46. СЛОВО О ГОСТОЉУБЉУ КАО СВЕДОЧЕЊУ У ЧОВЕКОВУ КОРИСТ У ДАН СТРАШНОГ СУДА
Једном смо с монахом Пантелејмоном Карцонитом и групом побожних поклоника који су пролазили кроз скит Свете Ане посетили убогу испосницу пустињака Филарета у страшној Каруљи. Пустињак нас је дочекао изузетно љубазно, срдачно и радосно. Понудио нам је да пијемо кишницу из његовог резервоара, јер је било летње доба и било је врело као у пећи.
“Старче, зашто не набавиш глинену посуду, онда би вода увек била хладна”, упитали смо га.
“Чеда моја, кад бих хтео да пијем хладну воду, остао бих у скиту Свете Ане, где има много такве воде.”
Тражио је од нас да останемо како би могао да нам укаже гостопримство.
“Где да останемо? Ти немаш келије у којима би нас могао угостити и у којима бисмо могли да преспавамо!”
“Имам, имам”, озбиљно је одговорио. “Ја имам архондарик (гостопримницу)! Дођите и видите!”
Архондарик у Каруљи? То је звучало као шала. Он је, међутим, говорио језиком своје гостољубиве душе. Отворио је врата на другој келији коју је називао архондариком и ми смо ушли у њу. “То је архондарик”, рекао је он.
Бацили смо поглед на кров. Био је препун рупа. Чинило се да ће малтер на зидовима сваког тренутка отпасти. У једном углу било је разбацано неколико кромпира.
“Останите овде. Спремићу и обед да вас угостим.”
“Шта ћемо јести, старче?”
“Ево, имам дивне маслачке!”
На крају смо му топло заблагодарили и узели његов благослов, дивећи се његовој светој простоти, благословеној гостољубивости, сиромаштву, христоликој љубави, дечјем срцу и свему ономе што је чинило свеукупност његове философије по Христу и његове блажене личности.
“Чедо моје, никад не бих мењао своју каливију”, рекао је једном поклонику којег је убеђивао да остане у скиту. “Моја каливија је за мене блистава палата.”
***
У Градини Пресвете Богородице, гостољубље и братољубље спадају међу темељне врлине јер за своју основу имају љубав. Светогорски монаси су људи искрене, еванђелске, нелицемерне љубави.
Такав је био и Никодим Кипранин из каливије Вазнесења у скиту Свете Ане. Његово гостољубље је уистину подсећало на гостољубље патријарха Авраама. У његовој каливији је сваки намерник нашао кров над главом, сваки гладан човек хлеб, а сваки сиромах милосрђе и доброчинство. Док је био на Кипру, служио је као кувар код британског гувернера. Удостојио се дара прозорљивости.
Упокојио се у стотој години.
***
Мој незаборавни старац казивао ми је следеће: “Кад сам први пут ишао на исповест у Каруљу, у испосницу Светог Георгија, сусрео сам пустињака Никона. Некада је имао висок чин у руској војсци. Овај преподобни, седокоси човек примио ме је с небеским осмехом, с добротом која није од овог света.
***
У другој каливији открили смо још једно скривено благо, подвижника који се усрдно бавио својим послом и ћутао. Отворио нам је врата а да ништа није рекао. Начинио је један дубок поклон као знак поздрава и благодарности за мало хране коју смо му донели. Нисмо разменили ни једну једину реч. Био је дубоко погружен у молитву, у безмолвије (исихију), у “ћутање у знању”, у тајинства Божија. Колико Пресвети Дух почива у таквом тајинству тишине!”
***
Некад, у давна времена, један игуман забранио је гостољубље у манастиру.
Прича се да су читаве те ноћи мрави преносили жито из манастирских амбара и бацали га у море!
***
Приповедао ми је старац С:
“Једном приликом водио сам двојицу поклоника из Немачке у пустињу Светог Василија. Дошли смо до једне убоге каливије. Старац који је ту живео срдачно нас је поздравио. Убрзо је пришао с једним дрвеним послужавником на којем је била конзерва са кишницом и три смокве. Послужили смо се. Након тога понудио нам је да обедујемо. Гостољубивог срца пожурио је да нам донесе оно што је имао. Мало подвижничког двопека и маслине.
Немци су појели пустињску храну и као у заносу посматрали клисуре и ово пусто место између неба и земље. Гледали су крајње сиромаштво, нестјажатељност и оскудицу. Немо су посматрали радосни лик овог подвижника и слушали његову поруку наде:
‘Наша Пресвета Богородица све устројава, благословени…'”
***
Неколико седмица пре свог упокојења, добри и облагодаћени старац Авакум примио је у својој каливији двојицу поклоника – мирјана. Странце је увек дочекивао с осмехом. У њима је видео Самог Владику Христа, сагласно Његовом еванђелском слову: Странац бијах, и примисте ме (Мт 25,35).
***
“Древни монаси били су другачији људи”, рекао ми је један мирјанин, који је тридесет година радио на Светој Гори. “Од свег срца су отварали врата, љубазно прихватали намернике и беседили с њима.” Другим речима, хтео је да каже да су поседовали простодушност и према свима били гостољубиви, пријатни и приступачни, да су свакога посматрали као непоновљиву личност, уважавали и поштовали. Прекидали су свој починак али и своју молитву да би услужили ближњег.
