СТАРЕЧНИК

 

СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

 
19. СЛОВО О БЛАГОДАРНОСТИ И ДОБРИМ ПОМИСЛИМА
 
Један старац, обдарен расуђивањем и руководитељ душа, рекао нам је следеће: „Један мој познаник доспео је у тежак положај. Имао је кућу у мирном крају града у којем је и радио. Након извесног времена, поред куће су подигли гаражу, а одмах затим отворили су и булевар, тако да је та четврт постала веома прометна. Због непрестане буке несрећник више није могао да спава.
Дошао је код мене и рекао: ‘Старче, шта да радим? Да саградимо нову кућу? Како да је подигнемо кад имамо петоро деце? Шта да радимо? Не можемо да се смиримо!’
Дакле, створила се таква ситуација да је цела породица морала да узима таблете за умирење.
‘Слушај, благословени’, рекао сам му. Ти ову ситуацију ниси прихватио на духован начин. Ако би, не дај Боже, дошло до рата, а ја ти рекао да гарантујем да ти се ништа неће догодити уколико останеш у тој кући, како би онда гледао на ту кућу? Ако пожелиш да изађеш напоље, нико те неће спречавати и ниједна бомба неће пасти на твоју кућу. Разуме се, ти би то посматрао као велики благослов Божији за тебе и твоју породицу. Напољу би гинули, а теби се гарантује да ти је живот ван опасности!
Наравно да би требало да то посматраш као велики благослов. Сада прихвати и другу позитивну помисао, која се овога пута односи на твој садашњи положај, и реци: ‘Слава Теби, Боже! У крајњем случају, овуда не пролазе тешки оклопни тенкови. Видимо само аутомобиле, а не наоружане конвоје. Људи журе на посао. Нема рата! Како велики благослов! Слава Теби, Боже!'“
„Због свега треба прослављати Бога. Ако немамо позитивне помисли и унутрашње молчаније, не смемо се заваравати да ћемо пронаћи мир уколико одемо на неко тихо место. Кушач чак и у пустињи током ноћи сакупља шакале и они завијају. У ствари, могли би да се сакупе прави шакали, јер ћемо увек имати искушења. Током дана, на пример, ако на неком мирном месту имамо дрво, на њему ће се сакупити зрикавци. Тада ће нас ова искушења завести да дању штапом растерујемо зрикавце, а да ноћу камењем гађамо шакале.
Према томе, требало би да сваку ситуацију дочекамо с позитивним помислима.“
Овај старац казивао је и следеће: „Једном сам путовао аутобусом. Каква ситуација! Неко је од возача затражио да утиша магнетофон. ‘Међу нама је један свештеник’, рекао је он (видео је да сам монах). Међутим, возач је још више појачао магнетофон. Изговарао сам Молитву Исусову. Човек који је говорио желео је да ми помогне, али ја сам му рекао: ‘Не смета ми.’ За то време сам размишљао: ‘Ако би се, не дај Боже, догодила несрећа и ако би ове људе извели из аутобуса, једном би била поломљена нога, другом би била разбијена глава, једно дете би вриштало, а друго би било осакаћено. Како бих ја поднео такав призор? Слава Богу’, мислио сам, ‘овде је све добро. Људи слушају музику.’
Према томе, ова музика је постала основа за моје сопствено псалмопојање. Они имају своје, а ја своје.“
„Нема другог начина осим да се све ситуације дочекају с позитивним помислима. Другачије не може. Требало би да се свако од нас постави у положај другога. На жалост, дух који данас влада захтева од нас да преотмемо место другога. Због тога се све ово и дешава, а свет се претвара у лудницу.
Кад се неко стави у положај другога, ствари одмах долазе на своје место. Наведимо пример младе жене и њене свекрве – старице. Требало би да млада жена покуша да се постави у положај старије и да каже: ‘Како бих желела да се понашају према мени? Да ли бих желела да моји унуци збијају шале са мном кад остарим? Да ли бих желела да моја снаха буде груба према мени? Дакле, како да се понашам према својој свекрви?’
Уколико се човек не буде понашао на духован начин, знајте да ће почети да дејствују духовни закони и ево шта ће се догодити: Бог ће одвратити Своју љубав од тог човека да би му још у овом животу наплатио оно што Му дугује.“
На другом месту, овај старац каже: „Имајте поверења у Бога и у своје старце. Будите послушни кад од вас захтевају да учините ово или оно, и бићете спокојни. Шта сте задобили за све ово време док сте имали самопоуздање?
Самопоуздање је велика препрека за Божију благодат. Не верујте свом разуму. Размишљајте просто и Бог ће вам се приближити због тог вашег смирења, и задобићете Његову радост и мир. Наш духовни напредак зависи само од нас. Уколико не будете имали духовно устројство, не могу вас спасти ни Антоније ни Варсануфије Велики. Бог је дужан да вам помогне кад имате потпуно поверење у Њега. Онај ко поседује позитивне помисли, поседује и духовно здравље.
Током година немачке окупације, сеоска дечица живела су од кукурузног брашна а образи су им ипак били румени јер се оно што су јели претварало у крв. Насупрот томе, иако су јела хлеб и бутер с мармеладом, богаташка деца су била бледа и болесна. Исто се дешава и са духовним стварима. Ако мислимо просто, чисто и незлобиво, поседоваћемо духовно здравље.“
Изградимо фабрику добрих помисли. Ако нека машина производи метке и ако у њу сипамо гвожђе, добићемо гвоздене метке. Ако производи пехаре и у њу улијемо злато, добићемо златне пехаре. Ако пак сипамо гвожђе, добићемо гвоздене пехаре. Какве помисли улијемо у ум, такав ћемо ум и добити.“
„Патња очишћује и озарује човека. Не постоји ништа веће од тога. Важна је молитва. Блажени отац Тихон је говорио: Господе Исусе Христе… вреди сто, а Слава теби, Боже – хиљаду драхми.’ Имао је у виду да прослављање Бога има већу вредност. Ако је ово прво нужност коју човек осећа и хтео – не хтео мора да тражи, онда је ово друго подвиг, јер човек пати и благодари Богу.“
Овај светогорски подвижник, који је непрестано прослављао Бога, рекао је и следеће: „Сви смо ми грешници. Размислимо о томе шта је Бог учинио за нас, а шта ми чинимо за Бога. Након таквих размишљања срце ће омекшати чак и да је од гранита. Ево како се може одбацити логика. Бог је могао да ме створи као мазгу и да ме преда у равнодушне руке које би ми на леђа натовариле сто педесет килограма дрва и ударале ме. На крају бих упао у јаму и пси би растргли моју утробу. Пролазници би затварали нос, јер би мој задах допирао до пута. Зар не би требало да заблагодарим Богу што се то није догодило? А ја му нисам заблагодарио.
Бог је могао да ме створи као змију или као шкорпиона. Међутим, Његова љубав створила ме је као човека. Бог је због мене Самога Себе принео на жртву. Само једна кап божанствене крви опрала је све грехове света…“
„Један учитељ је имао седморо или осморо деце. Кад му је било око педесет година, једном његовом детету се нешто догодило са оком. Испитали су га, открили тумор и извадили око. Несрећнику су се смејала сва деца у школи. Како се могло утешити ово несрећно дете? Помислио сам да му могу помоћи. Детету је било дванаест година и већ је понешто разумело. Оно, несрећно, није ни знало шта је утеха.
Учитељу сам испричао да ће душе, које се са несрећом боре тако што прослављају Бога, у будућем животу бити уз Пафнутија Исповедника, којем су због његове вере у Христа извадили око. Несрећни учитељ је то разумео и поскочио од радости. То није била лажна утеха, то је била стварност. Увидео је да то није била неправда, јер Бог не чини неправду. Онај ко то не прихвати могао би да каже: ‘Шта је то дете учинило да заслужи тумор на оку? Они су га оперисали и дете је одрастало као инвалид…’
Верујем, и немогуће ми је да не верујем у то, да ће у Дан Суда Бог наградити ово дете које је толико препатило.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *