СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
23. СЛОВО О БЕЗМОЛВИЈУ (ТИХОВАЊУ) И ОЧИШЋЕЊУ УМА И СРЦА
 
Осведочени пријатељ пустиње био је и благословени руски јеромонах, отац Серапион, који је у периоду од 1912-1913. године посетио великог исихасту и затворника Калиника. Тражио је његов благослов за ступање у пустињску арену.
Као опитни духовник и учитељ умне молитве и исихазма, старац Калиник му је описао опасности и замке које поставља страшни непријатељ. Осим тога, упозорио је и на прелести у које он заводи отшелнике, удаљене од остале браће, посебно уколико немају духовног руководитеља. Међутим, када је видео да срце оца Серапиона пламти и да је рањено божанственом чежњом, одобрио му је одлазак у пустињу, поставивши услов да он буде његов руководитељ.
Отац Серапион је служио у капелици Светог Герасима, а затим се, уз молитве и благослов свог учитеља, старца Калиника, запутио према врху Атоса.
Од тог сусрета прошло је дванаест година. Једне ноћи, око поноћи, отац Серапион, ученик великог затворника и исихасте, дошао је до пустињске каливије свог учитеља и закуцао на врата. Плашећи се демонске прелести, отац Калиник је, пре него што ће отворити, затражио да му изговори „Символ вере“. Отац Серапион је послушао. Додао је и „Оче наш“ и „Један је свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца…“
Отац Калиник је тада отворио, загрлио га и упитао: „Где си био за све ове године, брате? Веруј ми да сам мислио да си изгубљен, иако никад нисам престао да се молим за тебе! Где боравиш? Чиме се храниш?“
„Свети оче“, одговорио је отац Серапион слабим гласом, „пошто си ми дао свој благослов, отишао сам на врх Атоса. Остао сам три дана и три ноћи, али нисам могао да поднесем хладноћу. Сишао сам до Панагије.[1] Покушао сам да ту останем, али нисам могао да нађем безмолвије за којим сам толико чезнуо, јер су тамо долазили многи поклоници. Спустио сам се нешто ниже и пронашао једну пећину. Ту ме нису могли видети чак ни пастири из Лавре када би ту напасали овце, јер сам изнад уласка у пећину обесио једну стару мантију. Јео сам оно што сам налазио у шуми: кестење, траве, жиреве, корење и гомољ. Воду сам узимао из бунара који се налази поред Панагијине каливије. Душа ми је даноноћно била испуњена неизрецивим сјајем који је потицао од умне молитве и созерцања. Живео сам у непрестаном размишљању о тајинствима нашег Бога. Опрости ми, старче мој, ти боље од мене знаш каква је та светлост у мени, која загрева и озарује „васцелу моју унутрашњост“. Нисам желео ништа друго. Рај је већ био тамо и само ми је једно недостајало – Свето Причешће. Због тога сам и дошао. Да узмем твој благослов, јер се приближио мој крај, а не бих желео да одем без Пречистих Тајни.“
Истог дана служили су божанствену Литургију и причестили се. Након тога, ученик је заједно са својим учитељем и руководитељем узео мало двопека и зелениша. Будући преиспуњен блаженством, отац Серапион се вратио у возљубљену пустињу.
 
***
 
Након свакодневног служења божанствене Литургије, велики исихаста Данило Осиопетријски повлачио се у своју келију, где је један сат проводио у безмолвију. Био је то сат посвећен сузама и умилењу. Он је обично говорио: „Светиљка обасјава свет око себе, али спаљује сопствена уста.“
 
***
 
На Светој Гори живели су многи оци и подвижници који су се у потпуности посветили молитви, созерцању и упражњавању осталих врлина. Због тога су са неба добили божанску утеху и надземаљско просветљење.
Такав је био и румунски пустињак Теофилакт, који се из Ватопеда преселио у пустињу Светог Василија. Ту су му се придружила и тројица послушника. Старац је често остајао у пећинама, где је могао да постигне дубље безмолвије и бистрије трезвеноумље, где се душа могла узнети на веће висине. Он је говорио да су идолопоклоници, пређашњи становници овог полуострва, у једној од атонских пећина сакрили статуу која се некад налазила на врху Свете Горе. Унутар главе ове статуе налазио се огроман дијамант, јер је служила као нека врста светионика за путнике и морепловце.
Једном се догодило да Теофилакт, који се непрестано молио, није отишао у пећину како је то обично чинио. Остао је сам у својој каливији. Док се молио, појавио се ангео Господњи и беседио с њим. Враћајући се након завршеног посла у каливију, један од послушника зачуо је разговор. Запитао се ко би могао бити тај посетилац који разговара с његовим старцем. Радознало је ушао и упитао:
„Старче, јеси ли ту?“
Ангео је ишчезао у истом тренутку.
„О, чедо моје“, тужно је одговорио овај велики путник ка Небесима. „Боље би било да ниси улазио… Изгубио сам један велики благослов.“
Затим му је објаснио с ким је беседио.
То је онај исти отац који се бринуо о рањеној кошути. Непосредно пред његово упокојење, лице овог пустињака озарило се светлошћу.
 
***
 
Упознао сам и послушника великог катунакијског трезвеноумног оца, Калиника Затворника. Био је то старац Христодул који је мени, ништавном, током једнодневног гостопримства у његовој пустињској каливији много казивао о незаборавном старцу. Мој незаборавни старац и ја укључили смо нека од тих казивања у треће издање Савремених атонских подвижника.
Старац Калиник је био учитељ умне молитве и созерцања. Био је затворен унутар граница своје каливије (укупно је обухватала око 20 метара). Због тога су га сматрали затворником. Рођен је 1853. године, а упокојио се 1930. године.
 
***
 
Поштовалац и поклоник безмолвија, трезвеноумља и умне молитве био је и Дионисије Кипранин. Подвизавао се у Кавсо-Каливијском скиту, а затим се 1875. године вратио у манастир Ставровуни на Кипру, где је постао духовни отац многих духовних чеда.
 
***
 
У троструко благословеној Катунакији дува пустињски поветарац молитве. Пре много година познавао сам тамо једног исихасту, старца Антимона. Подвизавао се у једној каливији која се налази испод заједнице Данијелита. Био је веома ћутљив. Његове речи су се готово увек односиле на непрестану умно-срдачну молитву:
„Молитва Исусова обожује човека, док га молитва упућена Пресветој Богородици припрема за то обожење“, говорио је он.
„Пресвета Богородице, помози ми. Благословена моја Богородице, моја Богородице…“, говорио је један монах. Његов глас је слатко одјекивао из дубине срца док је корачао стазом према скиту Свете Ане. „У Њу полажемо сва своја надања. Она је наша утеха, наша Мати и спасење нашег срца. Ако није тако, онда идемо путем за који не знамо куда ће нас одвести.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Црквица која се налази испод атонског врха (прим. изд.).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *