TEODUL

 

TEODUL
 

 
PROROK
 
Mnogo ima glasova u svetu, Teodule; broja im nema. Uho naše čuje samo majušni deo.
Mnogo ima boja i oblika u svetu; zaista broja im nema. Naše oko vidi samo majušni deo.
Pa mnogo je mirisa u svetu; ko ih je ikad mogao izbrojati? Nos čovečiji čuvstvuje jedva samo majušni deo; čak majušni deo i od onoga dela što tice osećaju.
Sva vasiona bruji nekom pesmom od glasova i nota bez broja i van poimanja. Neko drži u svojim rukama vasionski organ i navija ga prema svojoj volji, i sluša, i čuje sve.
Naše uho stvoreno je ne da primi sve glasove nego da bezmalo sve isključi i majušni deo primi. Niti je naše oko stvoreno da sagleda sve boje i sve oblike, nego da ograniči naše viđenje na veoma skromnu meru. Niti je naš nos stvoren da oseti sve mirise, nego samo nekolike koji bilo privlače ili odbijaju.
Kad bi bilo dato čoveku da samo za trenutak čuje sve glasove u vasioni i da sagleda sve boje i oblike, i da oseti sve mirise, još i da dozna za sva nevidljiva bića oko sebe – prsla bi mu sva čula i on bi sišao s pameti.
A šta tek misliš, šta bi bilo s čovekom, kad bi mu bilo dato da prozre u budućnost, u buduće događaje, ili u događaje na blizu i na daleko, u konačnu dramu svoga života, ili života svojih srodnika i prijatelja, ili svoga naroda, sa svima kataklizmama i strahotama, koje moraju doći? Zaista malo je ljudi sa dovoljno jakim razumom i snažnim nervima, koji se pri takvim viđenjima ponornih grozota pred sobom ne bi nervno rastrojili ili izbezumili.
Čak i lepota iznad našeg običnog iskustva užasava nas, a koliko li tek rugoba? Prorok Danilo video je prekrasnog angela Božjeg, „obučenog u belo platno sa pojasom od čistoga zlata. Telo mu bijaše kao hrizolit, veli, lice mu kao munja a oči mu kao lučevi zapaljeni“: Kakva uzvišena lepota. Ali ta lepota stoji iznad običnog ljudskog iskustva lepote. Zbog toga se jasnovidilac toliko uplašio od te pojave nebesne lepote, da, veli, „ne osta snage u meni, i ljepota mi se nagrdi, i ne imah snage – te izvan sebe padoh ničice licem na zemlju“ (Dan. 10, 15).
Sveti Antonije Veliki zadobio je bio, kroz post i molitvu i bdenje, viđenje nevidljivih bića i duhova oko sebe. Pa je pričao svojim učenicima, kako je ogroman broj zlih duhova oko čoveka,kao roj osa, i kako je strašno grdoban njihov izgled. Kad bi se odjednom otvorio vid običnom čoveku, nepripremljenom dugim podvigom monaškim, odmah bi s uma sišao. Tako je govorio sveti Antonije.
Mi znamo iz iskustva, da svi oni kojima se otkrije neko nadprirodno, tj. nadčulno viđenje, moraju to da odboluju.
U istoriji roda ljudskog bilo je mnogo i pravih proroka i pravih tajnovidac, ali svi su oni prema Hristu kao sluge prema Gospodaru, ili kao učenici prema Učitelju. Po crnoj zemlji nikad od postanja sveta nije hodio takav tajnovidac, jasnozritelj prozorljivac i prorok kao što je bio Mesija sveta, Gospod Isus Hristos. On je jasno video dramu sveta u prošlosti od početka vremena; video je sve šta biva u sadašnjosti među ljudima i u ljudima, i prozirao je u sve šta će biti do skončanija velike svetske drame. Kako u malom tako i u velikom. I imao je snage umne i nervne, snage nadčovečanske, da sve to vidi i spokojno podnese i mirno objavi.
Kad je pozvao sebi ribare kao prve učenike svoje, On im je rekao:
Hajdete za mnom, i uniniću vas lovcima ljudskijem.
To je rekao prvih dana, na početku Svoga Mesijanskog delovanja u svetu. I to se vremenom potpuno ostvarilo. Apostoli Njegovi postali su lovci ljudi, loveći ih u mreže istine za carstvo nebesno kao što su nekada kao ribari lovili ribe na jezeru svojim ribarskim mrežama.
Natanail pri prvom susretu sa Isusom veoma se ustrašio od Njegovih reči: Prije nego te Filip pozva, vidjeh te pod smokovnicom, toliko se ustrašio od vidovitosti Onoga, koga je on najpre pred Filipom odricao, da je uzviknuo: „Ravi, ti si Sin Božji, ti si car Izrailjev!“
Isus poznaje misli u čoveku, i zna šta koji čovek pomišlja u srcu svome. Pri jednom čudu, koje On stvori, „neki od književnika rekoše u sebi: ovaj huli na Boga!“
A Isus videći pomisli njihove reče: zašto zlo mislite u srcima svojim?
I opet drugom prilikom, kada fariseji jevrejski pomisliše o Njemu da On izgoni đavole pomoću đavola, po znade Isus misli njihove i poče im odgovarati rečima na misli. (Mat. 12, 25.)
Evangelist Jovan zapisao je ovo svedočanstvo o Isusu:
„Ne trebaše mu da ko svjedoči za čovjeka, jer sam znadijaše šta bješe u čovjeku“ (Jov. 2, 25).
Lukavim farisejima govori On jasno:
Bog zna srca vaša (Lk. 16, 15). To jest, On, Isus, im je znao srce i misli njihove, i sujetne želje i ubilačke namere.
On proriče svoje stradanje, smrt i vaskrsenje, gotovo na početku svoje delatnosti. U tajnom razgovoru sa Niko dimom On govori o svom stradanju na krstu ovako:
Kao što Mojsej podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovječij da se podigne (na krst) da nijedan koji ga vjeruje ne pogine nego da ima život vječni (Jov. 3, 14-15).
Svoje trodnevno ležanje u grobu i vaskrsenje On je prorekao onda kada su književnici i fariseji tražili da vide od Njega neki „znak“. Tada je On odgovorio tim lukavcima ovim proročkim rečima:
Rod zli i preljubotvorni traži znak; i neće mu se dat znak osim znaka Jone proroka. Jer kao što je Jona bio u trbuhu kitovom tri dana i tri noći tako će biti i sin čovječij u srcu zemlje tri dana i tri noći (Mat. 12, 38; 16, 1).
I još drugom prilikom, kad oni prokleti očevici bezbrojnih čudesa Hristovih, traže neki naročiti znak, On im ponavlja opet priču o Joni kao sliku Svoje tro dnevne smrti i vaskrsenja.
Učenicima svojim On je govorio mnogo puta, kako će postradati od starešina i glavara svešteničkih; kako će ga oni ubiti, i kako će On treći dan vaskrsnuti. Sve to i sve tako u više mahova.
I kad su hodili po Galileji, reče im Isus: preda će se sin čovječiji u ruke ljudske. I ubiće ga i treći dan vaskrsnuće. „I oni neveseli bijahu veoma“.
I opet drugom prilikom rekao im je kako će ga Jevreji predati neznabošcima, i narugaće mu se, i ružiće Ga, i popljuvaće ga, i biće ga, i ubiće ga, a treći dan ustaće. Ali apostoli ništa od toga ne razumiješe (Lk. 18, 32).
Tako im je On govorio obično posle neke Svoje slave, posle Preobraženja ili posle nekog čudesnog iscelenja Da nam posluži za pouku, da se ne gordimo i ne hvališemo, nego da mislimo o poslednjem času. No nemoćna priroda ljudska teško prima čak i tako divnu i jasnu pouku. Jednom kad On govoraše učenicima o svom predstojećem stradanju i o smrti, uđe misao u njih ko bi najveći bio među njima (Lk. 9, 46). A On im baš namerno i govori o svome stradanju i o smrti uvek posle neke slave svoje, da bi ih naučio smirenju i poniznosti i strahu Božjem. Aj, Bože, kako su slabi bili i oni, koji su stajali tako blisko uz izvor vasionske i nebesne slave!
On proviđa prošlost ljudi i zna sudbe njihove. Uzeto me govori On u Vitezdi pošto ga je iscelio: Eto si zdrav, više ne griješi da ti ne bude gore. Jasno je iz toga, da je Gospod prozreo u prošli život uzetoga bolesnika i poznao uzrok njegove bolesti. A uzrok je bio u njegovom grehu. Zato mu i govori: više ne griješi.
On proviđa u prošlost sleporođenoga mladića. Apostoli Njegovi gledajući zajedno sa Njim toga slepog prosjaka pred raskošnim hramom Solomonovim, upitaše ga. Ra vi! ko sagriješi, ili ovaj ili roditelji njegovi, da se rodi slijep?
Na veliko iznenađenje učenika odgovori Isus: Ni on ne sagriješi ni roditelji njegovi, nego da se jave djela Božija na njemu, tj. da mu On kao Mesija i Spasitelj sveta otvori oči. Što se i dogodilo.
Osvetljujući svojim prozorljivim umom daleke horizonte prošlosti On govori Jevrejima za praoca Avrama: Avram otac vaš bio je rad da vidi dan moj; i vidje i obradova se (Jov. 8, 56). To je tajna, nepostižna za nas.
Apostolima, On je prorekao: Svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć; tj. svi će se razbeći da spasavaju svoj život a Njega će ostaviti samom sebi. Što se i zbilo.
Petru je prorekao: Zaista ti kažem: noćas dok pijetao ne zapjeva tri puta ćeš me se odreći. To se i zbilo, nasuprot tvrđenjima Petrovim da ga se neće odreći.
Za Judu On je znao još od početka da će ga izdati. Znadijaše Isus od početka koji su koji ne vjeruju i koji će ga izdati (Jov. 6, 64). I opet drugom prilikom piše sveti Jovan, kako Isus znađaše izdajnika. Ne izbrah li ja vas dvanaestoricu i jedan je od vas đavo (Jov. 6, 70). I opet na drugom mestu: Znadijaše izdajnika svojega (Jov. 13, 11). A kad seđahu za Večerom reče On izdajniku: Što činiš čini brže. Kao da se Gospod žuri da što pre iziđe iz ovog života i pređe ka Ocu svojemu. „A ovo ne razumije niko od onijeh što sjeđahu za trpezom zašto mu reče.“
Niko ne zna; On jedini zna. Niko ne vidi; On jedini vidi ono što skriva Juče, Danas i Sutra.
On zaprepašćuje ženu Samarjanku znanjem celog njenog života. Pet muževa si imala, i sad koga imaš nije ti muž. Na pitanje ženino, gde je pravije moliti se Bogu: u Jerusalimu ili u Samariji, odgovori joj Prozritelj: Ženo vjeruj mi da ide vrijeme kad se nećete moliti Ocu ni na ovoj gori ni u Jerusalimu. I to se doslovce ispunilo.
On vide satanu kako pade. Ja vidjeh satanu gde spade s neba kao munja (Lk. 10, 18).
On stalno vidi Oca svog nebeskog i čini ono što je Ocu po volji. „Sin ne može činiti ništa sam od sebe nego što vidi da Otac čini.“ Kad On hoće, u misli ma ili u molitvama, pred Njim se nebesa otvaraju, i On slobodno opšti sa Ocem svojim i svetim angelima. Samo kad bi On poželeo u napasti Otac bi mu poslao više od dvanaest legiona angela (Mat. 26, 53).
Na zenitu popularnosti i slave On iznenađuje predviđanjem Svoje smrti. Kada jedna blagočestiva žena u Vitaniji izli skupocene mirise na noge Njegove, roptahu neki od prisutnih materijalista, Juda prvi među njima. Tada im Isus odgovori. „Ostavite je, što je smetate… Ona pomaza unaprijed tijelo moje za ukop“:
On vidi visine nebesne. On vidi dubine Ada. Vidi daljine vremena; vidi i daljine prostora. On je video bogataša u paklu i Lazara u naručju Avramovom.
A kad se vraćao iz Vitanije put Jerusalima, On reče učenicima: Idite u to selo prema vama, i kada uđete u njega naći ćete magare privezano, na koje nikakav čovjek nikad nije usjedao; odriješite ga i dovedite. I ako vas ko upita: zašto driješite, ovako mu kažite: ono Gospodu treba. I kad otidoše po slani, nađoše kako im kaza (Lk. 19, 29 32).
To se zove vidovitost u prostoru.
A pred Pashu posla Petra i Jovana da mu spreme Pashu. A kad oni upitaše gde želi da mu je spreme, On od govori: Eto kad uđete u grad, srešće vas čovjek koji nosi vodu u krčagu, idite u kuću u koju on uđe. I kažite domaćinu: Učitelj pita: gdje je gostionica gdje ću jesti pashu s učenicima svojim? I on će vam pokazati veliku sobu prostrtu; ondje spremite. I kad otidoše, nađoše kako im kaza. (Lk. 22, 8 13.)
I ovo je sjajan primer vidovitosti u prostoru.
Jevrejima koji Njega nisu priznavali za Mesiju i koji neprestano očekuju nekog drugog Mesiju – svoga i za sebe a ne svetskog i za sav svet – prorekao je svevideći Gospod ovo: Ja dođoh u ime Oca svojega i ne primate me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti (Jov. 5, 43). I to vremensko proročanstvo do sada se potpuno ostvarilo. Jevreji su do sada proglašavali mnoge ljude za svoje mesije, i ubrzo ih odbacivali, razočarani u njihovu nemoć. Poslednji koji je došao ne u ime Boga nego u svoje ime, a na koga su Jevreji položili svu svoju nadu, bio je Marks. Proročanstvo Hristovo nesumnjivo i na njega se odnosi, i više na njega nego na Varavu ili Bar-Kohbu ili na ma kog drugog kvazi-mesiju do naših dana. Jer je svetsko, internacionalno Jevrejstvo položilo sve svoje nade i sračunalo sve svoje račune na njega – Karla Marksa bezbožnika, prapotomka praoca Zavulona.
Propast Horazina, Vitsaide i Kapernauma provideo je i izrekao Isus sasvim jasno: Teško tebi Horazine, teško tebi Vitsaide. Jer da su u Tiru i Sidonu bila čudesa koja su bila u vama, davno bi se u vreći i pepelu pokajali.- I ti Kapernaume, koji si se do nebesa digao, do pakla ćeš propasti (Mat. 11 23). Ovo proročanstvo ispunilo se do jezive tačnosti. Tamo gde su bila tri kulturna grada, među kojima je Kapernaum blistao kao zvezda ukraj mora, ne može se proći kroz pustoš bez opasnosti od uboda trnja ili od ujeda zmija.
Proročanstvo o hramu Jerusalimskom. Kada mu pokazivahu hram s ushićenjem govoreći: Učitelju, gle, kakvo je kamenje, i kakva građevina! misleći da će i On biti ushićen, reče im Isus: Zaista vam kažem, neće ostati ovdje ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti. Ovo se bukvalno dogodilo. Svi poklonici u Jerusalimu mogu da vide teške ploče od bivšeg hrama, koje se nazivaju Zidom plača. Leže naslagane jedna na drugu i služe sada kao ograda džamije arabske. Svake subote skupljaju se Jevreji kod tog Zida, udaraju glavom o stene i plaču. A kad je vidoviti Gospod to provideo i prorekao- ko je onda mogao poverovati?
Sudbu grada Jerusalima provideo je Isus, i zaplakao. Sve užase koji će doći na sveti grad video je On unapred u takvoj jasnoći, da se morao zaplakati. Običan čovek kad bi to video, poludeo bi.
I kad se približi, ugleda grad i zaplaka za njim, govoreći: o kad bi i ti znao u ovaj tvoj dan što je za mir tvoj! ali sad je sakriveno od očiju tvojijeh. Jer će doći dan na tebe, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima, i opkoliće te, i obuzeće te sa sviju strana; I razbiće tebe i djecu tvoju u tebi, i neće ostaviti u tebi kamen na kamenu, zato što nijesi poznao vremena u kojemu si pohođen (Lk.19,41-44).
Dakle zbog neprimanja i odbacivanja Mesije. I to strašno proročanstvo obistinilo se, i ne jednom nego više puta. Najpre ga je razorio car Tit, pa Adrijan, pa Kalif Omar, pa Turci Seldžuci, i tako redom. Isus spominje opkope i opkoljenje grada sa svih strana. Našto ova pojedinost? Treba čitati Josifa Flavija, pa pojmiti važnost ovog detalja u proročanstvu. Kad su Rimljani opkolili grad, Jevreji su pretrpeli nezapamćene bede. Majke su kuvale i jele svoju decu! Sve je to Jasnovidac jasno video, pa zato se i zaplakao.
Proročanstvo o Jevrejima prosto zaprepašćuje svojom tačnošću. To proročanstvo glasi: Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta. Kad su ove reči bile izrečene, jevrejski narod živeo je u svojoj otadžbini, u Palestini, i sva Palestina s kraja u kraj bila je naseljena i prenaseljena Jevrejima. Danas pak sav jevrejski narod živi po stranim zemljama i po tuđim otadžbinama. Kuća im je ostala pusta, i to ne od juče, nego od pre mnogo vekova. Zbog čega se to dogodilo? Zbog toga što su hteli da imaju lažnoga Mesiju a pravoga Mesiju raspeli su na krst, i tako primili Njegovu nevinu krv na sebe i na decu svoju. A nevina krv jača je od svake sile na svetu.
Tu mističnu a strašnu stvarnost Jevreji nikad nisu mogli razumeti. Hiljadu godina oni su prolivali ljudsku krv u ratovima a jagnjeću na žrtveniku, pa ipak nisu se ni zamislili o misteriji nevine krvi. Pa ih ta nevina krv, i to najnevinija krv Sina Božjeg, goni neprestano i ne da im nigde mira, kao što krv pravednoga Avelja nije nigde dala mira krvavom bratoubici Kajinu.
Toliko o proročanstvima do sad ostvarenim. Ne možemo reći, da smo nabrojali sva. Evangelije je takav majdan mudrosti, čudesa i proročanstava da nikad nisi siguran da si ma šta od toga iscrpeo do kraja.
No od svih proročanstava i jasnoviđenja Isusovih, koja se tiču celog roda ljudskog, jesu ona o poslednjem vremenu i o Njegovom Drugom dolasku. To je Apokalipsis Hristov, koji nije onako u slikama kao Apokalipsis Jovanov nego u jasnom i logičnom izloženju događaja. Mi ne mislimo ovde navoditi šta je Gospod sve rekao o poslednjem vremenu i o svom drugom dolasku. Jer morali bi prepisivati čitave glave iz Evangelija (Mat. 24; Lk. 13; Lk. 21; Mat. 25, 31). Neka svaki hrišćanin čita ta dva opširna proročanstva, i to što češće. Korisna su veoma, jer osvetljuju razum i jačaju nadu.
Reći ćemo samo, da je Isus video vreme istorije čovečanstva kao vreme ispunjeno zlom, lažju, mržnjom, ratovima i bunama, otpadom od Boga, mučenjem hrišćana i najzad uzbunom cele vasione: pomračenjem sunca i meseca i padanjem zvezda. Ovim se potire ona vulgarna filosofska teorija o stalnom progresu u istoriji sveta, i o sve većem usavršavanju ljudi, i o raju na zemlji u dalekoj budućnosti. To je teorija i slutnja, a ono je Hristovo viđenje stvarnosti kakva će biti. To onaj „krvnik ljudski od iskoni“ došaptava književnicima i filosofima, kako se čovečanstvo sve više i više usavršava i kako gredi sve bliže i bliže jednom „zemaljskom raju“. Samo da bi odvratio ljude od Boga Tvorca i Promislitelja i da bi im pomračio vid za Raj u večnosti i za carstvo nebesno. Međutim, po istinitoj viziji Hristovoj, istorija se kreće putem tragičnim a završiće se kataklizmom, tj. prividnom pobedom satane, kojoj će ubrzo sledovati sjaj i blistanje pobede Hristove. Kao što je bilo i sa samim Hristom: Stradanje, Osamljenost, Izdaja, Golgota, Vaskrsenje. Hristov život na zemlji prototip je hrišćanskog sveta, tj. Crkve Njegove do kraja vremena. I Crkva će Njegova biti na kraju porugana i popljuvana i bijena i izdavana, kao što je i On bio. Stradaće i biće osamljena u moru svetske zlobe. Izdajnici i Jude njene predavaće je i prodavati bezbožnicima. A kad bude bila u najvećim mukama, na svome krstu, tada će sunce i mesec pomračiti, kao pri Hristovom izdisaju.
Ali kad satana pomisli da je pobedio, i kad zlobni i hristoborni svet bude zlobno likovao, slično Jevrejima pod Krstom Hristovim, tada će se najednom ostvariti ono drugo proročanstvo:
Sile će se nebesne pokrenuti, i tada će se pokazati znak sina čovečjega na nebu, i tada će proplakati (grešnici od straha a pravednici od radosti) sva plemena na zemlji. I ugledaće Sina čovečjega gde ide na oblacima nebeskima sa silom i slavom velikom.
Sve što se dogodilo na maloj pozornici Jerusalima, dogodiće se u poslednje vreme na pozornici celoga sveta. Drama pravde uvek ima dva svršetka: jedan kome se satana raduje a drugi kome se Bog raduje. Smrt na Golgoti predstavlja jedan svršetak kome se radovao satana sa Jevrejima, a vaskrsenje Hristovo predstavlja drugi svršetak jedne iste životne drame, kome se radovao Bog s angelima i svima pravednicima. Tako će i svetska istorija, upravo istorija Crkve Hristove – a to i jeste i biće jedina istorija u svetu sa planom i smislom – imati dva završetka: jedan će biti mrak a drugi svetlost. No svetlost će biti prvi i poslednji završetak.
Onaj koji se rodio u pešteri i ležao na slami u jagnjećoj pećini Vitlejemskoj, javiće se iznenadno – kao munja što izlazi od istoka i pokazuje se do zapada, i to sa silom i slavom, na oblacima bezbrojnih vojski angelskih.
Tada će se pred njim sabrati svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao što razlučuje ovce od jaraca. Onda će im On svima suditi po delima njihovim, i poslaće jedne u muku večnu a druge u život večni.
To je vizija nadčovečanska. To je proročanstvo Istinitog. Vreme i prostor nisu mogli ograničiti tu viziju, niti pomračiti to proročanstvo. On je video i prorekao ono što će biti sa svetom i sa čovečanstvom. I to će i biti. Mnogobrojna Njegova proročanstva, koja su se već ostvarila, jamče nam nesumnjivo, da će se ostvariti i Njegova proročanstva o kraju vremena i o Drugom dolasku.
Svi proroci i vizionari svih naroda i vremena sravnjeni sa Gospodom Isusom Hristom jesu kao voštane sveće prema jarkom suncu Božjem.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *