СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
30. СЛОВО О УМУ И ПОМИСЛИМА
 
Један трезвеноумни отац, наш савременик, рекао је следеће: „Ако бисмо детенце затворили у посластичарницу смештену на некој клисури и при том отворили сва врата, опет не би претила опасност да детенце настрада јер би његова пажња била усредсређена на слаткише. Исто се може рећи и за ум. Он остаје уз оно што представља његову посластицу. Због тога ћемо му понудити непрестано духовно делање.“
 
***
 
Један старац је рекао: „Видим да данашња омладина чини многе погрешне ствари да би се наслађивала уживањима, док би у духовном животу могли да пронађу далеко дубље, божанствене насладе. Неко од њих би могао да каже: ‘Причаш нам о Рају и томе сличном, а ми не знамо ни да ли то постоји или не постоји! Још у овом животу може да се доживи велика радост и наслада, и то не само на минут или на десет минута, на десет дана или на читаву годину. Могу да живим у радости и да се питам да ли у Рају постоји већа наслада од оне коју осећам овде.’ Данашња омладина сматра да јој је све од користи. Много ме подсећају на децу која су живела током немачке окупације и узимала све што би војници бацили. Док су јели ту храну мислили су да је одличног укуса, чак и онда кад је била трула!“
 
***
 
На Светој Гори живео је један руски ђакон по имену Макарије. Био је иконописац и човек савршеног послушања. Достигао је такву меру врлине да је главу завлачио у једну црну кутију како се његов ум не би удаљио од јединства са Богом.
 
***
 
Један стари монах из скита Св. Ане казивао нам је следеће:
„Тај најслађи укус узвишеног созерцања и умне молитве осетили су наши оци који су се подвизавали у пећинама изнад скитске области, тамо где је живео старац Дамаскин. Посетио сам их кад сам био млад. Кад сам се попео уз стрме гребене, угледао сам троношце на којима су држали књиге за читање. Овде се могао видети и научити уистину монашки начин живота. Сви ови оци будно су мотрили на послушање, одсецали су сопствену вољу и овоземаљске бриге и учили да буду опрезни у погледу прелести лукавога. У тренуцима молитве бивали су духовно уздигнути и наслађивали су се најслађим Именом Господа нашег Исуса Христа. Неки од њих хранили су се жировима и, достигавши највећу висину бестрашћа, скривали су се од осталих скитских отаца. Свеблаги Бог подарио је светост овим оцима јер су Му добро служили и творили су вољу Његову. Због тога су то место прозвали Свето Место!
Долазили су овамо и многи мирјани, који су се жалили да им током богослужења ум лута тамо-амо. Ови људи би требало да буду поучени следећим примером: кад човек данима плови у чамцу, а посебно по узбурканом мору, да ли мисли о било чему другом осим о ликовима драгих људи? Сад, кад су у цркви, требало би да упореде ништавност тих ликова са страшним тајноводством које се збива у светом храму, где се жртвује Син и Логос Божији, само и једино зато да би хришћани научили да треба да се потпуно погрузе у то Тајинство.
Хришћани, а превасходно монаси, треба да су сједињени са Свесветим Богом. Приликом разлучења душе од тела, човек ће угледати светог ангела како носи сасуд преиспуњен миомирисним цвећем духовног Раја, којим ће се наслађивати само они који су читавог живота били сједињени с Триипостасним Богом. Овај сасуд с миомирисним цветовима угледаће и они чији је ум у часу Литургије био испуњен испразним и световним помислима, али ће их лукави и завидљиви демони спречити да се њиме наслађују и рећи ће ангелима:
„Ови су у часу Свете Литургије били расејани и бринули су о световним стварима и насладама. Будући да се нису трудили да задрже Бога у својим мислима, да нису окусили духовне насладе док су још били у телима и да се ни на крају свог овоземаљског живота нису покајали, немају право да се наслађују миомирисом најслађег, вечног созерцања.“
Те несрећне душе ће издалека посматрати оно што су изгубиле због своје непокорности Еванђељу и Закону Божијем и вечно ће говорити: „Тешко нама, због малог немара изгубили смо вечну радост и наслађивање!“
„Ми смо изгубљени“, рећи ће, према казивању Светог Теодора Студита, они монаси који су пропустили да испуне завете дате приликом примања ангелске схиме, због чега их је победила испразност овог света.“
 
***
 
Догодило се да је у манастиру Ивирону један парохијски свештеник током службе кадио испред манастирских старешина, који су били уз своје стасидије. Свештеник је прошао поред проистаменоса а да га није окадио. Након отпуста на божанственој Литургији, позвали су свештеника да објасни свој поступак. Одговорио је да он, пролазећи поред те стасидије, никога није видео и да је она била празна.
Оци су затим позвали проистаменоса, рекли му шта се догодило и додали: „Оче, буди опрезан, јер је овај свештеник, који је прост човек, посведочио о ономе што је видео.“
Проистаменос је скрушено одговорио: „Овај свештеник је у праву. Поред стасидије сам био присутан само телесно. Међутим, мој ум је лутао тамо-амо, размишљајући о нашем манастирском метоху који се налази у свету.“
 
***
 
Један пустињак је рекао: „Подвижниче, кад безмолвствујеш, буди опрезан да се твој ум не улењи. Помисли на пчелу: то је срце које стално чезне за разним врстама цвећа, односно за разним врлинама. Ослони се на љубав Божију и на ближњег (а ближњи је ум) и чувај оно што је у срцу, чији је символ кошница. Свети Никодим каже да је срце свакога од преподобних отаца било слично кошници, а да се њихов ум незасито насићивао медом непрестане молитве. Молитва подсећа на матицу која се буни против трутова и убија их, а трутови су подмукле страсти.“ Ове речи записао је ученик једног старца, опитног светогорског подвижника.
 
***
 
Пре много година, у једној келијици у близини костурнице скита Свете Ане, подвизавао се јеромонах Матеј, који је поседовао дар непрестане молитве. Једног дана, отац Матеј зачуо је неки шум у костурници. Отворио је врата и угледао мноштво прекрасних младића, од којих су неки узимали кости и односили их док су неки уносили кости у костурницу.
Старац је био запрепашћен. Његово чуђење разрешио је један од тих блиставих младића: „Зашто се чудиш, оче Матеју“, рекао је он. „Ми смо ангели Божији и Пресвета Богородица заповедила нам је да урадимо ово што видиш. Ми овамо преносимо кости оних људи чији је ум непрестано био привезан за Атос и који су желели да овде окончају свој пут, али нису у томе успели. Зато овамо преносимо њихове кости, да би ту почивале до Другог Доласка. Остале кости, које видиш да одавде односимо у свет, припадају оним монасима чије је тело било овде али им је ум обитавао у свету, јер су желели да остану у вези с рођацима и мирјанима. Због тога у Дан Суда неће васкрснути на Светој Гори него у свету.“
 
***
 
Старац Јосиф Исихаста резао је крстове. То је било његово рукоделије. Он, међутим, није урезивао мноштво детаља. Кад су га једном упитали због чега је његово рукоделије тако једноставно, он је одговорио:
„Једино што желим да обезбедим овим простим рукоделијем јесу основне животне потребе. Ако бих желео да се бавим истанчанијим послом, то би ми задало много више брига. Осим тога, људи би се више заинтересовали за истанчанији рад и то би била додатна препрека мом безмолвију. То би за последицу имало расејаност ума, који би се удаљио од сећања на Бога. Кад је монах спречен да задржи ум у сећању на Бога, не би требало да наставља посао којим се бави, јер то значи да он шкоди његовом монашком животу.
Христос је ове ‘сувишне бриге’ изједначио са развратом и пијанством. Помислите сад: ми се, да тако кажемо, исцрпљујемо глађу (постом) а доживљавамо исти неуспех као да смо развратници! Те три ствари (пијанство, разврат и стална обузетост размишљањем о световном) изазивају отежалост и скамењеност срца, а самим тим и наш пад.“
 
***
 
Његове речи подсећају на речи древних подвижника, који су се бавили једноставним и маловредним рукоделијем, које самим тим не задаје много бриге.
Један велики, савремени подвижник, који је из здравствених разлога морао накратко да оде у свет, рекао ми је следеће:
„Кад сам се вратио на Свету Гору, требало ми је месец дана да поново саберем свој ум и да се ослободим његовог лутања и лебдења током молитве.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *