НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » РЕЧНИК СПАСЕЊА

РЕЧНИК СПАСЕЊА

 

РЕЧНИК СПАСЕЊА
 

 
САМОЉУБЉЕ
САМООПРАВДАЊЕ
САМОСПОЗНАЈА
СМРТ
СМИРЕЊЕ
СПАСЕЊЕ
СПАСЕЊЕ
СРЕДЊИ ПУТ
СТАРЕШИНСТВО
СЛАБОСТ
СИРОМАШТВО ДУХОВНО
СКРУШЕНОСТ СРЦА
СТРАХ
СТИД
СУЈЕВЕРЈА
 
САМОЉУБЉЕ
 
Кроз самољубље и гордост отпадамо од Бога
 
Не треба се чудити томе што сте слабо познавали себе; ви себе познајете у самољубљу, оно вас заслепљује, тако да не видите своје духовне недостатке, него видите своје добродетељи или се трудите да се њима похвалите пред људима. Но смирење нам отвара очи тако да можемо да видимо чак и мале недостатке. Као што кроз самољубље и гордост отпадамо од Бога и помрачујемо се тамом, тако се смирењем приближавамо Богу и просвећујемо се. Сам Господ, Цар славе, смирио се до образа слуге и оставио нам Свој пример, да следујемо стопама Његовим, и заповедио је да се од Њега учимо смирењу и кротости, јер ћемо тако пронаћи мир.
 
Самољубље скрива грех од нас
 
Било ти је тешко да ми опишеш своје помисли и осећања приликом опхођења с њом; ту си и мене оклеветала – како бих ја, због свега тога, требало да осећам гнушање према теби. Али кад Господ није одбијао грешнике од Себе, него је са цариницима и грешницима јео и пио и беседио с њима, ко сам ја да било кога одбацим. У томе је твој грех и порок друге врсте – самољубље: не желиш да се предамном покажеш и откријеш своје слабости. Зар треба да ми описујеш само своје успехе и ја да те због тога похваљујем? Не. Корисно је ухватити се у таквим и сличним мислима и осећањима. И ако себе видимо као поражене у борби, ту треба познати своју немоћ, и не смутити се због таквих недостатака, него се ваља смирити и унизити пред Богом. А Бог на смирене гледа и помаже им: зато нам и допушта да паднемо у свакојаке слабости, како бисмо, видећи своју немоћ, били смирени и имали срце скрушено и смерно. Никада не бих одбацио оне који се боре, схватају своју немоћ и кају се. За њих треба имати саосећање: не требају здрави лекара, но болесни.
 
Самољубље одузима спокојство и не даје смирење
 
Љубав без смирења не може да буде издржљива и чврста. То сам приметио у вашим писмима: обе сте се одрекле света, свака на свој начин, ни због чега другог него због самољубља, а за смирење ту не само да није било места, него је оно далеко одгоњено.
 
Самољубље – главни узрок грехова
 
Ти, М. А., у себи налазиш кривицу за грех – самољубље, и не можеш да га омрзнеш, иако је оно код свих нас главни узрок грехова. Све долази од њега: гордост, сујета, гнев, сластољубље, среброљубље, завист и остало. Но ми, уопште, гордост називамо узроком свих грехова. „Где се догодио пад, тамо је претходила гордост“ пише св. Јован Лествичник. Зато и гордост и самољубље ваља газити као змију или шкорпију (Лк. 10,19), свакидашњим самоукоревањем, сагледавањем свога зла, поштовањем према ближњима, неповерењем у свој ум, одбацивањем своје воље, прихватањем досађивања и прекора, чак и онда када смо болесни и др. Због свега се тога треба подвизавати, и Бог ће пружити помоћ.
 
САМООПРАВДАЊЕ
 
Када те укоравају избегавај правдање, било у мислима, било речима. Јер, по речима св. Јована Лествичника, онај ко одбацује сопствено обличавање, без обзира на то је ли оно оправдано или не, тај одбацује и сопствено спасење.
Много шта је уображавало твоје срце узнемирено страстима. И шта се догодило? Само си умножила своје невоље и страдања. Повремено си увиђала своју кривицу, али си углавном тражила оправдање.
…Понекад смо криви, и затичу нас у гневу или презиру према ближњима, али ми на то гледамо кроз завесу самољубља и сматрамо да смо у праву, па тако још више продубљујемо своју патњу, корећи ближње и од њих захтевајући извршавање заповести, док сами не желимо ни прстом да макнемо. Колико год нам неко наносио зла, са или без наше кривице, он је само оруђе које Бог употребљава да би нас казнио и то може учинити само онда ако му допусти десница Свевишњег. Зато треба да се склањамо под снажну руку Божију, да се исповедамо Њему као они који су и више него заслужили послане казне. Но милост Божија нас штеди и очекује наше покајање. Прочитајте код св. Исака Сирина, у 51 Беседи, како треба примати невоље: када се бунимо и укоравамо друге, тад оне постају још теже, а када кривимо себе и кајемо се, тада их лакше подносимо.
 
Самооправдавање нарушава савез љубави и мира
 
…Сад кад сте обе спознале своје кривице и стекле мир, нећу више да дужим, но ћу само да приметим да убудуће треба да будете опрезне и откријете ђавоље подвале које су усмерене на то да самооправдавњем раскину вашу везу у Годподу. Самоукоревање и смирење руше све ђавоље смицалице.
 
Кад при самооправдавању осећамо немир, то већ значи даје кривица до нас
 
Описујеш своју узнемиреност због сестре. Питаш како да се супротставиш помисли самооправдавања? По том питању постоје многа отачка учења: св. авва Доротеј вели да „ваља укоревати себе, а не ближњег“, Св. Марко подвижник о томе говори у главама 90 и 209, св. Симеон Нови Богослов у глави 31, а и код св. Зосиме. Саопштио сам ти тек један део, а и само искуство те поучава. Када приликом самооправдавања осетиш немир, то је већ знак да је кривица до тебе…
 
Самооправдавање је противно самоукоревању
 
...Описујући тај случај ти си тражила оправдање за себе и хвалила своја осећања. То би било довољно за одагнавање ђавољих мрежа. Но пошто сте после обе дошле к себи, примириле се и стишале, налазим да је излишно да вам дајем поуке. За вас је већ довољна лекција и то, што је у време немира и тражења оправдања за себе све изгледало другачије. А после самоукоревања и утишавања страсти ствари се виде јасније, како пише св. Касијан: „какве год листове на очи положио, златне или оловне, моћ вида се губи; тако и у духовном делању, без обзира на то гневимо ли се и узнемиравамо оправдано или неоправдано, моћ душе да сагледава бива ослабљена“. И у 90-ој глави Марка Подвижника стоји: „тада (тј. кад се гневи) човек се налази у неприродном стању“.
 
Ни искру самооправдавања не остављај у своме срцу
 
Обе знате своје кривице, а нећете да признате: није ли зато што не желите да их постанете свесне и прекорите себе? Уколико у срцу остане оправдавање, опет ће се првом приликом обновити сећање на бриге и даће ђаволу снагу да увећа ваш немир, а када непријатељски залог буде потпуно уништен самоукоравањем и смирењем, ђаво вас неће узнемиравати оним што је било. На тако светом месту, за време молитве и припремања за Свете Тајне, ђаво је био у стању да вас поколеба вашим страстима: откуд то? Зар није отуд што нисте имали самоукоревања и смирења, него сте се предавали дејству страсти, самољубља, гордости и раздражљивости? Молитва Богу срце ми чисто саздај, Боже (Пс. 50,12), није имала никакву снагу, јер ви нисте ни мислили да сами стражарите над својим срцем и да страсти које се појављују уништавате у зачетку, док су још мале и не израсту до огромних размера, и нисте чистили своја срца, нити сте могли да стајете на молитву без злопамћења, све док је између вас трајало страшно непријатељство које вас је испуњавало страхом…
 
Пример узајамног оправдавања
 
Приликом радосног дочека празника ђаво вам је позавидео и донео вам немир; ни једна од вас није у праву, и свака је на свој начин то поткрепила самооправдавањем; мене питате, и једна и друга, како да поступите? А ја не знам какав одговор да вам дам. Обе сте биле у ватри, свака је мислила да је у праву, а мира није било. Опет треба да вас подсетим на љубав и смирење, јер када ово будете имали, замке ће ђавоље бити уништене. А ви обе, напротив, сматрајући да сте управу, не желите да сломите своју гордост; једна своју дрскост оправдава темпераментом и каже да није хтела да повреди своју сестру. А друга се увредила због реченог јој, уместо да себе укори због рђавог понашања, и да заблагодари за предусретљивост сестрину и види у свему њену љубав. Када дођете к себи, наћи ћете да сте криве без сваког оправдања… И зато, ради оно што треба, што си дужна да урадиш – тада ћу вас водити; без тога, никада се нећете излечити од страсти које су у вама.
 
САМОСПОЗНАЈА
 
Ми не можемо спознати себе без односа са својим ближњима, без њихових прекора и досађивања, који су лек нашим душевним ранама, и без укоревања себе а не њих због нетрпељивости. Напротив, ваља им бити захвалан што смо кроз њих, промислом Божјим, спознали своју духовну немоћ… Имајући спокој, милошћу Божјом, страхујте од заноса самољубља, да не страдате: непријатељи не спавају, они се боје само смирења.
Пишеш да ти је тешко када видиш како су други према теби неправедни, а нећеш да станеш и да се замислиш, да си можда ти крива, и то те лишава спокојства. Ово ти показује, да си још далеко од тога, што нам Господ заповеда:љ_убите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт. 5,44).
 
СМРТ
 
Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања
 
Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас предзначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду“. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.
Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11-12) – како каже Свето писмо.
 
За оне који верују, смрт није вечно раздвајање него привремепи одлазак
 
Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!… За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.
 
Смрт је преселење из времена у вечност
 
Немој смрт себи да представљаш с лоше стране, него веруј да она служи као преселење из времена у вечност; а време Господ држи у својој власти.
Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан? Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре, живеће (Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих јер су Њему сви живи (Лк. 20,38).
 
Сећању на смрт стран је малодушни страх
 
Заиста је тужно читати о твојим сталним болестима… Уз то, постала си тако малодушна и бојиш се смрти. Милостив је Господ, поживећеш ти још с нама, не плаши се. Истинском сећању на смрт стран је такав малодушни страх какав видим код тебе, напротив, она подстиче на мудрост и добар живот.
 
Они који су умрли млади избегли су многе невоље – таква је воља Божија
 
Твоје дете Господ је узео к Себи… јер је Његовој вољи било угодно да је пресели у вечно блаженство у том невином узрасту. Ми не знамо, а Богу је познато и оно што још нисмо учинили: Он зна каква би она била када порасте – или несрећна или шта друго. Зато ју је узео Себи. Зато ни твоја молитва није примљена и испуњена, јер је премудрим Промислом Божијим њој било одређено да сада оде одавде. Речи Светог писма које си навела: колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7,11), уопште се не односе на тебе.“ Дати добра“ (блага) – па зар си ти тражила добра (блага)? Тражила си живот ћерке, но да ли си могла знати хоће ли ти он на крају послужити за утеху или ће ти донети муку? А Богу је све то познато и Он ти је, коначно, дао „добра“ тако што је твоју ћерку примио у вечно блаженство. Веруј несумњиво у то и благодари Господу Који све чини за твоју корист.
Жалост која вас је посетила престављењем ваше вољене ћерке примите као послану од руке Божије. Она не само да ништа није изгубила због тога што се упокојила у младим годинама, него је још и избегла многе изопачености и невоље овога века. И све је то део промисла Божијег. Њему је познато све што би могло са нама да се догоди, а ми не знамо и не схватамо ништа, и жалостимо се не схватајући Божије промишљање о нама. Молите се Богу за упокојење њене душе. Вама ће то бити утешно а њој угодно…
 
Тешко греше опи који се предају силној жалости због умрлих
 
Апостол Павле нам у Посланици Солуњанима каже: нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде (1.Сол. 4,13). Погледајте, коме је својствено да се жалости? Онима који немају вере и наде у будући живот, они се заувек раздвајају са својим ближњима, њима не сија луча наде из удаљене вечности. Али ми који верујемо имамо наду: ова смрт је само прелазак у вечни живот, од невоља и болести ка спокоју. Зашто бисте се препуштали таквој жалости која изједа ваше срце и уништава плодове вере и наде?
Колико год трајао овдашњи живот – то је ништа у поређењу са будућим, који нема краја. Зато она (ћерка) није умрла, него је прешла у други, савршени живот. Саветујем вам да се не предајете неприкладној жалости због ње, као они који немају наду на будући живот. За њих, тј. за неверујуће, онај ко умире – умире заувек, и њихова је туга неутешна. За њих у удаљеној вечности не светли луча наде. Ми, који верујемо, имамо наду у васкрсење мртвих и живот будућег века.
 
Утехе онима који се предају жалости због умрлих
 
…Она се одвојила од нас у своју вечну отаџбину, којој и ми морамо да стремимо, само нам време није одређено и непознато нам је, а знано само Једином Творцу нашем. Нама је време пребивања овде дато да бисмо се постарали да га употребимо за корист душа наших и душа наших ближњих. А кад се будеш предавала непотребној жалости сасвим ћеш да се растројиш и изгубићеш здравље. Тако ћеш много да сагрешиш пред Богом. Мисли о томе да је границе свачијег живота одредио Сам Бог, и нека те то храбри, а другачије и не може да буде. Господ ју је узео баш сада, у непорочности и чистоти; коликих ли се саблазни она избавила, коликих замки ђавола, света и тела? Колико је невоља које чекају на животном путу избегла, невоља које би морала тешко да подноси, а можда би и тешко сагрешила. Но сада је то све далеко од ње, и она ће се наслађивати вечним блаженством. Чак и да је В. дуго поживела, ипак не би заобишла смрт. Свето Писмо нас теши, да не бринемо за мртве, јер то је својствено онима који немају наду, тј. онима који не верују. За њих заиста нема утехе… за њих онај ко умре, тај је вечно мртав; а ми, који верујемо и убеђени смо у дејство Промисла Божијег, треба да будемо тврдо уверени, да је њено пресељене у вечност баш сада, воља Божија, и да је то на њену велику корист. Ако је и отишла у младости, но старост се не огледа у броју година, док је мудрост – седина људска, а чист живот – узраст старости (Прем. 4, 89).
 
СМИРЕЊЕ
 
„О смирење! Ти си одећа Божанства“ – каже св, Исак Сирин.
 
Христос – учитељ смирења
 
Питате како и одакле се научити смирењу? Сам Господ наш Исус Христос је рекао: научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29). То је основа нашег учења – смирење. Свети оци, подражавајући то учење, и поред све своје светости сматрали су себе за горе од свих и ниже од сваког створења, томе они уче и нас. И ј асно су показали, да где год се догодио пад, тамо ј е претходила гордост…
Тражите од мене савет: како савладати страсти и стећи смирење? Ваша жеља је добра, али треба уложити труд ради стицања смирења, треба одбацити и уништити гордост у себи и у сваком делу и речи смиравати се и сматрати себе за горег од свих. Када бисмо и могли нешто добро да учинимо, то не чинимо нашом силом, него помоћу Божијом. Господ насје научио: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10), и још је заповедио: научите се од Мене… (Мт. 11,29). Ето од Кога да се учите смирењу; оно вам дарује мир, а са њим лако можете савладати страсти, јер је самољубље и гордост основа свих страсти и њихов узрок. Њеним уништењем све страсти нестају, јер за сваку ћете страст наћи заповест Божију и, трудећи се да ту заповест испуните, лако ћете је, уз помоћ Божију, савладати.
Сама најузвишенија Љубав (Син Божији) обукла се у смирење нашег тела.
 
Како достићи смирење
 
У оваквој борби, или духовном рату, потребно је поуздано оружје, коме ђавоља сила не може одолети. Какво је то оружје? Свето смирење. Како га достићи? Постоје разни начини да га стекнемо.
Прво: испуњавање заповести Божијих, међу којима је и ово: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5,3). Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10); научите се од мене јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29).
Друго: познавање својих немоћи. Св. Исак Сирин у 61-ој Беседи пише: „Блажен је човек који зна своју немоћ, јер је то знање за њега основа, корен и темељ сваког добра. Исто тако, нико не може постати свестан своје немоћи ако не буде мало искушан. И праведник, који не познаје своје немоћи, налази се у опасности…“. И опет: “ Онај ко не познаје своје немоћи оскудева у смирењу, а ко оскудева у смирењу далеко је од савршенства и стално се налази у страху“…
Треће: сећање на пређашње грехе доноси тугу у срце и смирује душу.
Четврто:“ од послушања се рађа смирење – пише св. Јован Лествичник – од смирења расуђивање, од расуђивања испитивање, а од овога прозорљивост“. И св. Касијан у Речи Леонтину игуману каже: “ истинско расуђивање не долази другачиј е него од истинског смирења које снисходи, да не само оно што чининим, него и оно што тек помишљам откривам оцу, и да својој помисли ни у чему не верујем, но да у свему следим речи стараца и да верујем да су корисне“…
Пето: од Промисла Божијег допуштено је падање у страст, како бисмо боље осетили своју гнусобу, како бисмо се смирили и постали свесни да смо гори од сваког створења. О томе пише св. Григорије Синаит у глави 117ој: „ако човек не буде остављен, побеђен, савладан, поробљен сваком страшћу и помишљу и духом побеђен, не добијајући ниоткуда никакве помоћи, ни од Бога ни од било кога другог, и готово очајан због свакојаких искушења – не може постати скрушен и себе сматрати за најмањег, последњег и слугу свих, некориснијег и од самих демона, онога који и треба да се мучи и буде побеђен. То је смирење које је од Промисла Божијег, кроз које се и друго и узвишеније даје“. За стицање служи још и свакидашње самоукоревање. Из овога видите да је веома опасно ићи путем добродетељи без смирења, са надом на себе. Постоје многи, како стари тако и савремени, примери оних који су због овога пали у прелест.
 
За стицање смирења потребни су време, подвиг и напор
 
Пажљиво прочитај 25у Поуку св. Јована Лествичника: тамо ћеш видети како само смирење може истребити страсти и дати снагу добродетељима, а и код св. Исака Сирина у 46ој Беседи речено је да „смирење и без дела спасава човека, а дела без смирења не могу спасти“. Немој мислити да смирење можеш да стекнеш лако и без душевног труда, јер „оно је – по речима св. Петра Дамаскина – плод знања, а знање је плод искушења и невоља“. Зато не треба избегавати невоље послане од Бога, већ их треба примати са покорношћу и трпети их са самоукоревањем, и никако се не надати на своје молитве, ни на сузе које лакомислене доводе до гордости и сујете.
…Труди се да са спољним усагласиш и унутарње смирење. Сматрај себе за најгорег и последњег од свих, не говорећи то само устима, него придруживши и срце. Оно ће те учинити спокојним. Исто тако немој да мислиш да би то дело могло брзо да се заврши: оно захтева много времена, труда, одрицања од своје воље и разума, о чему је говорено и писано доста. Но без праксе неће бити успеха: много ћеш пута пасти, смирити се и устати, а оно ће бити утврђено тек онда, када потпуно спознаш своју немоћ и када се више не будеш ослањао на своја дела.
Твоје представе о смирењу су недовољне. Ти о њима можеш знати само теоретски из учења св. Јована Лествичника. Па и он, пишући о њему, сматра да не може да пружи довољно добро тумачење. Слично је и са св. Јефремом Сирином и авва Доротејем. Оно се најбоље разумева на делу, а до стицања смирења пут је још далек.
Смирење је велико оружије против непријатеља, но његово стицање захтева велик труд и одрицање. Узак је и тесан пут који води у вечни живот! (Мт. 7,14).
Кажете да немате плодове смирења, него вас уместо њега узнемиравају гордост и самоувереност. А како мислите да за тако кратко време стекнете смирење? То је највиши дар. О томе како се он задобија, поучавао сам вас у првом писму; то можете да прочитате и у књигама светих отаца о овој великој добродетељи. Када у потпуности будете испуњавали послушање према мајци, не уздајући се у свој разум, онда ће и цвет ове добродетељи да процвета. Но знајте да ће непријатељ добра, ђаво, многе насртаје усмерити на вас, како би вас отргнуо од овог спасоносног подвига.
Смирење је једино непобедиво оружје против свих ђавољих подвала, но није лако достићи га, а за оне који живе у свету оно је тим пре недостижно. Чак и ако укоревате себе речима, не треба у њих да се уздате ако нисте стекли истинско смирење срца.
 
Смирење – божанска наука коју могу да уче сви
 
Како смо ми далеко од смирења! А оно би оборило све стреле лукавог. Ваља учити ову Божанску науку. Не треба ићи на университете, нити на академије и трошити новац за то. И сиромашан и богат, сви имају право и могућност да се уче овоме дару. Научите се од Мене… (Мт. 11,29). Не будимо неверни према речима Господа нашег Исуса Христа, него се окористимо и почнимо да учимо, увек је право време за то. Не само оне који су дошли у 3ћи, него ни оне који су дошли у 11ти сат Он не одбацује, већ их прима и једнаку им награду даје.
 
Смирење не види себе
 
Кад будеш следила учењу светих отаца, твоји ће хирови бити уништени. Не само да нећеш мислити да их немаш, него ћеш просвећеним очима видети своје грехе, којих је као песка морског. Знај да смирење није у томе да видиш да си смирена. Прочитај о томе код св. Јована Лествичника, авве Доротеја и св. Петра Дамаскина.
 
Знаци истинског смирења
 
Они који су сасвим немоћни (стари, болесни), нека обрате пажњу на речи св. Јована Лествичника: „ко је немоћан телом, нека иде путем смирења, јер неће наћи друго средство за спасење“.
Знак смирења и гордости нека ти буде ово: гордост зазире од / свих, укорева их и види њихову лошију страну, док смирење види / само своје зло и не усуђује се да икоме суди.
…Ова добродетељ (смирење) презрена је и мала по имену, а велика и значајна по дејству, и толико силна, да по речима светих отаца онај ко је смирен никада не пада. Где је смирење, ту је и љубав – они су нераздвојни; но кад се плашимо приговора, кад се бојимо грдњи, кад не трпимо увреде – још смо далеко од тих добродетељи.
 
Због смирења се и без дела опраштају многа прегрешења, док дела без смирења не доносе корист
 
О томе колико је велика сила и узвишена слава смирења, пишу св. Калист и Игњатије у 43ој глави: „због смирења се и без дела опраштају многа сагрешења, док су она (дела) без њега (смирења) бескорисна“. И још: „што је со у свакој храни, то је смирење у свакој добродетељи, оно може многе грехе да сатре.
Свети оци нас уче да је без ове ризнице све наше богатство безвредно. Једино је смирење у стању да нас без дела заступа пред Господом и да учини да нам се опросте сагрешења. А дела без смирења неће донети никакву корист (Добротољубље, Калист и Игњатије, глава 43; Исак Сирин, Беседа 46; св. Јован Лествичник, Поука 23)…
Никаквим добрима или подвизима не можеш узвратити Господу као смирењем, са којим сав збор добродетељи неће одступити од тебе; а без њега, ако и мислиш да нешто имаш, вараш се. Ово богатство ваља стицати не на речима, него искуствено, упражњавајући смирење у животу. 0 томе још не вреди да ти говорим, јер ти је несхватљиво без опита.
Схвативши своју грешност, стичите смирење које силно заступа пред Господом, како када је у питању праштање наших грехова, тако и када се ради о утврђивању за убудуће, за испуњавање заповести Његових.
 
Смирење се задобија кроз спознавање својих немоћи
 
…Старај се о тим средствима која ти доносе корист. Кажем: немој се уздати у свој разум и одсеци своју вољу. Оптужбе, биле оправдане или не, не одбацуј, ако не желиш да одбациш своје спасење. Све ово делање довешће те до познања властитих немоћи и до смирења.
…Нека вам Господ помогне да кроз познање својих немоћи стекнете толико жељено смирење…
А како стицати смирење – то велико благо које непријатељи не могу да украду и које их уништава – о томе читајте отачке књиге. Из њих ћете видети, да где нема светлости, тамо је све тама, и где нема смирења, тамо је све тамно и мрачно. И ми не можемо да стекнемо смирење ако не спознамо своје немоћи и ако се уздамо у своју умишљену способност да се поправимо. Већ и то што у себи осећате хлађење према Богу јесте повод за смирење. Видећи у себи такву беду, треба се и против своје воље смиравати, а буде ли узнемирења због тога, јасно ће се показати наша гордост; јер ако смо нешто и имали, притерани невољама узнемирили смо се, уместо да прибегнемо смирењу и покајању.
 
Самоукоревање – пут ка смирењу
 
Кад себе претвориш у ништа, шта те се тиче шта други о теби говоре и мисле? Смирени је увек миран и спокојан, а док то достигнемо, треба нам велико искуство. Сваки случај који те потресе нека ти помогне да препознаш своју немоћ и да укориш себе а не друге…
…Кад се догоде болести или слабости, смиравај се не језиком него осећањем срца, да би добила сведочанство тог доброг дела.
Ево правог пута за нас. Он води… к смирењу. Ако уместо својих подвига видиш грешке и слабости, немој се смућивати, него се укори и смири… Ти си навикла да видиш своје подвиге, и ако се понекад догоди да те М. М, искуша сматраш да је то добро и некакво мучеништво. Од тога се твоје срце и заквасило гордошћу, која те лишава мира и спокојства.
Господ од нас тражи смирење. Са смирењем Господ и мала дела прима, а без смирења ни велики подвизи нису му угодни, што видимо на примеру фарисеја. Помисли је могуће смирити и сећањем на наша прегрешења. Ако те посете неке муке или невоље, сећањем на сагрешења, укоревајући себе а не друге, лакше ћеш их поднети.
 
Суд о другима затвара пут к смирењу
 
Спознај своју грешност у гордости и нетрпељивости, и смири се под јаку руку Божију, не кривећи никога осим себе. Тада ћеш видети помоћ Божију: како те Бог умирује и код оних који ти се супротстављају ствара наклонст срца према теби.
 
Смирење се рађа од послушања
 
Чини се да нема успеха у смирењу иако идете правилно и имате послушање према мени грешном; а плодова нема јер имате високо мишљење о своме животу. Од послушања се рађа смирење, а где је оно? О! Када би само мали миомирис смирења долазио од вас, непријатељи не би смели тако дрско да вам се ругају.
 
Самооправдање и поноситост лишавају нас помоћи Божије
 
...Због ваше поноситости лишили сте се помоћи Божије; свака од вас се налазила у недоумици и под притиском оне друге, имајући у своме срцу самооправдање и мислећи да се штити њиме, но уместо тога предала се ђаволу, а он је у срца ваша излио свој погубни отров. Чему нас учи реч Божија? Зашто читамо отачке књиге? Говоримо и пишемо о смирењу, а свим срцем се одвраћамо од њега! Докле ћемо порицати своју кривицу приписујући је неком другом? Када ћемо пружити наше руке Господу нашем, Који нас је заволео и смирио се нас ради, дао нам узор и заповедио да се од Њега научимо кротости и смирењу како бисмо стекли мир? Кад бисмо са смирењем и свешћу о сопственој немоћи тражили Његову помоћ, онда бисмо је и добили. Вама је добро познато да је у смирењу победа против сваког насртаја ђавољег и да се њиме уништавају све подвале и замке његове: није ли онда потребно постарати се да бисмо га стекли и тако олакшали своју борбу? На овај начин свако може да се спасе, и богат и сиромах, и силан и немоћан, и здрав и болестан – и како онда да се не смиримо, видећи такву своју ништавност и тврдоглавост, када и они који имају богатство добродетељи чувају га смирењем?
 
„Сећањем на своје грехе стичи смирење“
 
Тражите и очекујте милост Божију: не дрско ни равнодушно, него као цариник, блудни син или блудница. Они, смирено прожети осећањем своје грешности, нису смели ни око подићи ка небу, или се назвати сином. Са стидом су ступали међу људе и у таквом положају Господ је погледао на њих и даровао им опроштај грехова. А помисао очајања долази од наговора гордог ђавола. И када немамо миомирис смирења, онда се он труди да нас повреди, док смирење истерује овакве помисли. Тако, сећањем на своје грехове задобијај смирење а не немир.
 
Потребно је видети своје грехе, а не добродетељи
 
За нас је та наука – смирење – још нова. Шта вас се тиче шта мисле о вама? Могу ли људи исправно да суде о свима? Треба да видимо своје грехе, а не добродетељи, за шта се тако често молимо током поста: „Господе,Царе, дај ми да уочим прегрешења своја…“. То нас доводи у смирење, а када га усвојимо, онда ни покуда ни похвала не могу да нас узнемире. Ви сте се двоструко узнемирили због тога што сте мислили да ја о вама имам лоше мишљење. А управо зато што сте саопштили своје добродетељи – шта ћу да помислим? Један је ту корен – самољубље. Нека вас Бог избави од њега и дарује вам мир.
 
Без смирења не може бити ни љубави
 
Постоји још много отачких сведочанстава о томе, да и уз сва наша добра дела увек ваља имати смирење. Чак и сама љубав без њега не може да буде делотворна.
 
„Пут према спокојству – трпљење и смирење“
 
...Један је пут према спокојству – трпљење и смирење. Они су међусобно сагласни, прво сматра да су невоље заслужене, док их друго прима и подноси храбро. Оци и матере су овим путем достизали такво стање, да су се радовали када би их неко прекоревао, грдио или им причињавао какве друге патње. Свети Илија пише:“дом душе је трпљење, а смирење – имање; опскрбите се тиме и остајте у томе“. И други оци су говорили: „над сваким искушењем победа је – самоукоревање и трпљење“. Но ми, осуђујући друге, мислимо за себе да смо нешто, и тако се лишавамо спокојства.
Онај ко је смирен ни у победи се не узнемири, него приноси покајање. А где је немир, каквог покајања може бити? То доказује да смо поносити и горди, те да не можемо да поднесемо своју нискост. Смирење, напротив, увек доноси спокојство ономе ко га поседује.
Пишеш како ти се чини да си смирена и трпељива. Какво је наше смирење? – вучије; а трпљење? – труло. Кад бисмо били смирени, примали бисмо све невоље као заслужене. По речима апостола: свачим смо угњетавани, али не потиштени (2.Кор. 4,8). Нека те Господ уразуми и поучи како да се истински смириш и отрпиш са захвалношћу…
 
„Свака добродетељ треба да буде утврђена смирењем“
 
Неопходно је да свако твоје дело буде натопљено смирењем: ако се молиш, ако постиш, ако се уклањаш од света или вршиш послушање – све чини ради Бога, и не мисли да чиниш добро. Самоувереност – то је префињена стрела демонска – која тајно покорава срце и вешто засађује у њега ђавоље семе; тако мало-помало израсте фарисеј, а потом се срце предаје потпуној гордости, која је област демона. Зато у пракси треба да се научиш Христовој борби, а не да се самостално бориш против ратника који одише злобом. Силно је оружје смирења у борби против њега! Јер оно све његове замке и стреле уништава. Молитва и пост јесу моћна оружја, али без смирења нису делотворна.
Добродетељи и напоре светитеља Бог цени по мери њиховог смирења. Они су себе, и поред све светости, нелицемерно и искрено сматрали за земљу и пепео, али су имали залог ове ризнице (смирења) у срцима својим. Како имамо смелости да погледамо на њих и приступимо таквој узвишености њиховог живота, када себе и при најмањем подвигу обмањујемо сујетом и презирањем других.
 
Духовне дарове Бог даје свакоме по мери његовог смирења
 
Свети Јован Лествичник у 26-ој Поуци пише: „неки, за свој труд награду добијају и пре но што саврше своје подвиге, други награду добијају док их спроводе, неки када их окончају, а други тек када умиру. Треба истражити ко од њих има веће смирење“. Наравно да смирени брже добијају утеху и награде: јер их оне неће повредити. Што су светитељи били ближи Богу, то су јасније сагледавали колико су лоши и себе су сматрали за ниже од сваког створења.
 
Страсти нас савладавају због гордости
 
Колико ли је само о томе било говорено и писано, да је за обарање страсти гордости и стицање смирења неопходно одсецање своје воље и разума.
Страсти насрћу на тебе, свака на свој начин, и ту нема ништа чудно. Док их уз помоћ Божију не истребимо оне ће нас нападати. Но ваља знати зашто немамо снаге да их савладамо у борби. Читај о страстима код св. Исака и св. Варсануфија, па ће ти бити јасно. Једно је сигурно: да нас страсти побеђују због гордости, и што је више она присутна у нама, то снажније насрћу на нас. Насупрот гордости стоји смирење. Оно празни све мреже ђавоље и помаже да им се супротставимо и да их оборимо. Пишеш да ти је врло тешко да се смириш. Господ нас учи својим примером и каже: научите се од Мене, јер ја сам кротак и смирен срцем – а какву ће то корист да донесе? – наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29). Јесмо ли при себи? Јер не размишљамо о томе шта ће нам донети спокојство. Гордост рађа свако зло и лишава спокојства, а ми је не одбацујемо, мада нас смирењу учи Сам Господ наш Исус Христос, а гордости – ђаво, изумитељ злобе. Треба се освестити и постарати око стицања смирења,
 
Смирење срца – најбољи лек против немоћи и страсти
 
Што се тиче ваших немоћи о којима ми пишете, могу да вам кажем, да је против свих њих најбољи лек смирење срца, које даје најснажнију помоћ у борби са страстима било које врсте.
 
Бездан грехова наших бацимо у бездан милосрђа Божијег
 
Запитајмо се: да ли живимо тако да бисмо се удостојили оног блаженства? И да ли га брижљиво тражимо? Одговор је један: не! Па шта онда да чинимо? Непознат је час у који ће свакоме од нас да дође крај. Једина нам је нада: покајање са смирењем; но имамо ли га? Свако то зна. Но и за то је потребно милосрђе Божије, које је безмерно, безгранично и неизрециво. То је наша нада, као и безгранична љубав Његова према нама грешнима. Дакле, бездан наших грехова бацимо у бездан милосрђа Његовог. Само, увек треба да знамо, да смо грешни и због тога треба да будемо смирени и да не судимо нашој браћи. А ако не будемо судили, ни сами нећемо бити осуђени.
Пишеш ми, М. М., да читајући житија отаца и видећи њихове подвиге долазиш у очајање због спасења. Али ако не можеш тако у подвизима да поживиш, смири се и задобиј љубав, јер ће последњи бити први (Мк. 10,31). Памти да смирење и само спасава, док друге добродетељи ако нису праћене смирењем никакву корист не могу да донесу…
 
Говоримо и читамо о смирењу, а на делу смо далеко од њега
 
.. .Морамо да се старамо о свом стању и о својој души. Испуњени смо страстима а маштамо високо, увек говоримо и читамо о смирењу, а када дође тренутак, ни грубу реч, ни прекоран поглед не можемо да поднесемо. Зато се и треба подвизавати на испуњавању заповести, и видећи колико су оне узвишене, силазити у дубину смирења и одрицати се од своје воље и разума.
… Добро ти је познато да је у духовном животу најнужнији плод смирење, коме се ми учимо само на језику, а у пракси нећемо ни да га се дотакнемо.
 
Терет на души нам говори да се ваља смирити
 
Описујеш своје слабости и збрку у којој живиш, и веома ти је тешко у души. Питаш: шта да чиниш у таквом случају и како себи да помогнеш? Постоји једно, најбоље и поуздано средство за ослобађање од свих таквих стања: смиреномудрије срца. Не имајући ништа чиме би се опрали од својих дела, треба да и против своје воље видимо своју нискост и да положимо наду на милосрђе Божије. Он на смирене гледа и пружа им утеху. Труди се да што чешће себе видиш и доживиш као горег од свих, и да се не дрзнеш никога да презреш и осудиш, знајући да смо ми и гори од њих. Ако би неко изнео реч осуде за некога, загради своја уста и реци: „зар ја да им судим, кад сам и сама бачена у љуте окове?“ Тако ћеш њима донети корист, а себи нећеш нашкодити… Смирење успокојава, а од гордости долазе немир и сваки неред.
 
Смирење – оружје против духова злобе
 
Наш живот је духовна борба, а ми смо војници који се подвизавамо против духова злобе у поднебесју. Против њих треба имати оружије, а то је смирење, са којим им се можемо лако супротставити. О њему пре свега треба да се старамо у сваком делу и подвигу, и када општимо са нашим ближњима. И сама љубав, неодвојива је од смирења.
…Смирење је неприступна тврђава за умне разбојнике.
Желео сам и желим да стекнеш смирење, које заклања од свих мрежа и подвала ђавољих и даје нам спокојство и спасење.
Будите мирни и здрави, храбри у духовним борбама, а не малодушни. Самоукоревање и смирење снажно су оружије против ђавола; зато је и тешко, што уништава сву силу његову, и зато му се он супротставља: искуство ће показати корист од њега!
 
Зашто је тако тешко рећи ту малу реч „опрости“
 
Питаш ме зашто је тако тешко рећи ту малу реч „опрости“? Да ли ће ти 31. глава св. Симеона Новог Богослова бити задовољавајући одговор:“ Довољно је да се неко разгневи када га љуте, и већ се види да древну змију носи у својим недрима“. Не допустивши да га укоре, он се мучи немиром и смућеношћу. Спознавши на делу корист од речи „опрости“, више је не остављај.
Сама реч „опрости“, изговорена од срца, спаљује непријатеље и дарује мир.
 
Свако зло је од гордости, док се добро задобија смирењем
 
Свако зло потиче од гордости: а свако добро стиче се смирењем. Велика је добродетељ смирење! И као драги камен тешко се проналази, нарочито у наше несрећно време.
 
„Монах је бездан смирења и стуб трпљења“
 
Од свих наших дела, смирење је оно које је најпотребније. А оно нас учи да себе сматрамо ни за шта и да будемо испод свих. Ове се азбуке не придржавамо, мада се неретко догоди да нас опит томе научи. Наши ранији греси треба да нас смире, и да памтимо да је монах „бездан смирења и стуб трпљења“.
 
Без Мене не можете чинити ништа.
 
Сви дарови које имамо, спољњи или унутрашњи, све је то Божије, а не наше, зато се и не треба хвалити или приписивати нешто себи и своме уму, или усрдности, или силама. Опет вам понављам: ако у свим својим делима и поступцима будете имали смирење, благодаћу Божијом ћете се успокојити. Господ је Својим пречистим устима рекао: без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5) и заповедио је: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Видите, и сам Господ нас свуда подстиче на смирење, и Сам Цар славе смирио се до лика слуге. Дакле, због недостатка наших дела, због немоћи или лењости наше, смиримо се и принесимо покајање пред Њим.
 
Спасавају нас не подвизи и дела, него смирење
 
Читајући реч Божију и учење светих отаца наћи ћеш многе и различите путеве к спасењу: цариника, блудницу, блудног сина, разбојника и остале. Чиме су се спасли? Потруди се да и ти стекнеш макар комадић цариниковог злата, и бићеш спасен. Смирио сам се и спасао ме је Господ – каже св. Давид; и опет: срце скрушено и смирено Бог неће презрети. У житијима и учењима светих отаца наћи ћеш многе примере да се наши греси не исправљају само подвизима, него је то и пре изводљиво у немоћи. А најважније је имати тврду наду да страдања Господа нашег Исуса Христа исправљају грехе оних који се смирено кају. Без заслуга Спаситељевих, никакви подвизи не могу да нам помогну.
То што не осећаш олакшање савести после исповести и Причешћа Светим Тајнама, долази од недостатка смирења: ако мислиш да приступиш као достојна или пак узнемирена што се ниси исповедила како треба – иако си рекла све – од тога нећеш стећи спокојство. Себе спознај као сасвим недостојну, чак и ако исповедиш све грехе, али имај наду на милосрђе Божије, јер Он је дошао грешнике да спасе.
 
Ко је задобио смирење, задобио је Бога
 
Себе си назвала смиреном. То је, у крајњој линији, последица незнања. Но ти још ниси достигла ту меру, да би била смирена. Кад бисмо стекли то богатство, онда бисмо и све добродетељи лако стицали. Оно чак и само, без других добродетељи, може да нас спасе. А добродетељи без смирења, напротив, никакве користи не доносе, Ко је задобио смирење, задобио је Бога. То је учење св. Исака, великог мужа. Не треба дакле да мислиш да си смирена, а када тако мислиш, онда јасно показујеш своју гордост. Треба се трудити око смирења, сматрати себе за грешног и горег од свих; но то још није смирење, него пут који ка смирењу води. Нека ти Господ подари истински разум у разликовању ствари, који свети оци називају расуђивањем, даром истинског смирења.
 
СПАСЕЊЕ
 
Наше је спасење – у невољама и болестима
 
Бог се о нама стара и промишља више него ми сами. Он руководи нашим спасењем и не жели да га тражимо у овдашњим радостима, него у невољама, патњама и болестима. Јесу ли захваљујући млитавости наши оци и матере ушли у Царство Небеско? Зар га нису задобили идући уским и тешким путем? Они су страдали, али се нису жалили нити су били малодушни и то им је служило као утеха у најљућим душевним и телесним невољама, које кад су претрпели у савршеном смирењу, добили су савршен мир и духовне дарове.
 
Промисао Божији – спасење људи
 
Видим да су и данас неки, који су по звању и положају слуге и унижени – али нису подвргнути робовању страстима и светским насладама – задовољни својим положајем и да благодаре Богу; а ако би им се отворио пут према части, богатству и насладама, они би се препустили различитим страстима и изгубили мир. Они пак од њих који се у своме положају не уздржавају од страсти, подносе невоље које их могу очистити од грехова и онемогућити гори разврат. А то што су у таквом положају, и разлог због кога су по Божијем Промислу ту постављени – то није ствар која треба нас да интересује. Шта рећи о другима, који су по звању и положају виши од ових? Јесу ли мирни? Јесу ли спокојни? Јесу ли задовољни својим положајем? Мало таквих можемо да нађемо. Напротив, пошто су слободни, подвргавају се робовању страстима, те губе мир и спокојство. Зато Господ и допушта различите невоље, ратове, смртоносне болести да би их на све могуће начине привео покајању и спасао. Како пише св. Григорије Синаит: „Тога ради допусти Господ да се насртаји, поробљавања и покољи умноже, како би уништио зло или спасао снажнијим лековима“…
…Не Пројављује се Божији Промисао о нама само онда када живимо у сваком изобиљу: треба веровати да и у свакојакој оскудици Његова очинска љубав промишља о нашем спасењу. Несумњиво је да Он све може да учини богатима. Но када види да изобиље не користи души, већ јој наноси штету, онда ће га одузети како би трпљењем и благодарношћу били надокнађени наши пређашњи недостаци.
У вашем заједничком животу видим нарочит Промисао Божији који вас – кроз невоље што их доносе ваше страсти и кроз подвиге против њих – води према благом циљу спасења. Уз ваше супротстављање страстима, самоукоревање и смирење Господ ће да уништи све силе ђавоље и дароваће вам мир. Зашто бисте иначе живели заједно.
Дивна су дела Божија и недостижна за наш помрачени ум; но, колико је могуће, из Светог Писма и опита коме смо и сами сведоци, сазнајемо да је Господ слао болести, невоље, немаштину, глад, ратове, метеже, или као казну за грехе, или да би предупредио да не паднемо у њих, а понекад и ради испитивања вере. Тако, дужни смо да благодаримо Богу за Његов премудри Промисао и за све неизрециво милосрђе које нам је указао.
Потребна је вера да бисмо видели Промисао Божији који делује на нама, а не да људе сматрамо за кривце, и то стога што нам отимају оно чиме бисмо могли сами себе да повредимо – частољубље. То је знак пажње Божије.
 
Невоље су такође Промисао Божији
 
Треба да верујете, а нема сумње да то и чините, у Промисао Божији, да Он свагда и свиме управља и да жели да се спасемо и доспемо до познања истине. Не везује нашу слободу, допушта нам да идемо по својој вољи, али приликом укањања са правог пута који води ка задобијању блажене вечности у будућности, многобројним средствима нас враћа на прави пут. Ми, по немоћи нашег ума, налазимо блаженство и срећу у телесним задовољствима и, поводећи се за њима, заборављамо наш прави циљ – будући, вечни, који нема краја. Истинита је реч Господа нашег Исуса Христа: јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду; јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који Га налазе (Мт. 7,13-14). Премилосрдни Господ Који премишља о нашем спасењу, не жели да нас против наше воље уклони са широког пута и доведе на узани и тесни, којим можемо да задобијемо вечни живот. Све то чини Господ јер нас љуби, као што и Својим љубљеним ученицима у свету није обећао радост, но патњу: у свету ћете имати жалост (Јн. 16,33). Но после им је дао наду и утешио их: али ће се ваша жалост окренути на радост… и радост вашу нико неће узети од вас (Јн. 16,20 и 22). Прво дакле жалост, а потом радост.
Тешко нашем времену. Остављамо тесни и мукотрпни пут који води у вечни живот и тражимо пут спокојства, онај којим иду многи. Но милосрдни Господ многе са овог пута одводи на тесни пут, Кроз патње или болести ми се приближавамо Господу: јер нас оне и против наше воље смиравају, а смирење, када га стекнемо, и мимо дела може да нас спасе, како је говорио св. Исак Сирин…
Невоље нам се не шаљу без Његове воље: и то да бисмо се искушали, као злато у огњу. И ви, као човек, имате некакве своје немоћи, а невољама се све то очишћује; само благодарите премилосрдном Господу, који према вама има такво очинско старање и љубав; јер, шаљући невоље ради очишћења, Он до краја не допушта да паднемо у изнемоглост.
 
Недостатак спољних патњи Бог надомешћује унутарњим
 
Чамотиња која те је Божијим Промислом обузела, по допуштењу је Његовом, како би се искушала твоја вера и љубав – то се зове духовни крст. Када би имала спољних невоља: понижења, љутњи, прекора, свакојаких потреба, и када би их трпела са смирењем, онда би избегла то унутарње огорчење, а пошто си од свих тих невоља слободна, налаже ти се духовни крст, како не би била осуђена због доколице и спокојства. Не смеш да будеш малодушна, него да примаш и трпиш великодушно и да благодариш Богу Који је премудрошћу Својом све устројио на нашу корист. Разлог ономе бива и сујета, добро мишљење о себи и похвала од људи.
 
Недостатак подвига Господ надокнађује кроз патње и болести
 
Слава Владики нашем који нас учи духовном животу; вама мањка чињење телесних и духовних подвига, а уз то све спољне потребе су вам задовољене, па када још не би било и духовних потреса, кроз спољне патње и болести тела, каква би онда била нада на спасење? Но милосрдни Господ, Који нас је снабдео сваким добром, шаље и искушења, да нам пружи искуство у духовним борбама и да бисмо стекли смирење.
 
Господ нас води ка спасењу уским и тесним путем
 
Људи већим делом желе и траже добра у овом свету и труде се да избегну невоље. То изгледа врло добро и пријатно, али свагдашња угодност и срећа човеку наносе штету. Он пада у различите страсти и грехе и разгневљује Господа. А они који проводе тегобан живот више се приближавају Господу и лакше задобијају спасење. Стога је Господ живот у уживањима назвао широким путем: јер су широка врата и широки пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду (Мт. 7,13), док је тегобан живот назвао тесним путем што води у живот, и мало их је који Га налазе (Мт. 7,14). Дакле, Господ, по љубави Својој према нама, видећи могућу корист, одводи оне који су тога достојни са широког пута и поставља их на тесни и мукотрпни, како би трпљењем болести и невоља устројио њихово спасење и даровао им вечни живот.
 
И патње и утехе шаљу се по Промислу Божијем
 
.. .Све је то у власти Божијој; и патње и утехе су од Њега; оне долазе по за нас несхватљивом Промислу Његовом; али, у крајњој линији, на нашу корист. Дај Боже да не изнемогнемо у трпљењу и да будемо разумни у избору правог пута.
 
Огњем патњи спаљује се трње страсти
 
...Описујеш какав је немир настао у вашој обитељи приликом промене игуманства… Зар се све то догодило без допуштења и воље Божије? Он премудрошћу Својом све уређује, тако да је огњем патњи спалио трње страсти, припремајући Н. за настојатељство; а онда, патње и невољно смирују душу и чине да она прибегне Богу, молећи помоћ и заштиту. Он је све то могао да избегне и да је на настојатељство уздигне тихо и мирно, како многи и ступају, али, очигледно, нашао је да овако треба да буде: ко се може супротставити вољи Његовој? (Рим. 9,19). Колико је патњи претрпео св. Јосиф, кога су браћа продала у робље, и кога је Петефрије бацио у тамницу у којој је чамио две године: оковима стегоше ноге његове, гвожђе тишташе душу његову (Пс. 105,18). Зар га Бог и без тога није могао подићи на власт? Но тако је морало да буде. Па и Мојсије, вожд народа Божијег, колико је само искушења и невоља претрпео? Бежао је из Египта, уз сву своју ученост и мудрост, и обрео се, на крају, у туђој земљи; четрдесет година напасао је овце свога таста; како ли је то тешко било? Какве све патње није поднео у то време! И зато се удостојио да види Бога у несагоривој купини; и зато је био послан у Египат да изведе свој народ испод ропства фараону; није дакле без патњи постављен на ово дело.
 
Промислом Божијим сваковрсне невоље бивају допуштене на нашу корист
 
Како бисмо упознали сами себе када нам нико не би наносио бол, и како бисмо стекли трпљење, и како бисмо се смирили? Све то не бива без Промисла Божијег. Но премудрим старањем Његовим свакоме се ради искушавања воље и трпљења догађа оно што га може смутити и поколебати, како би спознао властиту немоћ и смирио се, или како би стекао трпљење и љубав.
…Ти си се наљутила због неоправданог приговора: ми, као људи, још нисмо у себи истребили страсти самољубља и гордости, те стога замерке које су по нашем мишљењу незаслужене тешко подносимо. Но ако се руководиш духовним разумевањем, онда ћеш наћи да је тај случај послат од Бога ради твога искушавања и поправљања. Јер помоћу таквих ствари ми постајемо свесни дејства наших страсти и трудимо се, уз помоћ Божију, да их искоренимо самоукоревањем, смирењем и љубављу…
Ти не схваташ да Бог пажљиво допушта Н. да те узнемирава и да ти се противи, како би тим леком исцелио твоју болест, како не би чула: лечисмо Вавилон али се не исцели (Јер. 51,9). Можемо ли да се излечимо од духовних болести ако немамо прилике да истребимо њихове узроке? Нико нас не дира, чини се – мирни смо; а страсти леже унутра, не бивају уништене него још јаче пуштају корен и, када се пружи погодна прилика, доносе велику несрећу…
Када се смиримо, онда схватамо да тога још и нисмо достојни, те треба да верујемо, да све што се догађа против нас бива по вољи Божијој, ради нашег искушавања, како бисмо, видећи стално своју немоћ, приносили покајање Господу.
 
Ко друге криви због својих невоља и неће да у томе види Промисао Божији, њега стижу још теже патње
 
За кога је то речено: за судове Твоје неће да зна (Пс. 10,5) и нема Бога у мислима његовим (Пс. 10,4)? За оне који не виде Промисао Божији над собом, како се стара о њиховом спасењу; за оне који не виде руку Божију која их кара или милује; за оне који остављају Бога и устају на људе, кривећи их за своје невоље; и који, у немилости због тога, бивају остављени од Бога, а патње им постају још теже због стања у коме се налазе, као и због казне Божије.
Знам да како доликује, по монашки, примате тај крст који вам је послан из руке Божије како бисте били искушани, или ради других нама недокучивих разлога свепремудрог Промисла Божијег, који дела на вашем спасењу: јер без допуштења Његовог ништа тако мучно не би могло да вам се догоди. Чак и када се чини да то долази од људи чији су поступци очигледно лоши, они су оруђе Промисла Божијег који дела на вашем спасењу.
У Светом Писму стоји: по свој су земљи судови Његови (Пс. 105,7), и сви смо под Промислом Божијим. Влас са главе наше не може пропасти ако то није воља Божија (Лк. 21,18), ни једна птица без ње не може пасти (Мт. 10,29), и све то што се са нама догађа, без сумње догађа се по премудром Промислу Божијем. Бог једнога смирава, другога узвишава, осиромашује и обогаћује, умртвљује и оживљава (1.Цар. 2,67). И ко може да се супротстави Промислу Божијем? Св. апостол Павле је у свој својој мудрости и светости клицао: О дубино богатства и премудрости разума Божијег! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко би му био саветник? (Рим. 11,33-34). Шта да кажемо за себе? Нисмо ли дужни да све тегобно и невољно што нам се догоди припишемо Промислу Божијем који се стара о нашем спасењу? И ако бисмо то тако прихватили, кривећи себе и сматрајући се за достојне не само таквих, него и горих мука, брзо бисмо се избавили од њих и стекли мир, док ако се у невољама срдимо, ропћемо и кривимо друге, онда их још више умножавамо и отежавамо. То нису моје речи, већ речи св. Исака Сирина, из 51. Беседе. Патње нам шаље Бог, док су људи који нас жалосте само оруђа Његовог Промисла. Ми остављамо Бога и кривимо људе, те по речима св. авве. Доротеја, „страдамо као пси“. Ако на пса неко баци камен, он неће дирати онога ко је камен бацио, него ће гристи сам камен.
 
Бог не допушта патње које превазилазе наше моћи
 
…Људи, колико год велики и силни били, могу да чине само оно што им Бог допусти; и ништа више од тога. Оно што Бог допусти то заиста треба да буде тако, а не другачије, и то ће нам бити на корист. Наш разум то не може да докучи, но вера успокојава оне који је имају.
Не знам зашто се плашите прогона од стране те особе? Може ли вам ко учинити било шта нажао ако то Бог не допусти? А када се и догоди, то је потребно примити с покорношћу вољи Божијој, смирити се и сматрати оне који нас жалосте оруђима Божијег Промисла: због тога ће нас Господ избавити из њихових руку.
.. .Увреду коју ти је она нанела треба да сматраш за послату од Бога. Пишеш да она опет то може да учини ако не буде кажњена. Може, али само ако јој то Бог допусти, ради твоје користи; а у супротном, не само мати 3. него ни легиони демона не смеју да учине ништа.
 
Све што се догоди поука је која разоткрива наше унутарње стање
 
Сваки случај је наш учитељ који открива наше унутрашње стање „погледу Божијем“. Неопходно је предати се свепремудром Његовом Промислу и руководству. Свети Петар Дамаскин пише о томе како стећи веру: „желиш ли да ме успокојиш разумом Твојим, не противим се; желиш ли опет да ме смириш како би ме искушао, такође сам с Тобом“ и сл.
 
Божански Промисао допушта искушења ради нашег узрастања
 
Размишљајући о вашим садашњим искушењима дошао сам до закључка да су вам она, не без допуштења Божијег, дата ради смирења. Пошто нисте имали никаква спољна искушења и невоље, овај вам је духовни крст дат за духовно узрастање… смиравајте се и предајте се вољи Божијој. Он неће послати искушења која превазилазе ваше снаге…
 
Господ искушења допушта постепено и према потреби
 
Господ не шаље искушења одмах, већ према потреби и у зависности од стања у коме се налазимо. Оно што је Промислом Божијим предвиђено не можеш избећи…
 
Падови доводе до спознаје сопствене немоћи и до смирења
 
Бог нам понекад пажљиво допушта да падамо или да не достигнемо висине ради охолости и осуђивања ближњих.
Ако и не однесете победу, све је то по допуштењу Божијем ради нашег смирења и да не бисмо осуђивали ближње; јер пред Богом бољи је грешник који се каје, неголи горд праведник.
Страсти те смирују и против твоје воље. Када не би падала, онда не би спознала ни мрзост борбе, ни своје немоћи, а друге, оне који падају и бивају побеђени, сматрала би мање вредним. А овако, гледај како си сама безвредна и гора од свих… Господ гледа на смирене…
.. .Много бринем због болести сироте М. иако све то приписујем вољи и Промислу Божијем, који све чини на корист душа наших…
.. .Нису нам познати судови Божији. Он све чини (нама) на корист. Ми смо везани за овдашња добра, а Он жели да нам кроз овдашње кратке болести дарује будуће добро.
 
Смрт није случајна већ долази по Промислу Божијем
 
Ако вас чини огорченом то што је он у средњим годинама отишао одавде, знајте да се ово догодило према премудрим и нама недоступним путевима Божијим, како каже Свето Писмо: ухваћен би, да злоба не измени разум његов, или лаж да не обмане душу његову; бујање злобе да не помрачи добро, и ниске похоте да не покваре ум незлобив. Скончавши за кратко задоби лета дуга. Угодна беше Господу душа његова (Прем. 4,11-14).
 
Благодат Божија одузима снагу за чињење добра када га чинимо ради сујете
 
Обратите пажњу на своје расположење када се догоди да учините какво добро, тј. да нема можда уображености, сујете и хвалисавости – тј. недостатка смирења? Кад буде тако, ваља претпоставити да ће нам благодат Божија одузети снагу за чињење тих дела, како бисмо спознали своју немоћ и смирили се. А оне умишљене добродетељи, нису ли нам биле на штету, тј. на обману, што се, како видимо, многима догађа. Пишући вам ово, не желим да кажем да треба потпуно оставити добродетељи: уопште не; довољно је пазити на њих и расуђивати о томе зашто губимо снагу за упражњавање добродетељи.
 
Није сваки подвиг добар и сагласан вољи Божијој
 
Промисао Божији за нас је недокучив. Треба да будеш чврсто уверен да се ништа не догађа без Његове воље, Његовог садејства или допуштења; с твоје стране, чини се, уз добру вољу начињен је корак на путу који води ка спасењу, но тежња ка добру није увек сагласна вољи Божијој. Она је наизглед добра, али од ње, према плану
Божијем, или нема суштинске користи, или пак још није дошло време, или је потребно искушати твој добар подвиг, да ли је довољно постојан или није. У 33. Беседи свети Исак Сирин пише: „није свака жеља добра… понекад човек жели добро, али Бог му не помаже“… Стога се треба молити Господу, да оно што изаберемо буде по Његовој вољи и да нам Он помогне да то остваримо, јер без Њега ништа не можемо учинити.
 
Казна – дело љубави Божије
 
Понекад нам се нешто учини корисним па се трудимо да то тражимо и добијемо, но Богу је ово боље познато; и ако нам није на корист, Он ће нас одвратити од тога. Јер ми се више старамо о садашњем пролазном животу, а Господ о спасењу наших душа и о вечности. Почасти, богатство и насладе које често обмањују људе, за нас су повод за растројство; а милосрдни Господ, лишавајући нас њих, доводи к покајању, што видимо данас, као и у прошлом столећу на примеру великих људи, како духовних тако и светских. И ако несрећне догађаје сматрамо за казну Божију која стиже људе у свету, онда су те казне дело љубави Божије… Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони кад те покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима (Јевр. 12, 56).
Благодат Божија зна шта је и када некоме корисно да пошаље. Нека је благословено име Господње у векове!…
Са смирењем се повинујте Његовом свеблагом Промислу, који вас љуби и када кажњава: јер кога љуби Господ онога и кара (Јевр. 12,6)…
 
Знамења и чудеса шаљу се Промислом Божијим ради утврђивања вере
 
Господ и у наше време шаље знамења и чудеса ради учвршћивања вере, као што је случај са иконом светог Николе. И недавно у Петербургу, код једне сироте дјеве, прославила се чудесима икона Мајке Божије Тихвинске коју су потом пренели у Исакијевску цркву. И у Москви је била пројава… Господ то шаље ради утврђивања вере и обраћења, како један отац каже: „милостиво припрема за кушање очинске казне“; говорећи о северној престоници, он са жаљењем каже како “ она (казна) лежи над престоницом тежа од дима који испуштају заводи и фабрике; раскош са безумним хвалисањем и увесељавањем, као зараза је захватио све. То не могу да зауставе ни проповеди, ни упозорења, само чудеса и несреће“…
 
Робовање нечистим телесним помислима услед охолости срца
 
Ово ти пишем не зато што желим да те окривим, него да те подстакнем да у томе видиш дело Промисла Божијег који лечи наше страсти, те да би преко самоукоревања добио помоћ Божију… А што се помисли твоје тиче… нека ти опрости Господ и дарује снагу да ј ој се супротставиш. Јасно да ј е она допуштена ради твога смирења, зато и поред све твоје слабости треба да се бориш с њом.. Уверен сам да је корен твога ума утврђен у томе да ти ваља задобити чистоту, тако драгу анђелима, и заиста, после борбе са бурним помислима, која прихвата оно што је предложено, твоје срце бива опхрвано великом осетљивошћу и смирењем; а борба ти се шаље ради гордости…
 
За све треба благодарити Господу и у свему видети Његов чудесни промисао
 
За све треба благодарити Господу и у свему видети Његов чудесни и сврсисходни Промисао о нама. Недостатак наших дела Он надокнађује или болестима или невољама, да тако не допусти да се гордимо пред другима и како бисмо, видећи своје немоћи, себе сматрали за последње од свих, о чему много читамо у књигама док се на делу ни мало не кајемо.
 
За нас је корисно оно што Бог чини
 
Упорно и својевољно желети дужи живот оних које волимо и поштујемо значи нарушавати план Божији. Теби би било пријатно да и даље будете заједно; претпоставимо да је то и корисно; но, у питању је егоизам: за нас је корисно оно што чини Бог, зато му се свакодневно молимо: да буде воља Твоја – а истовремено не желимо да се она остварује на нама.
 
СПАСЕЊЕ
 
Почетак је спасења у свести о сопственој грешности
 
…Почетак је нашега спасења у најискренијој свести о сопственој грешности и самопрекору и смирењу себе пред Богом и људима које одатле проистиче. Срца скрушена и поништена не одбацујеш, Боже (Пс. 51, 17). И при томе треба имати самоодрицање; тј одрећи се своје воље и разума и покоравати се старешинама и учитељима, као што поучавају Свети Оци…
Покај се због сагрешења која исповедаш и отпочни поправљање. А почетак је свега добра смирење и самопрекор, коме се не можемо научити само кроз говоре; него треба, најпре, читати књиге Светих Отаца, које поучавају монашком животу и борби са страстима и наговорима непријатеља и, читајући, подвизавати се колико је у нашој моћи на вршење заповести Божијих са самопрекором, тражећи помоћ Божију.
 
Пут је ка спасењу извршавање заповести Божијих
 
Свима је који спасење траже Господ показао пут – извршавање заповести Његових, које су нам дате у светоме Еванђељу, а то су љубав према Богу и ближњему: Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који мене љуби (Јн. 14,21 и касније). Свети Оци, који су делатно овај пут прошли, оставили су нам учење, како да и ми тим путем идемо, и показали су нам различите методе против свакога настројења нашега, које могу допринети нашем спасењу. И као што је гордост одговорна за сва наша сагрешења, недаће и немире, тако је, насупрот томе, смирење погубно за све страсти и грехове и доноси спокојство, по речи Господњој: „научите се од мене, јер самја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29).
 
На сваком месту и у сваком чину могуће је и спасити се, и пропасти
 
…Свети Петар Дамаскин у својој 1. књизи… на њеном почетку пише да је он, тражећи основу спасења или пропасти људске, пошто је прочитао књиге Старога и Новога Завета и сва учења светих великих Отаца, пронашао да се у сваком звању које људи обављају, и на сваком месту, и упражњавању, налазе они који се спасавају и они који пропадају; и да је основа сваког добра ум који је човеку дат, а према уму, људска слободна воља. Она је основа спасења: „другим речима, нека напусти човек своја хтења, него нека твори Божију вољу и његову промисао; и ако узмогне ово учинити, неће се наћи у читавој творевини ствар или подвиг, или место, које ће га омести да буде оно што Бог од почетка устхтеде, по слици и прилици (својој нап. прир). Потом он много расправља о напуштању својих хтења и замисли, и чак показује ознаку, у каквој прилици ми треба да их напуштамо и како то сазнавати. И св. Симеон Нови Богослов (12 Слова /Говора/) у 6. Слову пише: „по вољи својој како ко, или љубазан и смирен или срца суровог и гордог јесте“ – и наводи пример два брата, једнога који се поправио, а другога који се још више растројио.
…Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2,4); али како видимо из светих приповести да постоје они који се спасавају и они који пропадају, па зар није Бог крив што им не даде мисао добру, која их Њему довести може? То би хула на Бога била. Он је начинио човека слободним и жели да он сам изабере прави пут и да Њему тежи; а Он је спреман да му припомогне и учврсти га на њему (путу), али не присиљава онога који неће да прави пут изабере, него дозвољава према његовој злој вољи, и зато је одговоран сам човек, који не одабра пут добри, као што пише у псалму: није марио за благослов, нека и отиде од њега (Пс. 109, Г7)..3ато треба да према разуму и слободи који су нам од Бога дати, сами бирамо добро и молимо да га Он у нама својом добром вољом учврсти и помогне да извршимо; јер без Њега ништа не можемо чинити.
 
Спасење је наше у смирењу
 
А у чему је постигнуће нашега спасења? Шта ви мислите? Да ли у томе да се остваре велики подвизи и да се мисли да смо већ успели и да се налазимо на путу спасења, и да се тиме тешимо? Не, постигнуће је нашега спасења у смирењу. Када, и ако чинимо добро, не полажемо у њега наде на спасење, него сматрамо себе за пепео и прах. А када ми, чинећи нешто добро, нешто уобразимо, тада нам се снага за творење добра одузима и дозвољено бива да нас страсти савладају, како би своје мудровање смирили, сматрајући се лошијима од свакога створења. Или ви не знате да је милији Господу Богу грешник који се покаје, неголи праведник горди? Разумете ли сада да су нам монашки завети и сама одежда помоћ у задобијању смирења?
Опомињући се да у палату Небескога Женика Христа не улазе у ризама ружним и нечистим, него и оне који су ушли изгоне, постарај се да ризу твоју украсиш чистотом, смирењем, љубављу, трпљењем, послушношћу и осталим, и ако би удостојена била да те врлине и стекнеш, онда међу њима треба да буде првенствено смирење, као оно које очвршћује остали скуп врлина; а ако малакса творење врлина, онда опет и само смирење пред Богом сведочи за нас; а врлине без смирења неће нам помоћи, што видимо из примера фарисеја.
…Без самопрекора, смирења, трпљења и љубави није се могуће спасити; са овим средствима и погрде су лакше, и лукавства нечастивог се обарају.
…Ја сам им, колико сам могао, говорио о слагању, о међусобној благонаклоности, али они на делу лоше извршавају, и сами говоре да не могу мирно један са другим живети, а каква је корист од тога? И каква је нада на спасење? Немајући плодова мира, љубави и смирења, макар велике подвиге извршили, користи имати неће… Без мира, љубави и смирења неизвесно је спасење.
 
Наше је спасење у нашем ближњем
 
…Спасење је наше у нашем ближњем; и заповеђено је да тражимо не оно што је наше, него сваки оно што је другога ради изграђивања (1 Кор. 10, 24, 33; Фил. 2,4).
…Ви жељу имате да се Богу приближите и спасење добијете. У томе је сва обавеза свакога хришћанина; али се ово извршава преко испуњавања заповести Божијих, које су све у љубави према Богу и ближњем, и протежу се до љубави према непријатељима. Читајте Еванђеље, тамо ћете пронаћи пут, истину и живот…
 
Онај који тражи спасење мора се себе одрећи
 
Ми смо свет напустили да тражимо спасење и морамо се себе одрећи, према речи Господњој. Морамо се одрећи свога разума, своје воље и хтења. А која хтења треба да напустимо, о томе јасно пише св. Петар Дамаскин. Тако ћемо, с помоћи Божијом, страсти победити, стећи мир и спокојство душама нашим. Желите да пронађете старца да бисте се посветили послушању, то је ваша жеља племенита. Нека вам Господ помогне да пронађете учитеља несаблажњивог и да се кроз послушање ослободите страсти. Од почетка искушеништва требало би учинити онако, како поучава св. Јован Лествичник у 1. и 4.
Беседи, али оно што је пропуштено на почетку, то касније треба поправити.
 
Извршавање Божијих заповести уништава страсти
 
Из твојих писама видим колико си тада пропатила; а шта је узрок томе? Наше страсти. Ми смо кренули да тражимо спасење, а како се оно задобија? Извршавањем заповести Божијих, које уништавају страсти што се у нама скривају и које ми не схватамо; а када се укаже прилика, оне се појављују као звери и кидишу на нас. А зашто си сада мирна? Зато што нема предмета који надражује страст; а тада си била немирна и губила си разум. То мора да ти буде наук да се не покораваш страстима преко осећања.
Ти имаш од Бога дати разум и слободну вољу; а ради управљања њима свете и животворне заповести Господње. Ако су разум и воља у складу са њима, онда уз помоћ Божију можеш себе поправити…
 
Спасење је у покоравању Светој Православној Цркви, њеном учењу и пастирима
 
Истинито је и непобитно то да грешник, који осети своја сагрешења и кога мучи грижа савести, мора да тражи опроштај и исцељење својих рана код милосрдног нашега Спаситеља, који нас искупи својом смрћу на крсту, проливањем пречисте Своје крви, који Себе Богу и Оцу принесе на жртву због грехова наших; али нам је Он, извршавајући дело нашега спасења, даровао Своје Божанско учење, основао је на земљи Цркву, утврдио Свете Тајне, поставио пастире и учитеље црквене; и шаљући свете Апостоле, рекао је: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мт. 28,1920; Мк. 16,16); и пре тога: Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао (Лк. 10,16); и ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник; и што Год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу (Мт. 18,17.18); све ове речи односе се на свете Апостоле и на њихове наследнике – црквене пастире и учитеље, све до овога времена… Дакле, саветујем вам, када желите да се спасите, у свему се покоравајте Цркви, у којој се налазите, Православној Источној грчко-руској; а како би тачно знали њено учење, прочитајте православно исповедање Католичанске и Апостолске Цркве Источне …
 
„Господ људе позива себи различитим средствима
 
Господ људе призива Себи различитим средствима: несрећама, јадима, патњама, болестима и осталим, без којих они не би могли да се обрате и достојни буду – да примљени буду међу децу Оца Небеског. Блудни син, који је искусио лишавање богатства, осетивши патњу, дошао је Оцу, замолио да га прихвати као једнога од најамника: не учини то из љубави, а Отац га прихвати са љубављу (Лк. 15,1124). Смоква, која није доносила плода, представљала је грешника који се није покајао, и већ је било наређено да је посеку, зашто и земљу да слаби; али је виноградар измолио од господара да сачека још годину, јер кад је обаспе гнојем (ђубретом), можда ће и донети плод (Лк. 13, 69). То значи слање патњи или болести, кроз које се грешник окреће Богу. Свети Јефрем Сирин је приказао упричи „слуге, које господар посла да раде на њиви; али они, из лењости, нису хтели да пређу реку, него су легли и спавали безбрижно; господар, дошавши к њима и видевши их беспослене, заповеди слугама својим да их уснуле превезу преко реке и да свакога оставе на његовом парчету; неки су, када су се пробудили и видели да су превезени, познали благост господара и прионули на рад; а други, безбрижни, и уз такву благост нису пожелели да изврше вољу господара“. Свети Јован Лествичник пише да су неки дошли у болницу по некаквом другом послу, а не да се лече; међутим, пошто су освојени љубазношћу лекара, познаше да су им очи болесне биле и да их је он (лекар) исцелио (Лествица 1, глава 18). Још, семе које случајно паде у земљу, обилан је род донело. Ови примери нас могу уверити да Бог прихвата све који к Њему долазе на било који начин, само у намери доброј и који не полажу наду у спасење на своју истину, него у милосрђе Божије. Мада из повести житија Светих Отаца видимо и да су неки, надахнути будући љубављу Божијом, оставише свет и, осамивши се, велике подвиге извршише; али исто тако видимо да разбојнике, блуднике и друге грешнике Бог не одбаци и да су спасени били.
 
Две крајности на путу спасења: важно је средњи пут изабрати
 
…Две нас крајности очекују на нашем путу: или превремено вазношење у светост привидну, или – због немарности – упадање у слабости и пороке; а средњи пут не задобијамо брзо.
…Пут, који води у спасење… треба да прођемо не скрећући ни десно, ни у леву страну; не тежећи надмоћи нити се склањајући у недостатак делања; уз нашу одлуку добру, која је заснована на вери, морамо се у свему одрећи своје воље и разума и препустити се у покорност духовном оцу и учитељу; тиме се задобија смирење, које чува инока од свих замки и лукавости нечастивих.
 
Спасење се никоме не одузима
 
Па ипак, ни богати, ни они који имају куће велике не треба да очајавају због свога спасења; него свим снагама нека се подвизавају на извршење заповести Божијих, па их ништа спречити неће да се спасу. Када су св. Апостоли запитали: Па ко се може спасти? – Господ је решио њихову сумњу: Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк. 18,2627).
О Н. треба судити другачије, она је дошла <у манастир> у таквим годинама, да је већ било тешко да има духовну обуку; а пут спасења јој неће бити одузет …
 
Кроз сукобе са ближњима познајемо своје страсти, пошто их познамо, кајемо се – тако се остварује пут спасења
 
…Твоје питање о онима који вређају изгледа ми врло необично; пошто смо се прилично научили писмености, опет се враћамо на азбуку и почињемо од “ А“. Проучи учење Светих Отаца, скоро свих, не кажем ни за кога посебно, чему нас они и како нас поучавају трпљењу са самопрекором? И да видимо у онима који вређају оруђе Промисли Божије, које преко њих делује на делу нашега спасења. Другачије је немогуће и постојати и спасти се; јер Бог то уређује, кроз то се згодно може поднети и избавити се од злобе према ономе који вређа и своју страст исцелити. А онај који вређа мора, са своје стране, да пази на себе и да се прекорева због тога што је ближњему увреду нанео, и да се каје пред Богом и братом кога је увредио; јер се у њему покренула страст да нешто не подноси и да га вређа, од чега ће обојица користи имати кроз помирење; што се и догађа у нашим обитељима; вређају се међусобно, увређени су, смирују се и временом се исцељују од дела гневнога и постају кротки. А ко себе сматра оруђем Божијим, које брата кажњава, и не укорава себе, онда то може чинити само старешина или онај који је од њега постављен да пази на пристојност, отац духовни, судија и остали слични овоме; а остали који су једнаки или који се налазе у односима са ближњима, ако ли буду себе таквима сматрали да су оруђе Божије и не буду себе корили, онда ће и овде и у вечности кажњени бити; ако се не обрате и не покају се. Јер је било мучитеља људскога рода, ратника нечастивих, Татара, Турака и осталих, који су били оруђе Божије за кажњавање због грехова људских; они себе нити су прекоревали нити се сматраху оруђем Божијим, али, наравно, пошто се покајали нису, онда се казне вечне спасти неће.
 
Да би друге спасењу водили, треба сами да будемо слободни од мрежа ђавољих
 
Ко ће објаснити и показати пут за избегавање многобројних мрежа ђавољих? Када смо сами њима спутани и, пошто главног оружја, смирења немамо, не можемо исправним и несаблажњивим путем ићи и другима водичи бити.
 
И у најјаднцјој ситуацији монаштва они који желе да се спасу спашће се
 
…Сведочанство неких светитеља о садашњем времену, као: св. Пахомије је видео јаму, која је оличавала јадан положај монаштва; али је истовремено зачуо и утешан глас, који је давао наду у спасење Онога који моћ има да и из оне јаме изведе и спасе кроз патње. И св. Нифонт јасно показује стање садашњег доба, али и пружа наду и могућност онима који желе да се спасу…
 
Сећајмо се да смо гресима својим патњу спаситељу нанели
 
Очекује нас и данас сећање на пречисте, спаситељске и животворне Муке Христове; нека удостоји Он све нас да се опоменемо, и да се њих сећамо са осећањем захвалности и смирене свести да смо ми греховима својим Њему те патње нанели, али је љубав Његова превазишла тежину рана; ко ће рећи о тој великој милости Његовој према нама?
 
Једина је нада за спасење наше уздање у Спаситеља и милосрђе Његово
 
…Када си почела да размишљаш о данима који су минули, постало ти је тешко због недостојности дела твојих и неизвесности за будућност. Твоја мисао тужна није ти дала мира? Кроз наду у дела своја можемо ли мир пронаћи. Милосрђе Божије и заслуге Спаситеља нашега Исуса Христа једина су наша нада, и свест о сопственој слабости и грешности води нас смирењу и покајању; а „смирење и без дела отпушта сагрешења многа“, по речима св. Исаака (41. Слово).
Спасење наше је у вери и у уздање у милосрђе Божије, препуштању Његовој светој вољи себе и свих нас…
Христос је дошао да грешнике спасе, ми треба да осећамо грешност своју и да се никако не ослањамо на своје поправљање и заслуге; него, пошто осудимо себе да смо казну заслужили, замислимо заслуге Спаситеља нашега, који преузе грехе читавог света, – онда ће и нас помиловати милосрђа Свога ради, а не због заслуга наших. Колико примера видимо грешника што су спасени кроз покајање и то треба да нас води љубави Божијој и смирењу.
А ми шта да чинимо, када погледамо дела своја? Само милосрђе Божије према грешнима даје наду у спасење; и само оно зна начин на који да га уреди.
Смрт је хришћанина верујућег утеха – он се нада, ослободивши се тегобних окова плоти, да ће прећи у спокој и задовољство. Бојиш се грехова: а ради кога је Господ дошао у овај свет? Поднео патњу и смрт срамну? Пролио пречисту и драгоцену Своју крв? – Да би грешнике искупио и Својом крвљу опрао грехе њихове. Очајање је неумесно; али непријатељ настоји да те њиме узнемири; а ти му се немој покорити. Прочитај… код св. Исаака Сирина у 89. Беседи. Пазите, како велики Отац приказује милост Божију и љубав према нама грешнима: „као што је зрно песка које пада у море сиње; тако је сагрешење свега створеног према лику Промисла и милости Божије. И као што се не затвара извор који изобилно кључа врхом нашег прста: тако не побеђује ни милост Створитељеву злоба створења Његових“… Видите у шта се ми уздамо: не у дела наша, него у неизрециво милосрђе Божије и љубав према нама грешнима, који су Га са Престола славе спустили до нас, који у тами јесмо и сени смртној.
Какво сведочанство тражиш о нади у спасење. У твоме стању то је дрско и безумно: па добро, добићеш сведочанство преварно кроз саблазан нечастивог и после ћеш памет изгубити. Тога су <сведочанства> удостојени били велики угодници Божији пред смрт или непосредно пре упокојења; али какви су они били и какву су искрену смиреност имали?! Свети Теогност пише: моли да ти се сведочанство да, али не пре смрти: јер је најсмиреније, а ми смирења немамо. Ако би нам сведочанство дато било, онда би се узнели и пали дубоко. Морамо имати веру, смирење и наду у милосрђе Божије и до свршетка не очајавати, него пребивати у покајању, ганутости срца и смирењу; а избегавати две крајности: сувишну наду и очајање, него бити ништавнији од свега створеног; Господ, који на смирење погледује, има моћ да наше спасење уреди.
 
Гордост потпуно лишава спасења
 
Ти пишеш да желиш да се спасеш, али те твоје настројење гордељиво омета веома, а Свети Оци пишу да гордост и потпуно лишава спасења; управо ради тога су нам и књиге написане, да бисмо гордост одбацили и задобијали смирење; и на који начин се то чини поучавају нас и објашњавају. Читајући књиге, највише пази на ово: како гордост одагнати и како стећи смирење. А Бог ће ти за то прилику дати, на пример: тебе вређају, прекоревају, наносе ти бол. Па како они могу сами од себе то чинити, ако им Бог то допустио није? И зато су они оруђе којим Бог делује у делу твога спасења.
 
Деловање промисли Божије у спасавању људи
 
Како нас дивно благодатно Провиђење води путем спасења! Најпре нас теши, као дечицу која још не могу узети чврсту храну патњи и лишавања утеха; и опет, видећи ојачале и способне да носе крст, шаље патње и оставља без утехе, како бисмо награду узвишенију добили кроз трпљење и смирење, – што управо запажам и у вашем настројењу, јер сте тамо, осећајући утеху, видели награду, али она није могла бити трајна; а сада, остајући без утехе и носећи духовни крст, добијате награду, али је не видите, и зато верујте да су блажени који не видјеше а вјероваше (Јн. 20, 29).
 
СРЕДЊИ ПУТ
 
Не одлазите у гору, не тражите узвишене дарове, већ поступајте са смирењем: размислите у срцима својим на креветима својим (Пс. 4,5), презрите и укорите себе због промашаја, то ће бити боље но ваши подвизи праћени уображеношћу. Док смо у овом рату не треба нити да будемо дрски, нити да очајавамо. О овоме вам је много било писано; уосталом, нека вас поучи благодат Божија која све испуњава.
 
Умерено делање је непроцењиво
 
Упражњавајући подвиг… у свему избегавај како претеривање тако и оскудевање, него иди средњом стазом, памтећи речи светог Исака Сирина, да је „умерено делање непроцењиво“.
 
СТАРЕШИНСТВО
 
Желети старешинство грешно је, али и одбијати опасно је, ако је таква воља Божија
 
Што се тиче дужности или звања частољубивих, треба се чувати и сам не инсистирати, а када буде позвање Божије, онда ће и супротстављање погрешно бити. Свети Григорије Богослов није заповедао да се настоји на старешинству, али ни да се одбацује, јер се иначе може оборити читав јерархијски поредак. Ако, на пример, ради твога супротстављања, заузме место такав, који не одговара позвању, и уследи штета, онда се за то мора одговарати. Нама се чини да избегавамо патње, које прате послушање и зато се у том случају треба, после молитве, са потпуном вером посаветовати. Било би добро ако бисмо такав залог смирења имали, да сматрамо себе не само недостојнима таквих старешинстава, него бисмо и оне који су их се прихватили блаженим звали, као оне који врше подвиг трпљења; а као што их ми понекад гледамо погледом прекорним, а сами у потаји жудимо фарисејски, каква је онда корист од тога?
 
„Јер Син Човјечији није дошао да Му служе, него да служи…„[1]
 
Честитам ти ступање на нову дужност благајнице. Знамо да то ниси тражила, него си прихватила из послушности, па нека ти Господ Своју помоћ пошаље и поучи те свему што ти изгледа туђе, необично и непознато. Памти да ти ниси позвана ради славе и части, него ради заједничке користи заједнице и сестара које се у њој спасавају; не узноси се својим првенством према другима, него ако ли си велика, тако се и смири, према речима Писма: ти си одређена не да теби служе, него да би ти њима послужила и да би плату примила за верне и мудре приставе; само се не узноси над другима и, колико је могуће, слабости слабих носи, не угађај себи, него ближњему на добро. Пролазећи овај пут животни, сазнавај и своју слабост и чувај се да не судиш строго о слабости других. Бог има моћ да их спасе, па ипак, колико је могуће, настој да у манастиру уводиш ред, макар формални, колико од тебе зависи, а онда ће и Бог помоћ послати за унутарњу добробит.
 
Старешина одговара за душе које су му потчињене
 
Раније сте само о себи дужни били да Богу одговарате, а сада ће за све сестре вас питати. Чувајте се да се не занесете властољубивошћу и частољубљем и другим сличним страстима, које замрачују ум и срце; не дозвољавајте им слободу, праштајте и опростите онима који су вас мрзели и који вас мрзе, да и за своје дугове опроштај добијете. Посвећујте слободно време после богослужења читању књига Светих Отаца, према којима се управљати можете у обављању ваше дужности; а највише читајте св. Јована Лествичника „Поуку пастиру“, на крају његове књиге. Бог, видећи вашу марљивост и старање, има моћ да вам помогне и ојача вас.
 
Најважније је да савест буде чиста
 
Чините према својој дужности како треба, у свему се обраћајте Н., па ако ли за вас и кажу нешто ружно главној управи и због тога вас нечим казне или смене са дужности, препуштајте све вољи Божијој и не узнемиравајте се. Савест вам је чиста: то нека вам је доста; а што ће се неки обрадовати или подругнути, на то не треба обраћати пажњу, приписајући сваки догађај вољи Божијој.
 
Старешинама је сада врло тешко, а посебно пажљивим
 
Сада је старешинама веома тешко, а посебно пажљивим: озбиљност је велика, одговорност и пред Богом и пред управом је неминовна, а како поступати? у духу кроткости? – он не користи свима; у строгом духу? – нико неће остати, или ће бити оптерећени врло и побуниће се. Неко живи дуго година, по спољашњим заслугама треба обавити постриг, а по (унутарњем) настројењу је опасно; у томе и јесте невоља – притисак са свих страна.
 
Пример старешина одсликава се на карактерима подређених
 
Описујући туђе слабости, ни своје не скривате. Да, и за њих се треба постарати; а изнад свега зато што су ваша дела – живе речи за сестре које су вам поверене, у сваком погледу, како у добром, тако и у лошем; пример старешина, као на воску, отискује се на карактерима потчињених. Христос поче и творити и учити(Д ап. 1,1) и онај, ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небескоме (Мт. 5,19). Корећи себе и мишљу и речју, треба се, пак, и на дело приморати, па ће се и помоћ Божија објавити. А изнад свега треба се сећати Цркве Божије и приморати се на саборно богослужење; заиста, и сестре ће вас у истом следити, исто као што и супротно пропустити неће, правдајући се не само слабошћу, него и вашим ћутањем; а када ви стражарите, онда ћете видети савесне и лењивице и ове ћете последње пробудити вашим пастирским гласом. Речи Божије, која је пастирима речена, сетите се: Сине човјечји, поставих те стражарем дому Израиљеву; из руке твоје крв ћу искати јагњади пропале (Јез. 3,17).
 
У старешинству није крива дужност, него настројење
 
Кажеш да си од ступања на ту дужност потпуно растројена. Није крива дужност, него наше настројење и, очигледно је да је управо ради тога Господ и допустио да њу вршиш, како би познала своју слабост и смирила се, а не да друге прекореваш због њихових слабости.
 
Поука оној која је одређена за благајничку службу
 
Именована си за благајницу, и та неочекивана околност вас је веома зачудила. Наравно, то је учињено по препоруци м. игуманије; очито, она се нада да ће у теби имати добру помоћницу у праћењу моралности сестара; и ти треба да то потврдиш на делу, уз твоју добру вољу. Али се треба сетити да је Господ заповедао: који хоће да буде велики међу вама, нека буде посљедњи од свију и свима слуга (Мт. 20,26; Мк. 9,35), и на другом месту у Писму речено је: колико велики јеси, толико смирен буди (Сир. 3,18); и не користи власт своју као храну частољубљу, не узноси се. Нужно се на том путу наилази и на патње, али због љубави према ближњима и њима на корист определи се за трпљење, као што пишеш, са одрицањем од себе; и онима који те мрзе настој да узвраћаш љубављу и смиреношћу и да их тиме побеђујеш. Уосталом, кад желиш да исправиш квар на ненаштиманој машини, не треба одмах и круто притезати, него постепено намештати како треба; то значи да само у грубим и знатним некаквим делима обратити пажњу, и то не својим самовлашћем, него према вољи м. игуманије. Разумевањем према слабостима и љубављу, више ћеш постићи него строгошћу; уза све ово тражи помоћ Божију, јер је Господ рекао: јер без мене не можете чинити ништа Јн. 15,5); а као што је уздизање твоје без твога тражења и жеље, али изненада дошло, тако је и помоћ Божија близу. А о онима који траже <настоје>, ужасан је говор написао св. Никита Ститат у другој стотини, у глави 58, од чега нека нас све сачува Господ. Још подсећам: нека се не узохоли срце твоје да се претпостави старијим и манастирским монахињама. Пој црквену химну: „срце моје страхом Твојим нека смиреномудреност обузме; да узневши се од Тебе Премилостиве не отпадне“.
Старац Пајсије, који је био старешина братства великог – и тако је смирење стицао, сматрајући се недостојним да посматра своје подчињене, као онај који је лишен најважније врлине послушности и видећи их да се на то подвизавају…
 
СЛАБОСТ
 
Слабост телесна средство је исцељења слабости душевне
 
Узалуд си потиштена због неодласка у цркву, због слабости твога тела. Уз ову слабост старај се о исцељењу слабости душевне, која се види на теби кроз потиштеност и немир, зато што због слабости ниси била у цркви.
 
Подвизавање преко мере не доноси корист
 
Питаш: у душевној и телесној немоћи да ли мировати или се подвизавати на савладавање себе. Подвизавање је потребно у свакој ствари, али преко мере присиљавати изнемогло тело неће донети користи; и због тога треба бити мудар, а још више смирен због слабости помисли.
У слабостима телесним треба се ускладити према њима; а присиљавати се преко мере – онда је могуће и сасвим занемоћати; само се треба наоружати против лењости.
…Видећи своје слабости, може се благонаклоно судити и о слабостима других…
 
СИРОМАШТВО ДУХОВНО
 
Уопште не разумете у ономе сиромаштво духовно, као што пишете; оно, које ви помињете, пре је могуће назвати: сиромаштво врлина; а сиромаштво духовно је у осећању смирења: срца скрушена и смирена не одбаиујеш, Боже (Пс. 51,17). Сам Господ утешује сиромашне духом; ако га ви још постигли нисте и ми не смемо за себе да помислимо да смо га постигли; сиромашни духом види само своје сиромаштво, али се не узнемирује, него кроз смирење добија помоћ Божију и успокојава се.
 
Своја се ништавност сазнаје кроз сагрешења многа
 
Ништавност своју нећеш сазнати, док не осетиш своје слабости кроз разноврсна сагрешења, у мислима и на делу. А зашто људи, који су обдарени разумом, упадају у такве велике заблуде? Очигледно да се од гордости и умишљености помрачује ум и скреће на грешну страну.
 
СКРУШЕНОСТ СРЦА
 
Хтели бисте да имате срце скрушено, али га код себе не видите; а ако бисте тај дар Божији добили, онда би се сигурно заносили мишљу да сте се већ довољно припремили (за Свету Тајну Причешћа); управо зато Господ то и не допушта; него прихвата вашу жељу и племениту намеру; а због недостатка скрушености треба се смиривати, уз свест о своме сиромаштву, па ћете се и успокојити; а у немиру се познаје скривена духовна гордост, која и не може да вас успокоји.
 
СТРАХ
 
Страхови твоји нису ништа друго до последица прелести. Када познаш своју немоћ и смириш се, онда ће и они нестати.
Уз такво чврсто уздање хришћанско и веру не треба имати страха. Страх наноси велику штету: тело слаби од опадања духа и недостатка спокојства, и без болести болест наилази.
 
СТИД
 
Стид при откривању помисли од ђавола је и гордост
 
Учинци твога стања које описујеш захтевају помоћ Божију, која стиже у складу са твојим смирењем, када себе присилиш на откривање помисли. Сама ћеш од тога видети корист, па то мораш неодложно извршити. Нечастиви ти намеће стид и тегобу, али зато, јер га је срамота, – зато те тиме и збуњује; јер је он горд: а ти се смири, и победићеш га. Када те обузме стид, а ти себе сматрај прахом и пепелом и рачунај се незнатнијом од свих, па ће и стид проћи; и сети се оне срамоте свеопште, коју се постарај да избегнеш раскринкавањем себе овде.
 
СУЈЕВЕРЈА
 
Опасно је прихватати људске молитве, које није одредила Православна Црква
 
Блажени сте ви, који пронађосте кратак и лаган пут до спасења вером у молитву, коју сте приложили уз писмо; чудим се таквој вашој малодушности и веровању у такве бесмислице. Чини се да је то слично веровању у сан Пресвете Богородице и дванаест петака, исто тако у писмо Исусово, које је пронашао седмогодишњи дечак.
Пре две или три године попут овога било се прочуло да је у Риму папа за време мисе чуо исти глас: погодићу свет несрећама 1841. и 1842. године. Ове две године су одређене и начињена је слична молитва, уз исти услов као што ви пишете и да је пренесе деветорици људи, а за неизвршење је обећана казна. Многи, слични вама, скоро да су прихватили ову проповед, али се после испоставила очигледна лаж, и личило је на ујдурму паписта; а сада су управо то изменили у глас који се чуо у Јерусалиму – онај исти: Промислите, може ли само та молитва спасти од несрећа, без дела добрих? И одакле смелост да се та молитва припише преосвећеном Антонију Вороњешком? На страну то, што је он не може упутити без дозволе Светог Синода, она поседује фину арменску јерес: код њих се Трисвето изговара овако: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си се због нас распео, помилуј нас“. И у тој молитви после Трисветог се изговара: „помилуј нас и читав свет Твој од сваке погибије, крвљу Твојом да би се опрали греси наши“. Као да је сва Света Тројица због нас распињана и крв пролила? …
Дакле, саветујем вам да се не надате у ту молитву и да је не проповедате, а ако сте коме и рекли, упозорите га на то сујеверје.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мк. 10,45.

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *