СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
ПОХВАЛНО СЛОВО
У којем се сажето говори о свим преподобним
и Светим Оцима што су заблистали
на овој Светој Гори Атонској
 
Данас је празник преподобних и нека се саберу сви светитељи. Освиће дан празника свих монаха и мирјана у Цркви Христовој: данас је нови и заједнички помен свих светих атонских отаца. Сви ви, оци, који сте на Гори, запевајте нове и заједничке песме. Зашто заједничке? Зато што су ови божанствени оци заједнички заштитници и доброчинитељи свих нас који смо на Светој Гори. Зашто нове? Зато што је њихов помен нов и новојављен: будући да тај помен у древна времена није служен, сада га ми, у наше време, праведно и оправдано прослављамо.
Према томе, не би било праведно да славимо помен оних преподобних отаца који су пострадали на Синају и Раиту, а који нису толико учинили за нас колико преподобни оци са ове Свете Горе, пострадали од иноверних Арапа и кривоверних Латина, а да при том превиђамо помен наших светогорских отаца и да не прослављамо њихов заједнички празник, будући да им дугујемо за безбројно мноштво добара. Како је могуће да на Сиропусну суботу прослављамо све преподобне оце – оне који су се подвизавали у Либији, Египту и Теби – који нам нису учинили толико доброчинстава, а да, поред њих, не прослављамо и оне који су живели на Светој Гори Атонској, који су били наши доброчинитељи, заштитници и хранитељи, не само речју него и делом, не само душевно него и телесно, и не само док су били живи него и након смрти?
Они су троструко блажени оци и преподобни који су ову, првобитно дивљу, Гору преобразили у чудесну и кротку. Они су Атонску Гору, ненасељено и пусто место, преобразили у земљу светих лаври, блиставих манастира, скитова и келија, који се налазе на различитим деловима Горе. Сва та здања су снабдели разним добрима, покретним и непокретним стварима, да би тако олакшали браћи која ће се тиме користити. И нису их само снабдели, него су и манастире испунили мноштвом монаха. Тако су се у земљи, у којој су некад обитавале само бесловесне животиње, звери и змајеви, сада свуда настанили словесни људи, и не само словесни, него и људи који су се, будући у вештаственом телу, подвизавали да подражавају бестелесне и невештаствене ангеле. Они су се уистину уподобљавали војскама ангелским, које је видео патријарх Јаков и рекао: Ово је војска Божија (или: логор Божији) (в. Пост. 32,2), а што потврђује и Свети Јефрем Сиријски који каже: „Као што постоје ангелски чинови (редови), тако су и монаси онај чин међу људима, чији ум непрестано обитава у Богу.“
Као миомирисни љиљани, као прекрасни цветови или као дрвеће које даје добре плодове, ови божанствени оци показали су да је ово место други духовни Рај. Подвизавали су се као ангели у пештерама, јазбинама, долинама, заравнима, на брежуљцима и у приморским местима Свете Горе, и ту устројили друго Небо. И док су се раније могли чути само крици дивљих животиња, сада се свуда чују и изговарају ангелске и небеске химне, које се приносе Светој, Животворној и Надсуштаственој Тројици. Рећи ћу и то да су нам ови преподобни и чедољубиви оци своја учења, своје обрасце и своје устројство предали као очинско и неотуђиво наслеђе, руководећи за живота многе монахе правим путем спасења. Све нас, своја духовна чеда, и након своје смрти руководе ка животу вечном. Као истински пастири, они настављају да надзиру своје стадо и, својим вечним заступањем пред Богом, штите га у свакој нужди и упркос свим околностима.
Према томе, и три пута ћу рећи да би било праведно и да би требало да се сви ови божанствени и преподобни оци прослављају заједно и истога дана, јер су сви они на једном истом, освештаном месту постали свети и угодили Богу. Било да су свештеници или преподобни, исповедници или мученици, свештеномученици или мироточиви, знани или незнани, киновити или исихасти, чији су се животи на различите начине и у различита времена окончали на овој Гори, због чега су и названи Светогорцима (Агиоритима), требало би да се као браћа по духу, која су имала исту схиму и исти начин живота, прослављају истим похвалама и истим духовним песмама, и да буду изображени на једној истој икони. Као што је рекао божанствени Давид, ако сачувају синови твоји завет Мој и сведочанства Моја ова… и синови њихови, до века, седеће на престолу твоме (Пс 131,12).
Услед тога су сви оци, који се у ова последња времена налазе на Светој Гори, сагласни и вољни да се сваке године, непроменљиво и неизоставно, прославља овај заједнички празник светогорских отаца. Иако не знамо због чега су то наши претходници превидели, ми, као синови који уистину љубе своје оце, исправљамо њихову грешку и установљујемо овај заједнички празник из три разлога. Као прво, постоји безброј знаних и незнаних отаца, који све до овог времена нису имали похвалне химне нити службе састављене у њихову част. На тај начин ће на заједничком празничном богослужењу и они бити долично прослављени и похваљени.
Као друго, уколико их не будемо прославили заједничким празником, показаћемо се као неблагодарна чеда духовних отаца, учитеља, доброчинитеља и руководитеља у чијим манастирима живимо, чија учења проучавамо и чијим се духовним хлебом хранимо. Могло би се испоставити и да смо прекршиоци Учења дванаесторице апостола (Дидахи), које каже: „Прослави оног који ти говори реч Божију, и сећај га се и дању и ноћу; не величај га као узрочника свог живота него као узрочника твог добробића.“
Као треће, прослављање заједничког празника ових Светих Отаца могло би да покрене неке од нас, савремених монаха, ка подражавању њихове врлине и њихове ревности, будући да су у наше време подвижништво и ревност запостављени. Уместо њих, зло све више нараста, а млако и немарно понашање преовлађује чак и међу монасима. Према томе, оци и браћо који сте се данас сабрали на прослави овог празника, побожно и с ревношћу слушајте, како би вас поучиле речи о овим преподобним оцима и да бисте затим подражавали њихова дела, а од Бога заузврат добили достојну плату за своју ревност и подражавање.
Ови незаборавни преподобни и богоносни оци, истински људи Божији и синови Оца светлости, долазили су из различитих земаља, а за многе од њих чак и не знамо одакле су дошли.
Ми, међутим, знамо да је њихова заједничка отаџбина Света Гора и овај освештани Атос, који су волели више него своје природне постојбине. То је непобитно утврђена чињеница, јер је за мудраце отаџбина „она земља у којој су срећни“. У својој правој постојбини многи од ових монаха живели су четрдесет, педесет, шездесет или више година, и тек овде су сви они упознали духовну и узвишену радост и срећу. Будући да су овде угодили Богу, обогатили су се натприродним и небеским даром светитељства. Из тог разлога није уобичајено да их називамо по земљама у којима су рођени, на пример „Византинац“, „Трапезунћанин“, „Пелопонежанин“ и сл., него по њиховој истинској отаџбини, тако да их знамо као Светог Петра Атонског, Светог Атанасија Атонског, као „светогорске оце“ или „преподобне Светогорце“. Узрок и повод који су на почетку подстакли ове оце да напусте своје природне постојбине и да дођу овде, на Свету Гору, да би живели као исихасти, био је следећи.
Када се наша Господарица, Пресвета Богородица, јавила преподобном Петру Атонском, првом светогорском исихасти, дала му је велика и радосна обећања везана за ову Гору, и дословно изговорила речи које преноси велики Григорије Палама, архиепископ солунски, писац житија Светог Петра Атонског. Ми их овде наводимо:
„Постоји планина у Европи, прекрасна и величанствена. Окренута је према Либији и великим делом залази у море. Ту земљу сам изабрала да буде монашко обитавалиште и одлучила сам да она буде Моје наслеђе. Од сада ће се називати Светом. Читавог живота војеваћу заједно с онима који прихвате да се боре против непријатеља људског рода и бићу њихов непобедиви саборац. Руководићу их у ономе што треба да чине и објаснићу им шта не треба чинити. Бићу њихова старатељка, исцелитељка и хранитељка, која се неће бринути само о њиховој храни и телесном здрављу него и о духовном уздизању и о душевној крепкости, и нећу допустити да отпадну од добра и врлине. Кад се упокоје, Мом Сину и Богу представићу оне који су били богољубиви и коју су у покајању окончали живот, и затражићу од Мог Сина да их потпуно разреши од сваког сагрешења.“
Кад се раширио глас о овим великим обећањима која је дао нико други до Мајка Божија, Царица Неба и земље, кад су чули да је Она изабрала ову Гору за своје наслеђе и да ће их штитити не само за живота него и након смрти, оци су почели да напуштају свет и све што је у њему – родитеље, рођаке, куће, поседе, богатства, славу и насладе, и да долазе из свих крајева света да би се настанили на Светој Гори, духовној и прекрасној Градини Пресвете Богородице. Били су одважни и уздали су се у Бога и заступништво и заштиту Господарице Атонске Горе. Кад су дошли и настанили се овде, научили су да постоје две свеопште и велике заповести. Прва је Љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје (Понз 6,5), а друга Љуби ближњега својега као себе самога (Лев 19,18). Одлучили су да очувају ове две заповести и да кроз њих очувају и све остале заповести Закона и Пророка, као што је Господ рекао: О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци (Мт 22, 40), да на тај начин, колико је то човеку у овом животу могуће, достигну савршенство у врлинама.
Ови оци подражавали су Самог Господа Исуса Христа, који је, као прво, показао шта је љубав према Богу а, као друго, шта је љубав према ближњем. Како кажу Свети Еванђелисти – Матеј, Марко, Лука и Јован – Господ је, вођен Духом Светим, након Крштења отишао у пустињу, где га је ђаво искушавао трима џиновским страстима – сластољубљем, славољубљем и среброљубљем. Господ је победио ђавола и страсти којима га је нападао, и као човек показао шта значи љубити Бога свом душом, свом мишљу и свом снагом својом, односно шта значи савршено испунити прву заповест. Након тога Господ је напустио пустињу и отишао у свет да проповеда Еванђеље о Царству Небеском, учећи људе да чувају ове божанске и спасоносне заповести и да, ради братске љубави, не поднесу само напоре, поруге и жалост, него и страдања, крст и смрт, и да све то победе великодушношћу, као што је и Он Сам преклињао на Крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23,34). На тај начин је показао да ближњега не љуби као Самога Себе, него и више од Самога Себе, и да је то савршено извршење друге заповести, као што о томе изврсно и опширно говори богоносни Максим.
На такав начин су, кажем, и ови свети, богоносни и преподобни оци подражавали Господа. Следећи Његов пример, најпре су показали да Бога љубе свим срцем, свом мишљу и свом снагом својом, а затим и да ближњега љубе као саме себе. Безмолвствујући у пештерама, јамама и осталим деловима Свете Горе, борили су се са својим вештаственим телом, али и са невештаственим началима и властима козмократора таме овога века и потпуно их победили, као што каже и божанствени Павле. Против сластољубља су се борили постом, уздржањем, бдењем, непрестаном молитвом, живећи без крова над главом и спавајући на земљи, бескрајним изливањем суза и сваком другом телесном суровошћу. Славољубље су победили смиреноумљем, послушањем, потпуним одсецањем сопствене воље, одбацивањем сопственог умовања и сиромаштвом духа. Против среброљубља су се борили потпуним нестјажанијем, сиромаштвом и лишавањем најнужнијих ствари. Тако су се очистили од сваке страсти, док су безмолвијем задобили делатне врлине и били удостојени созерцања. Према Светом Василију Великом, „безмолвије (исихија) је почетак очишћења душе“ (1. посланица), док његов брат, Свети Григорије из Нисе, каже да је „душа која безмолвствује и која се избавила од спољашњих ствари, свеснија свог унутрашњег стања, било да је оно добро или лоше“. Свети Максим Исповедник каже: „Тела су очистили од острашћености, душе од сладострашћа, а умове од (страсног) стремљења.“
На тај начин су се ови блажени оци посредством телесног, душевног и умног бестрашћа удостојили да постану најблиставија огледала Светог Духа и сасуди способни да приме Његове нестворене енергије, просветљење, благодат да расуђују о нејасном и скривеном, да проничу у оно што се дешава на даљини и да прозиру ствари које се још нису догодиле. Шта би још требало да кажем? Ови свети оци и преподобни су, обитавајући у безмолвију (исихији), достигли мјеру раста пуноће Христове (Еф 4,13) и савршену љубав – љубав према Богу, што је врх свих врлина. Љубећи Бога свим срцем, свом мишљу и свом снагом својом, сјединили су се с Њим, тако да су они, који су богови по благодати, спознали Онога Који је Бог по природи. И као што је њих спознао Бог, тако су и они заузврат спознали Бога, као што својим узвишеним стилом каже и Свети Григорије Богослов: „С онима који су такви постали, Бог је беседио као са ближњима (њихова реч задобила је неку нову одважност). Бог се сједини с боговима (по благодати) и препозна их и, исто тако, спознаде све који су Њега спознали“ (Беседа на Пасху и Рождество).
Након што су се ови оци показали као савршени чувари прве заповести, односно заповести о љубави према Богу, желели су да одрже и другу заповест, тј. заповест о љубави према ближњем као према самоме себи. Услед тога су многи напустили исихију (безмолвије): неки су били подстакнути виђењем божанског и небеског знамења, а неки нечим другим. Међутим, и једнима и другима су срца била распламсана божанским надахнућем и богољубивим циљем љубави према браћи, и почели су да граде лавре, свете манастире, скитове и келије на северној и јужној страни Атоса и на свим његовим деловима, у којима ће се и сами настанити, где ће отпочинути након што утекну од световних брига и дођу овамо да би живели монашким животом. Поред тога, били су надахнути да за манастире подигну чудесне и велелепне храмове, посвећене нашем Господу, Његовој Пречистој Мајци или светитељима, да би се у њима непрестано славио Господ Сведржитељ. Док сам размишљао о њиховој изградњи, чинило ми се да је сваки од ових троструко блажених отаца у свом срцу изговарао стихове Давидовог псалма: Ако ћу дати сан очима мојим и трепавицама мојим дремање и починак образима мојим, докле не нађем место Господу, насеље Богу Јаковљевом (Пс 131,4-5).
Уз многа искушења и огромне трошкове, уз путовања копном и морем, уз опасности које су понекад угрожавале и њихове животе, након одлагања и дугих временских периода, ови братољубиви оци су својим трудом и знојем из темеља подигли беспрекорна и прекрасна здања каква данас видимо, а затим покушали да у ове грађевине донесу што је могуће више светиња, као што су делови Часног Крста и свете мошти. Поред тога, наставили су да умножавају некретнине и да подижу метохе, да увећавају непокретну и покретну имовину и да обрађују земљу, колико због прехране животиња и обезбеђивања браће која се овде подвизавају, толико и због прихватања сиромашних, странаца и болесника који овамо долазе.
Осим тога, они су установили законе, каноне (правила) и прописе којих би требало да се придржавају монаси, како у погледу свог спољашњег служења и служења у манастиру, тако и у погледу црквених богослужења. Ти прописи су сачувани у писаном облику, као манастирски типици или као завештања Светих Отаца. На тај начин су подигнути ови свети манастири, скитови и келије, да би били школе свих врлина и места где се чувају заповести Божије, као и школе подвижничког труда, радионице ангелског живљења, места где се подражавају древне и свете киновије Палестине, Египта, Синаја и Тиваиде, скровишта за странце и уточишта за гладне, мирне и сигурне луке за све оне које муче световна пометња и бура. У ове манастире они су, као у неку мрежу или као неким снажним магнетом, привукли људе који су утекли од житејског мора и световне испразности, не само на стотине и хиљаде људи (обичних монаха), него и безбројно мноштво патријараха, архијереја, јереја, царева, сенатора, игумана, кнежева и припадника свих осталих сталежа, и нису ни престајали да их привлаче монашком, ангелском чину и живљењу. Њихови манастири све до сада привлаче многе ка ангелском чину, приневши, приносећи и желећи да и даље Владики Христу приносе спасене као жртве словесне, живе и угодне Богу. Њихова плата је тако чиста и слатка да је некада пусти Атос постао сличан многољудном граду, настањеном монасима који на њему обитавају. У поређењу с бројем монаха на овој Светој Гори, чак ће нам се и Синајска и Пелусиотска Гора учинити мале и ништавне. Укратко речено, у овим светим манастирима и божанским обитавалиштима, богоносни оци су се показали као поуздани и савршени чувари друге заповести. Ближње нису љубили као саме себе, како заповеда Стари Закон (Лев. 19,18), него су их љубили више него саме себе, како заповеда Нови, еванђелски Завет. Ту нову заповест о љубави једних према другима дао је Сам Господ: Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих (Јн 13,34), односно, „љубите ближњег свог више него саме себе“.
Истина је, браћо моја, да је чудесно дело изградње двадесет владајућих манастира и мноштва мањих манастирских здања, скитова и келија на Атосу, ставило печат и крунисало сва остала дела ових преподобних отаца. Људски језик није у стању да долично похвали ова велика достигнућа, која превазилазе сва остала и којима су посветили читав свој живот. Због тога би их требало назвати свим великим и узвишеним именима, и уистину је праведно да се та дела назову бесмртнима: ниједан појединац није успео да достигне циљ бесмртности као што су то након своје смрти учинили ови оци, посредством својих духовних чеда рођених у овим манастирима; као што ни техника, користећи разне направе, није достигла бесмртност и вечни помен као што су то достигли богоносни оци градећи ове свете манастире.
Људи који су дошли после Потопа били су џинови растом али Пигмеји умом, и сагласили су се да подигну кулу која ће досезати до Небеса, како би на тај начин своја имена учинили бесмртнима: Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име (Пост. 11,4). Тако је Филип Македонски саградио Филипопољ, Александар Велики Александрију, а цар Хадријан Хадријанопољ; тако су и многи други краљеви и сатрапи, владари овога света, градили пирамидалне обелиске и тријумфалне лукове и постављали статуе, а своја имена бележили високо на сопственим грађевинама, као што каже и цар Давид: Гробови њихови куће су им до века, станови њихови из нараштаја у нараштај, назваше именима својим земље своје (Пс 48,12). Ни они ни њихова дела нису постали бесмртни. Њихова имена славна су само на земљи и у садашњем животу, али не и на Небесима и у будућем животу. Како каже Свети Василије Велики, „имена безбожника нису записана у Књигу живота и они бивају запамћени само на земљи“ („Тумачење 48. псалма“). Међутим, имена преподобних атонских отаца и њихових манастира прославила су се, прослављају се и увек ће се прослављати, не само на земаљској кугли и не само на Небесима, о чему су маштали градитељи Вавилонске куле, него и изнад Небеса; не само током овог живота него и у оном будућем. Њихова имена записана су у Књигу живота и тамо ће вечно пребивати. Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима (Лк 10,20).
Дело ових двадесет светих манастира уистину би требало назвати величанственим: ако, према етичкој философији, савршену идеју величанственог дела карактерише или величанство извршиоца или величанство самог дела или, пак, величанство циља због којег је створено, зар није очигледно да су ови манастири обогаћени сваким од тих видова? Многи од ових божанствених отаца који су их подигли били су краљеви и краљевски синови, као што су Свети Симеон и Сава, ктитори Хиландара и Ватопеда, Павле, ктитор Ксиропотама и манастира Светог Георгија (манастира Светог Павла), Јован и Јефтимије, ктитори Ивирона или Неофит, ктитор Дохијара. Многи од њих су надахнули цареве, као што су Константин и Никифор, да великодушно помогну изградњу светогорских манастира, што су чиниле и владајуће династије – Романова, Алексијеваца, Кантакузина, Палеолога, затим царица Пулхерија и многи други.
Ови манастири су величанствени и у погледу самог дела: својом ширином, дужином и висином, својим храмовима и конацима, својом унутрашњошћу и спољашњошћу, безбројним монасима који су у њима обитавали, уистину заслужују да буду названи величанственим и царским. Зар својим очима не видите да је ових двадесет манастира поређано дуж линије која се креће од северног ка јужном делу Горе, и да подсећају на велику тврђаву која окружује читаво ово место као низ кула и одбрамбених акропола, одбијајући сваки напад и искушење и са копна и са мора? Зар не видите да монаси, који живе под њиховом заштитом и ограђени кругом манастира, воде миран и непомућен живот?
Ови свети манастири величанствени су и у погледу циља због којег су изграђени и по томе далеко превазилазе такозваних седам светских чуда: Артемидин храм у Ефесу, Кеопсову пирамиду у Египту, Маузолеј у Халикарнасу (Карија), Висеће вртове у Вавилону, Колоса са Родоса, Фарос у Александрији, џиновску статуу Зевса Олимпијског, као и осмо светско чудо које превазилази претходних седам – Веспазијанов амфитеатар (Колосеум). У уобразиљи безумних људи та дела су изгледала као величанствена чуда, јер су својом величином превазилазила горе и заклањала хоризонт. Међутим, у поређењу с величанственим и божанственим циљем ових светих манастира, разборитима ће она изгледати или као скровишта пустињских птица или као остаци рушевина и развалина, у којима царују сове, мишеви и паукови и све остале врсте звериња и инсеката. Циљ њихове изградње било је испразно славољубље, а све што је испразно на крају ишчезава. Насупрот томе, велики владајући манастири Свете Горе подигнути су у вечну славу Божију и ради користи и спасења невештаствених и бесмртних душа, од којих није вредније ни свих седам светских чуда, нити оно осмо чудо, нити било шта што је човек подигао.
Шта покушавам да кажем? То да су најсјајнији исход и најважније достигнуће ових манастира и њихови миомирисни плодови богоносни светогорски оци које данас прослављамо, знани и незнани, у киновијама и у пустињама, у келијама и скитовима, који су угодили Богу и посветили се. Посетимо их у својим мислима и погледајмо колико се светитеља открило у њима.
Започећемо са Великом Лавром. Овде је Свети Атанасије, учитељ свих атонских отаца, подигао свој манастир. Као други Мојсије, Свети Атанасије је дошао на Атонску Гору као на други Синај. Ступајући у неприступачни примрак созерцања, примио је, као на Богом писаним таблицама, видове, устројство и учења киновијског начина живота, исто као и правила богослужења, која је пренео атонским оцима. Овде не можемо да опишемо његов ангелоподобни живот, подвижничке напоре, чудеса која је сатворио за живота и након смрти, благодат коју је добио од Бога, силу коју је добио против нечистих духова и блажено упокојење.
Овде налазимо и Светог Петра Атонског, првог светогорског исихасту, који је постао праобраз за све остале атонске исихасте. Након што га је Пресвета Богородица чудесно избавила из тамнице у Самари и након што је од Ње чуо сва обећања која је дала Светој Гори, дошао је и настанио се у пећини смештеној у подножју Атоса, на јужној тачки полуострва. И данас се може видети та пећина у којој је живео као ангео, без одеће и босоног, слично Светом Онуфрију, подносећи многе ђаволске нападе и искушења. Као Израиљци у пустињи, и он је педесет три године јео само ону храну која му је послата с Небеса. Његов помен слави се 12. јуна, када и помен Светог Онуфрија.
У истом манастиру налазимо и великог богослова, Светог Григорија Паламу. Иако је био везан за Ватопед, а касније и игуман Есфигмена, иако је дуго боравио у катизми коју данас називају Паламином, свој монашки живот започео је у Великој Лаври. Тује провео велики део живота, покоравајући се киновијским правилима. Посредовањем Пресвете Богородице, задобио је многе благодатне дарове, посебно дар богословља, што му је омогућило да војује за славу Божију. Учествовао је на три велика сабора, одржана током владавине тројице царева и тројице патријараха, где се борио са Варлаамом, Акиндином и Григором, који су хулили на нестворене енергије Божије. Касније је постао архиепископ града Солуна, где је и умро и где су његов гроб и свете мошти постали извор чудесних догађаја, а што је исцрпно описано у његовом житију.
У околини Лавре заблистао је и преподобни Григорије Византинац, који је божанственог Григорија Паламу поучавао тајинствима философије трезвеноумља.
У области која припада Лаври 1320. г. процветао је Свети Максим. С обзиром на то да је спаљивао своје каливије, прозвали су га Кавсокаливит (Паликућа). Био је то небески човек и земаљски ангео, који је живео као птица и свој хлеб добијао од Пресвете Богородице и ангела. Велики подвижник умне молитве и трезвеноумља, поседовао је благодатне дарове прозорљивости и пророштва, тако да је често од речи до речи изговарао оно што ће му казати они који долазе код њега. То је редак благодатни дар и нема много оних који су га поседовали. Кад се упокојио, из његових моштију потекло је миро.
Током четрнаестог века, у близини Велике Лавре живео је и пријатељ Светог Максима, Свети Нифон, који је Максиму био сличан како по подвижничком животу, тако и по благодатним даровима. Обитавао је у једној пећини и посебно се удостојио благодатног дара прозорљивости. Живео је у периоду око 1330. године.
Плодове својих врлина узгајао је у близини велике Лавре и Свети Нил. Будући да је водио чист живот, из његових моштију изобилно је потекло свето миро, због којег су га прозвали Мироточиви.
У области Велике Лавре заблистао је и преподобни Герман којег зову и Марулис. Рођен је у Солуну, у породици богатих али побожних родитеља. Распламсан чежњом према монашком животу, отишао је на Свету Гору кад му је било осамнаест година. Живео је у исихастириону (молчаници) Светих Архангела која припада манастиру Дохијару и био послушник једног старца по имену Јован. Касније је прешао у област Велике Лавре, где је окончао свој подвижнички труд и где су га прозвали Лавриот. Упокојио се 1350. године, у старости од осамдесет лета. Његов пријатељ Филотеј Кокинос, који ће касније постати константинопољски патријарх, написао је његово житије које је 1985. године објављено у Солуну, а издала га је „Градина Пресвете Богородице“.
Филотеј Кокинос је, заправо, у једном периоду био игуман Велике Лавре. Дошао је из Солуна и показало се да је велики у мудрости и врлини. Био је пријатељ Светог Григорија Паламе, с којим се заједно борио да одбрани православне догме. У позним годинама написао је јасно и исцрпно житије Светог Григорија. Упокојио се око 1379. године.
Како да не поменем Светог Акакија, подвижника из Кавсокаливије? Иако је живео у ближој прошлости, по свом подвижништву био је једнак древним оцима који су се хранили дивљим биљкама и трпели многа искушења лукавога, због чега су били благословени бројним виђењима и благодатним даровима, а посебно даром прозорљивости. Претрпео је бројна демонска искушења. Уз благослов оца Акакија и његове духовне савете, прославила су се тројица мученика. Први је био Пахомије, који је пострадао 21. маја 1730. године у Усакиону Филаделфијском. Његове мошти чувају се у манастиру Светог Јована Богослова на Патмосу. Други је Свети мученик Роман из Карпенисија, пострадао у Константинопољу 1694. године. Трећи је Никодим Алванитис (Албанац) који је, добивши штап од Светог Акакија и бивајући њиме укрепљен, пострадао мученичком смрћу у свом родном граду, Елбасану, у Албанији, на дан 11. јула 1722. године.
Један од изданака Велике Лавре био је и Свети мученик Дионисије. Пошто се најпре одрекао вере, провео је дванаест година у Великој Лаври у беспоговорној послушности, а затим са патријархом Дионисијем отишао из Лавре у Константинопољ, где је јавно исповедио Христа. Након што је претрпео страшна мучења, одрубљена му је глава на дан 13. новембра 1681. године.
Овде, у Лаври, процветао је и свештеномученик отац Константин, који је дошао из Москве. Служио је као свештеник код руског амбасадора у Константинопољу. На Свету Гору дошао је у време избијања рата између Русије и Турске. Кад се рат завршио, вратио се у Константинопољ. Након једног сукоба с амбасадором одрекао се Бога, због чега се касније јавно покајао, бранио хришћанску веру и критиковао ислам. Мученички венац примио је 26. децембра 1743. године, кад му је испред царског двора одсечена глава.
У Великој Лаври живео је и појац Јован Кукузељ, који је имао ангелски глас. Пре него што је дошао на Свету Гору, био је главни појац на царском двору. Одбацивши славу и насладу, дошао је у Велику Лавру да се замонаши, али није открио свој идентитет. У Лаври је извршавао послушање манастирског пастира. Кад су га једном случајно чули како тихо пева стаду коза, открили су да је то царев најтраженији појац. Благодарећи игумановом посредовању, цар га је ослободио и допустио да остане у манастиру.
Кукузељ је изван Лавре саградио једну келију и капелицу посвећену Светим Архангелима. Ту је шест дана у седмици проводио као исихаста, док је недељом и празницима одлазио у цркву и побожно појао у десној певници. Једне суботе, док су читали Акатист, а он усрдно појао Теотокарион (Богородичан), тропаре и каноне, накратко је стојећи заспао. Пред њим се чудесно појавила Пресвета Богородица и рекла: „Радуј се, чедо моје, Јоване! Певај ми и Ја те нећу напустити!“ Док је то говорила, у руку му је положила златан новчић, који је касније извршио многа чуда. Други пут је исцелила Јована од гангрене у нози и том приликом рекла: „Од сада ћеш бити здрав!“ Након што је живео сагласно вољи Божијој, предвидео је своју смрт и упокојио се у Господу у келији Светих Архангела, као што је и желео. Његов помен слави се 1. октобра.
У Великој Лаври налазимо још једног побожног појца, Григорија Доместика. Једном приликом, кад је Јаков Прикана био игуман, уочи Богојављења је на Литургији уместо уобичајеног „Достојно јест“ отпевао „О Тебје радујетсја…“. Доместик је пред сам крај бдења накратко заспао и видео како пред њим стоји Пресвета Богородица говорећи: „Прихватила сам твоје појање, Доместику, и благодарим ти.“ Тада му је дала златан новчић који се још увек налази на Њеној икони у Великој Лаври.
Свети Никодим Светогорац (Агиорит), знаменити црквени учитељ, такође припада Великој Лаври. Значајан период свог живота, а посебно своје последње године, провео је у келији Светог Георгија (познатој и под називом „Скуртеон“), која припада Великој Лаври. Ту се до дана данашњег сачувала његова лобања. Рођен је и одгајан на острву Наксос, као потомак породице Каливурцис. Стигао је на Свету Гору и у манастиру Дионисијату био пострижен у малу схиму. Током извесног периода задржао се у Капсали, источно од Кареје, где је примио велику схиму. Поседовао је изузетно високу интелигенцију и невероватно памћење. Живећи врлинским животом и упражњавајући умну молитву, задобио је божанско просветљење и написао бројне духовне књиге, ризницу блага за све оне који желе да га следе. Након што се подвизавао у Христу, упокојио се 14. јула 1809. године, кад му је било шездесет лета. Његово житије опширно је описано у Синаксару за јул.
На територији Велике Лавре налазимо и Светог Герондија. Био је последњи игуман манастира Вулевтириона и први становник скита Свете Ане. Да би избегао учестале гусарске нападе на манастир Вулевтирион, који се налазио поред мора, заједно са осталом браћом попео се у сурову област у којој се данас налази скит Свете Ане. Будући веома наклоњен безмолвију (исихији), праведни Герондије се са једним учеником попео још више, до места на којем се данас налази капела Светог Пантелејмона. Ту је живео упражњавајући врлине, очишћујући душу и узносећи се до созерцања. Често се ватрено молио Пресветој Богородици, а као резултат тих његових молитава појављивала се вода на оним местима на којима воде иначе није било. Упокојио се у Господу у врло дубокој старости.
У скиту Свете Ане, посебно у Малом скиту, као најсјајније звезде заблистали су Свети отац Дионисије и његов ученик Митрофан. Они су заблистали крајем 16. века. Предање каже да је Дионисије био потомак византијске царске породице Комнина. Будући широко образован, истицао се својом мудрошћу и беседничким даром, због чега су га и прозвали „Беседник“. Монашки постриг примио је у прослављеном Студитском манастиру у Константинопољу, који је у то доба пропадао због турске окупације. Након што је напустио Константинопољ, дошао је на Свету Гору, где је најпре живео у Карејском скиту, а затим прешао у скит Свете Ане, који се тада звао „Лаврин скит“, о чему нам говори сам Дионисије. Чезнући за потпуним безмолвијем, запутио се у Мали скит Свете Ане, истинску безмолвничку (исихастичку) пустињу, у којој је у то време било много дрвећа. Тамо је цео свој свети живот провео у најстрожем подвижништву, упражњавању врлина и созерцању. Упокојио се 9. јула 1609. године.
Праведни Митрофан је у свему подражавао авву Дионисија, свог великог старца, с чијим је благословом и уз сагласност осталих отаца као нови апостол обилазио села на Халкидику, са средиштем у Стратоникију (тада се звао Изворон). Својим облагодаћеним проповедима крепио је Хришћане. И Светом Дионисију и Светом Митрофану помен се слави 9. јула. У Малом скиту Свете Ане, у пећини у којој се живели, постоји капелица која носи њихово име.
У скиту Свете Ане верује се да је Свети Герасим Чудотворац, светац – заштитник Кефалоније и понос васцелог Православља, након обиласка Свете Горе (који се спомиње у његовом житију) дошао управо у овај скит и ту остао пуних четрдесет пет година. Кажу да је овде примио и велику схиму. Испод скитског гробља, у области око каливије Пресвете Тројице, постоји пећина у којој је водио подвижнички и безмолвнички живот. Та пећина носи његово име.
Мудри, свети и прослављени Софроније Епирски живео је у скиту Свете Ане и ту се, слично као Алексије, човек Божији, удостојио благодатног дара свештенства. Софроније је живео у мудрости, правди и побожности, поставши узор и образац за своје саподвижнике.
Свети мученик Макарије такође је изданак скита Свете Ане. Дошао је из Хиоса Витинијског. Отац је покушавао да га убеди да постане муслиман, тако да су га Турци обрезали и противно његовој вољи. Због тога је у тајности побегао и дошао на Свету Гору, где се замонашио у скиту Свете Ане. Након што се тамо подвизавао дванаест година, отишао је у Прусу Понтијску и исповедао веру, истовремено кудећи Турке и ислам. Због тога је пуних четрдесет дана био мучен на различите начине. Он је, међутим, остао непоколебив и свакога је разобличавао, укључујући и свог оца, који је издао сина и учествовао у Макаријевом мучењу. На крају му је одсечена глава, али се небеска светлост спустила на земљу и засијала над његовим светим моштима.
Из овог скита потицао је и Свети мученик Никодим. Иако је претходно већ имао четири жене, заљубио се у једну младу девојку и одрекао се Господа. Касније, кад се покајао, отишао је на Свету Гору, у скит Свете Ане, и постао послушник једног старца из каливије Вазнесења Господњег. На том месту, где се са сузама молио и постио, удостојио се виђења Пресвете Богородице. Био је толико укрепљен овим виђењем да се, уз благослов Светог Акакија Кавсокаливијског, вратио у свој родни град Велиградос (Елбасан) и исповедио Господа. Пуних шест седмица страдао је од разних мучења, да би му на крају била одрубљена глава.
У скиту Свете Ане живео је још један свети мученик, Козма, који се најпре подвизавао на Светој Гори, а затим пострадао у Константинопољу.
Свети мученик из овог скита је и Лука, пострадао у Хадријанопољу. Да би избегао казну због ударања Турчиновог сина, он је као дете прихватио муслиманску веру. Чим је схватио гнусобу онога што је учинио, побегао је на Свету Гору. Тамо је доживео многа искушења. Замонашио се у скиту Свете Ане, а затим са својим старцем Висарионом (касније названим Василије) отишао на Митилену, где су обојица обешени и на тај начин удостојени мученичке смрти.
И свети критски мученик Иларион дошао је на Свету Гору, у скит Свете Ане, након што је напустио муслиманску веру и вратио се хришћанству. И он је био послушник старца Висариона, а мученичком смрћу пострадао је у Константинопољу.
Јеромонах Никита Трапезунћанин, који је достигао изузетну духовну висину, такође потиче из овог скита. За свештеника је рукоположен у манастиру Русику. Потицао је из породице која је потајно била хришћанска, иако су за свет били муслимани. Одлучио је да пострада Христа ради и због тога је отишао у Сер, где је одважно исповедио Господа. Након тога био је немилосрдно мучен и обешен, остваривши на тај начин оно што је желео.
У скиту Свете Ане као јутарња звезда заблистао је и преподобни мученик Давид, пореклом из Кидоније у Малој Азији. Он је ватрено чезнуо да пострада за Христа, због чега је отишао у Солун и тамо покушао да одврати неког прелешћеног монаха који је желео да се потурчи. Агарјани су га ухапсили и осудили на смрт вешањем, због чега је примио мученички венац.
Овде налазимо и Павла из Сопота на Пелопонезу, који се након примања ислама покајао и дошао на Свету Гору, а затим отишао у Триполи, где је исповедио веру и био посечен мачем.
Најзад, у скиту Свете Ане налазимо и Светог мученика Нектарија. Будући да је био сироче без оца, са осамнаест година постао је турски најамник и примио ислам. Међутим, његова побожна мајка помогла му је да се освести и да увиди какву је грешку учинио, тако да се са сузама покајао. Жудећи за спасењем, дошао је на Свету Гору и замонашио се у скиту Свете Ане. После тога вратио се у свој родни град, у малоазијску Вурлу, где му је након многих мучења одрубљена глава.
Новојављена звезда у скиту Свете Ане био је и наш савременик, Свети Сава, који се у ова рђава времена прославио даровима Свесветог Духа. Рођен је крајем деветнаестог века у једном трачком селу. У скит је дошао док је био још веома млад, да би потом као монах живео у каливији Успења Пресвете Богородице, смештене испод рушевина каливије Светог Георгија. Са Свете Горе се запутио на ходочашће у Свету Земљу. Тамо је рукоположен за свештеника. Након тога отишао је на острво Калимнос и био парохијски свештеник у женском манастиру Свих Светих. Упокојио се у Господу, на дан 7. априла 1948. године. Када је након десет година митрополит Калимноса Исидор ископао његове мошти, показало се да су нетрулежне и миомирисне. Те мошти су сатвориле бројна чудеса онима који су им са вером приступили. „На тај начин Бог прославља оне који Њега прослављају.“
Пођимо сада до величанственог царског манастира Ватопеда. Овде је Свети Генадије био сведок чуда које је сатворила Пресвета Богородица, када је претходно празан сасуд преиспунила уљем тако да је уље почело да се излива по земљи и да излази испод врата оставе.
Овде затичемо и оног Неофита Просмонарија,[1] који је зачуо глас што је допирао са иконе Пресвете Богородице, рекавши му да ће живети још само годину дана и да се стога припреми. Касније му је ова иста икона саопштила да је дошло време да пође Господу, и тако се уистину и догодило.
Нешто слично десило се и оном светом игуману којем је Пресвета Богородица рекла да не отвара манастирску капију, него да се сва браћа попну на манастирске зидине и да се боре са Турцима који су покушавали да продру у манастир.
У Ватопеду налазимо и оног чудесног јерођакона и виматариса: он је икону Пресвете Богородице Виматарисе и Часни Крст сакрио у бунар, желећи да их спасе од скрнављења варвара који су га заробили и одвели на Крит. Након што се ослободио и вратио на Свету Гору, открио је где се налази скривена икона. Икона је усправно стајала на води, док је испред ње горело упаљено кандило. Након тога, јерођакон је живео спокојним животом и мирно се упокојио у Господу.
Заједно са још дванаесторицом монаха, Јефтимије, игуман ватопедски, постао је мученик јер је јавно прекоревао цара Михаила Палеолога и патријарха Века, пријатеље Латина. Јефтимија су удавили у мору код Каламице, док су дванаесторицу монаха обесили на такозваном „фурковуниону“.
У Ватопеду је заблистао и Никодим, старац и учитељ Светог Григорија Паламе, који га је поучавао философији по Христу.
Ктитори Ватопеда били су Свети Симеон и Сава, који су такође и ктитори Хиландара и о којима ћемо говорити касније.
Овде затичемо и Светог Саву Новог. Пореклом је из Солуна и рођен је 1280. године. Током дужег периода подвизавао се у ватопедској келији у Кареји. Због најезде варвара, отишао је у Јерусалим и након десет година вратио се у Ватопед, где је упознао Филотеја Кокиноса. Године 1342. заједно са још неким монасима послали су га у Константинопољ да би помирио чланове царске породице. Тамо је и остао, у манастиру Христа Хоре, где се упокојио 1349. године. Његово житије написао је константинопољски патријарх Филотеј Кокинос.
У Ватопеду налазимо и Светог Евдокима који је, предвидевши сопствену смрт и желећи да избегне људске похвале, у тајности сишао у манастирску костурницу и тамо у миру предао душу Господу. Његове свете мошти недавно су откривене на основу неизрецивог миомириса.
У области Ватопеда, у скиту Колица, Свети Агапије процветао је као прекрасан цвет. Ту су га заробили Турци, који су га тада одвели и као сужња задржали дванаест година. Иако је био у ропству, одано је служио Турчина који га је купио. Пресвета Богородица га је чудесно ослободила ропства и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим, старац га је прекорео што је отишао а да ништа није рекао свом господару, Турчину, и заповедио му да се врати. Он се послушно вратио и убедио свог господара да заједно са двојицом својих синова пође на Свету Гору, где су се сва тројица крстили и замонашили.
Пролазећи светим и велелепним манастиром Ивироном, налазимо великог и чудесног Светог Јована Ивиронског, који је овамо дошао 960. године. Потомак грузијске царске породице, најпре се подвизавао у манастирима своје отаџбине. После тога отишао је на планину Олимп, где је мирно провео један период живота. Одатле је стигао на Свету Гору, где је постао близак пријатељ и послушник Светог Атанасија из Велике Лавре. Касније је напустио ово место и са новцем који је дао принц Василије, син цара Романа, започео обнову величанственог манастира Ивирона. Овај манастир је првобитно био сасвим мали и звао се Климентос.
Око 980. године у истом манастиру нашао се и његов син Јефтимије. Говорио је грузијски и грчки језик и био велики познавалац Светог Писма. Док је живео у свету, Јефтимије се препирао са једним Јеврејином, којег је и убио јер је овај хулио на Христа. Након овог убиства, Јефтимије се смртно разболео. Међутим, имао је виђење Пресвете Богородице, Која га је исцелила пре него што је дошао на Свету Гору да се замонаши и да, заједно са својим оцем, постане послушник Светог Атанасија. Називали су га „новим Хризостомом“, јер је Свето Писмо и многе душекорисне књиге превео са грчког на грузијски језик. И он је, као и његов отац, напустио Лавру и отишао у Ивирон. Свети Јефтимије сатворио је многа чудеса. Док је на празник Преображења Господњег служио Литургију у цркви која се налази у подножју атонског врха, изгледао је као пламени стуб. Присутни нису могли да поднесу блистање ове светлости и пали су на земљу, покривши очи рукама.
Још један светитељ у истом манастиру био је Георгије Ивиронски, Јованов и Јефтимијев рођак, који је помогао да се сагради манастирски католикон. Ивиронски монах био је и Свети Гаврило Грузијац, који се подвизавао на Светој Гори. Зачувши божански глас са Небеса, са морске површине донео је чудотворну икону, Портаитису Ивиронску.
Неки од ивиронских монаха постали су свети мученици, будући да су одбили да се придруже цару Михаилу Азимиту и патријарху Јовану, присталицама Латина. Неки од њих су пострадали тако што су удављени у мору, док су остали, који су дошли из Италије, послати у ропство.
Из Каламате на Пелопонезу потицао је Свети Јеротеј Учитељ, који је својим подвизавањем подражавао древне оце. Рођен је 1686. године и изучавао је граматику и философију, савршено овладавши и грчким и латинским језиком. Кад је дошао у Ивирон, иза себе је оставио целокупно световно знање о науци и философији и постао монах, јер је желео да се поучи унутрашњој духовној философији, коју Свети Григорије назива „уметношћу над уметностима и науком над наукама“. Овај троструко благословени човек постао је толико слаб због поста, бдења и других подвига да је пешице могао да пређе само кратка растојања, иако је по природи био снажан. Постао је чист сасуд благодати и задобио је многе дарове, тако да је пред Светим синодом бранио веру и борио се против јеретика Молиноса. Жудећи да Христа ради пострада мученичком смрћу, отишао је у Константинопољ, али то није била воља Божија и спасен је ради душевне користи других људи.
Ради дубљег безмолвија повукао се на острво Јура, које се налази насупрот Светој Гори. Ту се и упокојио 1745. године. Његов ученик, Свети Мелетије, пренео је његове мошти у манастир Ивирон. Онима који су им с вером приступили сатвориле су многа чудеса, што је исцрпно описано у његовом житију.
Након што је неко време провео у Дохијару, Свети Јаков се настанио у ивиронском скиту Часног Претече. Имао је многа откровења и виђења и поседовао је благодатни дар пророштва. Напустио је Свету Гору и отишао да проповеда Еванђеље. Кренуо је од Солуна, а стигао до Нафпактоса. Овде су га издали и Турци су га послали у Дидимотику, где је морао да се појави пред султаном Селимом. Одбио је да прими ислам и уместо тога исповедио је Христа као истинитог Бога. Због тога су и он и његови ученици седамнаест дана били мучени. Ђакон Јаков и монах Дионисије били су обешени. Данас се њихове мошти чувају у манастиру Свете Анастасије у Галатисти.
Овде би требало поменути још петорицу мученика из манастира Ивирона. Први је Прокопије из Варне, чији је старац био Дионисије; он се најпре одрекао вере, али се затим покајао и због исповедања вере одсечена му је глава. Други је Јефтимије из Димицане на Пелопонезу, који је на Цветну недељу посечен мачем. Трећи Свети мученик је Игњатије из Палеон Загоре (Старе Загоре). Био је Јефтимијев пријатељ. Обешен је у Константинопољу. Четврти је Акакије из Неохориона Солунског, који је пострадао од мача. Најзад, пети међу њима је Онуфрије, који је стигао на Свету Гору и најпре се подвизавао у Хиландару, а затим у ивиронском скиту Часног Претече, где је добио и велику схиму. Након тога отишао је на Хиос, где је исповедио веру и био посечен мачем.
У скиту Магула, у области Ивирона, подвизавао се Свети Калист, који је најпре био ученик Светог Григорија Синајског, а касније постао константинопољски патријарх. Помен се слави 20. јуна.
Следећи који посећујемо је српски манастир Хиландар, у којем су заблистали његови ктитори, Свети Сава и његов природни отац Симеон, велики жупан Србије. Жудећи за девственошћу и монашким животом, Свети Сава је још као младић потајно дошао на Свету Гору и отишао у руски манастир, где је и био пострижен. Како га је отац свуда тражио, прот је одлучио да га сакрије у Ватопед. Одатле је родитељима упутио писмо у којем говори о испразности света и о будућем Суду, о наслађивању праведника и о вечним добрима. Они су били толико потресени изразима божанске љубави коју осећа према њима да су обоје одлучили да напусте краљевску власт и да се замонаше. Када је Савин отац Симеон дошао на Свету Гору, затекао је своје љубљено чедо у манастиру Ватопеду и остао с њим. Тако је природни отац постао духовно чедо свог природног сина а духовног оца, и обојица су се подвизавали добром борбом и подвигом. Следећи њихов пример, на Свету Гору су почели да долазе и многи други Срби. Након једног виђења и откровења, Свети Симеон и Сава употребили су благо из краљевске ризнице и из темеља обновили њихов славни манастир Хиландар.
Живећи у складу са вољом Божијом, Свети Симеон се овде и упокојио. Будући да је угодио Богу, из његовог гроба и моштију је, у славу Божију, потекло чудотворно миро. Укрепљен прослављењем свога оца, божанствени Сава је умножио монашке подвиге поста, бдења и свеноћних молитава. Досегао је тако савршену врлину да је од Бога добио дар чудотворства, како за живота тако и након смрти. У позним годинама постао је српски и пећки архијереј. Једне године, на Богојављење, након што је у присуству цара Асена служио Литургију, погрузио је крст у воду и она се разделила надвоје, као некада Еритрејско (Црвено) море. У Трнову је предвидео своју смрт и предао дух у руке Божије, а његов гроб постао је извор чудеса. Благодарећи једном виђењу цара Асена, његове мошти пренете су у Србију. Кад су светитељеве мошти стигле у његову отаџбину, заблистале су као сунце. Присутни су узвикнули „Господе, помилуј“ и прославили Бога.
Пети царски манастир који посећујемо је Дионисијат. Овде је живео Свети Дионисије, који се најпре подвизавао на месту названом Стари Претеча. Након једног виђења саградио је манастир Светог Јована Крститеља, који ће касније постати манастир Дионисијат. Новчана средства за изградњу овог манастира дао је цар Апексије Комнин, чије су свете мошти такође чудотворне (помен 25. јуна).
Продуховљени овоземаљски живот Дометија, саподвижника и пријатеља Светог Дионисија, такође је окончао у овом манастиру (помен 25. јуна).
Једна од блиставих звезда манастира Дионисијата био је и Свети Нифон, који је у овом манастиру најпре постао монах, а затим и јеромонах. Док се молио, често су га виђали у обличју стуба изобилне небеске светлости. Постао је солунски митрополит и два пута био изабран за патријарха. Његове проповеди просветиле су житеље Влашке. Скривајући свој идентитет, вратио се у Дионисијат и тамо чувао мазге, све док се Свети Јован Крститељ у једном виђењу није јавио игуману и открио му ко је заправо Свети Нифон. Након што је сатворио многа чудеса, упокојио се у Господу и овом манастиру оставио своје мошти као највећу драгоценост. Све до дана данашњег, оне одишу божанственим миомирисом и чудотворе (помен 11. августа).
Двојица ученика Светог Нифона у манастиру Дионисијату били су Макарије и Јоасаф. Обојица су постали мученици. Макарију су 1527. године Турци у Солуну одсекли главу, јер је јавно исповедио своју веру у Господа. Јоасаф је посечен 1536. године у Константинопољу, јер је отворено проповедао о тајинству Пресвете Тројице (помен 26. октобра).
У истом манастиру налазимо и Светог Леонтија, који је дошао из Аргоса на Пелопонезу. Пуних шездесет година није напуштао манастир, због чега му је Бог подарио благодатне дарове прозорљивости и пророштва. Пошто се упокојио, из његових моштију потекло је миро. Помен се слави 8. јуна.
Свети Илотеј дошао је у Дионисијат из манастира у Неаполису. Исмаилћани су га заробили још док је био дете. Пресвета Богородица га је након једног виђења чудесно ослободила из њиховог заточеништва. Најпре је отишао у манастир у Неаполису, а затим у Дионисијат, где се претварао да је нем. Касније је напустио овај манастир да би се подвизавао у безмолвију напорима који превазилазе људске снаге. Упокојио се у области која се налази изван овог манастира. Предвидевши своју смрт, ученицима је рекао да га не сахрањују него да његово тело баце у шуму. Касније је један рибар пронашао његову свету главу, која је блистала заслепљујућим сјајем. Вратио ју је његовим ученицима, пошто му је сам светитељ у једном виђењу рекао да то учини. Помен се слави 21. октобра.
Међу дионисијатским светитељима налазе се и тројица мученика: Свети Христофор, Генадије и Јосиф. Свети Христофор је дошао из Хадријанопоља. На Свету Гору је дошао након што су га Турци насилно обрезали. Уз манастирски благослов вратио се кући, исповедио хришћанску веру и разобличио мухамеданску заблуду. Осуђен је да буде посечен мачем. Док је корачао ка губилишту, његово лице је блистало и појао је „Христос васкрсе“. Упокојио се на трећи дан Васкрсења. После његове смрти, над његовим телом је три дана блистала небеска светлост. Свети Генадије је посечен у Константинопољу, а Свети Јосиф је обешен у Хадријанопољу.
Следећи манастир који посећујемо је Кутлумуш. Један од овдашњих Светих мученика је Кипријан из Аграфе. Подвизавао се у кутлумушкој келији Светог Георгија. Будући распламсан божанском љубављу, пожелео је да пострада за Христа. Отишао је у Солун, где је пред Агарјанима исповедио Христа и критиковао њихову веру. После тога обрео се у Константинопољу, где је пред великим везиром одважно исповедио тајинство пресвете Тројице. Због тога су му Турци 1671. године одсекли главу на константинопољском Фанару[2] (помен 5. јула).
У скиту који припада манастиру Кутлумушу подвизавао се и Свети мученик Герасим, пореклом из Карпенисија. Он се као дете одрекао вере, али се касније покајао и дошао на Свету Гору, где је остао као послушник јеромонаха Кирила. Одатле је отишао у Константинопољ и ту побожно исповедио своју веру. Турци су му на крају одсекли главу, пошто су га претходно немилосрдно мучили пуних петнаест дана и ноћи.
Седми манастир који посећујемо је царски Пантократор. Овде је процветао Свети архијереј Теона. Податке о њему налазимо у житију Светог мученика Јакова Ивиронског. Заједно са осталима, и Теона је следио Светог Јакова кад је овај отишао у свет да проповеда. Након Јаковљевог мучеништва, Теона је постао духовник манастира Свете Анастасије у Галатисти, одакле је изабран за солунског митрополита. У Солуну се и данас чувају његове нетрулежне, свете мошти. Његов помен слави се 4. априла.
У келији Светог Василија, у области Пантократора, заблистао је и мироточиви свештеник, Свети Теофилакт. У време кад је Нифон био патријарх, 1556. године, Синод га је послао у Египат да би био сведок чудесног премештања планине Дур Таг с једног места на друго. У време патријарха Пахомија, заузимао је висок положај нотаријуса. Касније је отишао на Свету Гору и најпре био у манастирима Ивирону и Ватопеду, где је преписао све богослужбене књиге. Затим је отишао у келију Светог Василија, где је до свог упокојења у Господу живео као исихаста. И он је ученицима наредио да га баце у шуму. Његово тело је тамо остало недирнуто пуних четрдесет дана. Тада су светогорски прот и епископ Јерисоса пренели његове мошти из Пантократора у келију Светог Василија. Међутим, његова рука остала је у манастиру и положена је у црквене темеље. Из ње је, у славу Божију, почело да истиче чудотворно миро. Много је оних који, до дана данашњег, могу да осете тај чудесни миомирис.
На територији манастира Пантократора, у келији Аксион ести („Достојно јест“), процветао је један чудесни свети монах, који је поседовао особине цара Давида – трпељивост, кротост и смирење. Он је био удостојен да угости архангела Гаврила, који га је посетио у обличју монаха и отпојао му преслатку Богородичину химну: „Достојно је ваистину да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну и Матер Бога нашега“. Не само да га је чуо како пева, него је и разговарао с њим и видео како на камену плочу урезује речи химне коју је отпојао. Од тог доба је ова химна, која велича Пресвету Богородицу, постала позната широм света. Икона Пресвете Богородице, пред којом је архангео отпојао химну, може се видети у протатској цркви. Келија у којој ју је отпојао названа је „Аксион ести“ („Достојно јест“), а само место, на којем се келија налази, данас се зове „Адеин“ („Појање“). О свему овоме дознали смо од прота Серафима, који је то записао пре неких две стотине педесет година. Његово сведочење чува се у келији Аксион ести. Овај догађај се прославља 11. јуна.
Стижемо у два царска манастира, Ксиропотам и манастир Светог Павла, и овде налазимо њиховог светог ктитора, преподобног Павла, који је саградио оба ова манастира. Он је био син цара Михаила Куропалата, а називају га још и Рагав. Његова мајка, Прокопија, била је кћер цара Никифора Геникоса. Рођен је 820. године, а јерменски краљ Леонтије учинио га је евнухом. Посветио се учењу и у томе је био бриљантан, због чега су га називали најузвишенијим философом. Полазећи од Светог Писма и светоотачких дела, много је писао и говорио о иконоборству. Из тог разлога је и био прогоњен. Након свега тога, напустио је свет и отишао у манастир Ксиропотам, задужбину царице Пулхерије. Међутим, манастир је у то време био у рушевинама, јер су га разорили Арапи. Ту се подвизавао као ангео, а за монаха га је постригао побожни старац Козма. Једном приликом, стари цар Роман се тешко разболео, а Свети Павле је отишао у Константинопољ и исцелио га од смртоносне болести. Цар му је заузврат поклонио делић Часног Крста и новчана средства којима је обновио Ксиропотам.
Овај светитељ, који је био дубоко привржен безмолвију, отишао је до подножја Атонске Горе где је, благодарећи другим царским средствима, изградио манастир Светог Георгија. Тај манастир је касније постао манастир Светог Павла. Пред крај његовог овоземаљског живота, лице овог светитеља блистало је као сунце, због чега су сви присутни ничице пали на земљу. Предао је дух Господу у време док је ученицима још увек давао душекорисне савете.
Следећи манастир који ћемо посетити је Зограф. Овде ћемо пронаћи Светог Козму, Бугарина чије је рођење било предсказано. Потајно је напустио свет и 1280. године отишао на Свету Гору. Желећи да га спречи у томе и да га примора да се врати у свет, сатана је испред њега подигао зид од морске воде. Међутим, светитељева молитва је учинила да овај зид нестане. Након што је неко време провео у манастиру, пострижен је за монаха. Преклињао је Пресвету Богородицу да га руководи ка спасењу. И заиста, зачуо је глас који је долазио од Њене иконе и говорио: „Сине мој и Боже, руководи слугу Мога ка спасењу.“ Христос је Мајци одговорио: „Нека напусти манастир и нека буде пустињак.“ Тако је и учинио: напустио је манастир и живео као пустињак у манастирској околини. Ту се подвизавао и био удостојен благодатног дара прозорљивости. Видео је да душу хиландарског игумана, док пролази кроз ваздушна митарства, муче демони, а хиландарске монахе упозорио је да не пију вино из једне тикве, јер је у њу ушла змија.
Свети Козма је управо онај свети отац који је на празник Благовести видео Пресвету Богородицу како служи у цркви и за часном трпезом манастира Ватопеда. Кад је једном приликом пожелео да једе рибу, орао ју је уграбио од рибара Христофора и бацио пред њега. Кад се његов живот приближио крају, јавио му се Господ и рекао да ће страшно пострадати од демона, али да ће убрзо након тога поћи к Њему. И заиста, пред Светим Козмом појавио се началник демона и готово га до смрти претукао. Непосредно након тога, Свети Козма се причестио Пречистим Тајнама и предао душу Господу. Следеће чудо догодило се на дан његовог погреба: док су сва браћа појала заупокојене молитве, све животиње из околине сабрале су се и закричале пре него што су се удаљиле. Кад су касније покушали да пронађу његове свете мошти, оне нису биле у гробу.
Овде, у Зографу, затичемо и двадесет шесторицу (неки кажу двадесет четворицу) светих мученика који су се затворили у манастирски пирг, одбивши да прихвате јерес цара Михаила и патријарха Века, присталица Латина. Сви они су живи спаљени у пиргу, због чега су задобили мученичке венце.
Посетимо сада знаменити манастир Дохијар, посвећен Светом Николају Чудотворцу. Овде налазимо богонадахнутог Јефтимија, који је по крвном сродству био стриц Светог Неофита, али и његов духовни отац. Осим тога, Свети Неофит је подигао и неке делове овог манастира. Свети Јефтимије, који је дошао из Константинопоља, познавао је нашег Светог оца Атанасија из Велике Лавре. Он је био први градитељ Дохијара, будући да је у Дафнију најпре саградио мали манастир посвећен Светом Николају у којем се, заједно са осталом браћом, подвизавао у безмолвију. Како су Арапи опљачкали овај манастир и делимично га разорили, светитељ и остала браћа били су приморани да побегну у оближњу шуму и да се тамо сакрију. Он је тада одлучио да напусти то опасно место и да се са браћом повуче на место на којем се данас налази Дохијар и које је веома погодно за безмолвије. Ово место откупио је од тадашњег игумана Исаака, а затим уз велике напоре и тешкоће саградио неколико келија и цркву посвећену Светом Николају. И овде је наставио да се ревносно подвизава. Након свега тога, стигао је и његов синовац, који је пострижен за монаха и добио име Неофит. Свети Јефтимије му је предао старешинство над монасима и манастиром, да би се сам предао још већем безмолвију. Упокојио се у Господу кад му је било око стотину година.
Његов синовац Неофит био је син једног дуке (дукса, војводе) из времена владавине царева Никифора Фоке и Јована Цимискија (око 969. године). Због своје мудрости и смирења био је толико вољен и поштован да га је цар именовао за првог секретара. Касније је отишао у Дохијар, код стрица Јефтимија. Одлучио је да се замонаши, док је његов стриц желео да се посвети потпуном безмолвију. Неофитје своје богатство и имовину поклонио манастиру, и тим средствима је саградио већу цркву, пирг и тврђаву. Због тога се и он сматра ктитором Дохијара. Архангели су му открили где се налази скривено благо. Касније је постао светогорски прот. Напустио је ово звање и повукао се у пустињу, где се мирно упокојио у Господу.
Праведни Теофан је у Дохијар стигао из Јањине. Достигао је врло висок степен врлина и постао игуман овог манастира. Благодаћу Божијом, творио је чуда. Тако је, на пример, морску воду претворио у питку и умирио узбуркано море док је из Константинопоља пловио ка Светој Гори. И након смрти сатворио је многа чуда, како у манастиру Светих Архангела који је саградио у близини Верије, тако и у Претечином скиту. Исцелио је губавог Турчина, а једну ђавоиману особу ослободио је од нечистих духова. Једном богаљу исцелио је одузету десну руку, а град Нусу спасао је од куге. Постоје још многобројна чуда која је сатворио у славу Божију и као потврду своје светости.
Свети мученик Гедеон живео је у следећем манастиру који посећујемо, у Каракалу. Дошао је из области Димитријада, где је био присиљен да се одрекне вере. Касније се покајао и отишао на Свету Гору да се замонаши. Својом духовном борбом превазишао је самога себе, иако је највише од свега желео да Христа ради постане мученик. Због тога је најпре отишао у Велестинон, а затим и у Трново, где је с молитвом и радошћу прихватио мученичку смрт одсецањем телесних удова.
Долазимо до светог манастира Филотеја. Овде налазимо архијереја Теодосија, брата Светог Дионисија, који је постао први игуман Филотеја, а затим митрополит трапезунтски.
Још један свети отац из манастира Филотеја је и мученик Дамјан. Пошто је с Небеса чуо глас који му је рекао: „Дамјане, иди и буди од користи другима“, отишао је у свет и проповедао Христа. Убрзо потом издали су га Турцима, који су га одвели у Ларису и покушали да га обесе. Како нису успели да изврше ову казну, живог су га спалили 1568. године.
У Филотеју налазимо и Дометија, са којим се Свети мученик Дамјан подвизавао пуне три године.
Овде, у манастиру Филотеју, живео је и Свети Симеон, који је имао само једну расу и увек био босоног. Звали су га „Куременос“ („Пострижени“) јер је једном, док је био у Лаври, одсекао косу и дао је брату који му је позавидео на њој. По повратку у Филотеј требало је да због своје врлине и разборитости постане игуман. Међутим, то су спречили неки беспримерни монаси, који су га претукли јер их је прекоревао. После тог догађаја, напустио је Свету Гору. Отишао је у област Загоре и у град Ларису, где је проповедао реч Божију. Читаве три године провео је на планини Фламурион, живећи „под ведрим небом“, испод једног дрвета. Ту је подигао манастир Пресвете Тројице. Упокојио се у Константинопољу, где је отпутовао због неке потребе. Његове мошти сатвориле су многа чудеса. Исцелио је човека оболелог од водене болести, и све до данас исцељује ђавоиманост и друге болести, што видимо из његовог житија. Његов помен слави се 19. априла.
Овде, у Филотеју, налазимо и знаменитог монаха, равноапостолног свештеномученика Козму, који је овамо дошао из једног села у околини Нафпактоса. Свима нам је познато његово житије и апостолске проповеди, његова чуда и мучеништво. Најчешће га помињемо као Светог Козму Етолског, а његов помен слави се 4. августа.
У следећем манастиру, Григоријату, налазимо његовог ктитора, Светог Григорија. О њему и његовом светом животу немамо много података, иако на основу његове иконе и пећине у којој се подвизавао, и која још увек постоји, знамо да је био исихаста. Верује се да је пострадао у пожару који је, према старом предању, захватио читав манастир.
Следећи је манастир Симонопетра, који је подигао Свети Симон Мироточиви. Достигао је такву висину исихазма да се чак и рвао са ђаволом у обличју змаја и победио га. На Бадње вече чуо је Пресвету Богородицу Која га је саветовала да сагради манастир на стени. После тога видео је звезду која је заблистала изнад оног места на које му је Она указала. Ту је и саградио манастир. Међу чудима која је сатворио посебно је славно спасавање његовог ученика који је пао с велике висине. Свети Симон је учинио да се рука једног од Арапа који су га прогонили паралише, док су остали ослепели. Касније је исцелио ове Арапе, због чега су поверовали, крстили се и били пострижени за монахе. Кћерку српског деспота Јована Угљеше ослободио је ђавоиманости. После његове смрти, из његових моштију потекло је свето миро.
Стижемо до манастира Есфигмена, чији је ктитор, Атанасије Нови, касније постао константинопољски патријарх. У Добротољубљу видимо да Свети Григорије Палама у својој расправи „О исихазму“ помиње и Атанасијев свети живот, као и чудеса која су се дешавала након његове смрти. Помен Светог Атанасија слави се 28. октобра.
Из манастира Есфигмена потичу и двојица светих мученика, Агатанаил и Тимотеј. Кад је био млад, Свети Агатанаил је служио код једног агарјанског капетана, који га је присилио да се потурчи. Због тога је утекао на Свету Гору и замонашио се у овом манастиру. Одатле је отишао у Смирну, где је одважно исповедио веру у Христа. Радосно је пошао на губилиште где му је одсечена глава, постигавши на тај начин оно за чим је жудео. Тимотеј је пореклом из Хадријанопоља и најпре је био ожењен. Касније се замонашио и одважно исповедио веру. Пострадао је мученичком смрћу – Турци су му одсекли главу.
Одлазимо до есфигменског Самаријског скита, у којем се подвизавао Свети Дамјан. Био је пријатељ Козме Зографског. Дамјану је било заповеђено да никад не спава изван своје каливије. Да је уистину очувао ову заповест, сведочи и следећи догађај. Једном приликом, посетио је неког духовника који се подвизавао недалеко од манастира Хиландара. Кад је требало да се врати, већ се беше смрачило. Због кишног и магловитог времена духовник му је предлагао да остане, али се он одважио и кренуо. Услед густе магле и помрчине није знао где се налази, због чега је завапио: „Господе, спаси ме, јер ћу се изгубити!“ Истог тренутка се – гле чуда! – нашао испред своје каливије! Господ је послао ангела и избавио Свог слугу. Након његовог упокојења, из гроба је четрдесет дана истицало чудотворно миро, чији мирис су могли да осете и оци из манастира Есфигмена, који се налази на растојању од једне миље. Бог га је прославио због његовог чистог и врлинског живота.
Најзад, у карејском скиту и келији налазимо Светог Нектарија, који се упокојио 1470. године, као и његовог старца Филотеја, који се удостојио благодатнога дара прозорљивости.
У Кареји су цар Михаило Палеолог и патријарх Јован Век погубили прота и остале свете мученике. Прота су обесили, а остале монахе посекли мачем.
Не можемо а да не поменемо и преподобног Никифора, који је најпре био римокатолик, да би касније пригрлио Православље. Дошао је на Свету Гору и подвизавао се у безмолвију на њеним најнеприступачнијим местима. Мудро је описао метод умне молитве, који је укључен у Добротољубље.
Овде се најпре подвизавао и Теолипт, који ће касније постати филаделфијски архијереј, знаменит по својој божанској мудрости. И Теолипт и Никифор били су учитељи Светог Григорија Паламе.
Сви ови нама добро познати светитељи су процветали на Светој Гори. Постоји, међутим, и мноштво других, сада безимених и непознатих, које су у многим манастирима побили Турци и Арапи и пре освајања Константинопоља. Било је и оних, такође непознатих и безимених, који су на други начин угодили Богу и постали светитељи; ако бих покушао да их набројим, било би их, према речима пророка Давида, више него песка морског (в. Пс. 138,18). То су оне пламене куле које окружују Свету Гору и које је Марко, ученик Светог Григорија Синајског, созерцавао у божанском виђењу. То су она мноштва монаха која заједно с ангелима и архангелима окружују Пресвету Богородицу, прослављају Је и величају, док као Царица седи на престолу у златној палати, подигнутој високо изнад Вигле, о чему се говори у житију Светог Максима Кавсокаливита. Данашњи светитељски празник доказује да је пророчанство Пресвете Богородице, према којем ће се ова Гора назвати Светом, било истинито. Посветили су је ови свети људи, учинили је чудесном и прославили, због њих је постала знана у читавој васељени.
Својим равноангелским животом и својим богоугодним делима ови богоносни оци су на земљи прославили Бога. Они су љубили Бога а Он је, заузврат, љубио њих, како у овоземаљском животу тако и после њега, показујући то изливањем мира, миомирисним моштима, натприродним чудима која је (Бог) кроз њих творио и увек ће творити, као и њиховим наслађивањем свим оним вечним и небеским добрима, која око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дођоше, а која припреми БОГ онима који Га љубе (в. 1 Кор. 2,9). Сада обитавају на Небесима, заједно с ангелским чиновима, зборовима патријараха, пророка и апостола: јерарси с јерарсима, преподобни с преподобнима, исповедници с исповедницима, свети мученици и свештеномученици са светим мученицима и свештеномученицима. Гледају Бога лицем у лице и просветљени су Оним Којег су волели свим срцем, због чега су задобили савршеније знање о Његовом Божанству, а које Свети Григорије Богослов и назива Царством Небеским.
Како ћемо ми, будући недостојни наследници ових Светих Отаца, угодити Богу и задобити блажено спасење због којег смо напустили свет и дошли на ову Свету Гору? Можемо Му угодити уколико будемо верно следили њихов свети пример и ако се будемо чврсто придржавали закона, канона и облика монашког живота о којима су писали ови свети и троструко благословени људи и које су предали нама.
Нека сви игумани и старешине подражавају светитеље својом кротошћу и смирењем и нека се не поносе својим игуманским достојанством, да не би били осуђени због гордости и били лишени блаженства смиреноумља, о чему говори и Свети Василије: „Нека се старешина не размеће својим достојанством, да не би изгубио блаженство смиреноумља.“ Послушници и потчињени би требало да подражавају светитеље истинском покорношћу и послушношћу и да извршавају своја послушања која су, према речима Отаца, следећа: нескривање помисли и њихово исповедање, истинска и постојана љубав према старцу уместо лицемерног претварања, чисто и искрено поверење у старца као поверење у Самога Христа, говорење истине, потпуно одсецање не само сопствене воље него и сопственог умовања; непротивуречење и непротивљење игуманима и старешинама, јер они заповедају на основу заповести Божијих. Према Светом Василију Великом, „противуречење показује самовољу и непослушност“.
Према томе, рећи ћемо свима, и младима и старима: подражавајмо ове Свете Оце, колико год можемо, у очувању заповести Божијих, у братољубљу и у љубави, а превасходно у нестјажатељности и девствености, тим двема врлинама које су, како каже Свети Максим, одлике монаштва, којима се разликујемо од мирјана. У нестјажатељности ће нам помоћи присиљавање да не желимо ништа што је сувишно, него само оно што је умерено и неопходно. У девствености ће нам много помоћи стражење над наших пет чувстава, посебно над чувством вида, јер кроз њега би, као кроз неке прозоре, могла да уђе душевна смрт, како каже пророк Јеремија: Јер се попе смрт на прозоре наше (Јер 9,21). У томе ће нам од превасходне помоћи бити непрестана, умносрдачна Молитва Исусова: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Постојаним размишљањем о овом Светом Имену удаљићемо хулне помисли којима нас лукави напада, као што каже Свети Јован Лествичник: „Именом Исусовим покоси непријатеље своје.“ Не би требало да се монаси задовољавају читањем заједничких и назначених последовања и извршавањем свог правила а да при том занемаре умну молитву, јер је управо она превасходни задатак једног монаха.
Ми, који смо на Светој Гори, без обзира на то да ли смо у манастирима, да ли смо пустињаци или келиоти, морамо поштовати њен углед и стремити ка врлини. Само име „Света Гора“ значи да је то место светости и очишћења, којим су корачале толике свете стопе и чије је тло натопљено сузама, знојем и крвљу хиљада Светих Отаца. Једном речју, Света Гора је место врлина и добрих дела.
Браћо, увек се сећајмо главног разлога због којег смо напустили свет и дошли овамо: да бисмо угодили Богу и спасли своје душе. Тако је и велики Арсеније подсећао себе говорећи: „Арсеније, због чега си напустио свет?“ Овакво подсећање на наш првобитни циљ обновиће нашу ревност и избавиће нас од немара.
Будимо опрезни ми, који се налазимо у овом духовном рају Пресвете Богородице. И као што је у првобитном Рају постојало Дрво живота и Дрво познања добра и зла, на исти начин и сада постоје добро и зло, живот и смрт. Као што је змија прелестила наше прародитеље, тако и ђаво вреба сваки тренутак да би прелестио нас, користећи телесну насладу да би нас гурнуо у смрт. Не помишљајмо да смо сигурни, будући да се налазимо у овој луци и да стога не би требало да се плашимо. До бродолома може доћи чак и у луци, што може звучати смешно, али је истинито. У крајњем случају, то не би требало да буде смешно нама, који смо били у опасности да потонемо док смо пловили по узбурканом житејском мору. Међутим, ако себи допустимо да и у луци покајања будемо изложени опасности, онда је уистину достојно да нам се подсмехну и људи и демони. Због тога је Свети Василије рекао: „Многи су били на отвореном мору, изложени ветру и бури, па ипак су успели да се спасу. Постоје, пак, и они који су, иако у мирним лукама, били немарни, због чега су потонули заједно са својим лађама.“ На другом месту он каже: „Постоје многи који су започели монашки живот, али је мало оних који су га достојанствено и ваљано окончали“ (Посланица Хилону).
Превасходно подражавајмо ове Свете Оце у гостољубљу и милосрђу, уколико желимо да Господ благослови постојање наших манастира, скитова и келија, као што је учинио због наших светих претходника.
У једном од ових манастира живео је један гостољубиви и милосрдни игуман. Што је више давао сиромасима, то су се више умножавали благослови на тај манастир. Међутим, након његовог упокојења, уместо њега дошао је други игуман, који није давао милостињу. Монаси су постали толико сиромашни да су се с тешком муком прехрањивали. Једног дана, пред манастирску капију дошао је неки старац чији је изглед уливао поштовање. Затражио је од вратара да уђе и овај му је то и допустио, али у тајности. Вратар се затим обратио странцу: „Немој се чудити, добри човече, што се не бринем о теби како би доликовало. Наш манастир је некад напредовао, али сада немамо довољно да бисмо некоме понудили милостињу.“ Старац му је на то рекао: „Постоје двојица браће која су протерана из овог манастира. Уколико се не врате, овај манастир више никад неће напредовати. Један од протеране браће зове се „Подај“, а други „Примићеш“.“
Чим је то изговорио, старац је ишчезао. Вратар је о овом виђењу одмах обавестио игумана и осталу браћу. Поново су почели да дају милостињу, као што су и у прошлости чинили. Готово истовремено, манастир је поново задобио оне благослове које је некад имао.
Ако све то сагледамо, оци које данас прослављамо биће наши заступници у садашњем и будућем животу, и бићемо уистину поносни што смо њихови синови и што су они наши очеви. Сетите се шта је Господ рекао Јеврејима: Да сте дјеца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова (Јн 8,39). Ако све то извршимо и ако на овом светом месту до свог упокојења будемо живели у покајању, ми ћемо за своју непобедиву Помоћницу и Заштитницу имати Владичицу Свете Горе, нашу Пресвету Богородицу, која ће нас привести Свом Сину и затражити од Њега да нам опрости наша сагрешења, као што нам је и обећала Она, Која је истинска Мајка Божија.
Благословени оци, преподобни и јереји, исповедници и свети мученици, свештеномученици, мироточиви и чудотворци, земаљски ангели и небески људи, покровитељи и оснивачи ове Свете Горе, ви, који сте после Пресвете Богородице наши доброчинитељи и заштитници, и који сте још у телу победили демоне, ви сте понос и слава свих Светогораца, царска и победоносна поворка Царице Небеске, Богородице. Ви сте миомирисни цветови и блистави плодови у врту Приснодјеве, неисцрпне реке божанске и духовне благодати. Примите ове похвале које вам приноси читава светогорска заједница, као што је Господ примио две удовичине лепте. Примите ово заједничко славље, које вам сви ми приносимо као миомирисни тамјан. Шта још да учинимо да бисмо показали нашу благодарност вама, нашим доброчинитељима? Признајемо да због својих сагрешења нисмо достојни да живимо на овом светом месту и да се називамо вашим синовима. Ви, међутим, не одбијате да будете наши оци и стога вас призивамо да нас укрепите како бисмо, колико нам је то могуће, подражавали ваш живот и дела. Молимо се да из својих небеских обитавалишта погледате доле, према нама, и да и нас и наше манастире, скитове и келије заштитите од сваког зла, од видљивих и невидљивих непријатеља, како бисмо се и ми удостојили небеског блаженства којим се ви наслађујете. Ми знамо да много тражимо, али онда бисмо и ми, синови са својим оцима, стадо са својим пастирима и ученици са својим учитељима, могли да кажемо: „Ево нас и чеда која си нам дао, Господе“, и Твоја је сила и слава у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Монах који остаје у црквеном здању, задужен за чување саме цркве (прим. прев.).
  2. Четврт у Константинопољу у којој се налази Патријаршија (прим. прев.).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *