СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
34. СЛОВО О ДУХОВНОМ ОЧИНСТВУ, О ТОМЕ КОЛИКО ЈЕ ПОТРЕБНО ПОСРЕДОВАЊЕ ДУХОВНОГ ОЦА И РУКОВОДИТЕЉА И О ТОМЕ КОЛИКО ЈЕ БЕЗБЕДАН ИСТИНСКИ ПОСЛУШНИК
 
Заштита духовног оца обезбеђује послушнику велику и непроцењиву сигурност пред сваком опасношћу, телесном или духовном, пред људима или демонима, у овом животу као у и часу кад послушник предаје душу и прелази у будући живот.
Један послушник живео је у каливији Светог Јована Хризостома, у скиту Светог Пантелејмона при манастиру Кутлумушу. Био је игуманов нећак и из тог разлога често је изазивао свађе и размирице у скиту. Једном приликом тешко се разболео. Док је умирао, никако није могао да се смири. Био је узнемирен и налазио се у неописивој пометњи и растројству. Духовници су читали молитве за разлучење душе од тела, али ништа није помогло. Пометња и агонија само су се увећавале. Позвали су његовог старца Хризостома, који је ставио руку на послушникову главу и рекао:
„Чедо моје Јоване, упокоји се и ја ћу твоје бреме преузети на себе.“ Осим тога, обећао је да ће сиромашним подвижницима поделити милостињу за бдења и молитве на бројаницама, као и да ће у његово име затражити опроштај од свих које је увредио.
Тек што је старац ставио руку на његову главу и изговорио ове речи, послушник се потпуно умирио и спокојно предао душу.
 
***
 
У керасијској келији Светог Јована Богослова живео је и грчко-руски јеромонах Акакије, који је имао двојицу послушника, Аверкија и Прохора.
Једном приликом отишли су на врх Свете Горе и провели ноћ у катизми Пресвете Богородице, месту где се Пресвета Богородица јавила преподобном Максиму Кавсокаливиту. Иако му је његов старац заповедио да не иде, отац Аверкије је отишао да преноћи у усамљеној келији и за собом закључао врата. Током ноћи, напали су га демони. Појавио се демонски дух и почео бесомучно да га удара. Монах је почео да запомаже. Дотрчао је његов старац, узео крст и сатворио молитву, али демон није отишао. Отац Аверкије није могао да устане и да отвори врата. Тад је отац Акакије ушао кроз прозор и рекао нечистом духу:
„С којим правом нападаш мог послушника?“ Чим је то изговорио, демон је ишчезао. Отац Аверкије је био слободан и умирио се. Овај догађај, с једне стране, открива духовно превасходство старца, а са друге, опасност која прети кад послушник извршава своју вољу и кад је непокоран.
 
***
 
Незаборавног оца Саву Духовника називали су „Новим Хризостомом (Златоустим)“. Читавих двадесет година живео је поред свог старца, Илариона Ивиронског, а после његове смрти подвизавао се у каливији Васкрсења Господњег у Малом скиту Свете Ане.
Упокојио се 1908. године, након што је поживео осамдесет година. Одликовао се даром утехе, мудрим руковођењем душа, умећем расуђивања, приступачношћу, умилношћу, кротошћу и љубављу. Непрестано је исповедао. Исцељивао је ђавоимане.
Свакога је примао и у било које доба дана. Спавао је свега три или четири часа дневно. Увече би се сат или два бавио кореспонденцијом. Требало је да прочита безбројна писма која је добијао и да на свако од њих одговори.
Сматра се последњим од духоносних људи прошлог поколења.
Његова врлина расуђивања постала је пословична. Причестио је једног лекара који је пре исповести водио грешан живот. Том приликом је рекао:
„У овом стању може те исцелити једино Божанствено Причешће.“
Користио је вештину да и самога себе представи као истог онаквог грешника какав је онај што се исповеда, да би га на тај начин охрабрио и да би успео да свакоме приступи на посебан начин, односно да би покајника ослободио стида и оклевања.
Током турске окупације појавили су се извесни проблеми између Турака и манастира Кутлумуша. Турци су постали толико срдити да су помишљали да поруше манастир.
Оци су запитали оца Саву шта да раде.
„Ставите на манастирске двери енглески грб, а на сваки пирг (кулу) енглеску заставу“, одговорио им је он.
Турци су шкргутали зубима, али нису желели да зарате с Енглезима.
 
***
 
Оца Григорија Духовника, строгог поштоваоца светих канона, називали су „другим Василијем Великим“.
Незаборавни епископ арголидски Јеротеј написао је о њему следеће: „Видео сам новог Василија Великог, којега красе исте оне душевне врлине какве су красиле и оног претходног, и који страда од исте болести.“ Упокојио се 1899. године, кад му је било седамдесет пет лета. Код њега се исповедао онај велики и смирени патријарх, као и многи други архијереји који су долазили да посете светоимену Гору. Патријарха је његов духовни отац угостио са три смокве на глиненом тањиру и чашом кишнице.
 
***
 
Отац Серафим, духовник из скита Свете Ане био је несреброљубив, незлобив, дуготрпељив, милостив и увек спреман да опрости. Утешио је многе душе, како на Светој Гори тако и изван ње, у Солунској, Касандријској и Јерисоској митрополији.
 
***
 
У Кавсокаливији, у каливији Ваведења Пресвете Богородице, живео је и старац по имену Григорије (Каротос). Имао је једног послушника који је, пре него што ће испустити душу, рекао свом поштованом старцу:
„Старче, дошли су демони и траже моју душу јер тих и тих дана нисам извршио своје правило.“
Нека оду“, рекао је старац, „јер ћу ја исправити твоје пропусте.“
Послушник се задовољно насмешио и у миру предао душу.
 
***
 
Један старац каже: Током божанствене и свете исповести не суди се само оном који се исповеда него се суди и исповеднику. Стари исповедници (духовници) су били делатни. Нису судили на основу тежине преступа него на основу намере. Нису били у тој мери усредсређени на оно што слушају него на то како ће се опходити према души покајника.“
 
***
 
Један мудри духовник је рекао: „Даћемо епитимију, али ћемо исто тако и утешити душу.“
 
***
 
Духовни отац великог посника Хаџи-Георгија био је чудесни јеромонах Неофит (Караманлис) (1756-1860). У Кареју је прешао 1848. године, након што се током дужег периода подвизавао у кавсокаливијској и керасијској пустињи. Његова келија, названа „Свети Николај“ (Капрули), припадала је манастиру Симонопетра. Био је духовник пет манастира и свих архијереја који су у то време боравили на Светој Гори.
Своју смрт је предвидео четрдесет дана унапред. Сам је ископао свој гроб и прочитао Еванђеље и Псалтир.
Причестио се Светим Тајнама, дао благослов својим послушницима, прекрстио се и у миру предао душу Господу.
 
***
 
Између осталог што је сабрано у животопису незаборавног оца Кодрата Каракалског, помиње се и да је знаменити духовни пастир поседовао благодатни дар састрадања са покајницима који су се исповедали, да је плакао због њих и да је заједно са њима извршавао правило (епитимију) које би им наложио.
 
***
 
Оци односе преминулог брата на скитско гробље, где овај, посредством свог духовника, тражи опроштај од браће уколико је некога од њих ражалостио. Кад је отац Мина отишао из овог привременог живота, није се нашао ниједан брат који би рекао да га је (отац Мина) некад ражалостио. Напротив, сви су потврдили да отац Мина, иако често веома исцрпљен, никада није одбио да, материјално или духовно, помогне ономе коме је то било потребно!
Живела су овде и два брата међу којима је често долазило до свађе, јер је један од њих, по имену Зосима, често тражио нешто новца од оног другог говорећи да му овај то дугује. Други брат је говорио да му ништа не дугује, тако да су се стално препирали. Кад је отац Мина чуо за то, рекао је свом послушнику:
„О, блажени Онуфрије, они се свађају! Морам наћи нешто новца и дати га ономе што га тражи како би та препирка већ једном престала!“
Старац је, дакле, узео нешто новца који је имао и отишао код о. Зосиме говорећи: „Оче Зосима, ево ти новца који ми је дао отац…, јер га дугује теби. Међутим, то мора остати тајна, јер знаш да сам ја духовник.“
Тако се окончала препирка између ова два брата!
Кад се отац Мина преселио из овог света, остали су хвалили његове врлине а отац Зосима је рекао да му је старац потајно вратио дуг у име брата с којим се свађао. Кад је то чуо онај брат, узвикнуо је:
„Не, оче Зосима, ја му никад нисам дао тај новац!“ Сви оци који су то чули, и млађи и старији, једнодушно су се сложили да се отац Мина, будући уистину украшен великим врлинама, из привременог преселио у вечно, и прославили су Бога.
 
***
 
У својој епохи, највољенији од свих био је духовник Гаврило из скита Свете Ане, из каливије Ваведења Пресвете Богородице. Позивали су га у Константинопољску патријаршију, али је он већ био толико стар да није могао да се креће. Био је то старац над старцима. Упокојио се 1959. године, кад му је било осамдесет лета.
 
***
 
Уважени јеромонах Акакије, један од Пахомијеваца, казивао ми је о благословеном духовнику и исповеднику, оцу Доротеју, обдареном расуђивањем. Духовни отац Доротеј живео је у скиту манастира Кутлумуша. Уз њега су била и двојица послушника. Свети манастир Есфигмен позивао га је да буде њихов игуман али је он то скрушено одбио, јер није желео да напусти духовну борбу.
Током десет година служио је као свештеник у Протату, да би затим служио као типикар, најбољи којег је Протат икад имао. Код њега се исповедао архиепископ кипарски Леонтије. Из разлога које само Господ зна, последње године живота провео је у испосници (исихастириону, молчаници) Светог Јована Богослова у атинском округу Папагос. Он је у тој мери био обдарен духовним очинством и утешитељским дејствовањем на душе које су му долазиле да је постао њихов најбољи пастир, најопитнији лекар и исцелитељ, њихова истинска духовна оаза како у атинској области, тако и у пустињи. Људи који су се код њега исповедали и који су долазили по духовни савет сатима су чекали у реду да би се с њим сусрели. Пред крај живота је ослепео, али је у његовом случају губитак спољашње светлости увећао унутрашња, духовна и умна виђења.
 
***
 
Ово нам је приповедао незаборавни старац X. из скита Свете Ане:
„Огласила су се црквена звона. Изашао сам напоље и видео старца Онуфрија како плаче:
‘Шта се десило, старче? Зашто звоне звона’, са зебњом сам упитао.
‘Наш духовник, отац Игњатије, окончао је свој пут’, био је његов одговор. Кад сам то чуо, готово да сам се онесвестио од превеликог бола.
Старац Онуфрије је одмах пошао у каливију Пресвете Тројице и казао ми следеће:
‘Од сада ће нам, блажени, бити изузетно тешко да нађемо духовника који истовремено познаје и делање и созерцање. Како ми је рекао блажени старац, отац Мина, доћи ће време кад ће монаси говорити: Исповедајте се Господу, јер је добар, јер је до века милост Његова (Пс 117,1). А шта да кажемо за оно, о чему говори Свето Писмо: Питај оца својега и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти (Понз 32,7).
‘Шта да чинимо сад, кад се упокојио наш духовник’, поново сам га упитао.
‘Зашто мене питаш, блажени? Да ли још увек постоје духовници који би, као отац Игњатије, следили предање овог светог места? Отац Игњатије је у младалачком узрасту дошао из Сереса. Све што је имао у својој отаџбини оставио је сиромашнима и овамо дошао босоног, носећи само штап у руци. Отишао је у Катунакију, код старца Неофита, и није подизао очи чак ни зато да би видео где је хлеб, со или нешто слично. Видео је само стару бројаницу од три стотине чворова, Подвижничка слова авве Исаака Сиријског, плесниви двопек, Четворојеванђеље, Псалтир и Помјаник.
Кад би видео ове ствари, узимао их је и целивао. Без оклевања се потчинио старцу Неофиту. Није размишљао има ли хлеба или воде. Био је благодаран једино Пресветој Богородици што га је предала у руке тако великог подвижника. У потпуном ћутању, непрестаној молитви и сузама које су непрекидно текле. У Катунакији није постојала црква. Кад је требало да се причесте, одлазили су или у Мали скит Свете Ане или у Велики скит. За монаха је пострижен уз манастирско допуштење. Кад су остали оци видели његове врлине, позвали су га у Велику Лавру да га рукоположе за свештеника, и то не само да служи него да буде и духовник. У то време имао је само двадесет и шест година. Сви катунакијски оци – исихасти могли су да виде да он није обичан човек него натчовек! Био је толико послушан да је пред својим старцем чинио метаније чак и кад су у питању биле телесне потребе. Старац га је, са своје стране, често босоногог и по снегу слао у Кареју а он то никад није одбио. Код њега су долазили и исповедали се и Срби, и Руси, и Бугари, и Румуни, јер је живео уистину преподобним животом.“‘
***
 
Слепи Михаило из цркве Светих Архангела (метох каливије Ваведења Пресвете Богородице, у скиту Свете Ане) био је изврстан духовни руководитељ и исповедник. Метох се налазио у предграђу Атине које се зове Неа Хелвеција (Нова Швајцарска). Безбројне душе су долазиле да бреме својих грехова положе пред опитног саветника и оца, обдареног расуђивањем, и да утоле своју жеђ на бистром, свежем источнику православног предања, учења и богослужења које су могли пронаћи у духовној луци овог слепог исповедника. Келија оца Михаила, слепог Светогорца, постала је оаза православног поветарца и росе, особито у време кад је под туђинским утицајем баварског краља Отоа и његових наследника у грчкој престоници преовлађивао рационалистички протестантски дух.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *