TEODUL

 

TEODUL
 

 
SVETA TROJICA
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, u ime Trojice jednosušne i nerazdelne i životvorne, Boga jedinoga, zapovedam ti, Teodule, ustani!
Vidim da si začaran; vidim da si očaran. Prastara te mudrost indijska začarala; prašina te indijska očarala. Pogled kobre začarava miševe; te drhteći postaju njen zalogaj. Svetleći pogled lisice obara kokoši s grane. Tako i tebe staklene oči Indije. No budi čovek, a ne miš i kokoš. Ustaj, i beži odavde. Indijska filosofija i indijska poezija, dve ogromne sile, savladale su mnoge premnoge, čak i krštene, duše. Ali ni jednu pravoslavnu, nego samo jeretičke, površne i pokolebane; one trske koje svaki povetarac povija i savlađuje.
Kažeš, da te tripleti indijske misli zadivljuju. Kažeš, da te indijske triade očaravaju. I da pomoću tih tripleta i triada lakše misliš. Evropa nije imala takav logični putokaz u objašnjenju stvari, veliš. U Indiji sve se gleda kroz trojstvo, ali ne kroz trojstvo sveto u jedinstvu, nego kroz trojstvo u zavadi. Jedan triplet drobi se u manje triplete; jedna triada kruni se u druge triade. Sve bez početka i sve bez kraja. Jer u Indiji ni čemu nema početka i kraja. Aj, ničemu i nigde početka i kraja! U tome je kob indijske misli, kob Indije. Nigde poglavlja o stvaranju sveta i nigde eshatologije. Sve bivanje odigrava se ne pod sunčanom svetlošću nego pod avetinjskim bledilom meseca. Burlanje okeana života bez početka, i burlanje bez kraja. Zbog toga je u Indiji samo jedna jedina nauka prezrena i usahnula. Istorija. Jer je istorijska nauka i nemoguća tamo gde se odriče početak i kraj vremenu i prostranstvu. I nemoguća i beskorisna. Istorijska nauka pak nigde nije tako cenjena i tako brižljivo obrađena kao u narodima hrišćanskim, koji se drže Biblije, gde je sve vezano sa početkom i svršetkom. Zapamti to, Teodule, razmisli o tome, i kaži drugima.
Budi pak oprezan u pogledu indijskih tripleta i tri ada. Sve to blešti, ali ne svetlošću dragog metala nego obojenog stakla. Sve to liči na zlato, ali zlato nije; i zeleni se kao smaragd, ali smaragd nije; plavi se kao sapfir, ali sapfir nije; crveni se kao rubin, ali rubin ni je; blešti kao dijamant, ali dijamant nije. Prevareni sjaj obojenog i jevtinog stakla prevario je i jednog jeretičkog filosofa u Evropi, koji je prevario mnoge i vara do da nas, evo već celo jedno stoleće. (Hegel. Sva njegova filosofija je u indijskom tripletu: tezis, antitezis i sintezis. Grubo shvaćena, još grublje od drugih primenjena, ta filosofija jednoga učenika indijske majstorske mudrosti napravila je rusvaj u evropskom čovečanstvu, kako u misaonom tako i u praktičnom pogledu.)
A ti se osvesti, Teodule, slugo Božji, Odvrati tvoj pogled od kobrinih očiju i pogledaj u Hrista Čovekoljupca. Gle, i On objavljuje triadu, ali ne varljivu nego istinitu.
Otac, Sin i Duh Sveti – to je sveta triada, Sveta Trojica, koju je Gospod Isus objavio. Sve troje u najbližem srodstvu, sve troje nerazdelno ali i nesliveno. Triipostasno ali Jedno. Večna harmonija, večna pesma i večna muzika u skladu opojnom. Najbliže, najtešnje srodstvo. Kakvo srodstvo može biti bliže i tešnje nego Otac i Sin i Duh Sveti, isti Duh kojim diše i Otac i Sin? Tu nema tri razna osobna imena, kao Višnu, Brama i Šiva, nego samo imena srodnička: Otac, Sin i Duh Sveti. Srodstvo je naglašeno a ne ime. Međutim u indijskoj triadi ime je naglašeno a ne srodstvo. Niti se igde u Vedantama spominje neko srodstvo između Višnu, Brame i Šive. Ne kaže se, da je Višnu rodio Bramu niti da je Šiva ikakav rođak bilo jednom ili drugom. To su tri ortaka a ne tri srodnika, i to tri nesložna ortaka. Jer što god Višnu tvrdi, Brama u to sumnja, a Šiva odriče. I sve što god Višnu zida, Brama ne odobrava a Šiva ruši.
Takva je i triada egipatska. Izis i Oziris i Horus predstavljaju egipatsku triadu, naravno nesvetu i zavađenu. Oziris je ubio Horusa, te Izis, ili Izida teži da se osveti Ozirisu.
Takva je i triada jelinsko-rimska: Zevs, Neptun i Pluton – vrhovni bog, i bog mora i bog Hadesa, podzemnog sveta. Sva trojica u zavadi, u spletkama i nepoverenju jedan prema drugom kao i prema bezbrojnim drugim božanstvima – razbludna ciganija olimpijska.
Sasvim je nešto drugo Sveta Trojica hrišćanska. Osobna imena tu se i ne znaju, ili se skrivaju. Objavljena su čovečanstvu samo imena srodnička: Otac koji rađa Si na i Duh koji ishodi od Oca. Otac, Sin i Duh Sveti. Ni pomena o tezisu, antitezisu i sintezisu. Ni pomena o su daru i razmimoilaženju. Ni pomena o nekom nepoverljivom ortakluku. Nešto nečuveno i nezapamćeno – ili bar zaboravljeno – u istoriji roda ljudskog. To je otkrovenje, to otkriće Hristovo o Svetoj Trojici. I nikad crkva Hristova ne spominje Svetu Trojicu a da ne naglasi jedinstvo i jedinosušnost njenu. Sveta Trojica – je dan Bog, a ne tri. Nasuprot tome triada indijska kao i egipatska i jelinska jesu tri boga sa tri razna osobna imena, bez srodničke veze i bez jednog i istovetnog duha. Tri razna boga, tri razna imena, tri razna duha. Tako u Indiji, tako u Egiptu, tako u Jeladi i u Rimu. Tako u celom paganskom svetu gdegod se spominje neka božanska triada.
A sad, Teodule, evo ti putokaza da razlikuješ svetu Trojicu u jedinstvu od nesvete triade u zavadi, istinu od obmane, svetlost od tame, život bez smrtne plesni. Reče Gospod Isus, Sin Prevečnoga Oca:
Niko ne zna Oca osim Sin; niti Sina ko zna osim Otac.
Ja sam Sin božji.
Ja i Otac jedno smo.
Otac je u meni i ja u Ocu.
Koji mrzi mene i Oca mojega mrzi.
Sve što ima Otac, moje je.
Iziđoh od Oca i dođoh u svijet, i opet ostavljam svijet i idem k Ocu.
A Utješitelj Duh Sveti, kojeg će Otac poslati u ime moje, i koji od Oca ishodi, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam govorih.
Što god zaištete u Oca u ime moje, ono će vam učiniti, da se proslavi Otac u Sinu.
I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugoga Utješitelja, da bude s vama vavijek: Duh Istine.
Djela koja tvorim ja u ime Oca svojega, ona svjedoče za mene.
Kao što mene zna Otac, i ja znam Oca.
Otac je moj, koji me slavi.
Ne dođoh sam od sebe nego me On (Otac) posla.
Ne ostavi mene Otac sama, jer ja svagda činim što je njemu ugodno.
Duh je ono što oživljava, tijelo ne pomaže ništa.
Niko ne može doći k meni ako ga ne privuče Otac koji me posla.
Ja siđoh s neba ne da činim volju svoju nego volju Oca koji me posla.
Ja dođoh u ime Oca svojega.
Oče pravedni… neka ljubav kojom si mene ljubio, u njima bude, i ja u njima.
Jer si imao ljubav k meni prije postanja sveta.
Posle svoga slavnog vaskrsenja javi se Gospod učenici ma svojim i reče im: Mir vam. Kao što Otac posla mene, i ja šaljem vas. I ovo rekavši dunu i reče im: primite Duh Sveti.
Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetoga duha.
Po vaskrsenju reče Isus učenicima svojim: Primićete silu kad siđe Duh Sveti na vas, i bićete mi svjedoci – tja do kraja zemlje.
I kad se navrši pedeset dana… napuniše se svi Duha Svetoga i stadoše govoriti raznijem jezicima kao što im Duh davaše te govorahu.
Evangelist Jovan piše: Ko se god odriče Sina, ni Oca nema.
Troje je što svjedoči na nebu: Otac, Slovo i Duh Sveti. I troje je što svjedoči na zemlji: Duh, voda i krv; i troje je zajedno.
I još mnogo sličnoga nalazi se u Evangeliju i u pisanijama svetih apostola Hristovih.
A sve što je pisano i što je predano svetoj crkvi Božjoj na spasenje ljudi svedoči jednodušno, da je Sveta Trojica jedan i jedini Bog. Bez suprotnosti u sebi. Jer što misli Otac, misli i Sin, misli i Duh Sveti. I što hoće Otac, hoće i Sin, hoće i Duh Sveti. I što tvori Otac, tvori i Sin, tvori i Duh Sveti. I što ljubi Otac, ljubi i Sin, ljubi i Duh Sveti. Bog je ljubav. Otac ljubi Sina, ljubi i Duha Svetoga. Sin ljubi Oca, ljubi i Duha Svetoga. Duh ljubi Oca, ljubi i Sina. Jedan Bog, jedna ljubav, jedna misao, jedna volja, jedno dejstvo. Od večnosti u večnost. Kako je to neizmerno različno od triade paganske, sa imenima trojice bogova, sa imenima ali bez pravog srodstva i prave saradnje!
U istoriji sveta samo je Bog hrišćanski Bog bezimeni. Njegovo je jedino ime Otac. Neko drugo Njegovo ime Novi Zavet ne spominje. Kako je to divno! I šta će nam, drugo ime?
On hoće da mi budemo Njegova deca. A deca – mili oni dece u svetu – ne znaju drugo ime, još manje prezime, svoga roditelja osim: otac ili tata. U Starom Zavetu još se spominje ime Božje, kao Jahve, Jehova, Adonaj. U Novom Zavetu, u Zavetu srodstva i ljubavi ne imenuje se Bog drukčije nego Otac. Večni Otac, večni Sin i večni Duh Sveti. Jedan život i izvor života. Ako se Sin imenuje imenom Isus Hristos, to treba razumeti kao ime Sina vaploćenog, koji se spustio kao glavni Junak na pozornicu svetske drame, stao u reku istorije, u gomilu mnogoimenitih, kao Mesija i Spasitelj. U večnosti pak Otac je samo Otac, i Sin – Sin u zagrljaju Očevom, i Duh Sveti u svezi ljubavi Oca i Sina.
U indijskim Vedama nalazi se sledeće strašno učenje: „Istina i laž su relativne, i obe su neophodne kao sastavni delovi iluzije“ (Pranova Veda, I, 24.) Zaista strašno! Demon je dakle ravnomoćan Bogu, Šiva razoritelj ravnopravan sa Višnom zidateljem! U vrhovnoj triadi indijskoj laž sedi pored istine, i zlo caruje pored do bra. No i jedno i drugo, kažu, jeste iluzija. Dakle i vrhovni bogovi Indije jesu iluzija!
Ustani, Teodule, i prekrsti se. Pomeni Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojicu jedinosušnu, nerazdelnu i životvornu, Boga istine i svetlosti, kome se ni najmanja laž ne sme približiti, i na kome nema ni jedne tamne pege.
Znaj, da ne mogu pomoći Indiji ljudi očarani Indijom, nego razočarani. Ako si prijatelj indijskog čovečanstva, prvo se razočaraj pa onda pomozi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *