СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
39. СЛОВО О БЛАЖЕНОМ ЈУРОДСТВУ ХРИСТА РАДИ И О НАЈВЕЋЕМ СМИРЕЊУ КОЈЕ СЕ ИЗ ЊЕГА РАЂА, И КОЈЕ СА СОБОМ ДОНОСИ ДУХ БОЖИЈИ И НЕБЕСКУ БЛАГОДАТ
 
Христа ради јуродиви, мудри по Богу и безумни у очима света, изнутра су били свети а споља су деловали као неуравнотежени. Користећи свету притворност и освећену глуму, успевали су да понизе „мрске“ маске и да презру људски „его“, одакле потиче свако зло. Овим светим методом поразили су самољубље и задали тежак ударац славољубљу и свакој световној извештачености и разметљивости.
Било је много таквих на Светој Гори. Непознатих нама, али познатих Богу. Невидљивих за људе, али видљивих за ангеле.
Преподобни Максим Кавсокаливит дошао је у светогорску пустињу 1320. године. Било је то уистину пусто место.
Будући да Свети Максим није желео да покаже своју врлину – сагласно речима помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт 6, 6) – користио је свети метод безумности који, посредством добровољног самопонижења, води највећем смирењу, бестрашћу и светости.
Док се Свети Максим подвизавао у умној молитви и узносио до најузвишенијег созерцања, спаљивао је своју каливију од прућа, а затим градио другу да би и њу спалио. Због тога су га и прозвали „Кавсокаливит“,[1] а ову област Кавсокаливија. Многи су, не познавајући овог човека, говорили да је умоболан и прелешћен.
Поред тога што се подвизавао у јуродивости Христа ради, одликовао се и потпуном нестјажатељношћу. Он апсолутно ништа није поседовао: ни оруђе, ни одећу, па чак ни једну једину иглу. Живео је као птица небеска, у апсолутној безбрижности и преданости Господу Богу.
 
***
 
Кесарије Дапонте приповеда нам о Христа ради јуродивом монаху Фотију, који се упокојио 1768. године:
„Фотије је био убог, бескућник и босоног. Имао је само једну мантију. Претварао се да је љутит, чинио је безумне ствари. Одсецао је косу и браду, носио венце од лишћа и цвећа, опасивао се рогозом. Имао је дрвени мач и дрвени чекић. Међутим, говорио је разборито и пророчки. Израђивао је дрвене кашике и продавао их веома јефтино. Ако би неко давао више новца, није прихватао. Често је живео од милостиње других. Живео је у стаблу једног великог платана.
Непрестано се молио и изговарао „Богородице Дјево“.
Упитали су га да ли је некад видео Пресвету Богородицу и он је без оклевања одговорио: „Често… видео сам Портаитису…“, иако никада није био у манастиру у којем се налази Портаитиса.“
 
***
 
Преподобни Сава, Христа ради јуродиви, поистовећује се с подвижником, Светим Евдокимом, из манастира Ватопеда. Живео је равноангелским и бестелесним животом.
У пустињи се хранио травама, а у градовима и селима оним што би му дали као милостињу. Није имао чак ни каливију, ни постељу, ни одећу, ни пријатеље, ни познанике… Ишао је потпуно наг, изузев што је једном крпом покривао срамне делове тела. Живео је сагласно апостолским речима: Ми луди Христа ради… до овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се… постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас (1 Кор 4,10, 11, 13).
Једном приликом отишао је у неки град на Кипру. Наг, безуман, залутао. Једна жена је узвикнула: „Како лепо тело има овај човек!“ Да би, с једне стране, уклонио жељу за насладом, а са друге, уразумио жену да се не диви испразним и телесним стварима, светитељ је скочио у резервоар препун нечистоће, црва и блата. Кад је изашао одатле, био је сасвим црн и прекривен прљавштином.
Овај догађај је потресао многе, а највише ону жену која се искрено и са сузама покајала.
 
***
 
Дионисије, Христа ради јуродиви (1814-1880) из Кавсокаливијског скита, једном приликом, на Велики Петак, тајно се молио у тами, недалеко од црквеног портала. Мислио је да га ту нико не види. У потпуности се предао молитви у иступљењу ума. Чинило се да је невештаствен.
Кад су неки од отаца то видели и схватили, међусобно су говорили: „Видите ли јуродивог?“ „Видимо! Гледајте где се он сад налази!“
Само они који су били побожни могли су да разумеју на какву се висину узнело његово срце, усходећи лествицом најслађе, умне молитве.
Кад је дошао себи и схватио да су га други видели, поново је почео да се претвара као да је безуман, како би други помислили да је нервно растројен.
Таква је уистину била намера Дионисија, Христа ради јуродивог. Хтео је да пред свима сакрије своју врлину. Само је неколицини отварао своје срце и говорио о разним духовним питањима. Већина монаха и мирјана сматрала га је заосталим и безумним.
 
***
 
Духовник, отац Симеон, био је наследник великог подвижника Хаџи-Георгија. Пореклом је био из области која се налази у близини Спарте. Након што се расула Хаџи-Георгијева заједница, отац Симеон је одлучио да се настани у келији Пресвете Тројице при манастиру Ивирону, изнад Кареје. Једно време је радио као учитељ грчког језика код монаха из руске келије Светог Стефана.
Убрзо потом вратио се у постојбину, где је служио као духовник и парохијски свештеник. Међутим, чежња за безмолвијем и јуродивошћу Христа ради прогонила је његово срце. Повукао се у једну пећину изван свог села и читаве те зиме хранио се искључиво биљем које је сакупио и осушио током претходног лета. Није јео хлеб. Поврх свега, претварао се да је нем и ни са ким није разговарао. Неки су знали да је врлински човек и да се непрестано моли, док су други сматрали да је безумник. Он је, међутим, добро знао шта чини. Умро је сам и непознат. За њега је знао само Отац Небески који види тајно а узвраћа јавно (в. Мт 6,6), тако да је овом врлинском подвижнику молчанија и јуродивости узвратио венцима славе.
 
***
 
Један од таквих, Христа ради јуродивих, био је и Теофилакт Кавсокаливијски. О њему ми је казивао незаборавни старац Михаило. Он га је познавао и одлазио је код њега у пећину Светог Нифона. Једино је тамо старац Теофилакт скидао копрену јуродивости и они би говорили о умној молитви, очишћењу од страсти, итд. Кад је одлазио у скит, старац Т. се претварао да је глувонем. Премазао би лице угљем и лутао тамо-амо као неки безумник и душевни болесник.
У монашки чин пострижен је 1896. године. У пећину Светог Нифона отишао је 1924. године и ту се подвизавао четири лета, хранећи се једино двопеком и водом. Бавио се дрворезбарством као својим рукоделијем. Резбарио је кашике, чешљеве, привеске и сл. Оно што би зарадио продајући ове предмете давао је као милостињу. Био је савршено нестјажатељан. Старцу Михаилу из Кавсокаливије казивао је о многим виђењима, а старац Михаило је о томе с умилењем и дивљењем казивао нама.
 
***
 
Монахиње манастира Пресвете Богородице у Дамасти, као и њихова игуманија, уважена монахиња Касијана, казивале су нам о уистину чудесном животу старца Илариона из скита Свете Ане. Старац је у овом скиту тридесет година живео као послушник. Након тога био је игуман манастира Светог Стефана на Метеорима и свештеник манастира Светог Георгија у Малесини. Упокојио се 1962. године у манастиру у Дамасти, где је седам година служио као свештеник. Овај блажени подвижник, чији узвишени, светогорски и подвижнички начин живота није претрпео никакву промену, живео је у свету а опет се подвизавао у свим врлинама, укључујући потпуно сиромаштво (његова једина имовина биле су једна торба, кашика, виљушка, нож, чаша, џезва и глинени лонац), бескрајно милосрђе (није задржавао ни једну једину драхму, јер је стално и у тајности давао милостињу сиромасима) и највећу врлину јуродивости Христа ради.
Да би оптеретио тело, на плећима је увек носио своју врећу напуњену камењем, сагласно апостолским речима: Изнуравам тијело своје и савлађујем. (1 Кор 9,27).
Издржавао је самога себе и никоме није допуштао да се брине о њему. Кувао је једном недељно, а храну је узимао тек пошто би прошла два дана.
Једном је нека монахиња из најбољих намера и желећи да служи старцу, опрала и испеглала његову одећу. Кад је видео да је одећа чиста и уредна, бацио ју је на земљу и изгазио, смејући се и говорећи самоме себи: „Иларије, мазго, обуци је сад кад је чиста и испеглана!“ Видевши га једном како иде путем, неки генерал га је примио у своја кола. Међутим, старац уопште није разговарао с њим нити је испољио било какву љубазност.
Кад је остарио и разболео се, није посетио лекара. У миру се упокојио, непрестано изговарајући молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Имао је многа и различита виђења.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Паликућа“, дословно: „онај који спаљује каливије, тј. колибе“ (прим. прев.).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *