Старечник

УВОД

 

Онај ко буде изучавао узвишено монашко живљење на Светој Гори, достигнућа тих истинских бораца Цркве који су опстали као стражари и граничари истинске Вере, увериће се да су они по духу слични древним подвижницима Египта, Синајске Горе, Палестине и Сирије, који су жудели и чезнули за спасењем, светошћу и најсавршенијим подвижничким животом.

Узевши у обзир климатске услове на Атосу, који подразумевају оштре зиме и окруженост морем, светогорски монаси и подвижници су по свом уздржању једнаки оним древним оцима Истока. Јер за разлику од Свете Горе, земље Истока имају топлу и суву климу, због чега погодују строжијем и дужем посту. Причало се да су монаси из Тебе у Египту дошли у Катунакију на Светој Гори, али да нису били у стању да поднесу климу и да су напустили своју “катунију”, по којој је читава ова област и названа Катунакија.

Дух православног источног монаштва, дух еванђелски, апостолски, исихастички (молчанички, безмолвнички) и подвижнички, какав је описан у Новом Завету, преносио се из Египта, Палестине и Сирије преко Константинопоља (Цариграда) и Витиније до Свете Горе. Православно монашко предање је подвижничко, као што је подвижничко и Свето Еванђеље, будући да су библијске врлине и подвижништво истоветни, о чему сведочи и подвижнички живот нашег Господа и Његових Светих Апостола. Међутим, православно монашко предање је истовремено и исихастичко, философско и добротољубиво. Оно трага за Царством Божијим у нама и тежи да путем човековог благодатног очишћења, просветљења и обожења васпостави његову првоначалну лепоту. Најзад, Православно монашко предање је евхаристијско, молитвено и есхатолошко. На Светој Гори живи Бог и Он је свакодневно присутан у Светој Тајни Евхаристије и у осталим Тајинствима, у умној молитви у виду нетварних, обожујућих и обоготворујућих енергија, а на божанственој Литургији онтолошки.

Зачетак дела које држите у рукама била је жеља и чежња мог многопоштованог и незаборавног духовника и старца, који ми је често говорио: “Сакупи материјал, посети пустиножитеље, киновите (монахе у општежићу), исихасте, келиоте, послушнике[1] и игумане, и прикупи белешке за Светогорски Старечник.” Истовремено смо он и ја за извор податка имали његов сопствени опит и сећања. И он сам био је светогорски монах, из скита Свете Ане. Иако је из неизбежних разлога морао да борави на разним местима, његови ум и срце су свакодневно били на Атосу, јер је увек говорио о његовим тајинствима, историји и византијској велелепности. Док је мој духовни отац приповедао, ја сам заједно с мојим љубљеним и једнодушним братом и саслужитељем, најпоштованијим архимандритом Данилом Гувалисом, правио белешке, тако да су припремљена два наслова: Савремени атонски подвижници и Радосне и сетне успомене из Градине Пресвете Богородице.

Остале уважене и поштоване личности с којима смо били у вези и које су нам помогле поводом овог дела су игуман Гаврило Дионисијатски (“Деда”), игуман Весарије Григоријатски, архимандрит Андрија из манастира Светог Павла, старац Герондије из заједнице Данијелита, старац Михаило Кавсокаливијски, старац Теодосије из Светог Павла, отац Атанасије Ивиронски, старац Лазар Дионисијатски, старац Дамаскин из Светог Василија, старац Теофилакт Кавсокаливијски, старац Христодул Катунакијски, старац Модест Констамонитански, старац Дионисије Карцонит, старци Арсеније, Јоаким и Вартоломеј из скита Свете Ане, као и старац Хризант из истог скита, старац Павле, лекар из Велике Лавре.

Значајне податке добили смо и од следећих савремених отаца: Теоклита Дионисијатског, од Данијелита, Томазита, Герасимоваца и Карцонијанаца, од оца Јефрема из Катунакије, оца Пајсија из Панагуде, старца Герасима Химнографа, оца Порфирија Кавсокаливијског, оца Евдокима Ватопедског, оца Симеона из Симонопетре, старца Ахилија из скита Свете Ане, оца Максима Ивиронског, оца Антима из скита Свете Ане и стараца Мелетија и Макарија из Новог Скита.

У овом тешком подухвату, чија је намера да опише веродостојне и изворне догађаје, покушали смо да, с једне стране, податке које смо добили од живих савременика упоредимо са писаним сведочанствима а да, са друге, упоредимо један писани документ са другим. Кад год бисмо наишли на нешто неразјашњено или нејасно, обележили бисмо то речима “кажу” или “прича се”.

Животна догађања и сведочења отаца представљена су на најједноставнији, најверодостојнији, најсажетији и најпоузданији могући начин. Желели смо да следимо стил подвижничких слова из старог Старечника (Герондикона) и Лавсаика, стил који је, било у речи било у слици, својствен нашем Православљу. И заиста, било да читате изреке неког подвижника (“један старац је рекао…”), било да стојите пред византијском иконом, доживљавате исту дубину и исто осећање, које вам преноси дух и живот, благодат и унутрашњу снагу, без улепшавања и без световних боја и обриса, без украшавања и измишљених додатака. У изрекама стараца, као и на византијским иконама, нема ничег претераног. Оне су неизвештачене, непосредне, директне, дубоке и стварне. Оне су сама истина.

Да бисмо сабрали материјал који ћемо унети и представити у Светогорском Старечнику, узели смо у обзир све књиге и периодику посвећене подвижничкој борби, а до којих смо могли доћи на Светој Гори. То је употпунило недостатке у нашим сопственим белешкама, чему су допринела и усмена казивања упокојених и живих отаца и наше сабраће монаха.

Уношење сећања и одломака из житија светитеља који су се борили, подвизавали и заблистали на Светој Гори, сматрали смо сврсисходним ради указивања на непрекидност предања на Атосу, том подвижничком Акропољу (Тврђави) Православља.

Требало би да додамо да се Атос често назива и “Градином Пресвете Богородице”. Као и све градине, и ова је преиспуње на разноликим цветовима различитих боја, облика и мириса. Нешто слично дешава се и овде. У тој великој шароликости постоји мноштво дарова, али сви потичу од једног Духа и од исте Благодати, са истог извора благодатних дарова. Што се тиче трња, нико не може сумњати у његово постојање. Оно је увек тамо, представљајући људске слабости. Међутим, ко ће обратити пажњу на трње а занемарити цвеће? Пчеле радилице увек дају предност цвећу.

Постоји нада да би, благодаћу Божијом и молитвама упокојених и живих преподобних атонских Отаца, ово дело могло бити кочница нарастајућој опасности посветовљавања, промена и искривљавања Православног монашког предања.

Увек постоји опасност од “углачавања” монашког пута, који би по својој природи и положају требало да буде “узан и обремењен тешкоћама”. Другим речима, постоји опасност од затамњења блиставости и лепоте монашког живљења у тешкоћама, уз напоран рад и оскудицу. Његова лепота и достојанство могли би да буду поништени додавањем животних удобности, уместо њиховим одузимањем.

Напротив, истински монаси остају верни философији лишавања вештаствених (материјалних, пролазних) ствари. Свет пати од маније сабирања вештаствених добара. Нагомилава се ствар на ствар. То је лозинка савременог човека и он због тога нагомилава несрећу на несрећу. Намеравајући да приграби што више вештаствених ствари, ослепљени човек бива заплетен у зачарани круг брига, потиштености и очајања.

Сматрали смо да ће најбољи епилог Старечника бити похвала атонским оцима, сладак завршетак који ће наше невешто писање претворити у насладу за читаоца.

Верујемо да ће овај Светогорски Старечник бити подједнако прихватљив и за савремене монахе и за савремене хришћане који живе у свету, за оне који живе у двадесетом и за оне који ће живети у двадесет првом веку. Светогорски Старечник би могао да буде чврста, челична карика у ланцу нашег Предања, оног Предања и оног света чији би зраци могли да обасјају помрчину наше епохе. Хиљаду и више година постојања тог особитог света збијено је на 400 страна.

Тако је нама, недостојнима и недоличнима, пало у удео да извршимо овај озбиљан подухват који превазилази наше способности. У будућности би нас неко, надаренији и опитнији, како у писању тако и у врлини, могао представити бољим делом, са мање недостатака, а у славу Божију и за душевну корист. За то се молимо из дубине душе.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Реч “послушник” у савременом српском језику има пежоративно значење, док овде означава монаха који је под духовним руковођењем свог старца (прим. изд.).

 

Comments are closed.