СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
11. СЛОВО О ПОДВИЖНИШТВУ
 
Наш преподобни и богоносни отац Петар Атонски, први исихаста на Светој Гори, живео је у пећини која се налази на јужном делу атонског полуострва. Тамо је водио уистину ангелски, небески живот. Неодевен и бос, борио се са многим и разноликим демонским искушењима и педесет три године хранио се искључиво хлебом небеским.
 
***
 
Преподобни Герондије, утемељитељ скита Свете Ане, служио је као проигуман манастира Вулевтириона. Најпре је живео у пећинама поред мора. Због опасности од гусарских напада, касније се преселио на високе, оштре атонске гребене, где се до дана данашњег налази капела посвећена Светом Пантелејмону. У близини су обитавали многобројни подвижници, који су боравили у безводним каливијама и живели у потпуном нестјажанију, молитви и безбрижности (тј. ослобођености од световних брига).
Да би утешио своју браћу, преподобни Герондије се молио (за воду), и на месту где се подвизавао појавило се мало свете воде.
Његови наследници сабрали су воду са овог светог извора, јер је он туговао због баштице којој је вода била неопходна. Према казивању отаца, то није било по вољи Пресветој Богородици и извор је пресушио, иако се нешто ниже од места овог првобитног извора појавио други. Пресвета Богородица је желела да подвижници буду ослобођени овоземаљских брига и да се у потпуности посвете молитви, а не узгајању баште.
 
***
 
Свети Герасим Новојављени, „који се подвизавао на Атосу“, читавих пет година живео је као подвижник у околини Капсале. Хранио се једино бареним тиквама, без уља, а затим се преселио у Омалу, на острву Кефалонија, где је боравио у једној испосници и саградио свети манастир.
Током периода свог боравка на Светој Гори, стекао је велико духовно искуство, упознао свете и врлинске људе, употпунио свој монашки и подвижнички опит и, посредством поста и непрестане молитве, постао сасуд благодати Божије. Због тога су га се плашили нечисти духови и он их је изгонио. Назвали су га „Капсалис“, према пустој околини Капсале, где се подвизавао. Због тога су демони запомагали: „Капсалис, ти си нас спалио!“
 
***
 
Током једне веома хладне зиме, када је падао густ снег, наш преподобни и богоносни отац Акакије Кавсокаливит запалио је ватру да би се загрејао. Међутим, како се приближавао ватри, осећао је све већу студен. Тада је схватио да превелика хладноћа коју осећа поред ватре није природна и да потиче од демонског утицаја. Одмах је угасио ватру, изашао из пећине у којој је обитавао и наг се бацио у снег. Истог часа осетио је задивљујућу силу, као да се налази под млазом топле воде а не у снегу!
Били смо задивљени и зачуђени сваки пут кад бисмо посетили пећину овог преподобног оца и угледали његову постељу која се сачувала све до данас. Начињена је од дебелих, необрађених грана прикованих тако да су између њих остали широки размаци. Било је немогуће да на њима неко отпочине.
 
***
 
Свети Сава Агиорит, који се подвизавао и посветио на острву Калимносу, био је привржен аскези и страдању. Храну припремљену на уљу јео је само суботом и недељом. Свакодневно се молио пуних девет часова. Када би спавао, лежао је на дасци, али би најчешће читаву ноћ провео у молитви. Исповедао је народ Божији као пастир добри који живот свој полаже за овце (Јн 10, 11). Осим тога, поседовао је и дар прозорљивости.
Напустио је Свету Гору и отишао на Егину у намери да постане послушник Светог Нектарија Егинског, чудотворца. Свети Нектарије му је поклонио свештеничке одежде које је носио само у дане празника. Управо је Свети Сава служио опело Светом Нектарију.
 
***
 
Духовник и исповедник мог незаборавног старца био је јеромонах Христофор, пустињак из Каруље. Подвизавао се у једној каливији која је подсећала на орловско гнездо. Имала је лимени кров и била окружена стрмим, голим стенама које су ишчезавале у Егејском мору. Свуда унаоколо владала је бесконачна, непомућена тишина. Нарушавали су је једино слатки, радосно-тужни усклици дивљих птица. Место без икакве утехе. Кактуси и дивљи бадеми, разбацани ту и тамо, незнатно су озелењавали ово голо, безводно место. У овом пустом, херојском окружењу, не можемо да сакријемо чуђење кад помислимо да је на овим стеновитим, неприступачним клисурама живео хроми богаљ, духовни отац Христофор. Као борац и планинар, он се на једној нози верао уз уистину застрашујућу Каруљу!
 
***
Мој незаборавни старац често ми је приповедао да су древни оци, како из пустиња тако и из манастира, обично путовали морем веслајући читавим путем до Дафнија и назад. Будући да је ово одузимало много времена, са собом су носили књиге и тамјан како би могли да служе вечерњу. Тако би, док су веслали, појали или се молили на бројаницама.
 
***
 
У пустињи Светог Василија, недалеко од Керасије, живео је један тврди дијамант подвижништва по имену старац Теофилакт. Имао је и двојицу послушника. Често се повлачио у једну пећину ради свеноћног бдења. Једном се догодило да је пао велики снег (висине око једног метра) и прекрио све унаоколо. Када је свануло, послушници су почели свуда да га траже. Након што су више сати трагали за њим, у даљини су угледали неку црну сенку. Кад су се приближили, схватили су да је то њихов старац. Дошла им је помисао да се он можда смрзао и умро. Међутим, чим су га дотакли, он се покренуо. На своје чуђење, увидели су да је жив. Осим тога, његово тело било је топло као да је обузето пламеном. И заиста, сав снег који се налазио око њега био је отопљен.
Други пут се догодило да су овог истог светог подвижника шчепали демони и однели га у пустињу Светог Василија у Каруљи.
 
***
 
Један старац је казивао: „Данас покушавамо да уз мало труда постанемо светитељи… Данас се удаљујемо од Предања. Не гледамо на оне који су на врху нити како се догодило да буду први у трци. Напротив, гледамо само на оне који су стигли последњи.“
 
***
 
Чудесни исихаста Варнава није имао чак ни собу нити било какву личну имовину. Користио је један угао архондарика[1] да би се одморио. О њему ми је казивао незаборавни пустињак, старац Дамаскин.
 
***
 
Манастир Дионисијат снажно нас је привлачио због своје подвижничке, монашке литургијске и оснивачке традиције на Атосу. Ту везаност нисмо осећали само због присуства многопоштованог, мудрог игумана и нашег саветника старца Гаврила, нити само због ученог писца, аутора бројних научних радова, старца Теоклита Дионисијатског, него превасходно због побожног старца Лазара.
Сваки пут кад бисмо у келији оца Лазара потражили душевну подршку, излазили смо отуда преиспуњени духовним плодовима, као да смо сакупљали духовну лозу монашког опита.
Свети игуман Гаврило дао нам је следеће, сажете биографске податке који одражавају живот и подвиге овог великог подвижника и киновите, Лазара:
„Старац Лазар Дионисијатски дошао је из Меливије у Агиа Лариси. Рођен 1892, на Атос је дошао 1916. а упокојио се 28. децембра 1974. године.
Читавих тридесет година служио је као манастирски болничар, затим 10 година као типикар (монах који мотри на тачност вршења службе) и, најзад, тридесет година као проистаменос (надзорник манастирских послова). Пре него што се замонашио завршио је средњу школу и радио као секретар у Мировном суду у Дотиону у Агиа Лариси. Кад му је било двадесет година иселио се у Америку, а одатле је, у двадесет четвртој години, дошао на Свету Гору и 1917. био пострижен за монаха.
Био је крајње побожан и частан и ватрено је ревновао на киновијском облику монаштва. Усрдно се подвизавајући у тајинственом животу, он се, уз манастирски благослов, причешћивао сваке недеље. У Нифоновој каливији, која се налази изнад манастира, обитавао је три године, придржавајући се најстрожег поста и уздржања. То доказује и податак да је у време Велике четрдесетнице (Великог Поста), током свих тих година, до 1965, потпуно постио понедељком, уторком и средом, док се не би причестио на Литургији пређеосвећених дарова. Након што би са оцима био на ручку који је следио после ове Литургије, до суботе не би ништа јео.
Док је служио у болници, није бринуо само о телу него и о души, тако да је са братском љубављу духовно припремао оне који су одлазили Господу.
На дан Рождества Христовог доживео је срчани удар и након тога је живео још три дана. Примио је последње помазање и сваког дана се причешћивао, док на крају није пао у кому. Убрзо након тога, у подне, упокојио се у Господу. Читаво братство га је ожалило, а живо сећање на њега сачувало се међу њима све до данашњег дана.
 
***
 
Свети Никодим Агиорит није само поучавао него је и у животу упражњавао пост, лишавање и блажено сиромаштво, који чине лепоту монашког живота. Тако је учио и тако је делао, због чега је велики у Царству Небеском. Ево шта о њему кажу биографи:
„Љубав према безмолвију одвела га је у пустињу, где је купио каливију на супротној страни од Светог Василија. Од нас је добијао хлеб, а затим настављао са безмолвијем. Што се тиче остале хране, некад је јео барен пиринач, некад воду и мед, а углавном маслине и наквашен боб.“
 
***
 
У скиту манастира Кутлумуш сада постоји једна полусрушена каливија, посвећена Светом Јоаникију. Овде је у старини живела заједница коју су чинили шесторица отаца и један веома строг старац. Каливија је имала само двоја врата и једну црквицу. Ниједан од отаца није имао своју келију. Сви су током ноћи одмарали „своја намучена тела“ тако што би се наслонили на стасидије у цркви. Таква је била њихова прекаљеност и победа над сном! Такви су били ови чудесни борци!
 
***
 
Још увек је жив старац А. Кавсокаливијски, којег смо сусрели више пута. У прошлим временима, оци нису користили животиње да би преносили товаре. Све су носили на својим леђима, чак и ако су се успињали најстрмијим стазама које воде до скитова. Једне ноћи је старац А., уз помоћ Пресвете Богородице, од пристаништа до њихових станова на својим леђима пренео тону грожђа. Преносио га је све до јутра. Други пут је пренео пет стотина врећа песка за грађевинске радове.
Четрдесет два пута успео се на сам врх Атоса, било да би помогао у изградњи Преображењске цркве, било да би учествовао у свеноћном бдењу које се овде служи сваког 6. августа.
На његове руке често су долазиле птице које је хранио у свом врту, препуном цвећа и кринова.
 
***
 
Незаборавни старац А. из Велике Лавре је пуних седамнаест година свакодневно служио Литургију. Услед многих метанија, на његовим коленима створили су се жуљеви. Предвидео је своју смрт, иако никада није боловао. Последњи пут је благословио часну трпезу, опростио се са оцима и браћом и упокојио се у Господу.
 
***
 
Незаборавни старац X. из скита Свете Ане казивао нам је следеће:
„Наши оци носе дроњке и на ноге обувају опанке. Многи од тих свештеника на свету недељу служе Литургију стојећи босоноги на мермерном поду. Видиш човека који стоји усправно, чије су очи испуњене сузама радосницама. Будући да је узвишеног духа, он не осећа ту страшну хладноћу. Кад се заврши бдење, на стасидијама видиш сузе наших отаца…“
 
***
 
Ни старац Варлаам из манастира Ксенофонта, којем је било преко сто година, никада није загревао своју келију, чак ни током дугих зимских периода.
Свакога дана је током молитве по осамсто пута падао на колена.
Као постеља служио му је само један ћилим. Никада није видео свој лик у огледалу. Кад га је једном неко фотографисао са штапом у руци он је, видевши фотографију, упитао: „Ко је овај што држи мој штап?“
 
***
 
Шта да кажемо и исприповедамо о подвижнику Хрисогону, посебно у погледу његовог подвижништва и поста којима је умртвљивао страсти? Овај благословени човек, који је живео у келији за раднике при манастиру Кутлумуш, посвећеном Светим Апостолима, свакодневно се хранио искључиво хлебом или двопеком потопљеним у воду са нешто мало шећера. Одећа му је била похабана, а као постељу користио је вреће. Отворио би прорез на пет-шест таквих врећа и тако проводио читаву зиму, непосредно уз ватру. Био је то веома прост и тих монах.
 
***
 
Сличан по сиромаштву, подвижништву и безбрижности био је и један подвижник из Вигле којем не знамо име. Живео је као птице небеске које не сеју нити жању ни сабирају у житнице, па ипак Отац Небески храни их (в. Мт 6,26). Живео је у великој оскудици, у каливијици без капеле. Током вечерњих служби одлазио је код разних отаца, носећи упаљено кандило. Тек кад би му понестало уља, одлазио би до румунског скита који припада Великој Лаври. Чим би оци спазили да је његово кандило празно, одмах би разумели и он није морао ништа да каже. Напунили би га уљем и дали му милостињу. У својој каливији живео је као бестелесан. Након божанствене Литургије, стидљиво би узео малу количину хране, а затим се журно удаљио, тихујући и молећи се.
 
***
 
Само једном сам, заједно са мојим поштованим и незаборавним старцем, посетио оца Авимелеха, чији се кротки и молчаљиви лик живо урезао у моје сећање. Имао је преко стотину година: био је савременик Светог Нектарија и саподвижник старца Јосифа Спилеота. Његова испосница налазила се у пустињи Светог Василија, изнад Катунакије, у Малом скиту Свете Ане, у једној пећини која се сада користи као хладњак. Тражио је да ништа не носи име по њему јер није поштовао самога себе. Ради своје духовне користи посетио је неколико манастира у Константинопољу, на Понту, у Јерусалиму и на грчком копну. Ако би га неко упитао: „Шта радите, оче“, он би одговорио: „Стражимо“, мислећи при том на своје дуготрајно трезвеноумно делање.
 
***
 
Образац и узор православног монашког подвижништва и велики исихаста нашег доба, сличан о. Сави, старцу Калинику Затворнику, старцу Герасиму и старцу Данилу Смирнском, био је и отац Игњатије из катунакијске пустиње, духовник обдарен даром расуђивања. Неумивен, неочешљан, босоног, увек у једном хитону али кротак, молчаљив и смирен, представљао је сигурну луку за све оне који су дошли под његов епитрахиљ да би се исповедили. Био је чувени духовни отац, како Грцима тако и странцима.
Мала количина уља, коју је његова монашка заједница добијала из неколицине својих стабала, коришћена је искључиво за паљење кандила у њиховој капели. Храну су припремали без уља. Капци на прозорима оца Игњатија углавном су били затворени јер је желео да на тај начин продужи ноћ и часове посвећене молитви. Циљ његовог пастирског делања био је да у људским срцима увећа божанску чежњу према Христу Женику. Обично им је говорио: „Љубите Онога Који вас љуби!“
Пред крај живота је ослепео и још више се посветио молитви. Причало се да су многи могли да осете миомирис који је допирао из његових уста. Тај исти миомирис ширио се и од његових моштију након њиховог преношења. Била је то уистину библијска личност!
 
***
 
Било је много подвижника на Светој Гори којима су, као мирјанима, припадала истакнута места у друштву и у научном свету. Такав је био и руски кнез, јеромонах Партеније Каруљски, који је у почетку живео у келији „Свети Николај Буразери“. Био је келијни секретар. У време изградње цркве добио је писмо од једне руске сељанке које га је приморало да се још ревносније подвизава у застрашујућој Каруљи.
Ево шта је речено у том писму: „Молим вас, Свети Оци, да примите овај мали новчани прилог. Чула сам да градите цркву и да вам је потребна помоћ. Била сам несрећна што немам новаца да вам пошаљем, због чега сам одсекла своју бујну косу и продала је неким отменим госпођама чија је коса кратка, али које на пријемима носе туђу косу. Молим вас да примите ову моју скромну лепту.“
Овај догађај снажно је погодио кнеза, оца Партенија. Донео је херојску одлуку да на гребенима Каруље живи као да је бестелесан. Док је приповедао о овој одлуци, рекао је: „Кад сам прочитао ово писмо, дошле су ми следеће помисли: Неки одсецају косу а неки дају мало од онога што имају, док ја овде удобно седим у фотељи и пијем чај. Љубави Христове ради и ради спасења моје душе морам отићи у Каруљу.“
Прича се да је лице оца Партенија блистало и да је поседовао дар прозорљивости. Спавао је на тлу пећине у којој је живео. Од његове похабане одеће ширио се миомирис. Много је дао Господу – велику жртву, много љубави, много сиромаштва и нестјажанија. Међутим, овај руски кнез добио је и много награда, како у овом животу, тако и у оном вечном и бесконачном.
 
***
 
Живот који је био сличан животу древних бораца подвижништва водио је и монах Јован из цркве Светог Архангела у Едеси. Свој преподобни живот водио је уз велико присиљавање и строгост према самоме себи, носећи ланце испод одеће. Избегавао је контакте с људима и углавном остајао у својој келијици, живећи у миру и добровољном сиромаштву.
Својим гостима нудио је веома укусан ражани хлеб као да је најбољи колач. Давао им је да из обичне конзерве пију хладну кишницу коју је сакупљао у свом резервоару. Свеж парадајз, свеже смокве и остало поврће није јео више од три године, јер није желео да напусти свој дом и да оде до Велике Лавре или до скита Свете Ане. Никада ништа није тражио од својих суседа. Током читавих петнаест година, приликом одласка у Кареју ради куповине ражи и осталих неопходних намирница, није желео да се задржава и да неком од браће буде на терету, због чега би преноћио напољу!
 
***
 
„Прослављам Господа и благодарим Богу и Пресветој Богородици што ме никад нису напустили“, говорио је некадашњи разбојник Никита из Светог Василија, следећи оног благодарног разбојника који је био распет са Господом. За монаха га је постригао чувени духовни отац, Харитон Исихаста.
„Како можеш да живиш без новца, кад се не бавиш никаквим рукоделијем“, питао га је незаборавни старац Јоаким.
„Прослављам Бога и благодарим Му! Одем до неког манастира и затражим хлеб, а кад се вратим у своју каливију затекнем тамо два-три хлеба“, одговарао је са запањујућом простотом Никита, некадашњи разбојник, и зато га је благодат Божија чудотворно посећивала.
Кад се разболео и био прикован за постељу, о њему су се бринули његови суседи – пустињак Дамаскин и монаси из његове заједнице. Пред крај живота био је заражен вашкама. Чим би га оци очистили, оне би га поново прекриле од главе до пете.
„Док сам био у свету, био сам разбојник“, често је говорио. „Преклињао сам Бога да ми Он плати за све што сам учинио. Нека ме вашке живог поједу!“
 
***
 
Имали смо благослов да упознамо незаборавног пустињака Гаврила из Каруље, строгог и суровог подвижника, крунисаног борца уздржања. Често смо га сусретали у кириакону Свете Ане или на путу према њему. Увек је био ћутљив и погружен у молитву, тако да није много говорио. Људима који га нису добро познавали чинило се да је одбојан и недруштвен. Међутим, он је био недруштвен само у духовном смислу.
Пред крај његовог живота, посетили смо га последњи пут у његовој испосници у страшној Каруљи. Тада смо видели онога који је добио награду Христову. Иако је уздисао од болова, лежао је на дасци уместо на постељи; премда је патио од слабости и исцрпљености, није желео да узима храну припремљену на уљу. Он се на сваки начин и премудро трудио да и ту храну без уља, коју су му доносили оци – Данијелити, сматра безукусном, како у њој не би осетио никакву насладу грла.
Био је већ у поодмаклој доби када је дошао на Свету Гору. Претходно је био жандар. Двадесет година живео је уз свог старца и њих двојица никада, па чак ни за Васкрс, нису јели храну спремљену на уљу!
Често се са сузама и умилењем причешћивао Светим Тајнама.
Свој покров је, савијен и спреман, чувао на полици, са натписом „мој покров“.
Током двадесет два дана која су претходила његовој смрти, Данијелити су га неговали с истинском љубављу и братољубивом пожртвованошћу.
Преклињали су га да узме нешто хране скуване на уљу али он, упркос чињеници да је умирао и да је изгубио много од телесне снаге, није прекршио своје испосничко правило. Није окусио храну припремљену на уљу и у миру се упокојио.
Непосредно пред крај затражио је да се причести. Изгледао је блажено и блистао је од радости. Када је на неколико минута остао сам, подигао је главу према небу и ускликнуо: „Ево цвећа! Много цвећа! Како је диван Рај! Да ли је душа достојна да се наслађује тако прекрасним добрима?!“
 
***
 
Какву је трпељивост показивао чудесни Свети Симеон, који је ишао босоног и у једној мантији! Најпре се подвизавао у близини манастира Филотеја, а затим је отишао у Пилион, где је подигао манастир Фламуриу. Да ли је слуга Божији Симеон, сиромашан али пребогат благодаћу, био начињен од камена или од челика? Није. Био је начињен од подвижничког дијаманта трпљења и подвига. Због тога је и успевао да иде босоног и да и зими и лети носи исту мантију, све док се није мирно упокојио у Господу.
 
***
 
Ни пустињак Филарет из Каруље није носио ципеле. Због тога су његови табани отврдли, тако да су подсећали на корњачин оклоп. Где год би на гребенима пронашао мало земље, засадио би неку биљку. Узгајао је кромпире, маслачак, купус, салату. То поврће служило му је као храна, а нешто од тога давао је и осталој браћи као милостињу.
Његов дашчани кревет био је увек намештен, јер је он углавном спавао на поду. То је утврђено тек након његове смрти, јер је испод кревета пронађен комад дрвета који је током кратких периода сна користио уместо јастука.
Будући да је као мирјанин био поручник, каруљски подвижник Филарет напустио је световну славу, достојанство и испразност да би на Светој Гори двадесет година спавао на тлу. Није се разликовао само по љубазности и сладости својих речи него и по подвижништву и добровољном сиромаштву.
Упокојио се у оној истој мантији у којој је и примио монашки постриг. Та одежда је толико пута била закрпљена да првобитна тканина више није ни постојала.
 
***
 
Године 1948. упокојио се старац Евлогије из Фанероменоса, келије посвећене Светом Георгију Чудотворцу. Још док је био млад, старац Евлогије је седам година постио без уља, а када је остарио постио је на овај начин још шест година. Осећао је велику љубав према Пресветој Богородици. Још док је био дечак и живео у свом селу, Она му се јавила и рекла: „Иди, и Ја ћу увек бити с тобом!“ Он је осамдесет година свог живота провео на Светој Гори.
 
***
 
Велики атонски подвижник, Хаџи-Георгије, још док је био искушеник подвизавао се четири године у пећини преподобног Нифона Кавсокаливита. Овде је живео у потпуном безмолвију (исихији), посту и молитви, а руководио га је духовни отац, старац Неофит који је живео у каливији Светог Георгија, али је често долазио да га причести Пречистим Тајнама.
Подвижништво Хаџи-Георгија, како у Кавсокаливији тако и касније у Керасији, где је био са својом монашком заједницом, постало је део историје. Због његових дуготрајних постова прозвали су га „Посник“. Ни он ни монаси из његове заједнице никада нису кували нити су узимали било какву другу храну осим посне. Најчешће су се хранили сувим плодовима и медом. На Васкрс су, уместо јаја, бојили барене кромпире.
Никада није користио никакве лекове. Кад би се неки од браће прехладио, благо би загрејао пећ начињену од опеке и блата, а затим у њу сместио брата који би на тај начин оздравио. Уколико би се неко разболео од неке друге болести, поставио би га пред икону Пресвете Богородице, а затим би се током читаве ноћи заједно молили пред њом. Пред крај божанствене Литургије, оболели би примио Свето Причешће и био исцељен. Био је окружен великом заједницом побожних и врлинских монаха.
Хаџи-Георгије је поседовао само једну мантију и ишао је босоног. Дебеле вунене чарапе носио је само онда кад је био у храму.
 
***
 
На Атосу је живео и један руски подвижник из чијих су стопала истицали гној и крв. Он, међутим, никад није узимао никакве лекове нити је предузимао било какав вид лечења. „Ја сам монах“, често је говорио, „ја морам да патим.“
 
***
 
Знаменити духовник, старац Иларије Ивиронски, петком никада није ни јео ни пио, одајући на тај начин поштовање дану Христовог Распећа.
Иларијев послушник Сава, који му је био једнак по подвижништву, јео је само једанпут дневно. Током последње две године живота хранио се једино оним што би на свакодневним Литургијама претекло после Светог Причешћа. Поред тога, поподне би попио једну шољицу кафе. Током ноћи, у својој келији молио се наслоњен на вешалицу.
 
***
 
Добро познавајући духовна добра која проистичу из строгости и подвижништва, незаборавни Јоаким Специерис никада није загревао ни цркву ни своју келију, чак ни по најјачем мразу. Његовог послушника, старца Теофилакта, често смо сусретали у Новом Скиту. Он нам је казивао о свом духовном оцу који је говорио следеће: „Оче Теофилакте, како то да су столпници и у тешким условима издржавали подвиг седења на стубу? Зар они нису осећали хладноћу? А ми, умотани у своју одећу, осећамо хладноћу чак и у својим домовима!“
 
***
 
У ова последња времена, ми не доносимо херојске одлуке нити прихватамо надљудске напоре у подвижничкој арени духовне борбе. Један од таквих бораца у трпљењу, подвижништву и строгости био је и савремени румунски подвижник Еродион, који је четрдесет година био затворен у својој келијици, потпуно наг и сиромашан, али срећан и блажен. Читав његов живот је, као свећа, пламтео молитвом, безмолвијем и созерцањем. С посетиоцима је контактирао посредством једног прозорчића на својој келији. Неки братољубиви и човекољубиви монаси снабдевали су ову духовну „птицу небеску“ оним што је било неопходно за живот.
 
***
 
Неки од стараца обратио се једном монахињама: „Подвиг треба извршавати тако да сачувамо своје здравље, да останемо способни за своје задатке. Све што је претерано нашкодиће телу и човек неће бити у стању да учини оно што је неопходно. Нека ваша духовна мати зна колико метанија начини свака од вас. Бдење је узвишеније од поста, јер очишћује ум. Чини га истанчаним и наслађује срце. Спавање, међутим, чини да наш ум одебља.
У духовном животу је неопходно да присиљавамо саме себе. Често се догађа да оболимо од духовне анорексије. Када се присилимо да помало почнемо да једемо, поново нам се отвара апетит. То исто чинимо и са ишчашеном руком. Она неће оздравити док не почнемо да је вежбамо. Не смемо подсећати на корњачу која је пошла на венчање, а стигла на крштење.“
 
***
 
У Каруљи, најсуровијој светогорској пустињи, сусрео сам и двојицу најстрожијих пустињака, руске подвижнике Никодима и Серафима. Били су познати по свом строгом посту током Велике четрдесетнице, када су дневно узимали само по једну шољицу кафе и мало воде. Уистину надљудско достигнуће!
 
***
 
Постојали су и други, непознати и непројављени подвижници поста којим се умртвљују страсти. Они постоје и данас, и боре се на великом светогорском попришту очишћења од страсти, изазивајући дивљење људи и ангела.
Године 1969. добио сам писмо од пустињака Д., од којег сам затражио да ме обавести о ономе што зна у погледу подвижничког труда на Атосу, тако да моји читаоци виде да чак и данас на Светој Гори постоје хероји подвижништва, који се не разликују од оних из прошлих времена. Он у свом писму каже следеће:
„Сасвим је извесно да и у наше време постоје такве личности, о чему и сами можемо да посведочимо. То су људи који врше такав утицај да би, као лекови који спасавају и задржавају зло, могли да исцеле наш изопачени нараштај. На пример, један писац и богослов, мудри научник, писао је о неком атонском монаху који, као додатак свим осталим подвизима, педесет дана ништа није окусио. Писац се томе дивио и благодарио Богу што и у наше време постоје такви борци, људи слични онима о којима читамо у светоотачким списима. ‘Осим тога’, наставља овај мудри научник, ‘нека је слава Богу који нам чак и данас дарује овакве борце.’ Док сам ово читао, нимало нисам у то сумњао, оче Јоаникије. Међутим, чудио сам се и питао: ‘Како је могуће да човек педесет дана преживи без хране?’ На моју срећу, док сам размишљао о томе догодило се нешто што ме је уверило да је то ипак могуће. Један стари подвижник, сиромашан и прост, којем је било нешто преко шездесет година, дошао је у моју каливију током Сиропусне недеље и тамо заспао након што смо заједно вечерали. Ујутро, на први дан Великог поста, догодило се да је требало извршити један задатак, и како нисам могао сам то да учиним, послао сам њега. Радосно је пошао у Виглу, која се налази на пет сати хода одавде. Након што је извршио задатак, увече се вратио у каливију и ја сам га замолио да узме мало хране и пића, будући да је био стар и уморан. Међутим, он је то одбио. Трећег дана поста поново сам му понудио да једе, али је он и овог пута одбио. Тада сам се задивио и пожелео да сазнам како је могуће да он, иако стар и уморан од дугог пешачења, не осећа ни глад ни жеђ. Он ми је простодушно одговорио: ‘Прошле године, током Великог поста нисам ништа јео до Цветне недеље, а и тада сам се само причестио.’ Не бих се толико запрепастио чак ни да је у том тренутку испред мене експлодирала бомба.
Међутим, нисам имао разлога да сумњам у његове речи, јер сам много пута разговарао с њим и знао да је истинољубив, скроман и безазлен. Није сумњао да ћу то некоме објавити, тако да није ни покушао да нешто сакрије од мене. Сматрам да ми је то открио Промисао Божији како би и други имали користи и како бих се смирио ја сам, који нисам у стању да постим ни један једини дан…“
 
***
 
Старац Авимелех је дошао из светог манастира Лонговарда на Паросу. Подвизавао се на разним местима на Светој Гори. Живео је на обали, недалеко од скита Свете Ане, у пећини у којој је подигао цркву у част деведесет девет преподобних Крићана.
Желећи да увећа своје подвиге, одатле је отишао у пустињу Светог Василија, да би се најзад настанио у каливији Успења Пресвете Богородице, која припада Малом скиту Свете Ане и налази се изнад Дионисијата и Митрофанове пећине. Ту се подвизавао све до дана свог уснућа, кад му је било сто седам година.
 
***
 
Старац Герман из Кавсокаливије уснуо је у Господу кад му је било сто пет година, односно 1875. На Свету Гору и у Кавсокаливију стигао је 1830. и постао послушник хромог старца Данила, који је живео у каливији Светих Архангела. Када је први пут дошао овамо био је уторак и није било ничега за јело.
„Чедо моје“, рекао је један од духовника, „пођи код старца Данила који је болестан и ништа нема.“
„Да, оче“, одговорио је старац Герман. „Он можда ништа нема, сиромашан је и хром, али ја не желим старца због хлеба. Старца желим зато да би руководио моју душу.“
Старац Герман остао је уз старца Данила, трпељиво и с љубављу подносећи све недаће њиховог живота. После две године, несреће старца Данила су се увећале и губитком вида. Као добар и послушан монах, старац Герман се бринуо о ослепелом старцу Данилу и на крају га је и сахранио. Након тридесет година проведених у Кавсокаливији отишао је у Хаири, испосницу у којој се подвизавао румунски аскета по имену Герасим.
***
 
Упркос свом кнежевском пореклу, руски пустињак Партеније водио је суров подвижнички живот у Каруљи. Никад није кувао и јео је само суву храну. Зими није користио никакво грејање, нити је имао кревет. Спавао је на неуштављеној кожи, а уместо јастука користио је дрвену кладу. Био је племенит, братољубив и изнад свега милосрдан.
 
***
 
Духовник В. је говорио да је пост мајка здравља. Тако је једном приликом рекао лекару:
„Ја постим а ти не постиш. Хајде да се такмичимо у пешачењу. Духовност мења човека и претвара га у челик!“
Овај подвижник је јео само једном дневно. Током ноћи узимао је само топле напитке. Постио је током читаве Велике четрдесетнице, пијући само сок од куваног поврћа и једну чашу вина. Двадесет година живео је на Егини, поред Светог Нектарија. Знао је да се упрегне у бунарски точак и да на тај начин одатле извуче воду.
 
***
 
Сећам се да побожни ивиронски јеромонах Атанасије никада, па чак ни током зиме, није носио чарапе. У идиоритмијским манастирима сваки монах сам припрема своје оброке. Он, међутим, никад није кувао и узимао је нешто хране од онога што је припремано гостима у архондарику.
Пре него што је задобио унутрашње просветљење и вратио се у своју постојбину, на Кипар, јеромонах Кипријан (1880-1955) је, почев од 1905, хиљаду дана живео на Атосу. То време провео је у великом подвигу, добровољним страдањима и оскудици, најпре у Симонопетри, а затим и у Катунакији. Спавао је само четири сата дневно. У његовој келији, окренутој према северу, није било грејања нити покривача. Током читавог живота имао је само један пар папуча. Педесет година се није купао. Болест га је посветила, а бол га је хранио. Након што је изгубио глас, молио се уздигнутих руку све док оне не би клонуле од исцрпљености.
 
***
 
Упамтили смо и простог, кротког и доброг пустињака, старца Авиуоија Румуна чија се испосница налазила у жбуновитој области названој Свети Теофило Мироточиви. Та област је настањена исихастима и налази се у близини манастира Пантократора.
У овој области још увек постоје многе порушене каливије у којима су многи оци живели, подвизавали се и борили против невидљивих сила зла, излазећи из тих битака као победници. Савремени монаси често откривају таква гнезда, обитавалишта, јаме и пећине, и људски ум се чуди како је уопште било могуће да у њима живе ови небески људи и земаљски ангели.
 
***
 
У усамљеној каливији која је део пећине Преподобног Петра Атонског живели су пустињак Хризостом и његов послушник, водећи на овом месту непревазиђен подвижнички живот. Носили су похабану одећу и ишли босоноги, а хранили су се једино двопеком, кестењем или нечим што би им послали из Велике Лавре. Упркос њиховој немарној и одбојној одећи, њихова лица зрачила су небеским сјајем и сладошћу. О њиховој натчовечанској борби сведочи и пише незаборавни Дионисије Лавриот, епископ Трике и Стагона који ме рукоположио за ђакона. Он је, заједно са својим старцем, често посећивао духовно поприште у пећини Преподобног Петра.
 
***
 
Старац Хризостом из Новог Скита трпељиво је подносио подвижништво и болест. Упркос лекарским саветима да узме мало месне супе, он је одговорио: „Радије ћу умрети! Скитска правила то не допуштају!“ На крају се придигао и благодаћу Божијом оздравио.
 
***
 
Свети Силуан Атонски је казивао:
„Ево шта ми се догодило у метоху: јео сам док се не бих заситио и након два сата опет сам био гладан. Почео сам да се дебљам и, на своје чуђење, видео да сам за три дана добио три оке[2] Тад сам схватио да је то искушење, јер ми монаси морамо да изгладњујемо своја тела. Постоје телесне страсти које спречавају молитву и Дух Божији није присутан када је стомак пун. Човек на основу искуства мора да упозна границе поста, јер тело не сме да ослаби у тој мери да буде неспособно да извршава своје послушање.“
 
***
 
Заједно са својим послушником, оцем Матејем, отац Јефтимије је провео шеснаест година у неприступачној пећини Светог Нила Мироточивог. Отац Јефтимије је дошао из Конице у Епиру. Био је ожењен, али је после жениног упокојења дошао на Атос да се замонаши. Најпре је као духовник служио у Лаври и подвизавао се у пећини Светог Атанасија Атонског. Одатле је прешао у пећину Светог Нила Мироточивог. Служио га је старац Методије, који је сада већ зашао у године. Он нам је рекао следеће: „Отац Јефтимије је носио поткошуљу натопљену воском.“ Идући уз стрме гребене према освећеној келији Светог Нила, старац Методије га је носио на леђима.
 
***
 
Шта да кажемо о Филарету, који је био суров према самоме себи? Чак ни на празнични дан Васкрса (Пасхе) није пропуштао читање Деветог часа.[3]
 
***
 
Његово преосвештенство епископ критски Тимотеј записао је следеће о старцу Авимелеху, пустињаку: „Овај усправни, сувоњави подвижник био је узвишен као пророк, а кротак као апостол. Својим присуством подсећао нас је на оне велике пустињске оце који су били преиспуњени благодаћу.“
Код њега највише запрепашћује то што никада није сео током било којег од тих дугих богослужења и бдења. Упркос чињеници да је боловао од двоструке херније, остао је непоколебиви и истинити стуб трпљења. Шта је узроковало његову дијамантски тврду одлучност? Данима је посматрао врапца на грани који је био осакаћен. Изгубио је једну ногу, али је стајао на другој и свакога дана слатко и мелодично појао Свестворитељу, увек стојећи на тој једној нози.
„Ако дакле осакаћена и немоћна птичица небеска може читавог свог живота да стоји само на једној нози“, говорио је незаборавни, „шта би онда требало ја да радим током божанствене Литургије, када се поју славословља нашем Богу и Господу?“
Његова пажња и будност над собом била је толика да се није пресвлачио када пође на починак него је спавао у својој монашкој раси.
 
***
 
Старац Јосиф Исихаста (Спилеот) се у односу на сваки вид самољубља понашао као катапулт. Није жалио самога себе нити је одустајао од подвига. Обично се догађало да се сваке године, непосредно након светлих празничних дана Пасхе (Васкрсења), након затворништва и дугог зимског периода проведеног у каливији, он и његов саподвижник, отац Арсеније, попну на врх Атоса. Док су тамо боравили, највише времена су проводили у возљубљеној капели Пресвете Богородице која се налази непосредно испод атонског врха. Имали су један мали бакарни суд који су носили у својим торбама. У њему су загревали снег и пили га уместо воде. Барили су траве и луковице и тиме су се хранили. Овде, на надморској висини од 2000 м, ветар је веома јак. Да би се заштитили, ноћ су проводили склонивши се у кланце или пећине где су, уколико је то било потребно, огртаче које су носили уместо раса користили као покриваче. Отац Арсеније нам је причао да су метаније често правили стојећи боси у снегу, како би на тај начин надвладали поспаност.
Током ових подвижничких лутања, једном се догодило да су се задржали у удаљеној капели изнад Велике Лавре, у којој се подвизавао велики учитељ умне молитве, проповедник благодати и бранитељ исихазма, Свети Григорије Палама. Једне ноћи, док су се молили, демони су почели да праве велику пометњу и да узвикују: „Ви нас спаљујете, ви нас спаљујете, одлазите одавде“ и да проклињу ружним речима. Овог пута чуо их је и отац Арсеније:
„Шта то они вичу? Ко су они?“, упитао је на свој карактеристичан, простодушан начин, по којем се увек разликовао од других.
„То су искушења“, одговорио је старац Јосиф. „Ја их и видим и чујем. Смири се, побећи ће. Не допада им се оно што чинимо.“
 
***
 
Испод каливије Пресвете Тројице у скиту Свете Ане, налази се каливија Светог Димитрија. Овде се настанио отац Венијамин из Григоријата, да би се посветио безмолвију и подвигу.
Био је тако снажне телесне грађе да је током ноћи и све до јутра носио влажну поткошуљу, како не би задремао током дугих периода бдења. Сви оци су се чудили томе и очекивали да се разболи од туберкулозе, али је он све то поднео као да је од челика. Осим тога, он је на свим богослужењима стајао, што је учинило да подсећа на свећњак постављен на улазу у цркву. Није прао ни лице ни ноге. Приликом свих заједничких послова журио је да преузме највећи терет. Много пута је остао без хлеба, иако је био сабрат манастира Григоријата. Преиспуњен радошћу, прихватао је натчовечанске подвиге.
 
***
 
Многи из овог скита гајили су велико поштовање према блаженом оцу Мини и долазили су код њега да се исповеде. Међу њима је био и монах Антимос, који је носио ангелску схиму.[4] Док је био у свету, често је путовао по оним областима које су биле под турском окупацијом и где су га тројица хоџа три пута обрезала. Отац Мина је био у недоумици какво правило да му наложи, и само је рекао: „Сад кад си овде, буди стрпљив. Света Ана ће ти помоћи да се спасеш.“ Био је послушан старцу, али је ђаво услед зависти започео сурову телесну битку против њега, искушавајући га сећањима на световне насладе. Са сузама је преклињао оца Мину да се помоли Светој Ани да га избави од овог напада. Отац Мина му је тада дао правило да од пристаништа до скита на леђима носи бурад, од којих је свако било тешко стотину ока. Успут није могао да се зауставља да би предахнуо и накратко се одмарао само поред Крста преподобног Атанасија. Овде се са сузама и јецајући молио светитељу да га избави од пламених стрела лукавога, а затим настављао путем према скиту. Кад год би га видео, блажени старац је хитао да му својим очинским саветом помогне у овој духовној борби. Видевши његов труд, искрено обраћање Православљу и чисто исповедање, свемилостиви Бог га је удостојио да достигне истинско покајање тако да се ускоро, будући препорођен, удостојио Царства Небеског. Сваки пут кад би га се сетио, отац Мина је рекао: „Слава Теби, Боже, што је свој пут окончао у покајању и што се исповедио.“
 
***
 
Имали смо благослов да у Керасији упознамо најпоштованијег духовника Јеротеја, наследника Хаџи-Георгија Посника. Он нам је приповедао о Хаџи-Георгијевом писму епископу Хиоса, у којем се говори о уздржању и подвижништву његовог монашког братства. Осим тога, велики подвижник у овом писму непопустљиво објашњава епископу да не нарушава свете каноне тиме што пости суботом, недељом и на празник Васкрсења (Пасхе).
Из свог дневника преузео сам следеће:
 
5. октобар 1968.
Јутрос сам из скита Свете Ане пошао у посету каруљском пустињаку, старцу Гаврилу, који је већ два месеца прикован за постељу. Његова каливија лебди у Каруљи као вечно кандило у олтару светогорске пустиње.
Опрезно сам прошао кроз прва врата. Испод малог одморишта налази се понор, провалија. Отворио сам друга врата, говорећи: „Молитвама Светих Отаца наших“ и ушао. Овога пута нисам угледао оног оца Гаврила којег сам познавао, који је увек био у покрету, делатан и као од челика да је начињен, који је током читаве ноћи носио шљунак да би прекрио пустињску стазу. Непрестано је стењао. Од струка надоле био је потпуно парализован.
Покушавао је да нешто каже, али је тешко успевао да изговори реч. Трпео је јаке и неподношљиве болове.
„Имам болове. Шта сад да ти кажем, оче мој“, био је одговор на мој захтев да ми каже нешто душекорисно.
„Немојте се напрезати, старче. Разумем. Дошао сам због Вашег благослова и једног обећања. Ако се нађете у присуству Божијем, немојте ме заборавити.“
„Ја да се нађем у присуству Божијем? Недостојни Гаврило? Такво нешто није могуће“, рекао је и наставио да стење од болова.
Подсећао је на костур. Одбијао је да једе храну припремљену на уљу која га је могла мало укрепити. Видео сам да је тањир са бареним кромпирима који су му донели оци – Данијелити стављен на посуду испуњену… нечистоћом!
Покушао сам да га склоним одатле.
„Остави га тамо“, строго је наредио.
Чинило се да је овај философ пустиње увек тако поступао да би се супротставио страсти стомакоугађања.
Он једноставно није јео да не би прекидао пост. Његова храна је годинама припремана без уља, како би три или четири пута седмично могао да се причести.
Усудио сам се да му кажем:
„Старче, ако бисте примили инјекцију, то би Вам ублажило болове.“
„Инјекцију“, рекао је и широко отворио очи, строго ме погледавши. Никада није узимао никакве лекове. У потпуности се предао у руке возљубеног Бога и у великим мукама очекивао је да се сусретне с Њим.
„Ја из часа у час очекујем смрт.“
„Нека Пресвета Богородица награди Ваше трпљење, старче“, одговорио сам.
Био сам дубоко дирнут његовим благословом и у повратку сам се читавим путем молио за јуначког старца Гаврила.
 
***
 
Врлински монах, старац Никандрос из манастира Констамонита одбио је да постане надзорник (проистаменос), будући да је био веома смирен и да се клонио власти. Кад је дошао на Свету Гору, са собом је донео много новца, што је за њега представљало истинско искушење. Смирио се чим га је разделио. Ослободио се. Био је суров према себи. Служио је као болничар и као помоћник у кухињи, чему су се сви чудили.: иако је био стар и болестан, све је извршавао ревносно и марљиво.
У катизми Светог Атанасија, будући већ времешан и болестан, вечерњу је читао испод „черге“ (тј. дебелог покривача). Током ноћи могао је да осети да је његов ангео чувар поред њега, да га крепи и подстиче: „Изврши своје правило!“
 
***
 
Наш савременик, старац Методије, пустињак из Капсале и ученик великог, незаборавног подвижника старца Тихона, обично ми је говорио:
„Отац Тихон нам није дозвољавао да бацамо рибље кости. Он их је поново користио, барио и од тога правио супу.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Гостопримница, одаја за манстирке госте (прим.прев.).
  2. Једна ока тежи 708,5 грама (прим. изд.).
  3. То је молитва која се чита пре Вечерње, што одговара трећем часу поподне према световном рачуњању времена (прим. изд.).
  4. Ангелска или велика схима јесте највиши чин у православном монаштву (прим. изд.).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *