СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
26. СЛОВО О УМИЛЕЊУ И СУЗАМА
 
Незаборавни игуман манастира Дионисијата, архимандрит Гаврило, казивао нам је о монаху Герондију, облагодаћеном великим даром умилења. Овај монах подвизавао се у манастиру Светог Пантелејмона у којем је служио као типикар.[1] И дан и ноћ проводио је у храму, а умилење је било његов стални животни сапутник. У слободно време, седео је у храмовној припрати. Левом руком окретао је бројаницу и тако се молио, док је десном брисао сузе које су текле у потоцима. Брисао их је једним убрусом који је прао у мору.
Пореклом је био из Кидоније у Малој Азији. Једном је одбранио младу хришћанку од неморалног насртаја неког Турчина, којег је том приликом убио. Остало је непознато да ли је то учинио вољно или невољно, док се рвао са њим. Након овог догађаја, провео је педесет година у овом руском манастиру, ћутљив и миран као незлобиво јагње.
Следећи догађај десио се 1911. године. Био је петак, пета седмица Великог Поста. У руском манастиру нашао се искушеник који ће касније постати игуман манастира Дионисијата, Гаврило. Служено је јутарње последовање Великог Канона, које је овде добило вид бдења. У срце тадашњег искушеника неизбрисиво се утиснуло ово тајноводствено збивање. „Гледао сам, као у неком виђењу“, говорио је он, „како старац Герондије брише сузе док поје: ‘Одакле да почнем да оплакујем дела мог несрећног живота?’ Док је појао последњи Богородичан,[2] његово срце је у тој мери било обузето умилењем да је руке испружио према икони Свецарице, с највећом побожношћу посматрајући Њен пречисти лик. Старац је појао уз обиље суза и са истинским синовским осећањем: ‘Пресвета Богородице, надо оних који Те усрдно преклињу, уклони тешки јарам мојих грехова!'“
 
***
 
Тренутак кад је незаборавни старац почео да чита житије преподобне Марије Египћанке, „представљао је јединствен и незабораван призор. Педесет и више старијих монаха који су говорили страним, руским језиком, сабрало се око типикаревог налоња. Неки од њих су клечали а неки, они старији, седели су на поду прекрштених ногу и нетремице слушали, док су им очи биле уперене ка типикаревим уснама. Мислим да нису много тога разумели, али су били обузети типикаревим умилењем и његовим изванредним читањем. И док је настављао своје неисказано дирљиво читање, топлина у старчевом гласу постајала је све изразитија а његово унутрашње, духовно расположење све више се пројављивало… Кад је дошао до оног потресног места на којем је описан разговор старца Зосиме и преподобне Марије, где он каже ‘реци ми, светитељко Божија…’ а она одговара ‘мој авво Зосима…’, овај слатки старац није био у стању да савлада умилење које му је обузело срце. Није више суздржавао јецаје и сузе, и то осећање пренело се на читаву заједницу…“
 
***
 
„Изливањем својих суза наводнио си бесплодну пустињу (Светог Василија и Кармилски врх) и постао луча… оче наш Герасиме…“ И заиста, исихаста Герасим истакао се као луча умне молитве и као опитан подвижник суза. Пуних седамнаест година подвизавао се на Кармилском врху Светог Илије, западно од Керасије, испод Атонског врха. Био је то херојски живот, проведен у непрекидној бици са природним стихијама, са ветровима и са муњама, са кишом и снегом, са хладноћом и са лукавим демонима. Упокојио се кад му је било деведесет година.
 
***
 
Један старац је говорио: „Срце се очишћује уздасима и усрдношћу. Требало би да своју душу погрузимо у сузе. Међутим, један дубок и болан уздах вреди исто колико и две ведрице суза.“
***
 
Постојали су монаси који су у скиту Свете Ане и у киновији сипали уље у кандила. Док су вршили своју свету службу, плакали су кад год би се нашли пред светим иконама.
На Свету Гору дошао је са Кипра. Издвајао се чистотом ума и простотом срца. Био је обдарен сузним молитвама и исихастичким начином живота. Прекидао је обед да би се повукао у своју келију и плакао. Такав је био старац Дионисије из скита Свете Ане.
 
***
 
Очи руског пустињака, оца Тихона, биле су увек препуне суза. Брисао их је једном марамицом, која је стално била мокра и коју је увек држао у руци. Његов епитрахиљ био је готово увек натопљен сузама, а мокар је био и дрвени крст којим је благосиљао. Говорио је да би требало да свакога дана у свом животу перемо Христове ноге својим сузама и да их бришемо својом косом док пред Њим правимо метаније. У својој келији, изливао је потоке суза пред крстом, који је због тога увек био влажан.
Подвизавајући се у пећини Светог Петра, отац Данило Исихаста је током читавих шездесет година свакодневно служио Литургију. Да би што дубље доживео Св. Литургију, обично је служио Литургију Светог Василија Великог. Осећао је такво умилење да није успевао да изговори ни „Молитвама…“, а земља би постала влажна од суза. Непосредно након тога повлачио се у самоћу да не би изгубио осећање умилења.
 
***
 
Подвижник Андреј Посник из скита Свете Ане био је веома снажне грађе. Пореклом је био из Епира. Био је чврст и стамен. Преиспуњен љубављу и ревношћу, хитао је да помогне путницима који су се, ознојени и обремењени тешким товаром, успињали од морске обале ка кириакону (манастирској цркви). У световном погледу био је неписмен, али је поседовао мудрост по Богу, јер је имао божански дар чисте и непрестане молитве. Будући призван од Пресвете Богородице, изливао је непрекидне потоке суза умилења и небеске љубави.
 
***
 
Један брат упитао је седокосог старца који је многе године провео у подвизима: „Колико Вам је година, старче?“
Старац је на то одговорио: „Човекова старост се не рачуна по протеклим годинама него по чистим помислима и по чистом животу.“
Будући дубоко ганут, старац је заплакао, а затим рекао: „Чедо моје, колико су се увећале моје године, толико се умножило моје духовно сиромаштво.“
 
***
 
Слепи старац Леонтије живео је неко време у пећини Светог Симона. Поседовао је дар умне молитве и радосне жалости (жалости по Богу). Одлазио је у једну каливију и тамо непрестано јецао. Што се дуже молио, утолико је више јецао.
 
***
 
„Чедо моје“, саветовао је руски подвижник Тихон, „опери својим сузама ноге Христове, а Христос ће заузврат опрати твоје грехе.“
 
***
 
Кад год би побожним поклоницима показивао свете мошти, а посебно шлем Светог Меркурија уз казивање о његовом мучеништву, очи оца Кодрата пуниле су се сузама. Током божанствене Литургије готово да је сваки пут плакао, особито током Великог входа, кад се говори: „Вас и све православне хришћане да помене Господ Бог у Царству Своме…“
 
***
 
Један старац је говорио: „Прве сузе представљају божанску утеху. Пати и плаче онај ко изговара молитву. Други степен је славословље. Оно је по својој природи другачије. Прве сузе надвладавају тело, док друге и души и телу дају све што им је потребно. Тад се појављују радост и славословље. У томе се види разлика.“
 
***
 
„Зашто плачете док ми певамо, оче Филарете? Посматрали смо вас већ неко време. Реците нам шта је томе узрок“ упитали су каруљског пустињака отац Данило из братства Данијелита и отац Тома из братства Томита.
„Оче Данило, кад чујем да певате, моја душа се понекад радује. Тада се осећам као да слушам ангеле и мој ум се узноси на небо а моје очи пуне се сузама. Понекад пак плачем јер не могу да певам са вама, јер нисам у стању да и ја прослављам Име Господње. Тад размишљам о својој грешности и кажем: ‘Питам се хоћу ли бити међу овим ангелима на Небесима или ћу бити вечно разлучен од њих?’ Такве помисли не удаљују се од мог срца и ја прослављам нашег Господа, благодарим Му и преклињем Га.“
 
***
 
Познавали смо незаборавног старца Нифона Констамонитског, који се упокојио кад му је било осамдесет година. У киновији је био одговоран за четири или пет послушања. У том човеку није постојало ни гунђање, ни јадиковање, ни раздражљивост, ни гнев, ни јарост. Увек је био ревностан, благе нарави, радостан, озбиљан, ћутљив, неуморан, преиспуњен љубављу и благонаклоношћу према свима. „Никада никога није разочарао.“ Свакога је волео и сви су га волели. Поред свих осталих благодатних дарова, поседовао је и дарове умилења и суза. Увек је био уплакан.
 
***
 
У Каруљи је живео један подвижник који је сваке ноћи јецао у својој испосници.
 
***
 
Догодило се да је Свети Силуан једном приликом упознао неког подвижника који је поседовао дар умилења и свакодневно изливао потоке суза, размишљајући о страдањима и распећу Господњем.
„Да ли је добро да се молимо за мртве“, упитао га је светитељ.
Подвижник је уздахнуо и одговорио: „Кад бих само био у могућности да сваку душу изведем из ада! Тада бих се успокојио и радовала би се душа моја“, рекао је и начинио покрет руком као да сакупља класје, а затим почео да јеца.
 
***
 
Мој незаборавни старац казивао ми је следеће: „У то време чинио сам прве кораке у свом монашком животу. Била ми је неопходна свакодневна подршка. Моја келија била је непосредно уз келију мог старца. Често се догађало да након вечерње службе старац нешто чита. Позивао ме сваки пут кад би наишао на неки одломак који би ми могао користити. Сећам се једног таквог случаја. Кад ме позвао, затекао сам га како чита. Мало сам стајао, а онда ми је рекао да седнем.
‘Сад ћемо, дакле, читати један прекрасан одломак из житија Светог Андреја, Христа ради јуродивог. Светитељ овде описује како је видео Рај. Једне зимске ноћи, кад је био прекривен снегом, био је духовно узнесен из овог света и однет у област Светлости. У овом одломку светитељ настоји да људским речима опише оно што је неописиво, користећи овоземаљски живот да би нам створио слику оног будућег.’
Старац је толико био дирнут овим описом да је сваког тренутка прекидао читање, затварао књигу, накратко заћутао и истовремено обрисао сузе говорећи:
‘Помисли, чедо моје, какве нас ствари очекују! Оно што око не виде и што ухо не чу и што у људско срце не дође…'“
 
***
 
Свети Силуан често се молио на следећи начин: „Господе, подари ми сузе да би моја душа даноноћно плакала због љубави према браћи!“
 
***
 
Једном приликом, мој незаборавни старац посетио је оца Теодора, брата Јеротеја Кавсокаливијског. Познавао сам оца Теодора, проигумана манастира Григоријата. Био је то приступачан, слаткоречив и благонаклон киновит.
„У вашим келијама, старче, осећа се дух подвижништва и умилења“, рекао је мој старац.
„У тим келијама су, чедо моје, некада живели одважни и свети монаси. Ту се сада настанио један грешник и нехајник. Чиме ћу се оправдати на будућем Суду“, одговорио је и бризнуо у плач и јецаје.
 
***
 
Један старац је рекао: „Кад се помешају са знојем, сузе монаха значе очишћење за душу.“
Кад је душа распламсана љубављу, вером и покајањем, онда се након молитве на бројаници и речи „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ појављују сузе умилења. То сам видео и на делу. Кад сам се са једним младим монахом молио на бројаници, његова душа се испунила таквим умилењем да више није био у стању да настави молитву.
 
***
 
На Светој Гори живео је и старац Евгеније, облагодаћен посебним даром умилења. Најпре се подвизавао у ватопедском скиту, а затим је прешао у сам манастир Ватопед.
„Слично блудном сину, и ја вапим: Оче, сагреших Ти. Ударам се у груди да би ми се Господ смиловао и да бих се опет обукао у првобитне одежде“, говорио је он, а затим почео да плаче.
 
***
 
Пре неколико година упознао сам простодушног монаха Козму из манастира Григоријата. Шездесет година живео је као киновит, преиспуњен вером, подвигом и умилењем. Он нам је говорио:
„Еванђеље је Сам Христос… Сила. Ђаво га се много плаши. (Овај старац је непрестано изучавао Еванђеље и стално га је носио са собом, у једној врећици која му је висила око врата). У последње време ђаво ме много обеспокојава. Говори ми да скочим са стене, да одбацим Еванђеље, прави буку, итд. Зар сатана није безуман? Према Апокалипси, наш Христос ће нам показати још више мученика докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они (Отк 6, и). У Новом Завету највише сам изучавао Еванђеље Светог Јована Богослова. Једном сам током вечерње службе накратко заспао. Нашао сам се на неком пространству које је подсећало на море. Жбунови препуни цвећа прекрасног мириса. Тај мирис ме оборио! Притрчала су нека дечица (ангели Божији) да би ме усправила. ‘Пођимо сад да прославимо Бога!’ Повели су ме у велелепан храм, преиспуњен страшном славом и заслепљујућом светлошћу коју нисам могао да поднесем, и пао сам доле…“
Како је ово приповедање одмицало, често је бивало прекидано радосним јецајима и умилењем…
 
***
 
Заједно са мојим незаборавним старцем и још једним братом, године 1970. посетио сам манастир Светог Павла. Болничар у том манастиру био је један старчић.
„Прочитао сам многе књиге из наше библиотеке“, рекао је он.
„Шта сад очекујеш, оче? О чему размишљаш“, упитали смо га ми.
„Размишљам о љубави Божијој. О томе како је Он сишао с Небеса и ради нашег спасења постао Човек“, простодушно је одговорио и бризнуо у плач…
 
***
 
Један старац је рекао: „Прве сузе покајања замарају. Друге сузе су сузе созерцања. Богочежњиве сузе (сузе љубави Божије) ни најмање не замарају него, напротив, радују срце.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Монах који надзире редослед и правилност богослужења (прим. изд.).
  2. Тропар посвећен Богородици (прим. изд.).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *