ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
БЛАГОСЛОВЕНО ЦАРСТВО
 
Благословено је царство Оца и Сина и Светога Духа. То једино благословено царство, Теодуле, открио је и објавио свету Господ наш Исус Христос. И то царство објављују хришћански свештеници са олтара на почетку сваке литургије ево већ близу две хиљаде година.
Пре сунца и месеца, и пре звезданога свода небеснога, пре сваке твари сваког створења, те према томе и пре сваког другог царства и друштва или сродства, постојало је то благословено троједино царство. У вечности, недодиривано временом; у бескрајности, неограничавано простором. Нематеријално, бестелесно, духовно. У праизворном и прототипном сродству Рађајућег, Рођеног и Исходећег. Пуно и савршено Биће. Пуна и савршена Истина. Пуна и савршена Сила. Пуна и савршена Љубав. Пуна и савршена Слава. Пуно и савршено Царство. Зато ми завршавамо многе молитве, како смо научени од Спаситеља у молитви Господњој: Јер је Твоје царство и сила и слава, Оца и Си на и Светога Духа. Амин.
Индијани и муслимани љуте се на нас хришћане. Индијани се љуте што ми верујемо само у једнога јединога Бога а не у њихов многобожни пантеон неизбројних богова. Муслимани се љуте пак што ми верујемо тобож у три бога а не у Једнога. Обе су љутње сасвим без основа. Пре свега ми верујемо како нам je с неба од самога Бога откривено а не како ми хоћемо. А откривено нам је онако како је у Новом Завету Божјем записано и нама од отаца предато, тј. : Један Бог али тројичан. Три ипостаси али један Бог, Отац, Син и Дух Свети – једно Божанство, је Дна сила и слава и власт, једно царство и господство. То је нама открио сам превечни Син Божји, који с неба сиђе и на небо узиђе и који ће, како и Коран пише, бити Судија свету о Страшном Суду Божјем. А ко је открио многобожије Индијанима? Људи, философи, риши, гури, факири, који нити су с неба сишли нити на небо узашли, него били и остали у овој светској самсари, где се душе селе из тела у тело. Или упитајмо муслимане, ко је открио Мухамеду једнога нетројичног Бога, који није ни Отац ни Син ни Дух Свети. Нико, осим он сам тумачећи оба хришћанска Завета, Стари и Нови, на свој самовољан на чин, и како он тврди, ангел Џебриел. А ми не примисмо истину, по речи светога апостола Павла, ни од ангела ни од човека него од самога Бога, који се јавио људима у телу, да им отвори царство небесно и поведе их у то благословено царство.
Благословено је и царство ангела Божијих. То су нај савршенија створена бића. То су узвишени духови, који су створени пре телесног света, но којих се не дотиче ни време ни болест ни смрт, те су вечно млади, светли и силни. У бешчисленим миријадама и миријадама они сто је око престола вечне славе, хранећи се светлошћу истине и појећи се сладошћу љубави од Оца и Сина, дишући једним истим Духом светиње, светог јединства и свете силе од Духа Светога. Ангели Божји назвати су звездама јутарњим, зато што су први створени, те представљају ју тро Божјег стварања, и зато што вечно сијају истим сјајем који од Бога у њих улази и кроз њих просијава. Још су названи синовима Божјим, иако су створени а не рођени, зато што имају синовску љубав и синовску послушност према Творцу своме као прави синови према родитељу своме. Упита Господ праведнога Јова: Гдје си ти био кад ја оснивах земљу? Кад пјеваху заједно звијезде јутарње и сви синови Божји кликоваху? (Јов. 38, 4-7.)
Прво су халдејски и персијски мудраци, звездари, по звезди познали, да се родио неки велики и праведни цар. И први су они дошли у Витлејем да му се поклоне. Њихова вера није била вера у једнога Бога него у много богова, завађених међу собом као и свуда по многобожним странама. Нити су они ишта знали о неком благословеном царству небесном, као ни Индија ни Египат. Али свевишњи Бог упутио их је својим промислом, да кроз њих, као незнабожце, постиди надмени „једнобожни“ Јерусалим, који је на први глас о новом цару кројио план да га убије.
Архангел Гаврил први је, још пре рођења Његова, споменуо пресветој Деви Марији царство Његово рекавши: и царству Његовом неће бити краја.
Тридесет година доцније први је објавио приближење царства небесног Јован Претеча на Јордану вичући у отупеле уши Јевреја: Покајте се, јер се приближи царство небесно.
При трећем кушању сатана изведе Исуса на гору високу и показа „сва царства овога свијета и славу њихову“ и обећа му све то дати ако се поклони њему. Дакле, и Египат и Халдеју, и Персију и Арабију, и Индију и Кину, и Јапан и Америку, и Европу и Славију, сва та неблагословена царства и све народе које је дух пакла држао у својим ланцима обмане, лукавства и очајања, па и сам богоборни Израиљ. Но сав тај тадашњи посед „кнеза овога света“, што га је он, Непоменик, самовласно присвојио и својим змијским отровом упрљао и затровао, сву ту зломирисну плесан одбио је одсудно да прими „цар небесни, који се из човекољубља на земљи јавио“ да отвори људима врата свога вечнога царства на небесима.
Царство моје није од овога свијета, одговорио је Исус своме судији Пилату, кад га је овај питао: Јеси ли ти цар? И кад Јевреји, земљанији духом од земље и слепљи од прашине земне, видевши чудеса Његова хтедоше га поставити за свога цара, Он побеже и удаљи се у гору. (Јован, 6, 15.)
Та зар је то нека почаст за Њега бити царем над је дном земљом, како су Јевреји хтели, или цар над свима царствима земаљским, како му је сатана предлагао?
Шта је било са толиким царствима и царевима земаљским пре и после Њега? Шта је са царевима египатским, Кеопсом, Кафром, Менкериом, Тутанкамоном и Рамзесом моћним? Предавши своје душе сатани они су зидали облакодерне пирамиде, да бар своја тела очувају у нераспадљивости. Међутим сада се њихови саркофази са балсамираним телима – купљена или покрађена из пирамида – показују по музејима европским као мајмуни по менажеријама.
Шта је са богатим царевима и махараџама из Махабхарате и Рамајане, и са храбрим Рамом и Арџуном, и са моћним Акбаром и Могулом, и осталима, који се певаше и славише на земљи? Шта са њиховим блиставим војводама и безбројним пуковима? Царства су њихова предузели њихови непријатељи, телеса њихова скруњена су у прашину, а душе њихове сада – по учењу индијском – или говоре у другим људским телима, или блеје у овцама или ричу у воловима или шиште у змијама.
Где су цареви царстава што их пророк Данил виде у визији? Где Навуходоносор, који себе прогласи богом, и где његово златно царство вавилонско? Где је сребрно царство персијско са царем Даријем, Киром и Ксерксом? Где бакарно царство Александра Македонског? И где римско царство од железа и блата, са свима кесарима римским, запојеним вучицом?
Од њихових мртвачких лобања могла би се направити једна Ћеле-кула колико гора Арарат.
Где су богдихани кинески, што свилу носише и по свили ходише? Где њихови мудри мандарини и многе књигењихове, и уметници њихови са прекрасним рукотворинама својим? Где микаде јапанске, синови неба, и где њихови знаменити самураји? Где страшни Тимури са својим монголским армијама што као вихор збунише сву Азију и Европу? Губер од прашине све их је покрио, а преко тога губера сада камилар гони камиле, проклињући прашину што му засипа очи и мислећи једино где ће наћи вечеру за себе и за своје камиле.
Шта је са богатим Крезом, царем мидским? Шта са мајсторском Микеном? Шта са преситим Содомом? Шта са Атлантидом? Шта са пребогатим Тиром? И са Финикијом, царицом мора и њеним храбрим епигоном Ханибалом? И са толиким царевима Моавским и хананским? Чаробник пакла, пошто их је уздигао до највише варљиве висине, и пошто је видео како му се кљањају, насмејао се најзад над стрви њиховој и похитао да и друге жртве хвата као паук у мреже своје.
Сва таква царства – сва, не једно – понудио је кушач Спаситељу света под условом само да му се поклони. И Спаситељ је то одбио. А на питање слуге тога истог кушача, Понтија Пилата, да ли је Он цар, одговорио је:
– Царство моје није од овога света.
Срећа је наша и спасење у томе што је Син Божји прво одбио да од противника Божијег прими сва трошна царства земаљска и варљиву славу њихову; друго што је побегао кад су га Јевреји хтели поставити за цара своје земље, и треће што је дао онакав одговор Пилату:
– Царство моје није од овога света.
Шта би било од Њега а шта од нас, да се Он, рецимо примио за цара свих царстава земаљских? За кратка века човечијег био би славнији од Навуходоносора и силнији од Александра, а по смрти тело би му било у прашини а душа у паклу. О Њему би остао само један празан звук исто као о толиким другим царевима пре Њега, вазалима књаза пакла.
Или, рецимо, да се примио за цара земље јудејске? Био би, вероватно, богатији од Соломона, но пролазан као и Соломон; време би га сасушило као што сасушује љиљане пољске, а после Њега дошли би на Његов престо какве јогунице као Ровоам или какви коњушари као Јеровоам, па поцепали Његово царство и унесрећили народ.
А шта би било с нама? Ми би као Индијани обожава ли безброј божанских триада, раздељених у себи, клањали би се змијама и у крајњем очајању желели небиће, Нирвану. Или би као Јевреји до данашњег дана проглашавали час овога час онога шарлатана за Месију и још увек чека ли долазак Месије, и то не прореченог и свечовечанског Месију него некаквога шовинистичког јатаганлију, који би само Јеврејима био на корист а свима осталим народима на пропаст.
У оба случаја ми би данас живели у мраку, било у мраку индијском или у мраку јеврејском. Ми живимо међутим у светлости нечувеној и неописаној. Деца смо светлости а не таме. Познали смо и признали правога Меси ју, бесмртнога Цара над царевима и Господа над господа рима, чијем царству неће бити краја, по сведочанству пророка и ангела Божјих, које сведочанство потврђује и историјска стварност за последњих двадесет векова. Јер Он и сада живи и царује, и Његово благословено царство непрестано расте и повећава се. Толико је већ порасло, да је постало бројно веће од свих царстава на земљи. Али се оно не види, јер је у духовном свету, и јер је царство небесно а не земаљско. Сам почетак тога царства међу људима био је веома скроман. Тако да је Исус морао храбрити своје мало стадо: Не бој се, мало стадо, јер би воља вашега Оца да вам да царство (Лука, 12, 32.). Но царство се не добија без труда и без усиља. Царство небесно с усиљем се узима, и усиљеници добијају га (Матеј, 11, 12.).
Највећи труд и усиље примио је на себе сам Господ Исус у објављивању људима царства небесног. И прохођашe Исус по својој Галилеји учећи и проповиједајући евангелије о царству. Шта има радосније за људе од Радосне вести о царству, и то о царству благословеном и вечном?
Иштите најприје царства небеснога; све остало ће вам се додати. То јест иштите од Цара небесног нај пре оно што је највеће и најважније а што је Цар готов да вам даде – иштите да будете наследници царства и царевићи, а за храну и пиће и одело не брините, као што чине незнабошци. Јер незнабошци брину о овоме споредноме зато што не познају главно; отимају се о царство земаљско, јер не познају царство небеско; служе нечастивом као црни аргати за кору хлеба или за корење којим се свиње хране, јер им је помрачен вид за Цара небеснога и за Оца светлости.
И кад се Богу молите, не заборавите да иштете царство: Нека дође царство твоје. Дође ли царство, доћи ће и Цар; доћи ће и уселиће се у вас троједини Бог, Отац и Син и Дух Свети. И благословено царство, које је на небесима, биће благословено царство и унутра у вама. И срца ваша биће испуњена истином, светлошћу и радошћу. Јер ћете појмити зашто човек живи; ваистину, појмићете јасно циљ и смисао живота.
Путници на путу морају извршавати заповести Путовође. Иначе ће се омаћи с пута и пропасти. Нарочито мора ју се неминовно слушати заповести Путовође од највећих до најмањих на тесном путу што води у вечни живот у царству небесном. Рече Господ: Ко изврши и научи (све па и најмање заповести) тај ће се назвати велики у царству небесноме (Матеј, 5, 19.). У овој једној реченици изречена су два начела. Сваки путник има дужност прво да сам изврши заповести Христове и друго да научи своје сапутнике како да иду правим путем. Само тако моћи ће сви путници достићи жељену мету, а то је благословено царство небесно. Јер је пут тесан и опасан, а на обе стране пута начичкане су саблазни и мреже антихристове.
Следбеник Христов мора се опрезно чувати од сваке саблазни, којом зли дух жели да одврати човека с правога пута. Због тога Господ строго опомиње говорећи: Ако те и око твоје саблажњава, ископај га; боље ти је с једним оком ући у царство Божије него ли с два ока да те баце у пакао огњени. (Марко, 9, 47.). Сиромашни Лазар сав обложен ранама ушао је у царство небесно, док је здрави и ухрањени богаташ бачен у огањ паклени.
Сваки губитак у овоме свету ради царства небесног значиће стоструки добитак тамо где се више неће моћи изгубити добијено. Рече Господ: Нема ни једнога који би оставио кућу или родитеље или браћу или децу или сестре или жену царства ради Божијега, који неће примити више у ово вријеме, и на овом свијету живот вјечни (Лука, 18, 29.). Јер ће Бог благословити његову љубав према Себи и жртву, те ће многи бити придобијени за царство небесно и спасени. Тако ће он више до бити и у овом и у оном свету него што је оставио. Духовни добитак многоструко накнађује телесни губитак. Материјално оштећен ради Христа и царства Христова биће духовно награђен. Јер ко за Христом иде и Њему служи, може на крају имати само добит, и то богату, пребогату, која му се неће никад одузети.
Но пре свега и свачега на путу за Христом тражи се вера. На сваком непознатом путу захтева се вера и поверење у путовођу или возара, ма они били и непознати људи. Без вере и поверења не би се могло никако путовати на путевима непознатим. Најмање се да замислити путова ње у царство небесно без вере и поверења у Христа, јединог Путовође, који зна пут. Ово је јасно свакоме. И ни шта јасније нема од тога, јер се то посведневно потврђује искуством. И баш ово што је свакоме јасно, и јасније од свега ко је икад игде путовао, захтева Исус од својих следбеника заповедно и безусловно. Он захтева, да сви који хоће за Њим да иду, морају имати детињу веру у Њега. Не веру по старачком резоновању, мерењу и рачунању, са бирању и одузимању, него савршену веру и потпуно поверење које имају мала деца према своме родитељу.
Зато рече Исус ученицима својим, брадатим рибарима, који забрањиваху деци да прилазе Учитељу: Пустите дјецу нека долазе к мени, јер је таковијех царство Божије. Па онда с великим нагласком говори: Заиста вам кажем: ко не прими царства Божијега као дијете, неће ући у њега. (Марко, 10, 13 ; Лука, 18, 15.). Другим речима: ко не верује Сведоку небесном, Путовођи у царство небесно, као дете што верује своме родитељу, без сумњања и размишљања, тај неће ући у царство небесно. Јер нема другог спасења до вере у Њега. А другог пута спасења нема зато што нема, нити је било, нити може бити другог Путовође, који је из царства небесног дошао да нас у царство небесно поведе. Благо онима који повероваше Сину Божјем и пођоше за Њим. Кроз две хиљаде година они напунише рајске обитељи, и мало је ос тало које још нису напуњене.
Али Индија још говори: Не вера, него знање. Не Евангелије, него Веданте.
И сви незнабожни народи понављају речи Индије: Не вера, него знање.
И сатана, противник Христов, дан и ноћ виче кроз све паганске језике и кроз све паганизиране универзитете: Не вера, него знање. А то знање, то индијско жнани, не значи друго него изједначење добра и зла, и равноправност Браме са Шивом, Бога са ђаволом. То је остварење онога што пророк Језекиљ говори за незнабошце: Не разликују свето од оскврњенога, и нечисто од чистога не распознају (Језекиљ, 22, 26.).
Или то је као кад би слепац на путу казао окатом путовођи своме: Не требаш ми. Иди од мене, Ја ћу мојим штапом пипати, и сам ћу напипати пут. Нашто путовођ одговара слепцу: Али ја видим пут, а ти не видиш. Ја сам ходио овим путем, а ти ниси.
Ухвати се за моју руку и хајде слободно за мном. Веруј мени. Али упорни слепац одвраћа срдито: Иди, не требаш ми. Штап ми је поузданији путовођ од тебе. Пипање ће ме пре довести циљу него вера у тебе. Опет забринут путовођ говори: Но има разбојника и варалица на путу, ухватиће те и завести на лажан пут. Зато хајде за мном. Но слепац остаје при своме и одгони путовођу: Иди од мене, моје пипање по путу одвешће ме брже и сигурније у мој град него твоје очи.
Тако се разилазе слепац и његов путовођ. Пагански на роди пипају својим штапом не видећи да тај штап држи зли дух у руци, а хришћански народи крећу се слободно за својим Путовођом, Господом Исусом Христом, с пуном вером и детињим поверењем у Њега. А Он има љубав према онима који Њему следе са вером, незапамћену љубав на земној планети, посведочену крајњим понижењем и мукама на крсту.
Он је рекао, да је донео мач, да раздвоји. И раздвојио је ослепљени свет. Једни су слепци с вером у Њега пошли за Њим, за својим Путовођом. Други слепци пак с вером у свој штап више него у Христа остали су да штапом чу кају и пипају по незнаном путу без путовође.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *