СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
20. СЛОВО О ПОБОЖНОСТИ, ПОРЕТКУ, ПРАВИЛНОСТИ[1] И О ПОШТОВАЊУ ПРЕМА СТАРИЈИМ ОЦИМА
 
Један опитни, времешни подвижник рекао ми је следеће: „Древни оци били су благочестиви, брижљиви и строги. Нису мислили на спољашњи изглед свога лица нити на то да ли су им лик и коса допадљиви. Њихове расе су биле кратке. Главе су им с поштовањем и побожношћу биле оборене и избегавали су да било ког човека гледају право у лице. Били су стидљиви. Нису разговарали нити су се смејали. У цркви су носили једну врсту папуча. Једном је монах Модест обуо пар нових ципела, које су правиле буку док је корачао. Остали монаси су га позвали и рекли да нове ципеле носи у својој келији, а да за цркву обује старе.“
 
***
 
„Ми смо се плашили да погледамо старије оце (старце)“, рекао је један подвижник, мислећи на то да су некад постојали страх, благочестивост и поштовање према старијима. „Тако је било. А како је сада? О, каква су ово времена?!“
 
***
 
Старац Антоније Кавсокаливијски био је узор и образац поштовања светогорског поретка и правилности. Био је то веома побожан монах, простодушан и смирен. Из његових уста стално је допирало „Бог благословио“, „нека је благословено“ и „молитвама Светих Отаца наших“. Када је ходао по скиту, носио је своју расу. Сви старци сећају га се са носталгијом.
 
***
 
Затражили смо од једног старог подвижника, којем је било преко осамдесет година, да нам каже нешто душекорисно о древним оцима.
Одговорио нам је штуро и кратко: „Шта да ти кажем? Древни оци били су другачији људи. Они су били благочестиви.“
У чему се састојала благочестивост древних отаца?
„У недостатку отворености и претеране одважности, у поштовању, у смирењу, у нелицемерности у изгледу, у речима, у корачању, у седењу, у одевању. Њихово понашање било је узорно било да су сами, било да су међу многима, било да су у цркви, да поју или да служе Литургију, било да се баве својим рукоделијем. Нису много говорили, нису се гласно смејали, нису били иронични, нити су очекивали да ће бити запажени. Били су кротки, ћутљиви и расуђивали су исправно, били су искрени, простодушни, нелицемерни, благодарни, преиспуњени љубављу. Њихова реч била је ‘со земљи’, а њихов живот свет, који је пројављивао плодове Духа Светога. Избегавали су присност, која је почетак одважности. Њихово понашање било је благодатно, уравнотежено и одмерено.
Сећамо се ових киновијских отаца: ћутљиви, повучени, дубоко погружени у молитву и созерцање. Њихове главе су најчешће биле погнуте, не само у цркви него и за трпезом (у време обеда), док су ходали или док су се бавили својим рукоделијем.“
 
***
 
Постојала је једна благословена монашка заједница у Вигли, у Каливији подигнутој у част Света три младића. О тој заједници казивао ми је благочестиви старац М. из Керасије: „Њихов старац био је веома строг. Звао се Доситеј.
Најстарији послушник био је о. Агатодорос. Отац Акакије се по својим врлинама разликовао од осталих. Имао је браду која му је досезала до чланака. Предвидео је своју смрт и често је плакао од радости. Кад би их посетио неки странац, он је седео прекрштених руку. Сви су ћутали, само је старац говорио. Поштовање и ћутање у знању. ‘Мртав човек ништа не чини’, говорили су. Свом госту ништа нису нудили све док им старац не би рекао да то учине. Ништа нису знали о гневу. Ништа нису знали о осуђивању. Били су обузети молитвом, радошћу и ликовањем. Чак су и у сну видели Христа.“
 
***
 
Уочи пострига једног монаха, незаборавни старац Гаврило јео је маслине. Из тог разлога, како нам је он рекао, постриг је био одложен. Требало је да једе само сув хлеб, као што је сутрадан и учинио, иако је био празник Благовести!
 
***
 
Иако је био на самрти, седамдесетдеветогодишњи старац Никифор из манастира Дионисијата, који је патио од астме и миокардитиса, није хтео да прекине Велики Пост тиме што ће узети мало млека или рибе.
„Старче“, рекао је он, „зар нећу умрети ако будем јео? Благодарим Вам за Вашу очинску љубав, али ја већ шездесет година нисам нарушио Четрдесетницу. Зар да је прекинем сада, кад ћу се упокојити? Биће добра и супа спремљена на уљу. Дајте ми Свето Миропомазање и ја ћу за пет до шест дана отићи.“
 
***
 
Часни старац Јаков из манастира Дионисијата био је познат по својим врлинама. О његовом задивљујућем животу казивали су нам незаборавни игуман Гаврило и о. Лазар:
„Било је то оне године кад је старац Јаков служио као типикар. Једног празничног дана, током поста, његова сабраћа су му након оброка понудила да у винском подруму трпезарије попије чашу вина које на Светој Гори зову ‘сполоканис’, али је он то одбио. Они су били упорни, али он је говорио да ће му то нашкодити. Оптужили су га за гордост. Најзад је простодушни старац, непоколебив у исправном извршавању монашког правила, желећи да им покаже да њихова упорност потиче од лукавога, узео пехар левом руком а десном начинио знак Часног Крста. Истог тренутка, стакло се распрснуло на четири дела и, наочиглед свима, вино се просуло!
Старац Јаков је објаснио да је, док су га приморавали да прекрши правило и да попије вино, видео како се лукави демон у чаши радује. Схватио је да се иза привидног братољубља његове сабраће крије лукавство овог ненавидника сваког добра.“
 
***
 
Постоје монаси који се хране житијима светих и који живе у нераскидивој заједници са светитељима. Разговарају са њима и осећају живо присуство и дејствовање свих светитеља Једне, Свете, Саборне, Апостолске и Победоносне Цркве. Постоје истински познаваоци светитељских житија, последовања у појању, типика, празника, бдења, чудесног дејствовања свих светитеља. Један од таквих био је и припрости старац Теоктист Дионисијатски, који је огрбавио од великих подвижничких напора.
Не постоји поклоник који је долазио у свети манастир Дионисијат којега није освојило старчево обиље љубави и детиња побожност, и којега он, вољно или невољно, није одвео да се поклони келији Светог Никона и Христовој икони на тамошњем зиду. Та икона се светитељу открила у једном виђењу. Осим тога, није пропуштао ни да га одведе у оближњу келију Светог Никодима.
Будући да је и сам потицао из Епира, старац Теоктист је посебно поштовао све епирске светитеље. Свакодневно је читао синаксаре свим светитељима, будно мотрећи да некога не изостави, укључујући ту и новомученике! Био је ревностан и кротак и никад се није гневио кад би требало да изврши неки задатак. Сећам се да је за живота о. Лазара, поклоника Имена Божијег и Молитве Исусове, један од његових штићеника био тада млади монах Теоктист, којег су многи монаси искушавали и прекоревали, сматрајући га глупим или лудим. Међутим, овај простодушни монах издржао је сва та искушења са ретким трпљењем, радујући се свим својим патњама. Отац Лазар ми је једном у поверењу рекао да познаје монаха, који је још увек жив, а из чијих руку једу дивље птице и све птице небеске. Мислим да сам схватио на кога је мислио.
 
***
 
Постојали су, и још увек постоје, светогорски подвижници и монаси који се строго придржавају типика, поста, бдења и предања. Један од њих, који се од осталих издвајао по оданости предању, био је и отац Неофит. Служио је Литургије у свим каливијама Новог Скита. Служење Литургије представљало је његову незаситу чежњу. Догодило се да је отац Серафим, један од отаца – Авраамита, заспао током бдења. Отац Неофит му није допустио да саслужује током Литургије. Рекао му је оно што би рекао и сваком другом свештенику: Причешће!“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мисли се на прецизност и правилност у извршавању монашког правила (прим. прев.).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *