16. СЛОВО О ДЕЈСТВИМА БОЖАНСКЕ БЛАГОДАТИ
Упитали смо једног старца: “Како да човек задобије благодат Божију?”
“Човек је не може задобити док не издржи сва искушења која му дођу”, одговорио је он а затим додао:
“Највећа препрека која спречава благодат Божију јесте човекоугађање. Када Бог открије да је срце очишћено од свих хтења, тада долази и благодат Божија. Благодат Божија је неизрецива. Она се једино срцем може осетити. Међутим, и један погрешан поглед може човеку да ускрати благодат Божију.”
***
Када би велики подвижник, пустињак Петар из пећине Преподобног Петра Атонског, осетио да у његовом срцу дејствује благодат Божија, узвикнуо би:
“Удари ме, Христе мој, копљем милосрђа Свога!”
***
Један старац је говорио: “У савременим људима нема благодати Божије, јер одбацују и оно мало што поседују. А када се благодат удаљи, човека нападају сви демони.”
“Рђаве помисли ометају благодат Божију. Ниједан подвиг нема такву силу какву има добра помисао. Добре помисли ћемо задобити онда када све будемо видели као чисто.”
***
Савремени, поштовања достојни исихаста ми је рекао: “Данас нема много облагодаћених људи. Често бивамо лишени благодати Божије. Тада се посредством патње и жалости благодат Божија враћа човеку.”
***
Један старац је рекао: “Много пута наше молитве не бивају услишене због нас. Понекад се то дешава због других, а понекад из различитих разлога. На пример, неко ми каже: ‘Помоли се за болесника!’
Дакле, ја се молим, имам довољно вере и нисам егоистичан. Међутим, Бог не одговара на моју молитву, јер друга особа није довољно смирена. Она можда и верује да ће Бог помоћи, али њен ‘его’ ствара препреке. Морамо имати поверења у Бога. Морамо Му допустити да учини шта год Он жели. Уколико се правилно молим, могу да осетим како се искушење удаљује и све ће поћи на добро. Међутим, сваки пут кад Бог допусти да прођемо кроз искушење, Он то чини ради наше користи и ми вероватно нећемо молити Бога да нас избави из те тешкоће. Уколико је то тешкоћа коју је изазвао лукави, Бог ће нам одмах помоћи.” “Често се догађа да нам је воља Божија непозната.”
***
Неки подвижник се једном запитао: “Како се догађа да ништа не осећамо, ни када се молимо у цркви, ни када упућујемо своје личне молитве?”, а затим и одговорио:
“Постоји мноштво могућих разлога. Понекад можеш да осетиш дубоко умилење или ти може доћи помисао да ти је Христос дао слатку утеху, иако то није резултат твог сопственог напора. Будући да ти то не разумеш, Он ће ти је одузети и вратити тек кад будеш разумео. Такве ствари увек имају своју сврху.”
“У сваком случају, немој се молити да задобијеш дар суза или неки други благодатни дар. Тиха унутрашња патња због неког греха почињеног у прошлости је најбољи дар. Изнуђене сузе могу да буду веома опасне јер стварају илузије.”
“Сузе успокојавају. Често се дешава да један уздах – не знам, то ми каже моја помисао, можда и грешим – вреди више од прегршти суза.”
“Нећемо тражити ни милост Божију, ни сузе, ни благодатне дарове. Тражићемо покајање, покајање и само покајање. Нама је неопходно покајање.”
***
Незаборавни старац Лазар Дионисијатски приповедао нам је о следећем догађају који је био у вези с њим самим.
Управо је био пострижен за монаха, и једног дана читао је Акатист Часном и Славном Претечи и Пророку стојећи пред његовом величанственом и страшном иконом, када је осетио присуство такве натприродне благодати да му се чинило да лебди изнад земље и да се читаво његово тело испуњава неизрецивим озарењем.
Други пут, кад се пред том истом иконом молио за једну веома озбиљну ствар, поново је зачуо глас Часног Претече који му је рекао:
“Иди у капелу Светих Бесребреника и буди исихаста.” Било је то управо оно за шта се о. Лазар молио, јер је осећао дубоку чежњу да постане исихаста и да се подвизава изван манастира, у малој катизми поред шуме.
