STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
3. SLOVO O NEPOZNATIM SVETITELJIMA I PUSTINOŽITELJIMA
 
U kavsokalivijskoj sabornoj crkvi postoji zidna slika nepoznatog svetitelja sa sledećim natpisom: BLAŽENI EFROSINIJE KOJI SE UPOKOJIO U IVIRONU. U SVOJOJ DESNOJ ruci nosi nerazvijen svitak sa natpisom: IMAJUĆI PROSTO SRCE I ŽIVEĆI USRED GOMILE UPOKOJIO SE U GOSPODU. Odeven je u monašku odeždu i prikazan u molitvenom stavu, klečeći na kolenima.
Pisac žitija prepodobnog Akakija, kavsokalivijski otac Jona, na kraju ovog žitija piše o jednom svetom mučeniku, savremeniku prepodobnog Akakija: „Ti mučenici su, kao skupoceni biseri, otišli Gospodu. Takav je bio i trostruko blaženi Evfrosinije, koji je u manastiru Ivironu blistao kao drugo sunce. Pokazivao je najveću prostotu i bio prozorljiv, zbog čega je govorio u zagonetkama i bio u stanju da otkrije čovekovo duševno stanje. Na dan koji je određen za njihovo prenošenje, njegove mošti nisu nađene u grobu. Na Svetoj Gori još uvek žive monasi slični njemu.“
 
***
 
Podvižnik, starac German, koji se podvizavao u Hairiju (okolina Lavre), nedaleko od Rumuna Gerondija, jedne noći usnio je tri poštovanja dostojna pustinožitelja koji su mu rekli: „Budi oprezan, nas trojica stojimo ovde. Ne uznemiravaj nas, a reci i drugima da nas ni oni ne uznemiravaju.“
Otac German je o ovom otkrovenju kazivao svom slavnom duhovnom ocu, Neofitu Karamanlijskom, koji se podvizavao na Karmelionu (vrh koji se nalazi zapadno od Kerasije i iznad pustinje Svetog Vasilija). Sa velikom revnošću i željom, u svim pećinama i usamljenim isposnicama u toj oblasti, otac Neofit je tragao za svetim moštima ovih pustinožitelja, ali nije mogao da ih pronađe. Ubrzo nakon toga, ova trojica pustinožitelja otkrila su se i rumunskom starcu na sledeći način:
Jednom prilikom, ovaj starac krenuo je iz svoje isposnice u Hairiju i zaputio se ka keliji Svetog Nila da bi se pričestio Prečistim Tajnama. Usput je osetio sveti miomiris, kao što se dešavalo i mnogim ocima pre njega (uključujući i pisca ovih redova, koji je najmanji i najnedostojniji od svih). Međutim, tog puta je pobožni podvižnik, otac Neofit, veoma snažno osetio taj miomiris. Odlučio je da potraži njegov izvor i molio se svetiteljima da mu pokažu gde se nalaze njihove svete mošti. Na tom mestu nalazi se jedan greben. Kad je odgurnuo stene od kojih se ovaj greben sastoji, iza gomile kamenja ugledao je otvorenu pećinu. Miomiris mirte rasprostirao se upravo sa tog mesta. Pokušao je da uđe u pećinu, ali ga je prenerazio glas koji je rekao:
„Ne uznemiravaj nas. Nas je trojica. Ovde smo živeli i ne želimo da nas neko uznemirava.“
Dobri i vrlinski starac zatvorio je kamenjem ulaz u pećinu, hvaleći Boga i one neotkrivene svetitelje, nepoznate ljiljane svetogorske pustinje. O otvaranju pećine govorio je samo svom učeniku Ilarionu.
Rumunski starac Gerasim (koji je kazivao ovu priču) živeo je na Svetoj Gori četrdeset godina.
 
***
 
Pre mnogo godina, u kaliviju smeštenu ispod kavsokalivijskog kiriakona (glavne crkve), došao je iskušenik iz Bugarske po imenu Jakov da bi bio poslušnik jednog veoma strogog grčkog starca. Međutim, Jakov je želeo da živi još strožijim podvižničkim životom, zbog čega je tokom noći odlazio u narteks (pripratu) kiriakona i molio se pred ikonom Presvete Trojice. Jedne noći, u vreme punog meseca, dok se molio začuo je ljudske korake. Oprezno se sakrio i ugledao kako u narteks ulazi jedan nag starac veoma duge, sede kose i vrlo dugačke brade. Čovek je krsnim znakom osenio crkvene dveri, koje su se otvorile same od sebe. Ušao je u hram, poklonio se svetim ikonama a zatim izašao. Ponovo je krsnim znakom osenio dveri, koje su se božanskim dejstvom zatvorile. Izašao je i počeo da se uspinje stazom koja od skita vodi ka Kerasiji.
Nadvladan čuđenjem i zaprepašćenjem, iskušenik Jakov je, korak po korak, neprimetno počeo da sledi ovog nepoznatog pustinožitelja. Ubrzo su došli do mesta koje se zove Krst, okrenuli udesno a zatim se, idući jedan za drugim, zaputili prema vrhu Atosa. Kada je pustinožitelj došao do crkve Presvete Bogorodice, iskušenik je ubrzao korake, izašao ispred njega, načinio metaniju i počeo da ga preklinje da ga uzme za svog učenika.
„Ne možeš ostati ovde, čedo moje“, odgovorio je nepoznati pustinožitelj. Međutim, Jakov je bio toliko uporan da je pokvasio zemlju svojim suzama.
„Vrati se svom starcu, budi poslušan i spašćeš se“, rekao mu je nepoznati. „Niko ne može da podnese ovo mesto ukoliko ne poseduje blagodat Božiju. Osim toga, trebalo bi da znaš i da ćeš se uskoro preseliti iz ovog života i otići Gospodu.“
Jakov se vratio svom starcu i ispripovedao mu o svemu što se dogodilo, a zatim je otišao kod svog ispovednika i pripremio se za upokojenje. I zaista, nakon tri sedmice, Jakov je usnuo u Gospodu. Kažu da se nakon tri godine, prilikom prenosa njegovih moštiju, od njih širio miomiris.
 
***
 
Sledeći događaj desio se pre pet godina.
Jedan pobožni poklonik, poreklom sa Krita, krenuo je da poseti Svetu Goru i da se sretne sa svojim rođakom, o. Jeftimijem, isihastom koji se podvizavao u kaliviji smeštenoj sa južne strane Malog skita Svete Ane. Iz pristaništa Svete Ane zaputio se nepoznatim stazama, stenovitim grebenima i klisurama, sve dok nije stigao do mesta koje nazivaju Pena („Glad“). Bio je to ćorsokak. Primorao je samoga sebe da nastavi dok najzad, nakon velike odiseje, nije stigao do isihastiriona (molčanice) Svetih Arhangela, mesta gde je Krićanin Agapije Landos napisao Spasenje grešnika. Sa tog mesta stigao je do kalivije svog rođaka.
Nakon što je ponovo došao do daha i posle takvog lutanja bio gostoljubivo primljen, obratio se ocu Jeftimiju: „Rođače, reci mi gde ćete sahraniti telo koje sam video u jednoj pećini? Želeo bih da i ja vidim kako ovde, na Svetoj Gori, sahranjujete pokojnike.“
Kad je otac Jeftimije čuo za pokojnika u pećini, on je zajedno sa rođakom i starcem Kiprijanom zlatarom počeo da pretražuje, korak po korak, čitavu tu oblast. Međutim, ništa nisu pronašli. Jedino su u vreme oko zalaska sunca osetili miris tamjana koji je dopirao iz pravca grebena, a koji je otac Kiprijan osetio i ranije.
U međuvremenu, poklonik je ispripovedao svoju priču:
„Tik uz to drvo nalazi se pećina. Ušao sam i video da je na samrtničkoj postelji usnuo jedan poštovani starac. U početku nisam ni shvatio da je mrtav. Tada sam se približio i spazio da na čelu ima krst. Pored njega se nalazila ikona Presvete Bogorodice i upaljeno kandilo. Prekrstio sam se, tri puta načinio metaniju i osetio miris tamjana. Otišao sam s mišlju da nemate vremena da ga tog dana sahranite.“
 
***
 
U periodu od 1977-1978. g. starešina skita Svete Ane bio je monah Kirilo. Tokom meseca septembra ugostio je jednog pravoslavnog Libanca, koji je zbog rata u svojoj otadžbini izbegao u Grčku.
Ovaj pobožni Libanac imao je silnu želju da se uspne na vrh Atosa. Tako je jednom rano ujutro, prateći uputstva koja mu je dao starešina, krenuo na svoj opasni i iscrpljujući uspon. Istog dana, tokom večeri, vrati se u skitski kiriakon. Sutradan je, nakon božanstvene Liturgije, bio u stanju da, koristeći se svojim oskudnim poznavanjem grčkog jezika, ispripoveda sledeći čudesan događaj:
Na mestu koje nazivaju „Vavila“, podno planinskog vrha odakle počinju velike padine, zaustavio se da na trenutak otpočine i da zatim nastavi da se uspinje. Dok je tragao za mestom gde bi se mogao odmoriti, iznenada je ispred sebe ugledao kuću iz koje su izašla dvojica poštovanja dostojnih pustinožitelja. Čim su ga ugledali, ukazali su mu gostoprimstvo i ponudili hladnu vodu i sveže smokve, koje su imale sladost i miris kakav nije mogao da opiše. Njegov zamor u potpunosti beše iščezao.
Osim toga, u kaliviji je video još desetoricu uvaženih monaha, od kojih se svaki oslanjao na zakrivljeni štap i molio na brojanici. Na njegovo pitanje odgovorili su mu da oni već dugo žive tamo i da ne rade ništa drugo osim što se mole za ceo svet.
Sva ova i ostala dešavanja ispunila su libanskog poklonika zadivljenošću i zaprepašćenjem. Rekao je da su svi oni bili istih godina.
Kada su to čuli starešina i ostali, bili su zadivljeni i uzneli su pohvale Bogu divnom u svetima Svojim.
 
***
 
U oblasti između Velike Lavre i Kavsokalivije, pre mnogo godina živeo je jedan stari monah po imenu Panaretos. U jednom trenutku došao je na pomisao da zasadi baštu ispred svoje kalivije, koja će mu koristiti kod telesnih podviga i koja će mu, istovremeno, svojim baštenskim biljem biti uteha u neutešnoj pustinji.
Nakon što se mnogo dana mučio i znojio kopajući na tom kamenitom tlu, naišao je na ravan kamen. Podigao ga je s velikim naporom, a zatim ugledao grob u kojem je ležalo telo odeveno u svetu svešteničku odeždu. Činilo se kao da je juče sahranjeno. Od tog tela rasprostirao se čudesan miomiris.
Otac Panaretos se na tom mestu podvizavao preko pola stoleća, ali nikada ništa nije čuo o životu ili smrti nekog proslavljenog pustinožitelja, kakav je bio onaj u grobu.
Nakon prvog iznenađenja, zajecao je i izgovorio: „Svetitelju Božiji, otkrij mi ko si ti i koliko si godina živeo na ovom pustom mestu. Blagodarim ti što si meni, nedostojnom, otkrio svoju svetost!“
Pobožni starac je čitavu noć probdeo u molitvi i razmišljanju da o svom čudesnom otkriću izvesti Veliku Lavru. Međutim, rano ujutro, kada je najzad zaspao, usnuo je nepoznatog svetitelja koji mu je strogo rekao:
„Šta nameravaš da učiniš, avvo?“
„Svetitelju Božiji, nameravam da izvestim manastir Veliku Lavru kako bi došao i preneo te, jer si ovde zaboravljen i zanemaren“, odgovorio je avva drhteći od straha.
„Nismo se zajedno podvizavali, zbog čega bi onda ti prenosio moje mošti? Ja sam se ovde podvizavao preko pedeset godina. Molim te, vrati me nazad. Postavićeš nadgrobnu ploču na grob i dok si živ nikome ništa nećeš otkrivati!“
Starac Panaretos se probudio, postavio ploču na grob i osetio se bolje. Uvek se molio tom nepoznatom svetitelju. Nakon što je sasvim ostario i došao da živi u Kavsokaliviji, neposredno pre svog upokojenja ispričao je ocima šta se dogodilo, ali im nije otkrio mesto niti ostale pojedinosti.
 
***
 
U netaknutim svetogorskim šumama, sedmorica ili, prema nekima, dvanaestorica monaha živeli su – ne znamo da li još uvek žive – uzvišenim životom i u potpunom nestjažaniju. Bili su potpuno neodeveni i, kao ptice nebeske, hranili su se biljkama, korenjem, kestenjem, šišarkama i sl.
Priča se da su se pričešćivali u pećini Svetog Petra, kod slavnog isihaste, oca Danila.
Najučeniji monah manastira Velika Lavra, lekar Spiridon Kabanaos, pisao je o tim zemaljskim angelima i nebeskim ljudima:
„Šta da kažemo o onima koji žive u oblasti Kria Nera („Hladna voda“), gde jedino svevideće oči Božije poznaju njihov način života?“
 
***
 
Veliki pustinožitelj Damaskin iz skita Svete Ane je, kopajući u svojoj bezvodnoj kaliviji, iznad kalivije Presvete Trojice, pronašao netaknuta tri sveta tela, od kojih se širio neopisiv miomiris. Oko prvog časa prema vizantijskom računanju vremena, razmišljao je da izvesti skit i manastir Veliku Lavru o ovom čudesnom otkriću. Dok se molio za to, ispred njega su se pojavila tri nebeska čoveka strogog izraza na licu i rekla:
„Da smo mi, starče Damaskine, želeli da nas ljudi proslavljaju, ne bismo ni odlazili da živimo na onim grebenima, gde smo, radi ljubavi Hristove i Carstva Nebeskog, bili lišeni čak i vode. Prema tome, položi ove mošti na skriveno mesto i neka tamo ostanu do časa sveopšteg vaskrsenja mrtvih!“
Pobožni pustinožitelj je, sa strahom i poštovanjem učinio upravo kako su mu i rekli. Položio ih je na mesto koje samo on zna i koje nije poznato ostalim ocima ovog skita.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *