СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
44. СЛОВО О ТРПЉЕЊУ У ПРОБАМА, О ИСКУШЕЊИМА И БОРБИ ПРОТИВ ЊИХ
 
Ово нам је казивао побожни монах Симеон из манастира Симонопетра:
„Познавао сам старце као што су били Антим и Дамјан који, кад би се разболели, нису одлазили код лекара.“
 
***
 
Игуман манастира Симонопетра, јеромонах Харалампије, увек је спавао у једној столици. Био је непоколебиви стуб светих манастирских богослужења.
 
***
 
Старци су говорили: „Монах – почетник треба да поседује ревност и одушевљење велике као сам Атос да би на крају (ревност и одушевљење) били велики као јаје или као зрно грашка.“
 
***
 
Неки млади монах отишао је код авве Зосима у Каруљу и рекао:
„Оче, имам искушења.“
„Чедо моје“, одговорио му је он, „искушења су свуда око нас. Искушење је присутно кад једеш, а присутно је и кад спаваш. Сети се шта је речено у Старечнику (Герондикону): ‘Уклоните искушења и нико се неће спасти.'“ Младог подвижника утешиле су ове речи.
Један подвижник живео је седамнаест година на планинском врху, изложен сунцу и громовима.
Други подвижник пуних четрдесет година није легао у постељу. Спавао је врло мало, и то за столом или на столици. Док је читао, потрошио је више петролеја за лампу него што је попио воде. Имао је способност да види људско срце као да је отворена књига.
 
***
 
Српски подвижник Георгије, који се упокојио услед тровања печуркама, био је један од поштовања достојних исихаста који су се последњих година појавили на Светој Гори.
Нестјажатељан, затворен, дубоко трезвеноуман отац, чији је подвижнички, монашки живот био укрепљен созерцањима. Познавао је мог старца, тако да смо га често посећивали. Живео је на древни монашки начин, на једном исихастичком месту изнад Русика (манастира Светог Пантелејмона). Истицао се неупоредивом љубављу према Богу и умном молитвом.
 
***
 
„Трпљење се задобија, оно се не купује“, рекао је један подвижник.
 
***
 
Један старац је рекао: „Духовни живот захтева трпљење, постојано трпљење, јер човек из дана у дан страда због преображаја и промена.“
 
***
 
У пустињи Светог Василија живео је један отшелник, простодушни подвижник по имену Херувим. Проигуман манастира Светог Павла сусрео се с њим и он нам је испричао следеће:
„Дао сам му оку и по двопека, јер није желео ништа друго.
‘Колико си корака начинио, толико ангела нека те чува. Нека Бог опрости’, обично ми је говорио.
Једном приликом снажан јужни ветар одувао је танак кров с његове каливије и одбацио га чак до кириакона. Седео је у једном углу и трпељиво и са дечјом простодушношћу ми рекао: ‘Ветар је однео мој кров и не знам где се он налази.’
Најзад га је поново приковао, јер је познавао столарски занат. Био је висок, али је увек корачао погрбљено и изговарајући молитву.“
 
***
 
У пећини Светог Петра Атонског живели су старац Хризостом и монах Сергије.
Сергије се борио са сатаном, који је желео да он напусти подвижничку арену и да се одрекне борбе. Једном приликом је овај монах посетио неког старца у Кареји, који се с неупоредивим самопожртвовањем и трпљењем бринуо о четири престарела монаха.
„Како можеш сам да останеш на овом месту?“, упитао га је Сергије.
„И мене је ђаво наговарао да одем. Знаш ли шта ме задржало“, упитао је храбри старац. „Дођи, показаћу ти моје благо.“
„Где је твоје благо? Ја ништа не видим!“
Одвео га је у једну одају у којој су се налазиле старе ципеле са пуно рупа, стара мантија, старчева и његова скуфија – символи неизмерних борби и жртава…
„Ово је моје благо! Реци ми како бих могао да га напустим?“
Од ових немих драгоцености и учитеља отац Сергије је научио више него од свих других поука…
 
***
 
Духовни отац и старац великог посника Хаџи-Георгија одговорио је следеће једном владики, који је тражио да му се овај придружи у његовој митрополији:
„Три стотине демона покушавало је да ме одведе са Свете Горе и нису у томе успели. Зар мислиш да ћеш ти то моћи да учиниш, господару?“
 
***
 
Један старац је говорио: „Данашњи монаси спасавају се једино благодарећи искушењима, јер врлина више не постоји. Они који издрже пробу искушења наћи ће се покрај древних отаца који су се много трудили. Довољно је ако издрже искушење, јер је трпљење без гунђања једнако молитви. Ђаво нас не искушава онолико колико би он то хтео него онолико колико му то Бог допушта. Непријатељ покушава да постављањем замки отупи човекову свест, да у њега удахне безнађе и очајање или да узрокује разметање и хвалисање непостојећом светошћу. Постоји читаво мноштво његових лукавстава и превара. Оне који желе да се спасу напада као бесан пас. Ја сам му рекао: ‘Ђаволе, чини ми шта год хоћеш! Ни у чему нећеш успети. Имам духовног руководитеља и причешћујем се Светим Тајнама. Шта ту могу да учине твоја лукавства?“‘
Старац је на то додао: „Колико ми је искушења послао непријатељ и колико је било његових замки! Стекао сам опит и био на многим местима, да бих најзад одлучио да останем овде, знајући да се од искушења нигде не може побећи. Уколико желиш да те непријатељ не напада, довољно је да једеш, пијеш, спаваш и чиниш све што хоћеш. Ђаво те тада неће узнемиравати ни искушењима ни недаћама. Он је сличан псу. Не узнемиравај демона и он ће бити миран. Међутим, уколико га узнемираваш, он се баца на тебе и уједа те. Требало би да имаш опитног духовног саветника којег ћеш поштовати, јер се у поштовању садржи и смирење.“
 
***
 
Један старац је рекао: „Кад год пловиш, мораш бити спреман. Чак и ако око себе видиш спокој, мораш бити спреман да се суочиш с буром проба и искушења. Искушења често имају за циљ да нас доведу до бољег (духовног) стања. Поред тога, тајинствени су путеви Божији.“
 
***
 
Отац Г., духовник, рекао је следеће: „Трпељиви монаси у киновијама који не гунђају бивају удостојени веће благодати него подвижници.“
„Старче, провео сам већ толико година на Светој Гори, па опет нисам имао никакво виђење, јављање или духовно откровење“ рекао је свом старцу, оцу Јоакиму, руски јеромонах Софроније који сад борави у Енглеској, где је основао манастир и написао житије Светог Силуана.
Старац Јоаким му је на то одговорио:
„Ко ти је, ако не Бог, подарио стрпљење да останеш на Светој Гори, а посебно у страшној Каруљи? Зар би без благодати Божије могао да останеш? Не тражи веће чудо од овога нити прижељкуј узвишенији благодатни дар него што је тај!“
 
***
 
Старац Н. је читаве две године лежао непокретан у болници манастира Велике Лавре. Током читавог тог периода нико од отаца или браће није га чуо да каже „ах“ или „ох“. Из његових подвижничких уста излазиле су само речи благодарења и прослављања Свемилосрдног Бога. Увек је био блажен и радостан.
 
***
 
Један стари монах је рекао: „Болест је посета Божија. Болест је највећи дар Божији. Једино што човек може да понуди Богу јесте бол.“
 
***
 
Отац Ј. је стално патио од разних болести. Стрпљиво је подносио такво стање и радосно говорио: „Патим, али не тражим исцелење. Често се обраћам Господу: ‘Не тражим да ме исцелиш него да ми подариш трпљење. Ако једног дана будем од Тебе тражио да ме исцелиш, то ће значити да нисам при чистој свести.'“ Овај духовни човек је чак и на самртној постељи говорио да ће издржати. Мирјани, међутим, имају другачију логику.
 
***
 
Један пустињак је говорио: „Монах је онај ко пред невидљивим Богом стално стоји као да је (Бог) видљив.“
Други пут је рекао: „Господ ће доћи да нас посети само онда кад немамо људску утеху или кад се по слободној вољи подвизавамо, или кад и противно својој вољи подносимо искушења и болести.“
 
***
 
Старац Максим Керасиот (живео је најпре у Керасији, а затим у скиту Свете Ане) о којем неки нису имали добро мишљење јер је причао шале и задиркивао остале, разболео се од карцинома. На крају је трпељиво подносио болове, дубоко се покајао и упокојио се смрћу мученика.
 
***
 
„Како је могуће да онај праведни Јов, који није сагрешио онолико колико сам ја, буде трпељив толико година“, упитао је монах Николај из Новог Скита који је боловао од неизлечиве болести. Његова утроба, абдомен и бедра били су препуни црва. Никоме није говорио о томе. Патио је у самоћи, желећи да види колико ће издржати. Тек кад је болест постала неподношљива и кад су покушали да га очисте, црве су видели и остали. Пуне три године мучио се и молио и, пре него што ће окончати овај привремени живот, позвао је све скитске оце и рекао им: „Оци и браћо, опростите ми да би нам и Бог опростио и да би помиловао цео свет.“
 
***
 
Артемије Григоријатски био је велики подвижник трпљења. Никада није седео у својој стасидији. Кад је зашао у дубоку старост, његове ноге почеле су да отичу. На њима су се појављивале ране из којих је истицао гној, али он није тражио исцелење. Само је трпео, опомињући на апостолске речи: Јер нам је трпљење потребно… (в. Јев 10,36).
 
***
 
Кад су оболелог старца Николаја упитали за здравље, трпељиви старац је одговорио: „Слава Богу, заслужио сам и веће патње!“ Кад се упокојио, његово лице је заблистало!
 
***
 
Чудесан у свом трпљењу био је и отац Димитрије, киновит из манастира Григоријата. Читавих двадесет година свакодневно је служио Литургију, што значи да је морао да стоји. То је за њега представљало велики напор, јер је боловао од тешког облика херније.
 
***
 
Један старац је рекао: „Сви ми, и велики и мали, морамо поседовати трпљење. Сви морамо бити трпељиви јер су свима нама нерви помало напети. Сви смо ми мање-више егоисти. У том случају, кад нама овлада егоизам, мала ствар прераста у велику свађу. Тада искушење почиње да залази у породицу. Ма шта да је у питању, не обраћајте пажњу на то. А ви, чак и ако сте уочили тај тренутак, не обраћате пажњу. Ништа не помаже. Будите макар мало трпељиви и мало се помолите. Након тога, кад се други умири, може доћи до међусобног разумевања. Погледајте рибаре. Шта би они могли да улове кад не би било затишја (бонанце)? Имајте трпљење и имаћете велико поверење у Бога. Ми још нисмо свесни колико Бог мотри на нас и колико нам помаже. Ми то још нисмо схватили. Ако то људи схвате, биће сигурни и предаће своје душе и васцеле себе Богу.“
 
***
 
Отац Јероним из манастира Симонопетра показао је велику трпељивост у патњама и искушењима, а његова врлина остала је чврста као дијамант кад су га неправедно прогнали из манастира. Кад се то догодило, отишао је у манастир Кутлумуш, где се бринуо о манастирским животињама. Одатле је отишао у Кавсокаливију, и ту се настанио у једној каливији у којој су претходно чували угаљ. И одавде су га протерали, тако да је побегао у метох Светог Харалампија у Солуну. Упркос свим тим патњама, никад није престао да се моли за оне који су га оклеветали и оптужили.
 
***
 
Никад нисмо упознали овог дива трпељивости, оца Јеронима из Симонопетре. О томе су нам казивали многопоштовани оци на Светој Гори и у Атини, међу којима је и мој уважени, незаборавни сабрат, архимандрит Игњатије Пулупатис.
 
***
 
Неки младић упитао је једног старца зашто Бог не устроји тако да брачни парови буду једномислени, како би могли да воде духовни живот.
„Било би много боље кад ђаво не би постојао. Тад бисмо лако живели духовним животом. Међутим, ђаво постоји, а љубав Божија уистину све устројава. Да би се спасао рђав човек, Бог му даје добру жену и супротно. Трпљењем се, браћо моја, све превазилази.“
 
***
 
Један старац, свештеник, упитао је болесног монаха: „Како је Ваше здравље, оче?“
„Добро је. Сад су се појавиле и друге болести. Све је то потребно. Како да код Онога Који је на висини, код мог Оца, одем празних руку?“
 
***
 
Један монах казивао ми је следеће о свом старцу: „На образу му се појавила рана, слична оној какву је имала Света Синклитика. Била је неизлечива. Црви су почели да излазе и ширио се смрад! Он, међутим, ниједном није уздахнуо нити је гунђао.
‘Слава Теби, Боже’, рекао је. ‘Тако ми и треба. Ја сам неотесан камен. Потребно је да ме Господ исклеше.'“
 
***
 
У једном манастиру живела су тројица подвижника. Двојица духовника, отац Матеј и отац Леонтије и монах Данило. Иако су њихове келије биле на северној страни, одбили су да ставе стакло на своје прозоре. Због тога их је мучила оштра хладноћа, али они су трпељиво подносили своје мучеништво. Отац Леонтије је био слеп. Током двадесет четири часа чинио је од три хиљаде до три и по хиљаде коленоприклоњења. Често се шамарао по лицу.
Једном приликом, неки млади монах замолио је оца Леонтија за духовни савет: „О, чедо моје! Као ни Адам, ни ја због свог непослушања нисам достигао дубину смиреноумља да бих ти давао савете… Научи да у својој келији претрпиш и глад, и жеђ, и хладноћу и све остало што свет сматра за патњу, а што би тебе требало да радује, јер ће узвисити твој ум…“
Други пут је тај исти млади монах видео ову тројицу отаца како босоноги, по страшном невремену и у вечерњим сатима, пале светиљку да би читали Свето Писмо. У почетку створи Бог небо и земљу… Созерцавали су тајинство Стварања и плакали…
 
***
 
Старац X. описао нам је шта му је првог дана кад је дошао на Свету Гору рекао вратар у манастиру његовог покајања:
„Добро дошао. Јеси ли дошао да се замонашиш? Онда ме саслушај. Манастир је усијана пећ. Не од ватре, него од људи. Да ли разумеш? Од људи чија је душа блиставија од дијаманта. Дошли су овде и очишћују се… Како? Одсецањем сопствене воље. Киновија (општежиће) прихвата различите људе са различитим мишљењима. Сва та мишљења постају једно благодарећи одсецању воље. А ти, чедо моје, ако хоћеш да останеш у киновији (општежићу), мораш подсећати на змију. Као што она пузи кроз тесне пролазе и у мукама збацује своју кошуљицу, тако се и твоје мишљење, кроз тескобу и искушења, мора уподобити мишљењу других.“
 
***
 
„Господе мој, зашто толико трпим“, пожалио се једном врлински монах Артемије Григоријатски. Тада је угледао Владику Христа Који му је показао ране на Својим рукама и ребрима, рекавши: „Видиш ли колико сам Ја трпео? Зар ти нећеш истрпети љубави Моје ради?“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *