СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
40. СЛОВО О СМИРЕНОУМЉУ КОЈЕ ВОДИ КА НАЈУЗВИШЕНИЈИМ СТВАРИМА
 
Ретки су људи који су показали толико велико смирење и самоодрицање као Свети Атанасије, духовни отац свих атонских монаха.
Када је први пут дошао на Свету Гору, променио је име и назвао се „Варнава“, јер је страховао да би га могли пронаћи цар Никифор Фока и византијске војсковође. Желео је да остане неоткривен и непознат.
Међутим, то није било све. Отишао је у манастир Зигос и пронашао најпростијег старца, како по начину живота тако и по знању. „Варнава“ је постао његов послушник.
„Ко си ти, брате? Одакле си дошао и због чега си дошао овамо?“, упитао га је старац.
„Некад сам био морнар, старче. Једном сам се нашао у великој опасности и обећао сам Богу да ћу напустити свет и оплакивати своје грехе… Бог ме је просветлио да дођем овамо, код твоје светости, јер желим да живим као твој послушник.“
Старац је незлобиво поверовао овој побожној довитљивости и прихватио светитеља. Поставио му је све оне задатке који одсецају сопствену вољу и ставио јарам послушања. Кад је светитељ извршио и оне задатке који највише понижавају, пожелео је да достигне и сам врх смирења, а што представља духовно савршенство. Знао је да ће, сагласно речима Господњим, само онај ко постане смирен као дете, бити највећи у Царству Небеском.
Након што је извесно време провео поред свог простодушног старца, једног дана му је приступио и рекао: „Научи ме, оче, основна слова, како бих могао да читам Псалтир. У свету, где сам живео, нисам научио ништа осим да пловим морем.“
Старац уистину није могао ни да замисли ко се налази испред њега. Узео је једну дашчицу и на њу урезао алфабет. Свети ју је узео у руке, начинио метанију и од тада се понашао као да је истински ученик!
Претварао се да не успева да научи одређена слова и речи, као да је приглуп, и чак је постигао да старац изгуби стрпљење и да га строго укори.
Међутим, овај чудесни послушник, који се претварао да је неписмен, а у ствари је био један од најмудријих међу мудрима, храбрио је свог старца: „Оче, нека те не обесхрабри ово искушење. Ја сам попут неотесаног дрвета. Буди стрпљив и помози ми својим молитвама.“
Старац је био упоран и наставио је да га поучава. Међутим, светитељ се и даље претварао да је неписмен.
Током једног од сабора који су се три пута годишње одржавали у Кареји, Протат је одредио да светитељ чита Псалтир у храму. Тамо већ беху стигла обавештења из Константинопоља о „скривеном благу“. Светитељ је најпре одбио да чита, али се затим потчинио. Стајао је на свом месту и почео да чита сричући, као дете. Често се дешавало да прекине реч и да спусти глас на сваком слогу.
Чим би неко из Протата зачуо такво читање, устајао би са свог седишта и наређивао светитељу да правилно прочита.
Језик Светог Атанасија, који је услед свог великог смиреноумља до тог тренутка био свезан, тада се развезао и показала се сва његова умешност и мудрост.
Кад су старци зачули Светог Атанасија који је читао тако надахнуто и лако, задивили су се тој нечувеној појави. Шта тек рећи о његовом старцу, који је занемео од чуђења и задивљености? Његове очи су се испуниле сузама и рекао је: „Нека буде благословено Име Твоје, Господе, јер ми је овај мудри брат показао пут смиреноумља.“
Тако су открили Светог Атанасија, који се толико трудио да остане непримећен. Сад су могли да буду задовољни и цар Никифор Фока и управитељ Солуна, који је претресао читав свет да би га нашао.
Светитељ је чак и тада избегавао људске почасти и показивао бесконачно смирење. Пришао је проту и топло га замолио: „Оче, немојте ништа рећи онима који ме траже, јер се бојим да ћу тад морати да напустим ово место, а то би ме много ражалостило.“
Прот му је тада обећао да ће сачувати његову тајну, јер је схватио да би одлазак таквог човека било велика штета за Свету Гору. Показао му је једну пустињску келију, у којој је Свети Атанасије живео скривено, издржавајући се сопственим рукоделијем.
 
***
 
Непознат и у тајности, у похабаној и старој одећи, Свети Павле Ксиропотамски, некадашњи принц, дошао је из Константинопоља на Свету Гору као странац. Једном се догодило да га је у Протату, у Кареји, позвао прот и упитао одакле долази. Светитељ му је одговорио: „Као што видиш, ја сам убоги монах и долазим из једног старог села, које се зове Ксиропотам.“
Кад се зацарио стари Роман, Павлов рођак, овај је све учинио да га пронађе. У међувремену, светогорски прот је убедио Светог Павла да посети свог рођака у Константинопољу. Светитељ је отишао, али је био одевен у стару расу, док је у руци носио Часни Крст. Божанском благодаћу Часног Крста успео је да исцели рођака, који је боловао од смртоносне болести.
 
***
 
Пре него што је дошао на васељенски престо, Свети Нифон, патријарх константинопољски, био је искушеник у манастиру Дионисијату. Након што је много година напасао Цркву Христову, одрекао се патријаршијског трона и одлучио да се врати на „место свог покајања“, односно у свој манастир, не откривајући при том свој идентитет.
Када је стигао у Дионисијат, рекао је да се зове Николај и да жели да се замонаши. Игуман га је упозорио на манастирски обичај да се почетницима даје задатак да чувају манастирске животиње. Светитељ је то радосно прихватио и остао изван манастира, у штали, где се бринуо за мазге. Хранио их је, појио и чистио. Поседовао је недостижно стрпљење и издржљивост.
Манастирски монаси су запазили да сваке ноћи из штале излази пламени стуб и да се уздиже према небу. О томе су известили игумана, који је преклињао Бога да му открије каква је то натприродна појава. И заиста, Бог је одмах открио игуману да је онај којег је одредио да брине о животињама и да доноси дрва из шуме, васељенски патријарх Нифон, некадашњи сабрат овог манастира.
Оне ноћи, кад је доживео ово откровење, игуман се задивио великом светитељевом смирењу. Позвао је свештенике и ђаконе да обуку своја одејанија, а монахе да узму рипиде, кандила и тамјан. Ова свечана литија очекивала је да се светитељ врати из шуме, одакле су животиње вукле дрва. Светитељ је, као истински подвижник, био одевен у стару расу, неочешљан и прашњав.
Кад су га угледали, сви су пали на колена, тражећи његов благослов и говорећи: „Доста је било твог понижења, патријарху наш! Уђи у свој манастир и узми пастирски штап који ти припада, како би све нас напасао на пашњацима спасења!“
Преподобни отац наш Нифон, патријарх константинопољски, каже:
„Онај ко стекне смирење, гради кућу на чврстој стени, а то је Христос. Онај ко је егоистичан и верује да је задобио врлине, лишен је сваке врлине и преиспуњен је заблудама, и он васцело своје здање подиже на песку гордости. Смирење ће укрепити сваку врлину и човек који га поседује биће просветљен. У супротном, луциферски егоизам избрисаће сваки траг доброте и довести до скамењености ума. Егоистичан човек је у целини обузет тамом, сагласно Светом Писму које каже: Бог се Гордима противи а смиренима даје благодат (Пр з, 34 и 1 Пт.5,5).“
 
***
 
Свети Јован Кукузељ био је хоровођа ангелског гласа, учитељ музике и први појац на двору византијског самодршца Комнина (12. век). У тајности је напустио овај привремени свет с његовом испразном славом и уживањима, и стигао у манастир Велику Лавру. Скривао је свој идентитет и говорио да је у свету чувао овце. Игуман му је одредио да у шуми чува манастирске козе. У међувремену, цар Комнин га је свуда тражио.
Јован је радосно извршавао своје послушање, освештавајући се у великом смирењу и безмолвију, док једног дана није пожелео да отпоје прекрасне црквене химне које је појао и у Константинопољу (Византиону). Његов глас је био толико сладак и мелодичан да су и бесловесне животиње (козе) које је напасао изненада престале да једу, умириле се, усправиле и с пажњом и благодарношћу, као да су словесна бића, почеле да слушају ово ангелско појање.
Тај призор и ти звуци били су уистину задивљујући. Пустињаци из околних каливија који су то видели, нису препознали Кукузеља, али су већ сутрадан пожурили да обавесте игумана о оном што се догодило.
На тај начин Кукузељ је био откривен. Био је пострижен у монашки чин и почео је да поје у десној манастирској певници. На једном бдењу, док су читали Акатист, накратко је заспао у својој стасидији. Пред њим се појавила Пресвета Богородица као Царица славе и рекла:
„Радуј се, Јоване, чедо моје, певај ми и Ја те никад нећу напустити.“ Затим је у његову десну руку положила златан новчић! Тај новчић је касније прикачен на Њену свету икону.
Другом приликом му је исцелила ногу и рекла: „Од сада ћеш бити здрав.“
Светитељ је саградио једну катизму у част Светих Архангела. У њој је боравио током шест дана у седмици, а недељом и празником одлазио је да поје у манастиру.
 
***
 
Један старац каже: „Неко може усрдно да се подвизава а да упркос томе не постигне велики напредак, јер не поседује смирење. Други, међутим, могу мање да се труде (у подвижништву, посту, итд) а да ипак много више напредују, јер поседују смирење, које надокнађује све остало.“
Овај старац је рекао и следеће: „У једној души видео сам љубав према Богу, јер су према тој души били неправедни. Она је видела љубав и милост Божију, јер је поседовала нужну претпоставку за то. Њено срце је било чисто и испуњено смирењем и љубављу. То представља темељ. Кад неко поседује смирење, он поседује божански магнет који привлачи благодат Божију. Видите да се смиренима даје благодат. Тако је установљено.“
 
***
 
Беху прошле три године откако је преподобни Нифон Кавсокаливит открио свом старцу Теогносту да је био свештеник. Видевши велику врлину преподобног Нифона, старац Теогност није желео да му он и даље буде послушник него брат који ће му у свему бити једнак. Међутим, преподобни га је молио да све буде као и пре јер монах, говорио је он, не може да се преда исихастичком (безмолвничком) животу пре него што потчини сопствену вољу. Теогност је то одбио и свети се удаљио. Будући обдарен даром суза, горко је плакао за својом вољеном пећином. Пуних четрнаест година живео је истинским исихастичким животом, хранећи се само сувим хлебом, и то једном недељно.
 
***
 
Преподобни Акакије Кавсокаливијски сматрао је смиреноумље врлином над врлинама. Није желео да учини ниједно дело које би испољило гордост нити да изговори такву реч, као што није желео ни да чује нешто слично.
Једног празничног дана скитски оци окупили су се у кириакону, захтевајући од дикеоса да неког од браће именује за свог заменика, како њега не би непрестано узнемиравали. Проигуман је тада предао штап преподобном Акакију. Преподобни је целивао проигуманову руку и задржао штап у својој руци само тога пута, јер је желео да из ума одстрани сваку помисао која би могла изазвати гордост.
 
***
 
Један подвижник је говорио: „Најпре човек све даје Богу, а затим Бог очишћује човека и даје га људима. Кад човек поверује да је гори од свих осталих, тада једно ‘Господе, помилуј’ које он изговори за свет вреди више него хиљаду ‘Господе, помилуј’ које изговарају други људи.“
 
***
 
Због његовог јединственог и чудесног гласа, старца Јосифа из Новог Скита називали су „славујем Пресвете Богородице“. Кад је он појао, чинило се да с њим пева још десет појаца. Бавио се дрворезбарством. Живео је само педесет седам година, служећи и појући у скитском кириакону. Никада се није гордио због свог прекрасног гласа. Тај дар је приписивао Богу, Дародавцу свакога добра, од Којега је сваки поклон савршени (в. Јак 1,17).
 
***
 
Превасходна дела узвишеног смирења воде човека до Богом дане висине почасти и благодати. Услед свог смирења, као сасуд благодати, истакао се и скривени монах из скита Свете Ане, некадашњи водећи појац Патријаршије, који подсећа на Светог Јована Кукузеља. Овај монах отишао је код једног духовника из скита Свете Ане, да би се исповедио и посаветовао с њим.
„Чиме се бавиш“, запитао га је духовник.
„Био сам први појац Патријаршије, свети оче“, одговорио је монах.
„Ако желиш да се спасеш“, наставио је духовник, „немој никоме говорити да си појац, јер овде, на Светој Гори, постоји много празника и позиваће те да идеш тамо и да певаш, а ти нећеш имати прилике да будеш калуђер. Послаћу те код једног доброг старца. Од тебе очекујем само да добро читаш, али не и да добро певаш. Певаћеш погрешно, претварајући се да ниси у стању да пратиш свог старца.“
„Нека је благословено, свети оче“, рекао је узвишени монах и запутио се код уваженог старца.
Прошло је отада доста времена и духовник је запитао старца:
„Како се понаша твој послушник?“
„Добро“, одговорио је овај. „Послушан је, али не пева добро, иако добро чита.“
Прошло је још неколико година. Онај духовник, који је поседовао дар прозорљивости, провидео је да се послушник, односно скривени први појац, приближио крају свог овоземаљског живота. Био је празник у кириакону скита Свете Ане. Духовник је у то време вршио службу скитског типикара. Заповедио је скривеном појцу да се припреми да током Литургије отпоје Херувимску песму. Монах се ражалостио, јер није желео да буде откривен. За њега је представљало велику благодат да буде непознат, да „живи у скривености“. Претварао се да је, након толико времена, заборавио музику. И поред тога, потчинио се свом упорном духовнику и пристао да пева.
Кад је дошло време за Херувимску песму, духовник – типикар је одвукао овог монаха до места за појце. Сви су се растужили, јер су мислили да је типикар погрешио. Међутим, кад су зачули мелодичан глас и музичко умеће некадашњег првог појца, говорили су једни другима:
„Благословени нас је све време слушао и никоме ништа није говорио!“
Кад се Литургија завршила, духовник је повео појца у своју каливију.
Појац се након два дана разболео и уснуо у Господу! Да га духовник није открио, нико никада не би сазнао за велики подвиг његовог смирења.
 
***
 
Један старац је казивао: „Требало би да од Бога тражимо смирење које се задобија након борбе. Мислим да се смирење задобија разумом, простим разумом и познањем самога себе. Кад човек позна самога себе, смирење за њега постаје природно стање. У супротном, уколико човек не позна самога себе, могао би у једном тренутку да се смири али би, исто тако, помисао могла да му каже да је нешто иако он није ништа, и да се тако бори до саме смрти! Уколико га смрт затекне с помишљу да је ништа, беседиће с Богом. Међутим, уколико га смрт затекне с помишљу која му говори да је нешто а он то не схвати, тад ће сви његови напори бити узалудни.
Човек мора да победи разум. Рецимо овако: ја сам монах, али сам могао да будем и животиња. Међутим, Бог ме није створио као животињу него као човека и призвао ме личним призивом у ангелски чин, а шта сам ја учинио? Бог је толико тога учинио за мене! Иако је могао да ме створи као жабу, као шкорпиона или као корњачу, Он ме је створио као човека.
Овакве мисли смирују. Требало би да узвратимо за оно што је Бог учинио за нас.“
 
***
 
„Онај ко се уздигне до смиреноумља унижава представу (идеју) коју има о себи, јер онај ко себе велича није задобио смиреноумље. Такав неће да се упореди с нишчима, он не снисходи до њих и због тога жали кад му не доделе ‘почасно место'“, каже преподобни Илија Екдик (Филокалија, т. 3, стр. 36. у грчком издању).
 
***
 
Незаборавни јеромонах Сава Српски поседовао је ону врсту смиреноумља због којег је „почасна места“ и световна звања сматрао ништавним. Због тога их се и одрекао. Иако је годинама служио као надзорник и прот, тихо се повукао у одаје за старце кад су у његов манастир пристигли млади монаси. Напустио је своје просторије, као и сву своју личну имовину. Оставио ју је млађима, а задржао је само одећу коју је носио.
 
***
 
Један старац је рекао: „Смирење је најнижа степеница сваке врлине. Љубав је њихова највиша степеница. Због чега се данас не посвећујемо? Зато што немамо смирења.“
 
***
 
Други старац каже: „Човек може да се подвизава с великом усрдношћу а да опет не напредује, јер нема смирења. Други пак могу мање да се подвизавају а да ипак више узнапредују јер имају више смирења, које надокнађује све остало.
Будност је једнака светости. Ђаво не прогони изгубљене. Он прогони будне; оне који би уз Бога могли да чине чуда. Мучи их њиховом самоувереношћу, разумом и расуђивањем. Према томе, занемаримо своја размишљања док нам се не врате освештана.“
 
***
 
У каливији Света Три Јерарха, у скиту Свете Ане, живео је један млади послушник по имену Нектарије. Његов старац био је румунског порекла. Он је готово увек ћутао.
Неки скитски оци, обдарени расуђивањем, говорили су међу собом: „Требало би да кушамо вино из ове бачве – да видимо да ли је слатко, горко или кисело.“
Једног дана, старац Теодосије је, са још неким оцима, сишао на пристаниште. С њима је био и Нектарије. Чим су га други угледали, одлучили су да га искушају.
„Оче Нектарије, ти си млад, можеш да носиш своју врећу и да пешице одеш у Кареју. Ми смо већ стари и има нас много, а барка је мала и нећемо моћи сви да се сместимо (у то време оци су путовали морем у малим баркама на весла).“
Кад је то чуо, до тада ћутљиви Нектарије почео је да негодује. Отворио је уста и почео непрестано да прича, приговарајући и протестујући. Оци су тада погнули главе и гласно рекли: „Вино у овој бачви је веома горко“ (односно, његово ћутање није било од Бога).
Кад је схватио, отац Нектарије је начинио метанију до земље, преклињући оце да му опросте. „Мислили смо да се присиљаваш да ћутиш. Сад си и сам схватио да је твој језик отрован и да би требало да га засладиш“, рекли су му оци.
Отац Нектарије се захвалио овим оцима. Од тада се присиљавао да се очисти и од најмање страсти. Читао је „Спасење грешника“ и дела Светог Дамаскина. Спавао је на једној дасци, а током бдења преклињао је Пресвету Богородицу да га из овог привременог живота узнесе на Небеса на празник Светогорских Отаца. И заиста, тако се и догодило. На тај дан отишао је на Небеса, украшен даром ћутања који га је сачувао чистим од саблазни.
 
***
 
Један старац је рекао: „Не ослањај се на сопствено знање. Да би у теби нарасло божанско знање, потребно је да се поништи знање световно. Постани једноставан као дете. Немој се гордити због свог знања. Према апостоловим речима, „знање надима“. Буди нижи од свих осталих. Обезвреди самога себе. Колико се Господ смирио (понизио) на Крсту? Каква срамота! Наг, напуштен, извргнут руглу, а затим прослављен! Нека тако буде и са тобом. Потребно је да се потпуно унизиш да би достигао то стање (духовности).“
Он је рекао и ово: „Светитељи осећају да су уистину недостојни и грешни.“
 
***
 
Мој незаборавни духовни отац и старац казивао нам је следеће о старцу X. из скита Свете Ане. Тај старац је био обдарен расуђивањем и обучавао је послушнике.
„Једном приликом посетио сам старца X. у његовој молчаници (испосници, исихастириону). Био је дан и он је служио божанствену Литургију. Босоног, у старој, изношеној одежди и са ручно израђеним, зарђалим крстом. Прост, али веома благог понашања, што је било у супротности са дивљим изгледом и разбарушеном косом јуродивог Христа ради, каквим се представљао.
Тог дана је пуно људи дошло да присуствује Литургији у капелици његове молчанице. Затражио је од једног јеромонаха да поје на Литургији.
Овај јеромонах је имао тако умилан глас да човек, који би га чуо, није више знао да ли то пева ангео или човек.
Услед величанствене Литургије, сви су тога дана осећали духовну радост. Међутим, један догађај учинио је тај дан још изузетнијим. Непосредно пред крај божанствене Литургије, старац X. се појавио пред царским дверима. Желео је да смири свог послушника – јеромонаха, али и да буде од користи посетиоцима. Као што је често чинио, почео је да грди свог послушника оваквим и сличним речима:
‘Хеј, ти, гнусни човече, ти, бестидниче, ти, што се не плашиш Бога и што се не стидиш пред људима! Ти си лицемер. Мислиш да си светац и желиш да ти укажу почасти, да те људи похвале. Напоље! Напоље из цркве…’.
‘Благослови, старче, сасвим си у праву’, рекао је јеромонах, оставши непомућен и миран. Пао је на колена и поклонио се, а затим мирно изашао из цркве.
Ми смо занемели. Нико се није ни померио и стајали смо као кипови. Након пар тренутака тишине, старац који се претварао да је љутит стао је испред царских двери и са сузама у очима радосно нам објаснио:
‘Браћо моја, хтео сам да вам кажем нешто душекорисно. Међутим, како сам неписмен и неук, желео сам да вас помоћу овог светог послушника делатно поучим смирењу. Знајте да је он истински и савршени монах из скита Свете Ане.'“
 
***
 
Упитали су једном неког пустињака: „Како би требало да се супротставимо када нас хвале и величају?“
Он је одговорио: „Будите смирени и добро упознајте саме себе. Даћу вам један пример. Кад сам у дрвету резбарио лик светитеља, завршио сам и мислио да је добро урађен. Након извесног времена, поново бих га погледао и видео да није све потпуно дорађено. Уколико бих узео лупу, видео бих да то није нимало вредно дело. То се исто може применити и на људске руке. Ми видимо да су чисте. Међутим уколико их погледамо под лупом, запазићемо на њима нечистоћу и пуно микроба. Према томе, треба брижљиво да испитамо саме себе и видећемо да нисмо ништа од оног (похвалног) што о нама свет говори.“
 
***
 
Отац Вартоломеј имао је сто шест година. Кад смо га посетили, носио је капут на којем је било хиљаду закрпа. Он нам је рекао следеће: „У великом знању крије се самоувереност. Где год се приближи самоувереност, Бог се удаљи и човек остаје сам са самоувереношћу.“
 
***
 
Други старац је рекао: „Гордост чини да нас Бог не чује.“
 
***
 
Упитали смо једног старог монаха шта чини и како проводи време, а он нам је одговорио: „Уништавам ово место!“
 
***
 
Након што је посетио три стотине манастира у Русији, руски подвижник, отац Тихон, живео је шездесет година на Светој Гори. Он је рекао следеће:
„Бог ујутро једном руком благосиља читав свет, док смиреног човека благосиља обема рукама, јер је смирен човек узвишенији од целог света.“
Он се молио овако: „Господе Исусе Христе, подари ми смирење.“
 
***
 
„Једно је девственост, а друго смирење“, често је говорио отац Тихон. „Многи горди девственици отишли су у пакао.“
 
***
 
Један смиреноумни и нестјажатељни монах, Неофит из Велике Лавре, увек се с великим умилењем причешћивао Пречистим Тајнама. Његово смирење било је толико узвишено да би пре причешћивања свакоме целивао руку, чак и искушеницима, и од свакога би затражио опроштај.
 
***
 
„Ми немамо смирења и зато се мучимо, а зато мучимо и друге. Патићемо све дотле док се не смиримо“, рекао је један старац.
 
***
 
Заједно са једним духовним братом посетио сам старца Зосиму, руског подвижника из Каруље. Затекли смо га како седи на земљи и цепа дрва. Пошто смо затражили његов благослов и целивали иконе у капелици, замолили смо га да нам каже неку душекорисну реч.
Тек тад је према нама подигао своје блиставо и кротко лице и рекао нам једну реч на руском језику, реч која обухвата васцело пространство човековог духовног живота:
„Смиреније, смиреније“ (смирење, скрушеност).
То је било све што нам је рекао. Оборио је главу и наставио да цепа дрва за зиму.
 
***
 
Старац Арсеније, благодатни саподвижник старца Јосифа Спилеота рекао нам је следеће:
„Иако сам по годинама старији од њега, желео сам да старац Јосиф буде мој духовник и руководитељ. Он се уздигао до созерцања и поседује знање, док сам ја делатан (практичар). Једном приликом, два човека су хтела да пређу реку. Један је био слеп, а други без ногу. Док су прелазили реку, слепи је на леђима носио богаља који је могао да види. Ти си се, оче Јосифе’, рекао сам мом саподвижнику, ‘уздигао до созерцања, односно, твоје духовне (умне) очи су отворене; ти си трезвеноуман, али ниси делатан (практичар). Ја имам ноге, али немам духовне (умне) очи и нисам трезвеноуман. Према томе, ја ћу те носити на плећима и тако ћемо ходати. Ти ћеш ме руководити и заједно ћемо прећи реку овоземаљског живота.“
 
***
 
Услед свог великог смирења, новопрослављени светитељ Нектарије Пентапољски (Егински), новојављени мед и нектар Православља, тражио је помоћ и поуку од старца Данила Катунакијског, и у једном од писама које му је послао каже: „Били бисмо Вам веома захвални уколико бисте нам учинили то задовољство и написали неку духовну реч којом бисте укрепили овдашње монахиње. Ваше писмо, које изражава и Ваше делање и Ваше созерцање, представљало би духовну насладу и истинску духовну подршку за њих, које су лишене живе поуке.“
 
***
 
Патријарх Кирило био је оснивач Светогорске црквене академије, која је постала најзначајнија колевка мудрих учитеља грчког народа, као и колевка светитеља и мученика.
Морао је много да се бори како са својеглавим архијерејима тако и са Турцима, који су га два пута удаљавали с патријаршког престола. Напустио је сјај и славу патријаршког достојанства и дошао да живи као прост послушник у заједници скитске каливије Светих Апостола, смештене испод кириакона скита Св. Ане.
Стрпљиво је обрађивао башту овог малог братства које је имало маслињак, иако су га у томе спречавале поодмакле године. Његова ревност у служењу браћи, подвижнички карактер, неупоредива издржљивост и крепкост приликом великих напора изазивали су дивљење осталих. Услед поштовања према његовим годинама и претходном положају, скитски оци доделили су му једног магарца за преношење терета и за остале потребе. Међутим, једног летњег дана десио се чудесан догађај. Док се са својим магарцем успињао стрмим путељком који од баште води ка каливији, видео је два лучезарна, млада монаха како свом магарцу бришу зној. Кад је почео да приговара и да негодује, они су му одговорили: „Ти се ниси удостојио починка и брисања зноја јер не преносиш терет, док ова животиња подноси сав напор.“
Тог момента, некадашњи патријарх је растеретио претоварену животињу и, као и остали оци, без гунђања носио терет стрмом скитском голготом, од морске обале до кириакона. Касније је из темеља обновио своју каливију. Показао се као узор послушања, трпљења и самоодрицања. Упокојио се 1775. године, у врло дубокој старости, претходно предвидевши своју смрт. Током последња двадесет и четири часа свога живота видео је богоносне оце и ангеле, што га је чинило веома срећним. Његова светла лобања – што представља видљиви знак врлине – чува се и данас у каливији његовог покајања.
 
***
 
Пример Теофана, епископа Еубеје, сличан је примеру Нифона, патријарха Константинопољског. Не поседујемо хронолошке податке о њему, али оно што нас чуди и задивљује јесте смирење овог епископа.
Потресен једним чудом, везаним за нераспаднуто тело неког богаташа из његове епархије, епископ Теофан је напустио световне почасти и дошао на Свету Гору. Посетивши многе манастире, зауставио се у Новом Скиту, брижљиво скривајући свој идентитет и звање. Изабрао је да се придружи једном неписменом и строгом старцу по имену Кирило.
Како бисмо описали стрпљење и трпељивост скривеног епископа? Он се претварао да је прост послушник који извршава све службе и задатке које би му наложио његов строги старац Кирило. Од времена кад је постао његов послушник протекле су већ две године. Током друге године, пред крај Великог Поста, на скитску обалу пристала је једна лађа која је допловила из Еубеје, натоварена разним намирницама. Оци су сишли у пристаниште да купе храну за Пасху (Васкрс) – сир, јаја и сл. Међу њима је био и искушеник (односно владика) Теофан, да би купио храну за своју каливију. Међутим, капетан лађе га је препознао и пред свима упитао:
„Зар ти ниси наш владика који је нестао пре две године?“ Кад је то рекао, пао је на земљу да би му се поклонио.
Владика је то порицао: „Погрешио си, возљубљени. Ја нисам онај за кога ме сматраш. Можда само личим на њега.“
Истог тренутка вратио се у скит и одлучио да одмах оде одатле, јер је био откривен и сви су подозревали ко је он у ствари. Његов старац му се дивио као човеку великог смирења и послушности. Пао је пред његове ноге и затражио опроштај за своје сурово понашање.
Владика Теофан се повукао у једну испосницу, садашњу каливију „Живоносни Источник“, где је живео као прост монах.
 
***
 
Шта бисмо могли да кажемо и исприповедамо о катунакијском духовнику, оцу Игњатију?
Сваки пут кад би се завршила божанствена Литургија, његов старац би га прекоревао, али он на то ништа није одговарао. Напротив, изрекао би следеће похвалне речи: „Послушајте, оци и браћо, кад нас млађе прекоревају и ударају наши старци. Ми не смемо да тугујемо, него би требало да се радујемо и да им помогнемо, јер они брину о томе како да се наша срца избаве од ђавољег трозупца, односно од гордости, егоизма и самоуверености. Ако би неки дан прошао а да ме мој старац Неофит не укори или не удари, ја бих се много ражалостио и у души рекао: ‘Ништавни оче Игњатије, данас ниси био прекорен и требало би да обратиш пажњу на ђавољи трозубац, јер ће се још дубље зарити у твоје срце!'“
 
***
 
Један прост старац је рекао: „Ти учени људи много страдају покушавајући да испитају божанствено. Ако је конопац исувише кратак, ко ће се усудити да сиђе на дно кланца?“
 
***
 
Румунски подвижник, отац Енох, је рекао:
„Монах мора да буде смирен. Да не тежи високом него ниском. Ако поседује смирење, лако ће се спасти. Међутим, то је за свештеника двоструко теже бреме. Одвише тешко! А добрих свештеника је мало. Зашто желиш достојанство? Зар не желиш да спасеш душу? Дођи на Свету Гору да спасеш душу и не тражи људску славу. Буди прост и смирен. Ја желим да спасем душу. На свету нема ничег бољег од спасења душе.“
Иако је овај старац имао више од седамдесет пет година, ни од кога није тражио да га поштује. Самог себе сматрао је за пса. Тражио је да му као милостињу дају мало хлеба, за њега самог и за остале старце поодмаклих година, болесне и слабе попут њега самог. Правио је метаније и од свакога тражио благослов – од монаха, искушеника и мирјана – поклоника. Једном је хтео да купи торбу. Међутим, била је много скупа а он није имао новца. Изненада је у углу продавнице угледао обичан џак. „Колико кошта овај џак“, упитао је продавца. „То ништа не кошта. Зашто ти он треба?“ „Носићу га на плећима, уместо торбе“, одговорио је. „Зар се не стидиш да такву ствар носиш на плећима?“ „Због чега бих се стидео? Ја сам гори од тог џака“, простодушно је одговорио отац Енох.
 
***
 
Патријаршија је позвала надареног богослова и јеромонаха Хризостома из Велике Лавре да би га рукоположила за епископа. Претпостављајући смирење високом црквеном звању, он је одговорио: „Не желим да напустим монашку скуфију!“
 
***
 
Пре извесног времена, један угледан странац, иначе православац, посетио је Свету Гору и затражио да се састане са старцем Силуаном. Јеромонах Н. из манастира, члан игуманског савета, рекао је странцу:
„Не разумем зашто Ви, као многоучени богослов, желите да посетите старца Силуана, неписменог сељака. Зар не постоји неко оштроумнији од њега?“
„Да би човек разумео старца Силуана, мора да буде ‘многоучен'“, тужно је одговорио странац.
Тај исти јеромонах Н., несрећник који није био причастан божанском опиту какав је поседовао старац Силуан, рекао је оном посетиоцу:
„Питам се зашто одлазе код њега. Претпостављам да он ништа не чита.“
„Ништа не чита али зато све ради, док други много читају а при том ништа не раде“, одговорио је посетилац.
 
***
 
Упитали су једног простодушног старца – подвижника: „Старче, због чега твоји лимунови дају тако много плодова?“ „Зато што смирујем њихове гране, чедо моје“, одговорио је он.
 
***
 
Познавао сам једног младог послушника који је „имао уста али није испуштао глас“, сагласно мишљењу његовог духовног руководитеља.
 
***
 
Старац Силуан Атонски је говорио:
„Ово је моја омиљена песма: Ускоро ћу умрети и моја несрећна душа сићи ће у ад. Ја ћу патити, и бићу сам у мрачној тамници, где ћу горко плакати. Моја душа ће жудети за Господом и са сузама ћу Га тражити. Како да Га не тражим? Најпре је Он потражио мене и јавио се мени, грешнику… Тај исти Господ учио ме је да треба да будем смирен. ‘Држи свој ум у аду, али немој очајавати.’ Тако се побеђују непријатељи. Међутим, кад свој ум изведем на светлост, помисли добијају велику снагу.“
 
***
 
Један стари подвижник казивао нам је следеће: „Многи савремени оци схватају да су понижења и прекори, које су им упућивали њихови старци, имали за циљ да њихова срца очисте од страсти самоуверености и гордости, како би окусили сладост спасења душе. Иако су многи од њих били неписмени, уздигли су се дотле да су могли да тумаче дела Светог Григорија Богослова. Неки су се, опет, завршивши дневно служење, враћали у своје келије да би се молили и читали. Задобијали су тако дубоко смирење да су себе сматрали најгорима од свих људских бића.“
 
***
 
Кад би оци и браћа пожелели „Добар Рај“ старцу Теофилакту из Новог Скита, он би одговорио: „Рај није штала да би примио животињу каква сам ја!“ Толико је било велико самопрекоревање Светих Отаца!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *