ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
ПРОСТАЦИ И ГЛУПАЦИ
 
Простаци су познали и признали Спаситеља света, глупаци су га одбацили.
Да ли си ти вешт, Теодуле, правити разлику између простака и глупака? Заиста, разлика је велика, иако то многи не виде, па не видећи мешају и изједначују једно с другим. Простак и глупак, веле, то је једно исто. Тако говоре они који су привикли, по лености ума свога, да се хране заблудама.
Ако је здравље исто што и болест, то је и прост човек исто што и глуп човек. Знао је то боље и од мене и од тебе Онај који је изабрао простаке за своје апостоле и благовеснике.
Хајте за мном, рече Исус рибарима, и они оставише мреже рибарске и пођоше за њим. Како ли је чаробан морао бити глас из уста Његових, кад је покренуо толике људе да оставе своја занимања и крену за њим! У простим душама Петра и Андреја и Јакова и Јована тај глас је одјекнуо не као глас човечји него као Божји.
За доказ тога нека нам послуже Филип и Натанаил. Најпре Филип: када чу глас хајде за мном, он познаде да је то глас Господњи, па одмах нађе свога друга Натанаила и саопшти му да му се јавио у свету проречени и очекивани Месија, говорећи: За кога Мојсије у закону писа и пророци – њега нађосмо (управо Он њих нађе, а они Њега познаше) Исуса из Назарета.
Чувши то Натанаил мало с иронијом одврати: Из Назарета ли може бити што добро? Филип не хтеде до казивати, него му само рече: Дођи и види. Дођи, Натанаиле, па сам види Његово лице и чуј Његов глас, и бићеш уверен као и ја, као и Петар и Андреја и сви остали.
Послуша Натанаил свога друга, па дође Исусу, и виде и чу. Па кад виде лице Његово и чу глас Његов, и увери се у прозорљивост Његову он надмаши Филипа у признању Исуса као Господа, јер узвикну: Рави, Ти си син Божји, ти си цар Израиљев!
Ово су прве две просте душе које су, после Јована Крститеља, дале израза своме убеђењу, да је Исус заиста Месија, Цар над царевима и Спаситељ. света. Јован га је први познао и назвао Јагњетом Божјим: Ево, Јагње Божије које узе на себе гријехе свијета. А и овај Јован, лав пустињски, уствари био је једна проста душа проста и као кристал чиста.
Тек доцније Петар је исказао шта он мисли о Исусу. И то онда кад је Исус поставио питање свима ученицима, шта они мисле ко је Он: А ви шта мислите ко сам ја? Тада Симон Петар објави оно што је од почетка скривао у души својој, и одговори: Ти си Христос, Син Бога живога.
Просте је душе био и сав онај народ, који је хрлио у масама, у хиљадама и хиљадама, за Исусом, да га само чу је, да га види и да се задиви; да се нахрани Њиме, да се напоји Њиме и да горке животе своје заслади Њиме.
Једном када Он говораше народу, подиже глас једна жена из народа па му рече: Благо утроби која те је носила, и грудима које су те дојиле (Лк. 11, 27).Тако је узвикнула жена из народа, не Иродијада и не Саломија из Иродових салона, него жена из народа, то јест проста душа, али не глупа душа.
Па и сами пандури јеврејски, који беху послани од својих старешина да ухвате Исуса, вратише се и рекоше: Ни кад човјек није говорио као овај човјек. Засикташе на њих, на те просте душе из народа, учени глупаци јерусалимски: Зар се и ви преваристе? Вјерова ли ко од кнезова и фарисеја? Него oвaj народ који не зна законапроклет да је! О великог сведочанства против са мих оних који су га изрекли! Народ који није знао закон познао је Законодавца, а зналци закона нису могли позна ти Законодавца! Заиста, оно су простаци а ово глупаци. Јер је важније познати Творца него творевину, и корисни је чути Законодавца него законе.
Просте душе, просто око, без наочара предрасуда. У ноћном мраку многи цветови у природи затварају се, а кад сунце обасја отварају се, да се огреју и нахране светлошћу сунца небескога. То се исто догодило и са безбројним простим душама људским, које су пре Христа биле затворене због мрака око себе и које су се отвориле онда кад се јавило Сунце правде. Међутим баш та божанска светлост Христова била је сувише јака за многе извештачене душе, те су се оне пред њом затвориле као спарушени цветови. Догодило се оно што је Исус сам рекао: Ја дођох на oвaj свијет, да виде који не виде, а који виде да постану слијепи (Јов. 9, 39.) Реч је овде о простаци ма здравим и способним за велику светлост и о глупацима са шкиљавим духовним видом.
Ове последње Исус, истина, није назвао глупацима, као што их ми називамо. Назвао их је слепцима, што је једва блажи израз. Он их је назвао још „премудрим и разумним“, Каква отмена иронија! То су они сами себе сматрали премудрим и разумним, уствари били су слепи и глупи. Ово су речи Исусове: Хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си oвo сакрио од премудрих и разумних а казао си простима (Мат. 11, 25.)
Ту исту мисао исказује апостол Павле пишући Коринћанима, како је Бог изабрао оно што је у очима света лудо, и што је слабо, и што је неплеменито, да постиди оно што је – опет у очима света – премудро, јако и племенито (I Кор. 1, 27.). Најбољу карактеристику даје опет Павле како о себи тако и о другим апостолима говорећи: Ако сам и простак у ријечи али у разуму нијесам (II Кор. 11, 6.).
Глупаци су били они који кад се грађаху мудри полудјеше, по речи истога славнога Павла. У такве глупаке спадали су фарисеји, књижевници, садукеји и првосвештеници, па онда уз њих и незнабошци Пилат и Ирод. Иако су они међу собом били крвни душмани, друг другу со у очима, ипак су се због Христа поступно приближавали је дан другом, док се најзад нису сви сагласили – свега је дном у свом животу и свега у једној ствари – да убију Онога кога је Бог послао и кога је прости народ примио као Месију.
Док народ обожава Христа, слади се Његовим речима и диви се Његовим делима, дотле старешине јеврејске, обузети огњеном завишћу и зверском јарошћу, труде се да га ухвате на речи, па му стављају оваква преглупа питања:
Зашто твоји ученици трзају класје у суботу?
Зашто твоји ученици једу неумивених руку?
Треба ли или не давати порез ћесару?
Зашто ученици Исусови не посте као што чине ученици Јованови?
Зашто Он исцељује људе у суботу?
Зашто са грешницима једе за трпезом?
Која је заповест највећа у закону?
Кад су седморица браће имали у овоме свету једну исту жену, чија ће она бити у ономе свету?
Ми смо деца Аврамова, а Он чији је и одакле је?
Глупи Пилат пак налази да Он није ништа крив, али пере руке и изриче Му смртну пресуду! Има ли глупости веће под небом?
Глупи Ирод, који је за љубав играчице посекао праведног Јована, очекује од Исуса да као неки индијски факир изведе пред њим чудо, неки хокус-бокус, ради увесељења. А кад му Месија не учини то задовољство, он га обуче у белу лудачку кошуљу.
Узмимо само један пример, један од многих, који јар ким бојама представља слику и простака и глупака. Једног дана кад се чу да је Исус дошао у Капернаум, нагрну свет да Га види и чује, а многи донесоше своје болеснике да их Он исцели. Па му њих четворица донесоше и једног човека узетог (паралисаног целим телом), и кроз кров од куће с муком спустише преда Њ. Рече Господ узетоме: Не бој се, синко, опраштају ти се гријеси твоји. И човек устаде здрав. Пази сад, Теодуле, како се простаци и глупаци подвојише као вода и уље. Прво простаци: А народ видјевши задиви се и прослави Бога који је такову моћ дао људима. Онда глупаци на то: Овај (тј. Исус Исцелитељ) хули на Бога. Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога?
Видиш ли, слуго Божји, Теодуле, у чему је разлика међу њима? Прости људи гледају главно, а глупи споредно. Простаци виде славно дело Христово, па усхићени славе Га речима и сузама радосницама, и усклицима: Никад се ово није видело у Израиљу! Глупаци пак гледају на то дело кроз наочари зависти, личне сујете и параграфских предрасуда, па помућеним умом умујући и мутним видом гледајући стављају једно глупаво питање: Ко може опраштати грехе осим јединог Бога?
Пригни ухо, Теодуле, да ти нешто шапнем на ухо. Сва историја Хришћанства од оних дана до данас јесте једна огромна позорница на којој се виде само две врсте играча: простаци и глупаци. Ја то мислим у односу људи према Христу. Јер Христос се јавио као осо вина точка свеколике драме светске од Адама па до краја времена. Тај точак се као пијан вртео тамо и амо, и људи су баснословили о њему према својој фантазији. Али кад се јавила осовина, видело се и сазнало кретање точка. Према тој осовини све се равња, све се мери и све се це ни. Нема другог мерила.
Просте душе су оне које не може да раздвоји од највећих стварности ни ситна незнања, ни многа ситна знања, ни богатство, ни сиромаштина, ни ма каква земаљска претрпаност било духовна или материјална. Просте је душе био и богати Јосиф из Ариматеје, и учени Никодим, и лекар Лука, и угледни Јаир кнез јеврејски, и онај капетан римске посаде у Капернауму, чак и веома учени законик Гамалил, па и његов ученик Савле. Зашто су они били прости а не глупи? Због сачуване способности да разлику ју главно од споредног, и духовно од бирократског, и божанско од човечанског.
Ај, Теодуле мили, признајем ти, да и у наше дане, у овоме двадесетом столећу, ја не могу да видим трећу врсту људи. Видим само простаке, богомољни сељачки свет, који су за Христа и глупаке – антихристе. Оно је огромни народ Божји, а ово су ситничари и – у одлучним тренуцима издајници Бога и своје душе. Једномишљеници Јудини!

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *