TEODUL

 

TEODUL
 

 
LJUBITELJ ČOVEKA
 
„Car nebesni iz čovekoljublja na zemlji se javi i s lju dima požive“, pevao je sveti Jovan Damaskin.
Kaži mi nešto, Teodule. Sada kada si obigrao svu ovu žalosnu planetu zemnu i kad si zavirio u sve hramove neznabožačke, i još kad si pročitao sve knjige indijskih joga i jelinskih filosofa – kaži mi sad, da li si igde
čuo ili pročitao za nekoga Boga Čovekoljupca? Razumi me dobro: Jesi li čuo ikad pre Hrista za nekoga boga koji je bio naročiti ljubitelj čoveka?
Nisi.
Znam da nisi. Jer nisi mogao naći ono što nije bilo ni postojalo. Zaista, nisi se mogao susresti sa nebival im, nečuvenim i nepostojećim.
Za Boga Čovekoljupca nije znao ni Olimp, ni Egipat, ni visina Himalajska, ni ravnina Kineska.
Ne. Zgnječeni i okovani čovek znao je mnogo, samo nije znao za nekoga boga ljubavi i čovekoljublja, boga koji bi istinski, ljubio čoveka, bez obzira na čovekove žrtve njemu, čak i bez obzira na čovekove uvrede protiv njega, i na sve grehove i gadosti i ludosti ljudske.
Svi tako zvani „bogovi“ olimpijski bili su ustvari demoni, koji su se javljali ljudima u prizracima i senka ma, i tražili uslugu za uslugu. O čovekoljupcu nije bilo ni pomena.
Indija i do danas proslavlja Kršnu kao boga javljeno ga, ali ne kao boga čovekoljupca. Kršna se javio samo je dnom jedinom čoveku, vojskovoći Ardžumu, a ne narodu. Nije se javio kao sluga Božji i narodni, ne kao Teodul, nego se javio kao gospodar i mudrac, koji objašnjava i za poveda, no koji ne pokazuje nikakvu ljubav, nikakvo čove koljublje. On zapoveda Ardžuni da ubija neprijateljsku voj sku govoreći: „Ubijaj ubijene!“ (Baghavat Gita. Tako je u naše vreme Lenjin govorio: „Otmi oteto!“)
Aj, moj Teodule, svi su bogovi neznabožački demoni; svi su oni zli dusi, krvnici ljudski, čovekomrsci i čove koubice. I najbolji od njih nisu pustili ni jednu suzu za ljudima.
A Isus zaplaka.
Zaplaka se Isus prvo nad jednim čovekom, pa se zapla ka nad jednim narodom, i najzad zaplaka se nad celim čo večanstvom. Nad svojim prijateljem, umrlim Lazarom, pa nad Jerusalimom i narodom jevrejskim; a u Getsimanskom vrtu nad celim rodom čovečanskim.
Nikad dragocenije suze nisu orosile ovu prljavu plane tu. Božije suze, ako ih ljudi prime, mogu očistiti svu ovu planetu od svih nečistota; ako li se ne prime i pre zru, mogu sagoreti svu nečistu planetu našu. Ili očisti ti ili sagoreti – kao što se govori u molitvama pred Pričešće u pogledu krvi Hristove.
U indijskoj askezi suze su nepoznate. Niko od riši ne preporučuje suze, niko od joga ne proleva suze, niko u narodu ne uzda se u suze. U Alahabaru, na godišnjoj sveča nosti, pale se milion sveća i puštaju niz reku Gang da plove, ali se ne pusti ni jedna suza. Staklene oči Indije gledale su hiljadama godina u zmijski staklene oči indijskih bogova. Niti su ljudi plakali pred bogovima, niti još manje, bogovi nad ljudima. Jer od ljudi suze bi značile nadu srodnika u srodnike – a toga nije bilo – a od bogova suze bi značile slabost. Staklene oči ljudi gledaju u staklene oči Zmije hiljadu godina. Vredi li plakati pred Zmijom, i može li Zmija zaplakati nad lju dima? To je problem, o Indijo, a nikakav problem nije tvoja filosofska Samsara, i Karma i Reinkarnacija. Sve je sporedno; suze su glavno Gde su tvoje suze pred nemi losrdnim tvojim Šivom, velika Indijo, i gde su suze Šivine nad tobom? Ni kap suze nije nikad pala sa neba tvojih bogova i rashladila pakao ljudskih stradanja u In diji, niti je i jedna kap suze ljudske kanula u pagodama pred nemilosrdnim idolima a da nije ismejana. Kroz hi ljade i hiljade godina.
A Isus zaplaka.
Zaplaka za umrlim čovekom Lazarom. Zaplaka za razo renim Jerusalimom i Izrailjem. Zaplaka za čovečanstvom, podjarmljenim satani.
I ne samo On zaplaka, nego još blagoslovi one koji plaču. Blaženi su oni koji plaču, jer će se utješiti.
Znaš li ti, Teodule, šta su suze? To je jedina čista tečnost što izlazi iz čoveka. Jedina tečnost koja može da opere masnoću grešnoga čoveka i uprljane duše. Jedi na tečnost koja je u stanju ublažiti i umekšati čoveka, i odebljalo srce utančati, i duhovni vid oslepljenom po vratiti, i zabludelom put ka nebesnom Ocu osvetliti, i celo telo čovečje oduhoviti. Sve drugo što iz čoveka izlazi jeste gad i gnusoba, aj, Teodule, neizrazivi gad i gnusoba, kao što je to Buda opširno opisao. Samo što Buda nije ni spomenuo suze. To je bilo skriveno do Hrista.
Kao što ribari nisu imali nikakvu cenu, stavljeni pored Sokrata i Hermesa Trimegistosa i Zoroastra i Bu de i Konfučija; i kao što Vitlejemska pećina nije ima la baš nikakvu cenu, sravnjena sa neznabožnim hramovi ma i pagodama ili sa palatama crnih faraona egipatskih gnusnih ćesara rimskih, tako, eto baš tako, ni suze nisu imale nikakvu vrednost u paganskom svetu pre stupanja na pozornicu svetske istorije Sina Božijega, Mesije i Gospoda našeg Isusa Hrista Sažaljivog i plačljivog. Ne
samo nisu imale nikakvu vrednost, nego su smatrane svuda za slabost, od koje se treba osloboditi. Samo su staro zavetni proroci i pravednici, koji su svak na svoj način predskazivali Spasitelja sveta, nešto cenili suze. Suze su mi hleb dan i noć, pevao je uz harfu car David na svojoj kuli u Jerusalimu, i suzama kvasio strune pod ru kama, kao srpski guslari pevajući o Kosovu, o krstu ča snom i slobodi zlatnoj (Psalm, 41, 4.).
A Isus zaplaka.
Da li je ikad zaplakao Jupiter, ili Oziris, ili Brama, ili Tao? Nema o tome java ni spomena. Suze su u vezi sa milošću i ljubavlju. Gde nema milosti i ljubavi, nema ni suza. I još su suze u vezi sa srodstvom. Srodnik za srodnikom plače. Gde nema srodstva, nema ni suza. Do bar domaćin može videti suze u očima vernog psa, ili vola, ili konja, ali niko nikad nije video suze u očima zmije. Pre Hrista Čovekoljupca sav svet je bio zmijom opasan. I suze su značile slabost. Na grobovima u Jela di, istina, postojali su suzarnici, ali oni su bili samo za najbliže krvne srodnike i u njih su samo oni lili su ze. Ne bogovi, i ne velikaši, i ne žreci, niti filoso fi ni umetnici, niti ma kakve voće narodne u ovom svetu. Suze su smatrane za telesnu slabost a ne vrlinu; posao baba a ne junaka.
Od Hrista suze dobijaju vrednost, i počinju se smatra ti za vrlinu. Suze pokajanja, suze žalosti zbog greha, su ze radosti zbog Hrista Čovekoljupca, suze bratstva i po bratimstva, suze milosti i duhovne radosti, suze bestele sne ljubavi, suze sažaljenja i suze molitvene. Pesak egi patski procvetao je od suza mnogih hiljada monaha, i Gora Atonska ozelenila i zeleni se do danas, kao čudom usred suhe okoline svoje, sva od suza i zbog suza Hrista radi.
Milosti hoću, a ne žrtve, rekao je Gospod. Satana je od uvek tražio od ljudi žrtve a ne milosti, čak i žrtve ljudske i detinje. Pa i sami Jevreji, po ugledu na neznabošce, prinosili su decu satani na žrtvu. A Bog Čovekoljubac ne traži žrtve nego milost. Šta to znači? To znači, da je ceo točak istorije čovečanstva zavitlan i potpuno obrnut. Što je bilo dole diglo se gore a što je bilo gore palo je dole. Žrtve od ljudi tražio je čoveko ubica, krvnik ljudski od početka, a milost od ljudi hoće Bog Čovekoljubac, koji svoju milost prema ljudima posvedočava i suzama. Istinito govori apostol Pavle: Što žrtvuju neznabošci đavolima, žrtvuju a ne
Bogu a ja neću da ste vi s đavolima. Hrišćanstvo ne zna za kompromis s đavolom (I, Kor. 10, 20.).
Budite milostivi kao što je milostiv i Otac vaš nebesni.
„Čelovjekoljubče Gospodi, slava tebje!“ Nema bogoslu ženja u hrišćanskom hramu na kome se ne čuju ova reč, ova pohvala. Nikad i nigde u neznabožačkim narodima nije neki bog nazvan Čovekoljupcem. Nigde, nikad i nije dan. Zašto? Zato što je satana čovekomrzac vladao u hramovima, u dušama ljudskim, nad ljudima i narodima po svoj zemlji. Ništa njemu nije protivnije od svih reči u rečenicama nego reč ljubav i čovekoljubac.
Ali jegda priide končina ljeta posla Bog sina svojego jedinorodnago, koji se javi među ljudima kao Car nebesni i kao Čovekoljubac;
da s ljudima poživi,
da s ljudima plače,
da objavi ljudima Oca ljubavi i svake utehe,
da pokaže milost i nauči milosti,
da skruši silu demonsku i očisti ljude i svetinje od demona;
da pozove ljude u sinovstvo Boga Oca i u carstvo nebe sno, i da stvori bratstvo među ljudima kao decom svetlosti.
I sve tako, i sve u tom smislu i pravcu.
Sve je to novo, sve nečuveno ni na istočnoj ni na za padnoj hemisferi. Sve čudesno, svetlo, milo, slatko. Sve za urnebesno klicanje, za radost nebivalu kao kad se mrtvi probude, sve za pesmu, sve – jasno svima a ne samo filosofima i jogama, sve – drago svima narodima i svi ma ljudima.
Od svih reči koje su se ikad izgovorile na ovoj plane ti najmilija je za ljude i najčarobnija reč – Čovekolju bac. I to još ne neki čovek čovekoljubac nego sam Bog Savaot – Čovekoljubac.
Čelovjekoljubče Gospodi, slava tebje!
Sve si saznala, Indijo stara, i sve si doznala o mate rijalnom i psihičkom svetu, i sve imaš, Indijo bogata. Samo ti nedostaje najveće znanje i najveće bogatstvo. Ni si još doznala za Boga Čovekoljupca, i nisi još osetila neizmerno bogatstvo Njegove ljubavi i dobrote. To ti Hi malaji nisu mogli dati; to ti nudi Nazaret.
A Bog Čovekoljubac javio se u telu, čist i prečist, rođen od čiste i prečiste Deve Marije; svetao i presve tao, svetliji od sunca, On, Sunce razuma i ljubavi. Iz
čovekoljublja On je prolio svoje svete suze u prašinu ze maljsku. Te božanske suze namenjene su i tebi; one treba i tebe da probude, da ganu, da operu i osvete. Da budeš ne zmijska no sveta Indija.
Bog Čovekoljubac zaplakao je nad tobom, Indijo. Ho ćeš li prezreti suze Njegove, ljubav Njegovu, i produžiti da služiš i robuješ onome čovekomrscu, krvniku ljud skom od postanja?
Samo to pitanje stoji pred tobom. Drugoga nema. Ali od toga pitanja zavisi sudba u vremenu i sudba u večnosti cele mnogoljudne Indije i svakog Indijana posebice. Re šavaj, Indijo, sudbu tvoju, dok mi ovamo u Srbiji tvoji roćaci radosno pevamo:
Čelovjekoljubče Gospodi, slava tebje!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *