UVOD
Onaj ko bude izučavao uzvišeno monaško življenje na Svetoj Gori, dostignuća tih istinskih boraca Crkve koji su opstali kao stražari i graničari istinske Vere, uveriće se da su oni po duhu slični drevnim podvižnicima Egipta, Sinajske Gore, Palestine i Sirije, koji su žudeli i čeznuli za spasenjem, svetošću i najsavršenijim podvižničkim životom.
Uzevši u obzir klimatske uslove na Atosu, koji podrazumevaju oštre zime i okruženost morem, svetogorski monasi i podvižnici su po svom uzdržanju jednaki onim drevnim ocima Istoka. Jer za razliku od Svete Gore, zemlje Istoka imaju toplu i suvu klimu, zbog čega pogoduju strožijem i dužem postu. Pričalo se da su monasi iz Tebe u Egiptu došli u Katunakiju na Svetoj Gori, ali da nisu bili u stanju da podnesu klimu i da su napustili svoju „katuniju“, po kojoj je čitava ova oblast i nazvana Katunakija.
Duh pravoslavnog istočnog monaštva, duh evanđelski, apostolski, isihastički (molčanički, bezmolvnički) i podvižnički, kakav je opisan u Novom Zavetu, prenosio se iz Egipta, Palestine i Sirije preko Konstantinopolja (Carigrada) i Vitinije do Svete Gore. Pravoslavno monaško predanje je podvižničko, kao što je podvižničko i Sveto Evanđelje, budući da su biblijske vrline i podvižništvo istovetni, o čemu svedoči i podvižnički život našeg Gospoda i Njegovih Svetih Apostola. Međutim, pravoslavno monaško predanje je istovremeno i isihastičko, filosofsko i dobrotoljubivo. Ono traga za Carstvom Božijim u nama i teži da putem čovekovog blagodatnog očišćenja, prosvetljenja i oboženja vaspostavi njegovu prvonačalnu lepotu. Najzad, Pravoslavno monaško predanje je evharistijsko, molitveno i eshatološko. Na Svetoj Gori živi Bog i On je svakodnevno prisutan u Svetoj Tajni Evharistije i u ostalim Tajinstvima, u umnoj molitvi u vidu netvarnih, obožujućih i obogotvorujućih energija, a na božanstvenoj Liturgiji ontološki.
Začetak dela koje držite u rukama bila je želja i čežnja mog mnogopoštovanog i nezaboravnog duhovnika i starca, koji mi je često govorio: „Sakupi materijal, poseti pustinožitelje, kinovite (monahe u opštežiću), isihaste, keliote, poslušnike[1] i igumane, i prikupi beleške za Svetogorski Starečnik.“ Istovremeno smo on i ja za izvor podatka imali njegov sopstveni opit i sećanja. I on sam bio je svetogorski monah, iz skita Svete Ane. Iako je iz neizbežnih razloga morao da boravi na raznim mestima, njegovi um i srce su svakodnevno bili na Atosu, jer je uvek govorio o njegovim tajinstvima, istoriji i vizantijskoj velelepnosti. Dok je moj duhovni otac pripovedao, ja sam zajedno s mojim ljubljenim i jednodušnim bratom i saslužiteljem, najpoštovanijim arhimandritom Danilom Guvalisom, pravio beleške, tako da su pripremljena dva naslova: Savremeni atonski podvižnici i Radosne i setne uspomene iz Gradine Presvete Bogorodice.
Ostale uvažene i poštovane ličnosti s kojima smo bili u vezi i koje su nam pomogle povodom ovog dela su iguman Gavrilo Dionisijatski („Deda“), iguman Vesarije Grigorijatski, arhimandrit Andrija iz manastira Svetog Pavla, starac Gerondije iz zajednice Danijelita, starac Mihailo Kavsokalivijski, starac Teodosije iz Svetog Pavla, otac Atanasije Ivironski, starac Lazar Dionisijatski, starac Damaskin iz Svetog Vasilija, starac Teofilakt Kavsokalivijski, starac Hristodul Katunakijski, starac Modest Konstamonitanski, starac Dionisije Karconit, starci Arsenije, Joakim i Vartolomej iz skita Svete Ane, kao i starac Hrizant iz istog skita, starac Pavle, lekar iz Velike Lavre.
Značajne podatke dobili smo i od sledećih savremenih otaca: Teoklita Dionisijatskog, od Danijelita, Tomazita, Gerasimovaca i Karconijanaca, od oca Jefrema iz Katunakije, oca Pajsija iz Panagude, starca Gerasima Himnografa, oca Porfirija Kavsokalivijskog, oca Evdokima Vatopedskog, oca Simeona iz Simonopetre, starca Ahilija iz skita Svete Ane, oca Maksima Ivironskog, oca Antima iz skita Svete Ane i staraca Meletija i Makarija iz Novog Skita.
U ovom teškom poduhvatu, čija je namera da opiše verodostojne i izvorne događaje, pokušali smo da, s jedne strane, podatke koje smo dobili od živih savremenika uporedimo sa pisanim svedočanstvima a da, sa druge, uporedimo jedan pisani dokument sa drugim. Kad god bismo naišli na nešto nerazjašnjeno ili nejasno, obeležili bismo to rečima „kažu“ ili „priča se“.
Životna događanja i svedočenja otaca predstavljena su na najjednostavniji, najverodostojniji, najsažetiji i najpouzdaniji mogući način. Želeli smo da sledimo stil podvižničkih slova iz starog Starečnika (Gerondikona) i Lavsaika, stil koji je, bilo u reči bilo u slici, svojstven našem Pravoslavlju. I zaista, bilo da čitate izreke nekog podvižnika („jedan starac je rekao…“), bilo da stojite pred vizantijskom ikonom, doživljavate istu dubinu i isto osećanje, koje vam prenosi duh i život, blagodat i unutrašnju snagu, bez ulepšavanja i bez svetovnih boja i obrisa, bez ukrašavanja i izmišljenih dodataka. U izrekama staraca, kao i na vizantijskim ikonama, nema ničeg preteranog. One su neizveštačene, neposredne, direktne, duboke i stvarne. One su sama istina.
Da bismo sabrali materijal koji ćemo uneti i predstaviti u Svetogorskom Starečniku, uzeli smo u obzir sve knjige i periodiku posvećene podvižničkoj borbi, a do kojih smo mogli doći na Svetoj Gori. To je upotpunilo nedostatke u našim sopstvenim beleškama, čemu su doprinela i usmena kazivanja upokojenih i živih otaca i naše sabraće monaha.
Unošenje sećanja i odlomaka iz žitija svetitelja koji su se borili, podvizavali i zablistali na Svetoj Gori, smatrali smo svrsishodnim radi ukazivanja na neprekidnost predanja na Atosu, tom podvižničkom Akropolju (Tvrđavi) Pravoslavlja.
Trebalo bi da dodamo da se Atos često naziva i „Gradinom Presvete Bogorodice“. Kao i sve gradine, i ova je preispunje na raznolikim cvetovima različitih boja, oblika i mirisa. Nešto slično dešava se i ovde. U toj velikoj šarolikosti postoji mnoštvo darova, ali svi potiču od jednog Duha i od iste Blagodati, sa istog izvora blagodatnih darova. Što se tiče trnja, niko ne može sumnjati u njegovo postojanje. Ono je uvek tamo, predstavljajući ljudske slabosti. Međutim, ko će obratiti pažnju na trnje a zanemariti cveće? Pčele radilice uvek daju prednost cveću.
Postoji nada da bi, blagodaću Božijom i molitvama upokojenih i živih prepodobnih atonskih Otaca, ovo delo moglo biti kočnica narastajućoj opasnosti posvetovljavanja, promena i iskrivljavanja Pravoslavnog monaškog predanja.
Uvek postoji opasnost od „uglačavanja“ monaškog puta, koji bi po svojoj prirodi i položaju trebalo da bude „uzan i obremenjen teškoćama“. Drugim rečima, postoji opasnost od zatamnjenja blistavosti i lepote monaškog življenja u teškoćama, uz naporan rad i oskudicu. Njegova lepota i dostojanstvo mogli bi da budu poništeni dodavanjem životnih udobnosti, umesto njihovim oduzimanjem.
Naprotiv, istinski monasi ostaju verni filosofiji lišavanja veštastvenih (materijalnih, prolaznih) stvari. Svet pati od manije sabiranja veštastvenih dobara. Nagomilava se stvar na stvar. To je lozinka savremenog čoveka i on zbog toga nagomilava nesreću na nesreću. Nameravajući da prigrabi što više veštastvenih stvari, oslepljeni čovek biva zapleten u začarani krug briga, potištenosti i očajanja.
Smatrali smo da će najbolji epilog Starečnika biti pohvala atonskim ocima, sladak završetak koji će naše nevešto pisanje pretvoriti u nasladu za čitaoca.
Verujemo da će ovaj Svetogorski Starečnik biti podjednako prihvatljiv i za savremene monahe i za savremene hrišćane koji žive u svetu, za one koji žive u dvadesetom i za one koji će živeti u dvadeset prvom veku. Svetogorski Starečnik bi mogao da bude čvrsta, čelična karika u lancu našeg Predanja, onog Predanja i onog sveta čiji bi zraci mogli da obasjaju pomrčinu naše epohe. Hiljadu i više godina postojanja tog osobitog sveta zbijeno je na 400 strana.
Tako je nama, nedostojnima i nedoličnima, palo u udeo da izvršimo ovaj ozbiljan poduhvat koji prevazilazi naše sposobnosti. U budućnosti bi nas neko, nadareniji i opitniji, kako u pisanju tako i u vrlini, mogao predstaviti boljim delom, sa manje nedostataka, a u slavu Božiju i za duševnu korist. Za to se molimo iz dubine duše.
NAPOMENE:
[1] Reč „poslušnik“ u savremenom srpskom jeziku ima pežorativno značenje, dok ovde označava monaha koji je pod duhovnim rukovođenjem svog starca (prim. izd.).
