живе, те да отуда увлачи храну и не умре. Спомени ме се Господе кад дођеш у царство твоје. Сат два размишљаше у мукама на крсту; сат два покајања и гађења на промашени живот свој; сат два гледања у лице Исусово, и – задобијена милост Божја, подмлађење, оживотворење, и пресађење у Рај. Заиста ти кажем, проговори му Син Божји у агонији, заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају.
Ово су само неколико класичних примера. А камо многе хиљаде оних простодушних, ма и грешних, душа које се нису могле одвојити од лица Исусова? Ученици, који пођоше за Њим без речи. Никодим, који не разумеде ништа, али због светлости лица Његова поста Његов потајни следбеник. Јосиф и Гамалил и многи други од имена и угледа исто тако, пред таквима Господ Исус изгледао је као нај краснији од синова човјечијих.
Али многи опет осташе неочарани лицем Његовим. Ко су ти? То су они, у којима се и последње зрно кристала претворило у песак. То су кнежеви јеврејски, фарисеји и свештеници и књижевници, који су отровом лицемерства и сујете и бирократизма себе били сасвим умртвили. Лице Христово њима ништа није говорило, ништа значило. Они су гледали у то лице, као слепци у сунце, и могли су за себе поновити речи пророчке: Не би обличја ни љепоте у њега, и видјесмо га и не бјеше ништа на очима чега ради би смо га пожељели. То су били онда, то и сада међу нама: лицемери, будале слијепе, вођи слијепих који оцеђују комарце а прождиру камиле, чаше споља опране а унутра пуне нечистоће, окречени гробови, пуни смрти и мртвачких костију, убице пророка и духовника, змије и породи аспидини, изроди људски и деца сатанина. Кајафа, Ирод и Пилат гледали су лице Исусово, но нису могли наћи на том лицу ниједну црту своју, нити је иједан зрак тога лица могао наћи иједну тачку у њиховој души на којој би се зауставио и која би га отпоздравила.
Изузев њих и таквих, и онда и сада и до краја времена, лице Исусово представља лице Свечовека. Сваки човек, у коме је ма и најмањи кутић душе остао несавладан смрћу греховном могао је себе видети на лицу Христово ме, и светлост лица Христова могла је ући у њ и оживети му сву душу.
Кажи ми сада, о Теодуле, које би лице више од свега желео да видиш? И ненасито да гледаш у вечности?

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *