РЕЧНИК СПАСЕЊА
ГНЕВ (Раздражљивост)
ГОРДОСТ
ГРЕХ
ГНЕВ
(Раздражљивост)
Гнев је – изданак гордости
Спознајте и корен гнева и јарости: то је гордост; смирењем које му је супротно искорењујте га, уз помоћ Бога који види смирене.
Из твојега писма видим: постигла си мирну савест и прибојаваш се да те ко не узнемири, али се на гнев често ражестиш а то је у супротности са полазном намером; из овога се види да, чувајући се од порока, допушташ да се усели у тебе високо мишљење о теби самој, јер је гнев – изданак гордости, и где дође до пада ту је претходила узноситост; ако ли пак будемо имали на памети Христову смерност и ако сами постајемо скромни, онда ће и гнев да се утиша.
Свом душом жалим што вас у тако високој мери обузима раздражљивост, Ваља да загледате у своје срце строго, да имате страх пред Богом, да не губите из вида љубав и смерност; посматрајући стање сопствене слабости, ваља чешће да корите себе и да молите Бога да вам помогне у превладавању ове погубне страсти, да имате јаку намеру да се од ње чувате, али без уображености. Главни извор и покретач страсти јесте гордост, а супротност њена – смерност поништава је.
Узрок гнева нису људи или спољашње околности већ страсти које чуче у нама
Тишина мора наговештава некад његово силно узбуркавање, исто тако после тихог и пријатног времена ваља очекивати буру, кишу, гром и муње, и обрнуто. Тако бива и с нашим душевним стањем и сами на сопственом примеру често искусимо то што се и теби догодило: била си мирна, спокојна, бавила се духовним штивом и сличним, али ти је благодат Божија припремила искушење и разоткривање твојега стања. Читајући књиге светих отаца, хранила си своју душу и ум теоријом и била спокојна, али то спокојство било је непоуздано, не због страсти које долазе од споља већ због оних које су чучале у теби: самољубља и осталих. Дошло је до разоткривања, а ти си пала у смутњу. Али због чега? Очевидно стога што те раније нико није дирао. Пређи од теорије на праксу и учи се како да поступаш кад се узмуте страсти и како да постижеш трпљење. А шта нам ваља трпети? Да ли оно кад бивамо грђени и прекоревани услед наше кривице или оно када нас неправедно грде и понижавају? Чини се да трпљење и јесте оно трпљење када страдамо недужни. Па и Бог то зна, стога нам га и шаље; не сумњам да у то верујеш. Па ипак, кад се страст јарости и гнева покренула у теби, њу нису у тебе убацили они који су те увредили, но су је они само разоткрили, под надзором Божијим, како би се ти потрудила да се излечиш од ње самопрекором, смирењем и љубављу. Али како можемо волети оне који су нас увредили, они су нам злотвори? Господ је то знао, али је наредио: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас Гоне (Мат.5, 44). Иако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе (Лук.6,32). Ето како нам је спасоносна ова заповест: она нас отрже од сваког оправдања и даје нам средства за излечење наших душевних болести.
Кад се узруја срце чувај уста и прекоревај себе, а не ближњега
Пишеш, са свешћу о своме поступку, да ниси издржала смутњу од стране Н. – дрзнула си се да начиниш пример ужасан али си зато била жестоко кажњена мучењем савести и нападом врага. Памтећи то, уздржавај се од страсти гнева, којој је корен гордост. Па како можемо да искоренимо и гордост и гнев ако нас нико не дирне? Према речима Јована Лествичника, кад се срце узруја ваља чувати уста и за узрујаност кривити себе а не ближњега и, спознавши своју слабост, спуштати се у дубину смиреноумља.
Ако би те она нечим и увредила, ти ипак… натерај себе да је сматраш бољом од себе и сматрај да је кривица твоја; то делање у срцу нико не види, али Бог га види и умирује подвижнике; а ако ли, обрнуто, будеш прихватала нека прекоревања а себе оправдавала, онда ћеш тиме само продубити своје немире и имаћеш у срцу злопамћење заривено попут клина…
…Поново се жалите на своје пориве у гневу. Не треба се много узбуђивати због овога већ се, спознавши да имате у себи залоге ове љуте страсти, постарајте, уз Божију помоћ, да се од ње излечите. Али она се не може излечити а да нам није показана; а вама је показују деца, под надзором Божијим, да бисте се потрудили да је излечите. Запали се срце моје у мени…нијем сам, нећу отворити уста својијех, пише Давид (39,3,9). А уз то, ваља пребацивати себи, а кад се страсти умире онда деци с кротошћу можете рећи шта је боље, и на њих ће деловати и вама ће послужити на корист.
А против злопамћења према Н. силно се подвижи и не допуштај томе врагу да има прибежиште у твом срцу; макар и хиљаду послушања да имаш, само та једна ствар поништиће их све.
ГОРДОСТ
Гордост је узрок свих наших падова, грехова, зала и невоља
…Све потиче од гордости. То је главни извор свих наших грехова, зала и невоља.
… Узрок и корен свих ваших порива је – гордост; њени изданци су: уображеност, високо мишљење о себи, осуђивање људи, понижавање и грдња. Ма колико се ми трудили да чинимо добра дела, уз ова делања она су мрачна и не доносе корист; јер и јесу преступи и супротстављања вољи Божијој; Његово свето учење и сам живот јесу кротост и смерност, које нам је и наложио да учимо од Њега, како бисмо стекли покој душама нашим (Мат. 11,29). Узрок свих наших зала је гордост, а заступник свих добара – смерност!
За сву нашу несрећу и одвраћање од Бога крива је гордост, а обрнуто, за блаженство и приближавање Богу заслужна је смерност, те и пороци наши сви произлазе из ње као из злог корена, зли изданци јесу плодови гордости. Али се она тако скривено гнезди у срцу да онај који је у себи носи не може проникнути и схватити да је ту док Бог не пошаље неко разоткривање путем искушења. Прочитајте код св. Петра Дамаскина у 2. књизи, на крају 24. Слова, о старом монаху кога су сви сматрали светим али приликом његове смрти један богоугодни монах чује глас упућен немилостивом Анђелу који је стајао крај њега с трозупцем да му не да покој души пошто ни он није давао мира Господу ни једног тренутка[1]. Видећете да се гордост скривала не само од других него и од њега самога.
Гордост је порок најмрскији Богу
…Гордост је пак, то је свима познато, Богу најмрскији порок, насупрот којему треба поставити Христову смерност и вазда себе сматрати најгорим створењем… Говорећи:” Господе, дај ми смерности”, треба да примамо тај лек с љубављу, који нам је од Бога послат за излечење – како гордости тако и осталих грехова; а то су: жалошћења, свађе, прекори и гнев других; све ово Божија Промисао нам шаље зарад нашег искушавања и послушања; па и треба приморавати себе да их сносимо како бисмо савладали своју гордост, као и због грехова; ако, задобивши рану у срце, предочимо себи своја неваљалства, онда ће нам се и нехотице уста затворити а не спорити; а међу , првим неваљалствима је – гордост; јер гордог Писмо назива нечистим.
Бог те није створио горду
Хулиш да си рођена горда; али гордост не потиче од јестаства (природе). Бог те није створио горду; али од самовоље се и у навику претвара, преобрни је у смерност и научи се од самог Господа како је Он кротак и смеран у срцу, и стећи ћеш спокој души својој.
Ако не видимо у себи гордост то је знак даје у себи имамо
Још пишете да не видите у себи таштине и гордости и желели бисте да знате њихова обележја. Већ и само то што код себе не примећујете ове страсти јесте знак да су вам оне обузеле душу, обавијајући је тамом и мраком који, како у стварима видљивим тако и у мисленим, подједнако чине препреку да се види оно што претходи. Јасан доказ за ово имате у 23. Поуци Лествице, у оном како је свемудри монах поучавао духовно брата да се не горди а овај, заслепљена ума, одговара: опрости, оче, ја нисам горд. Старац је пак наставио: па какав би ми јаснији доказ могао пружити о својој гордости, дете моје, ако не тиме што кажеш: ја нисам горд?”. Тама је, према речима Василија Великог, одсуство светлости. И у духовним стварима, услед одсуства светлости смиреноумља, мрак гордости покрива душу.
Разлика између гордости и таштине
Таштина и гордост су са истог расадника, разлика пак између њих је ова: таштина нас нагони да исказујемо своју богобојажљивост или своју памет, она држи до мишљења људи, воли похвалу, склона је да угоди човеку, боји се лажног људског стида и слично. Гордост се пак испољава у поривима гнева, у смутњи, узноситости, осуђивању и понижавању ближњих, испуњавајући душу надменошћу, уображеношћу, величањем својих дела и вредности, или спољним или унутарњим. Плод гордости: пад чак и врлих подвижника духовних; и уопште пад људи и живот нехришћански и све невоље људске у односу душе и тела имају свој почетак у гордости. Као што, обрнуто, почетак и основа свега доброг јесте смерност.
“Пред падом иде узноситост”
Питаш, недоумевајући, због чега ти Господ не пошаље брзо избављење из световног живота; и сам, у моје име, одговараш “због гордости”, и одмах затим себе оправдаваш: “Боже мој, зар ја пред Тобом да се гордим?” и слично. Ја не могу да ти кажем због чега Господ не допушта да се оствари твоја жеља. Божијих промисли има небројено и оне су нам недокучиве, али да у теби постоји гордост, као што нико од нас ње није лишен, само у различитој мери, показују твоја посрнућа. Свети Јован Лествичник пише: “где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост”. Мада ми и мислимо да у себи немамо гордости, резултати показују да је има.
Ти знаш, где је посрнуће – макар и у помисли – онде је претходила гордост. Ову пак хидру са седам глава побеђуј уз помоћ Божију.
Где нема светлости, ту је тама, а где нема смерности ту гордост покрива тамом целокупно наше саздање (устројство, састав). Из првих твојих редака видим да имаш свест о томе да ти због гордости долазе искушења и падови. То је уистину тако, о томе нам сведоче свети оци који су и сами прошли такав пут.
Ако мислиш како извршаваш обавезе боље него други, то је гордост
Ви хоћете да будете без страсти или, простије речено, савршени и да ни у чему не будете дужник Богу, али у нашем трошном обличју(саздању) Бог то не допушта, да нам се не би више судило због гордости. Њему је угоднији грешник који се каје неголи праведник с гордошћу. И то што ви хоћете да испуњавате своје обавезе боље од других ствар је гордости; отуд и немате довољно ни умећа нити снаге зато. Пише св. Петар Дамаскин: “није зло имати разум него је зло мислити да га имамо”; исто тако и о делима: “није грех желети и чинити добро већ је грех мислити о томе како ја радим боље од других”.
Ко је обузет гордошћу не може сагледати своје грехе
Када ко ништа иза себе не примећује, зар не управља њиме дух гордости? А смерни виде своје грехе као морски песак.
Од срца се радујем због промене вашега стања, то јест због избегавања смеха, празнословља и хуљења на веру; али треба приметити – само да се уз то не прикраду у срце високомерно мишљење, таштина, уображеност и најљућа гордост, које ослепљују човека и не допуштају му да “види своја сагрешенија” и “има срце скрушено и смерно”.
…Желећи да угодите Богу, ви хоћете брзо да се уздигнете на висину доброчинитеља и мислите да вам је то могућно – ово, мислим, показује да у себи имате духовну гордост… Тај разлог погодује врагу да вам приступи и снажно вас нападне, уз допуштење Божије.
Искати у себи плодове духовног живота – знак је гордости
Из догађаја које описујеш и из последица њихових види се твоје надмено ЈА! Ниси могла себи да поверујеш да се ниси расрдила на Н.Н.! – то јест да овим ниси могла сагрешити. Толико је самопоуздање тобом овладало, или хтело да овлада. Ниси ваљда чвршћа од Петра? али и тај је искусио одрицање. Како само гордост заслепљује, не даје да видимо и спознамо своје слабости. Ми мислимо да су потребни у сваком случају смерност и реч опрости; али ово треба показати на делу, а ти си два дана провела у самооправдавању и ниси рекла “опрости”. Св. Лествичник пише: одбацивши праведну или неправедну оптужбу, одбацио си своје спасење… Уосталом, тога се немаш шта бојати, ти си у боју, пала си и устала, посрнућима пак бивамо кажњени идући према смирењу. Јер знај, где је уследило посрнуће, претходила је узноситост. Та ја сам ти напомињао да се не може увек бити на Тавору, потребна је и Голгота; иначе није корисно имати само духовна уживања, без жалошћења; то је опасан пут! Спомињеш пустош и бесплодност живота – та мисао није испразна, али је такође проистекла из гордости. Реци ми, шта хоћеш у себи да видиш? Неке благодатне дарове? утехе духовне? сузе? радости? усхићење ума? Али ти још ниси ни стигла у обитељ а хрлиш у небо, а Оци наређују да такви буду оборени доле. Гле, како смо горди, једнако хоћемо да видимо да смо ЈА, а не ништа. То што ће бити пустоши – није ништа, још много посрнућа ћемо претрпети док не постигнемо смерност. Какво је још малено твоје поимање духовног разума; ти делај а немој тражити дарова; више увиђај своје грехе којих је колико морског песка, и болуј због њих”, зар је наше да тражимо плодове пре времена; то је знак гордости; а чак и у празнини и душевној тузи треба се спуштати у дубину смирења а не говорити:” па где да тражим спас?” , У томе и јесте невоља што сви ми хоћемо да видимо у себи светињу а не смерност; на речима пак као да постајемо смерни. Конац дело краси, не почетак. Иди лаганије да би брже стигао.
Осуђивање ближњих, гнев и други греси јесу изданци гордости
Откривајући своје ране, ви спомињете и осуђивање ближњих и приписујете га гордости. То је неоспорно; али и други греси, а нарочито гнев, јесу изданци ове Богу мрске страсти. Они који желе да приме послушање и који су подложни страстима, опрезно прихватају ову пробу еда би макар и невољно стицали смерност и овим задобијали благодат Божију.
Препирке и свађе потичу од гордости
Свађе и препирке с А., засигурно, избијају због ситница и не потичу ни од чега другог до од гордости. Пригњечи ту аждају смерношћу, самопрекорима; па ти бар можеш да не слушаш свој разум и вољу – најбоља средства за избављење од гордости. Ако се деси да те А. ражалости, немој имати поверења у себе, оћути, отиди и питај мајку Н. да ли исправно поступаш ако се једиш – и прихвати савет, који те лечи. Ако будеш тако поступала, и бојажљивост,твоја ће те напустити јер она долази од гордости и таштине.
“Горде ће пресретати случајеви страшни”
Пишеш о Л. да се, постећи, припремала за причест у твојој келији и да њен страх не пролази; она пак не схвата у чему се садржи њена гордост? То је таква страст да горди не виде како их је тај порок обузео, као и онај монах за којег је наређено да му се истргне душа будући да ни на тренутак није с миром примио Бога у себе; о овоме имаш код Петра Дамаскина у 24. Слову; а њену гордост показују плодови страха и друго, као што је у 79. Слову св. Исака Сирина речено и код св. Лествичника: “горде ће пресретати случајеви страшни”. Али Бог има моћ да јој дарује спознају њене болести и потом исцељење.
Очајавање за спасењем и неуздање у милосрђе Божије јесу плодови гордости
Пишеш како те мучи сумња да ћеш задобити блажену вечност и неуздање у Божије милосрђе. То је плод гордости.
Сети се онога што сам ти већ писао: очајавање је плод гордости, а свесна си да си пуна ње; те и треба да знаш да управо она трује жалошћу сав твој живот. Ако ли се пак добро замислимо, појмићемо да су сва наша посрнућа дошла услед грехова, то јест деловања страсти од ње <гордости> потичу… Потруди се да устанеш против ње самопрекором, сагледавајући своју непослушност; а приликом сваког послушања памти да је Господ наредио: кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо били дужни чинити (Лук. 17,10).
Гордост је довољна да погуби душу
Прочитај код св. Јована Лествичника у “Поуци о расуђивању” да нас понекад сви пороци напуштају остављајући један – гордост, који је довољан сам да погуби душу.
Гордост уништава сва добра дела и лишава помоћи Божије
Више од свега другог, гордост лишава људе и добрих дела и помоћи Божије: где нема светлости тамо је тама, а где нема смерности ту место заузима гордост…
Гордост бива узрок тешких борби и пораза у њима
…Треба бити смеран у свему и онда је лакше покидати мреже вражије, јер гордост бива узрок тешких борби и пораза у њима.
… У том узрасту нисте имали искушења и недаћа кроз које бисте се могли научити практичној богобојажљивости, али уместо тога свет вас је саблазнио ласкавим похвалама; ви сте се заносили маштањем о својим добрим особинама, и док вам још друге страсти нису долазиле, деловали су на вас сама гордост и уображеност, које су биле и јесу почетак и извор наших невоља. Бог се супротставља гордима и зарад њиховог постизања смерности допушта казне и мучење помоћу страсти; то што сте оставили првог супруга открило је код вас и прво деловање преступничке страсти, иако супротне гордости али која је кроз гордост дошла.
…Дошли сте до таквог отрежњења кроз високо мишљење о себи – што се види из тога да су вас тобоже напустиле страсти. Господ пак, будући милосрдан према вама, да не бисте запали у потпуну гордост, допустио је да искусите страсти, а ви сте постали малодушни сматрајући да сте пропали. – И то је знак да ви појма немате о духовном животу и да књиге отаца нисте читали. Да сте читали, видели бисте да нас битка прати до смрти, а лечи се не толико нашом бригом колико милосрђем Божијим и Његовом помоћи; још већма када трпимо ове разјарености и, постижући смерност, приписујемо себи да смо најгори и смерно падамо на колена пред Господом: онда нам благодат Божија упућује Своју помоћ.
Јарост или злопамћење према онима који су нас увредили јесте знак гордости
Као људи који још нису искоренили у себи страсти самољубља и гордости, мишљења смо да увреде нисмо заслужили и тешко нам је да их подносимо. Али ако се препустиш духовном разуму, открићеш да је тај случај послат од Бога зарад твог искушавања и зарад поправљања твога стања; јер у сличним сукобима спознајемо деловање наших страсти и трудимо се да их уз помоћ Божију лечимо самопрекорима, смерношћу и љубављу; јасније о овоме наћи ћеш у …беседама преподобног Зосиме (Добротољубље, т.З)… и схватићеш колико су за нас корисни такви случајеви; они постају узрочници исцељења болести наше душе. Кад су нам страсти узбуркане, не можемо здраво да просуђујемо али када утихну онда видимо своју кривицу у томе што нисмо отрпели увреду. Господ је заповедио да трпимо, али шта да трпимо? Не оно кад смо криви па нас услед тога вређају, него када смсшедужни а вређају нас… И нико не може ни да нас увреди ни да се на нас гневи ако то није допустио Гошод Бог да би нам било на корист, или као казна, или као искушење и послушање. А када помислимо на заповест Божију, на љубав која досеже чак и до љубави према непријатељу, онда ћемо остати без одговора поводом случаја какав је твој.
З.Т. написао сам прилично оштро што ће, може бити, растужити њен дух, а ти јој пружи потпору; сви смо ми људи и као људи боримо се са слабостима а највише с гордошћу – с том грбом која не дозвољава да се провучемо кроз теснац прекора.
“Племенито самољубље” повремено нас доводи до избезумљења
Греси свакога од нас познати су само Богу јединоме, и не можемо просуђивати о ономе што нам није познато; али има грехова које многи и не сматрају гресима: то је гордост, названа у свету “племенито самољубље”. Кад обављамо посао на дужности и у друштву веома добро и за похвалу, самољубље избија на прво место и служи као подстрек а сопствено мишљење диже му цену и горди се, уопште не сматрајући то за грех, а смерности нема….Има много примера да Господ кажњава људе за гордост разним казнама. Цар Навуходоносор, када се узгордио у срцу и изрекао речи: није ли то Вавилон велики што га ја сазидах јаком силом својом да је столица царства (Дан.4,30), одједном је био лишен разума и претворио се у животињу и седам година остао у таквом стању. Знам и примере који су се десили у наше време: један мајор, који је командовао пуком, имао је пуно врлина, али чувши једном од генерала бригаде: “Господине мајоре, командујете погрешно!” – полудео је; и много, много има сличних случајева и различитих казни.
Боље је борити се са страстима него с гордошћу
…Боље је борити се са својим слабостима него с гордошћу. Сагледавајући своје слабости, себе сматрамо горима и постајемо смернији, а осуђујући друге падамо у гордост.
Доброчинства наспрам гордости
Наспрам гордости је – сећање на своје грехе, успомена на смерност Христову; ваља приписивати себи да си најгори, не заборављати да се Бог поноситима супроти (I Пет. 5,5).
Али то није посао за један дан или месец него је много времена, воље, подвига, труда и помоћи Божије потребно да би се искоренио овај смртоносни корен <гордост>; а ако ли се тај ишчупа, и све гране страсти усахнуће и поотпадати…
… Ђаво те не напада страстима, него гордошћу, која је тежа од свих других порока. Он сам је, будући бестелесан, само због овога греха свргнут са неба, па се труди да и друге овим осрамоти. Премилосрдни Господ понекад допушта да паднемо и да се заплетемо у неке страсти, како бисмо увидели своју немоћ и грехе и побринули се за њих, уместо да гледамо на туђе грехе и немар.
Мислим да је ђаволу допуштено да вас силно нападне, јер сте умислили да сте стекли мир.
ГРЕХ
“Даруј ми да увидим сагрешења моја”
Хвала Господу што почињете да видите светлост Божију. А она ће нам се још боље открити ако не заборављамо наша ранија сагрешења и видимо садашња, о чему се ових дана молимо са Црквом: “Заиста, Господе, Цару, даруј ми да увидим сагрешења моја” и т.д. Ово нам доноси смерност, а она управо и просвећује очи нашега срца; али ваља и ту строго посматрати себе и одбацивати самохвалне помисли, као: “постала сам боља и извршила послушање”. Ове помисли су такође веома опасне; и долазе од врага; и веома неприметно могу да поласкају самољубљу и да га подстакну.
Кад неко ништа себи не замера, зар њиме не управља дух гордости? а смерни виде своје грехе као морски песак.
Кад смо прогневили Бога гресима, онда и наше спољне ствари немају успеха
Кад смо прогневили Бога гресима, онда и наше спољне ствари немају доброг успеха; ви се жалите на лошу трговину; иако је то готово судбина свих у данашње време, ипак постоје људи који су задовољни својом ситуацијом. Све то зависи од руке Божије: Ако хоћете слушати, добра земаљска јешћете, ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше (Ис. 1,19-20).
Последице прегрешења
После непослушности Адамове наша воља се више окреће ка злу; наше самољубље побеђује добру вољу и сладост страсти плени нашу душу.
НАПОМЕНЕ:
- Петар Дамаскин објашњава ове речи овако:” Дух Свети није имао ни тренутка мира у тој жалосној души, јер је она стално имала ту помисао <хваљење> и радовала јој се као неком добром делу, од тога се и помрачила, попут демона. Не видећи себе да греши, можда је тај човек осећао једну страст уместо других, а та једна је била довољна демонима као надопуна осталих порока”
