РЕЧНИК СПАСЕЊА

 

РЕЧНИК СПАСЕЊА
 

 
ВЕРА
ВЕРА И РАЗУМ
ВЕРА И ДОБРА ДЕЛА
ВОЉА
ВОЉА БОЖИЈА И ЧОВЕКОВА
 
ВЕРА
 
Вера је основа свих добара (благодати)
 
Према учењу наше Цркве, вера је основа свих добара (благодати), како у овдашњем животу тако и за стицање добара (благодати) у будућој бесконачној вечности. Господ нас је научио: Који узвјерује и крсти се, биће спашен; а ко не вјерује осудиће се (Мар.16,16). Изговарајући Символ вере, исповедамо да верујемо у васкрсење мртвих и у живот вечни, будући… Ко не верује у вечни живот, уопште не може бити верник и никада нема мира; вера пак и у великим невољама, јадима и болестима пружа болнима утеху; вера нас учвршћује у Промисли Божијој да без Његове воље и влас са наше главе неће нестати и да се свакојаки јади и болести припуштају на нас према непознатим нам промислима Божијим, а на нашу корист, што ми умом не можемо докучити но само вером снажимо се… И у вашем болесном стању ваља да се снажите вером и надом у будући живот, тим више што вам је то осећање већ познато. Доживели сте га имајући потпору у свом духовнику; сећајте се тога и приклањајте се ризницама вере и свим срцем одбацујте разум, који вас наводи да сумњате у будући живот. Учење Спаситеља и светих Апостола укрепљује нас да не сумњамо у васкрсење мртвих и живот будући. Веома ми је жао што немате човека који би вас крепио у веровању без сумњања, штавише, можда се састајете с онима који вери противурече; па како да се у вери укрепите? И како да се препустите вољи Божијој ако немате боље наде но што је овај живот? Када пати тело, страда и душа; а ако би душа била укрепљена вером онда би и тело могло добити укрепљење уз спокојство духа; узмућен пак дух има утицаја и на телесни састав и погоршава болест.
Ваља увек избегавати она друштва и људе који су заражени безверјем (или другим пороцима), да се не бисмо заразили њиховом болешћу и пострадали, јер Свето Писмо каже:” С преподобним ћеш преподобан бити… и с непослушним ћеш се развратити”.
 
Вера има пуно ступњева
 
Верујућима је дато да згазе аспиду и аждају и да пригњече лава и змију, то јест ђавола и његову силу; да савлађују страсти и грехе дато је свима па и верујућима; а вера има много ступњева. Који су у њој достигли савршенство могу и мртве да васкрсну, и т.д. Али ми, спознајући своју немоћ, у сваком случају треба да тражимо помоћ од Бога а не да се ослањамо на себе, као да сами ишта можемо учинити.
 
Који верује, покорава се вољи Божијој и подноси све
 
Вера има моћ да ти дарује смирење; због вере је и Авраам похваљен; после толиких обећања о семену његовом захтева Господ да принесе Исака Њему као жртву – и како је било очинском срцу, уз то имајући само њега јединца! Али вера је надвладала љубав према сину покорношћу вољи Божијој, а какав је крај – знају сви. Нека би дао Господ да нађете смирење у вери и покорности Божијој вољи.
 
ВЕРА И РАЗУМ
 
Вера доноси смирење, а разум наводи на сумњу
 
… На твоје писмо о помислима које те муче, поновићу да оне не долазе споља него изнутра. Вера се залаже за свако добро, а неверовање обрнуто; и разум је супротан вери ако га следимо и напуштамо веру; вера умирује а разум доводи до сумњања. Веома је узвишено, али треба казати: у Јеванђеоској причи видимо шта је речено о Господу нашем Исусу Христу, када је дошао из Капернаума у Своју постојбину: и не створи ондје чудеса многијех за невјерство њихово (и не могаде ту ни једино чудо створити услед њиховог неверовања) (Мат.13,58) – не да није могао већ је неверовање било узрок. И св. апостол Петар, с вером ступивши на море, иђаше по води, а посумњавши поче се топити (Мат.14,29,30).
 
ВЕРА И ДОБРА ДЕЛА
 
Пишете да су, према речима св. Апостола, вера и сва доброчинства дар Божији и плодови Светога Духа, те се и ослањате на ово као да његово остварење не зависи од вас; прочитајте поводом тога тумачење св. Јована Златоустог: вера јесте дар Божији, који нам је дариван Његовим доласком, али нам није одузета слободна воља. Он одмиче то од нас да се не бисмо хвалили собом него да бисмо рекли: Божји дар. Не од дјела, да се нико не похвали (Еф. 2, 8,9) а даље каже: саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог напријед приправи да у њима ходимо (Еф. 2,10). Дао нам је у дужност не само веру но и дела; имајући за основу дар Божији и веру не можемо се хвалити ни њоме ни вршењем добрих дела, јер претходно имамо благослов и благодат Божију, кроз савест нашу која нас призива на добро, и тек када се слободна воља приклони добром, тек онда благодат помаже, зато што и да хоћете и да учините долази од Бога (Филиб.2,13). Када нас Бог преко савести призива на добро а наша слободна воља се томе опире, онда Бог, не присиљавајући нас, допушта да се наша воља испуни, услед чега се ум наш помрачује, самовоља се исцрпљује и ми чинимо неваљалства: и као што не мораху да познаду Бога, препусти Бог да чине што не ваља (Рим.1, 28). А плодови пак Духа Светога дарују се тек онима који се труде да испуне заповести Христове.
 
ВОЉА
 
Одрицање од сопствене воље и разума – први је корак ка благоугађању Богу
 
Испољаваш жељу да се одричеш своје воље и разума; то ј е први корак ка благоугађању Богу, али треба то остварити на делу, по ступању твојем у обитељ оних који пролазе тај пут: а дотле има још времена, имаш и сада за то прилику. Прво: задржавање твоје у свету, против твоје воље – ето одрицања. Друго: сваку помисао, реч и дело – супротне заповестима Божијим – одбацивати, ето и то је одрицање; а највиши од свега је одбацивање надмених помисли, кад ти замишљаш своје исправљање, а које унижавају твоје ближње.
Покорност пак родитељима одбацивањем своје воље и потребна је и корисна; јер за то треба да припремиш и научиш себе благовремено; тамо, то јест у манастиру, прва дужност ти је – да се одрекнеш себе, своје воље и разума, на шта нас призивају речи Спаситеља нашег: ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе и узме крст свој (Мат.16,24). А одрицање од сопствене воље и разума суделује у саздавању крста или недаћа који нам служе за спас.
 
О ономе ко врши своју вољу
 
Н. је неизоставно требало изгнати <из манастира>, јер св. Јован Лествичник пише: боље је искушеника изгнати из обитељи него му допустити да твори своју вољу; изгнан, он се може очистити, а допусти ли себи да твори своју вољу, јадније ће плакати на крају…
 
Одрицање од своје воље и разума је пут ка смирењу
 
Немати поверења у себе и не следити свој разум и вољу – пут је ка смирењу; без њега пак, макар да смо учинили и нешто добро није угодно Богу.
Предочавао сам вам да онима који желе да испуњавају Божију вољу предстоји битка с невидљивим дусима злобе, што сад и сами на делу видите, на својем примеру. Одсецање своје сопствене воље и неслушање својега разума прво је средство за стицање смиреноумља, па тек из њега – расуђивања. Не желећи да ово достигнете, враг вам представља у ужасним облицима ово средство спаса; расуђивање само о томе смућује ваш ум и срце, а корен пак овога јесу самољубље и гордост.
Ви треба да знате да је овај подвиг <монаштво> тежак, јер је Господ рекао: ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе (Мат. 16,24). Одрицање од себе углавном подразумева одсецање своје воље и разума и њихово покоравање вашем пастиру и руководиоцу на путу према спасењу, којим путем човек може достићи смирење и ослободити се страсти и грешних делања и тако с Божјом помоћи достићи спас.
 
Враг не воли послушања
 
Ви сте још код својег мишљења и разума и својом вољом сте засновали своје послушање и спасење, отуд се и ваша снага у супротстављању исцрпљује, пошто због те уображености враг има слободан и силовит приступ до вас. Размислите, није ли ово истина? Из искуства знате да, кад радите не просуђујући, послушно, обављате то веома лако и мирно, на корист. Још да увидите колико враг не подноси онога ко је покоран оцу и каква лукавства смишља да би вас одвукао од послушности…
 
ВОЉА БОЖИЈА И ЧОВЕКОВА
 
Бог не спутава нашу слободну вољу већ у чињењу доброг помаже а зло кажњава
 
Човеку је Бог подарио разум и слободну вољу да изабере најбоље; наша жеља, стога, јесте – остваривање слободне воље; кад наша независна воља, вођена разумом, жели добро, то јест испуњење воље Божије, и тежи да га претвори у дело, онда је то Богу угодно и Он нам помаже у његовом остваривању. А кад пак, из безумља, жели нешто што је противно вољи Божијој и настоји да га оствари, тада Бог, не спутавајући нашу слободу, допушта да се то оствари, али за прво награђује а за друго кажњава, о чему се у Светом Писму много пута говори. Јер желети добро у складу је с нашим јестаством, нашом природом, и никако није погрешно, и ваља бринути не само о таквој жељи но и о настојању да се она оствари. Али треба своје жеље и делања ускладити и довести до подударности са законом Божијим, препуштати вољи Његовој и молити за Његово суделовање; онда ће Бог, када увиди да нам је то на корист и да је у складу с Његовом вољом, и послати Своју помоћ за суделовање у том послу. А кад не увиђа да нам је на корист и кад нема Његове воље, онда Он – иако смо ми уверени да желимо учинити добро дело, али га обављамо или из таштине или из нечег сличног – не дозвољава да се оно испуни, јер Га ми молимо: Господе, нека буде воља Твоја.
Ти се ослањаш на мој савет и благослов за твоју удају. Али ко сам ја, и шта ја представљам? Будућност ми није позната – хоћеш ли ти бити срећна по удаји или не, и стога се не бих одважио да ти одлучно кажем, но препуштам то вољи Божијој. Воља Божија пак не спутава нашу слободу, но се извршава у зависности од онога ка чему је ова усмерена. Постоји воља Божија из благонаклоности и постоји Божија воља из попуштања – и ова друга бива онда кад хоћемо да буде неизоставно тако како ми мислимо да ће за нас бити добро. А, када се предајемо Божијој вољи и молимо не за оно што хоћемо него за оно што ће Њему бити угодно и нама на корист, онда у овоме бива воља Божија из благонаклоности, корисна и спасоносна за нас, а код воље Божије која долази из попуштања неминовни су јади и жалости.
Није свака жеља грех, него је грешна жеља одиста грех, а без добре жеље како би се човек могао назвати словесним и разумним и где би била његова слобода? А о мољењу Спаситељ у Јеванђељу учи, подстичући нас на њега. Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се (Мат.7,7,8),
 
Ко је самовољан, подноси невоље услед своје нарави
 
…Колико ти је год у моћи, немој предавати своју слободу у плен противника, него вапиј Господу: смилуј се, јер сам изнемогао (Пс.6,2)… прими поуку од аве Доротеја о томе да се у једном тренутку може десет воља одсећи, уосталом, не безболно, о чему св. Петар Дамаскин пише: “мудар одбацује хтења своја а безуман, следећи их, трпи јаде”; невоље нису од споља већ из нас самих и из наших нарави и навика.
…Хтели бисте да живите далеко од њих, по својој вољи, која нам је први непријатељ…
Страхујте од овога: да желите неизоставно оно у чему и како ви замишљате остварење своје среће. Бог некада и допушта да се наша жеља испуни али се, уместо на срећу, наилази на супротно, а нарочито ако неко нешто жели из страсти; код вас се, очигледно, она угнездила дубоко, у самом срцу. Видео сам много таквих примера; и преостајало је само касно и неблаговремено покајање.
 
Наш пут је – одрицање од сопствене воље и разума
 
Из читања светих отаца и из личних разговора познато ти је да је наш пут – одрицање од своје сопствене воље и разума. А пред ким то треба радити? Осим претпостављених којима смо дужни бити послушни, треба имати духовног оца или духовну мајку, којима ваља с вером препустити себе на духовну исхрану, и не тражи се само отвореност већ и потпуна послушност ; никако се не сме и ни у чему имати поверења у сопствени разум, и вољу своју треба пренебрегавати и прихватати оно што ти кажу, макар ти се и чинило да се оно коси с твојим разумом, из чега се рађа смирење, према речима св. Јована Лествичника (Поука 4): а смирење нас у свему успокојава. Размотри свој живот и резултате које си добијала. Зашто је било тако? Очито је да хоћеш да имаш веру и искреност, али без послушања, и служиш се самооправдањем и верујеш својем разуму који ти не доноси корист већ смутњу. Кажеш да не пребацујеш себи; а каква је корист без тога? Враг ти увек приказује као да си у праву и придодаје ти кривицу за самооправдавање, уместо да не верујеш својем разуму и да се с вером покораваш онима који ти желе спасење. А враг ти пак приказује као да те не воле, да се не баве тобом, и ти у то верујеш; а онима који ти зборе у твоју корист не верујеш и, смућујући се, падаш у тешку чамотињу и проливаш не само бескорисне но и штетне сузе. Уместо умирења које би могло произићи из искрености и послушања с вером, ти одлазиш са смутњом и томе краја нема: па каква је то вера? Враг-клеветник клевеће да се тобом не баве а ти му верујеш и постајеш саучесник у његовој клевети, због тога и биваш кажњена од Бога незадобијањем спокојства.
 
Ономе који иде путем одрицања од своје воље ђаво завиди
 
…Ти треба да почнеш с нижег ступња; и као прво да одбацујеш свој разум и вољу, у чему ћеш наићи на не мали отпор врага који завиди онима који иду тим путем. Али и ако би се десило да од врага и од најразличитијих страсти и слабости задобијемо свакога дана и по хиљаду рана – не треба да очајавамо већ напротив, да се укрепљујемо у вери. Под руководством оних који су искусни у духовном животу владај се по свим заповестима Господњим и, спознајући при испуњавању своју слабост, стичи мир.
 
Одрицањем од своје воље пред ближњима постижемо мир и љубав
 
Питаш ме да ти поближе растумачим како да не наудиш сестриној мирној савести? – Да настојиш да се одричеш од своје воље пред њом, што не може нашкодити души. Али не овако: дешава се да ти она нешто каже као сестри а ти се, иако одрекавши се своје воље, ипак нађеш увређена; тиме је нећеш поштедети огрешења. Можеш да кажеш кад ти се нешто не допада: није ли, сестро, боље овако? и потом да се сложиш, како одлучите да је боље. Исто тако и у храни: знаш шта она воли, не питајући, очувај њен мир. А и она, премда штогод и жели, ипак одбија, из неразумља, мислећи да се одриче своје воље, а у ствари остаје увређена; слично треба поступати и у другим случајевима да би љубављу према ближњима била превладана наша хтења.
 
Нема Божије одлуке да грешимо
 
Прочитавајући твоје писмо, издвојио сам поједине речи:” Он (Бог) види проклето моје стање, то да оскудевам у љубави према сестри, види моју сталну борбу и делање мојих страсти – и наравно за све ово постоји одлука Божија”. А мени се чини да нема Божије одлуке да ми грешимо, него то чини наша воља; и деловање страсти, и напор да се с њима боримо – у поседу су наше воље; ово прво <страсти> Он допушта, а у овом другом помаже, зависно од снаге наше самовоље и од смирења; а одлука се тиче награде или казне.

Comments are closed.