РЕЧНИК СПАСЕЊА
Увод
Писмо 1. (одговор)
Писмо 2
Писмо З
Писмо 4
Писмо 5
Писмо 6
Писмо 7
ПИСМА ОПТИНСКОГ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА МАКАРИЈА
Увод
Старац Макарије био је велики учитељ смирења. “Јер смирење – по речима св. Исака Сирина – и без дела многа сагрешења чини опроштеним, док је без смирења узалуд сав труд наш, свака добродетељ и свако дело” (Беседа 46.).
Старац Макарије није рекао ништа ново, своје, него се у његовом учењу, као на тихој површини воде, одразило цело звездано небо светоотачког учења.
Његово духовно учење, углавном, похрањено је у зборнику његових писама. Интересантно је приметити његове личне погледе на “савременост”. Ти погледи могу се назвати “Оптинским”. Њих су делила духовна лица “оптинског духа”, какав је на пример био о. Антоније (Бочков), тако су мислили и “оптинци” из света, какви су били браћа Киријевски и многи други. У писмима монасима (писмо бр.165), Старац пише: “Срце крвари при помисли на нашу драгу отаџбину Русију, мајчицу нашу, куд она хита, шта тражи? Шта ишчекује? Просвећеност расте, али умишљена; она све обмањује надом коју пружа; младо поколење не храни се млеком учења наше св. Православне Цркве, него неким иностраним, помраченим, отровним духом; хоће ли то дуго да траје? Коначно, на путевима Промисла Божијег записано је шта све треба да буде, али је то по неизрецивој Премудрости Његовој скривено од нас”… “Треба да се оканемо европских обичаја – писао је у 172. писму – да заволимо свету Русију, да се кајемо због тога што су нас ти обичаји завели у прошлости, да будемo чврсти у православној вери, да се молимо Богу, да приносимо покајање за оно што је било”…
На слично неодобравање повођења за европским обичајима и друштвеног презира према моралним добрима пређашње Свете Русије може се не једном наићи у писмима о. Макарија.
Славјанофили су се негативно односили према византизму. За Оптину Пустињу византијски светитељи били су темељ и основа њене вере и идеологије. Што се А. С. Хомјакова тиче, није познато је ли он долазио у Оптину Пустињу, и у сваком случају не може се сматрати послушником Оптинских стараца, док о њему или о његовом погледу на свет нема никаквих осврта у њиховим писмима. Киријевски, који се савршено слагао са старцима и био једнодушан са њима, лично је узимао активног учешћа у издавању светоотачке литературе, не може да буде назван “славјанофилом”. Такве тврдње доказ су непознавања историје Оптине Пустиње и њене улоге.
Писма старца Макарија изашла су у две књиге: 1) Сабрана писма блажене успомене оптинског старца јеросхимонаха Макарија монасима (са додатком: Два текста која је старац саставио на основу Речи Божије и дела светих отаца, и његовим белешкама о смирењу), издање Коз. Вавед. Опт. Пуст. Москва 1862, обим 343 стране, и 2) Сабрана писма блажене успомене оптинског старца јеросхимонаха Макарија мирјанима, издање Коз. Вавед. Опт. Пуст. Москва 1862, обим 700 страна.
Доле доносимо седам првих писама из другог зборника, која је И. М. Концевич приредио недуго пре смрти. Упућена су једном лицу и написана током 11 година (1840-1851 г.). То лице је млади и богати спахија. Он служи као чиновник, али не зато што мора, већ да би учинио својим ближњима. Он чита духовне књиге, тежи бестрашћу, али оно му остаје недостижно, никако му “не полази за руком”. Он очајава: “Јао мени! Ја сам лукави и лењи слуга, и стога заточеник ада и смрти. Ја сам изгубљена овца”.
У његовој души је немир и борба: он никако не може да се одлучи који пут да изабере у животу, да ли да иде у манастир или да остане у свету…
Своју прозорљивост старац Макарије тако вешто прикрива, да она веома лако може да остане непримећена.
Писмо 1. (одговор)
Мала жртва коју приносите – кандило, нека буде благопријатна пред Богом.
Она је само символ ваше усрдности, а не ваших добрих дела, о којима треба да се старате, како бисте исправили срце своје према заповестима Божијим, тражећи за то Његову помоћ, јер без Њега ништа не можемо да чинимо (Јн. 15,5). Но ђаво, који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пет. 5,8), супротставља се нашој доброј намери, води борбу против нас и мами нас на страсти.
Кад му то не пође за руком, онда одвлачи у умишљеност о својим добродетељима, насрћући тако на војника Христовог и сдесна и слева.
Поуздано оружје против њега јесте смирење, за које се свим снагама морамо трудити да га имамо, како када напредујемо, тако и у нашим духовним слабостима.
Осуђивање, као и гнев, знак је гордости,
Ко жели да се поправи, али га страсти савладавају, такво искуство стиче по промислу, како би се макар и против своје воље смирио и тако привукао Божију благодат на себе.
Имајте и ви свагдашње смирење, па вас неће обузимати гнев; а и када вас победи, не смућујте се, већ се кајте и смиравајте, па ће он с Божијом помоћу да одступи од вас.
Писмо 2.
Пред вама је кратко расуђивање које није од моје оскудне памети, већ, са надом на Бога над умовима и Господа, Који и бесловеснима даје реч на корист народа Свога – од Његових речи и од дела Богонадахнутих отаца, који су нам после делатног живота оставили своје учење, како бисмо се по њему управљали.
Вера је основа свих добара, без вере није могуће угодити Богу (Јевр. 11,6), она је и дар Божији (Мк. 16,16; Мт. 28,19-20).
Св. ап. Јаков учи: Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру, а дела нема. Зар Га може вера спасити! Вера, ако нема дела, мртваје сама по себи. Као што је tело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Јак. 2,14,17,26).
Нама је за спасење потребна не само вера, него и дела. Речи апостола Павла: делима закона ни једно тело неће се оправдати
(Рим. 3,20), односе се на старозаветне обредне радње, а не на заповести нове благодати.
Мудровање по коме се оправдање задобија само вером, без дела, неправославно је, лутеранско.
Но и онај ко полаже наду на своја дела, чак и са вером – у заблуди је.
Након крштења свакако је неопходно извршавати заповести Божије, јер се тако благодат која нам је дата кроз крштење чува, а по мери успеха у томе она се и умножава.
Преступајући пак заповести, покајањем поново стичемо благодат. И све то делује кроз веру, док без ње не бисмо ни приступали делима покајања.
На сваком су месту вера и дела (заједно).
Но не треба мислити да смо својим делима заслужили спасење: оно нам је омогућено Спаситељевим заслугама.
Ваља делати, али не и полагати наду на дела. Полагање наде на сопствена дела знак је охолости. Господ нам не даје увек снаге за вршење добродетељи, чак допушта и да нас надјачају страсти, како бисмо постали свесни своје немоћи и смирили се пред Богом, сећајући се заповести Његове: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Прочитајте у првом тому Добротољубља код Марка Подвижника о онима који умишљају да ће се делима оправдати (на српском: Добротољубље I, стр. 388-404, изд. ман. Хиландара, 1996 – прим.прев.).
Знајући да су дела неопходна за спасење, и трудећи се да их извршите, ви не налазите довољно снаге у себи и бивате савладани страстима, па се онда узнемирујете и не знате шта да чините? Полагање наде на Бога и на молитве Његовим угодницима може много да помогне у делу нашег спасења, док смућивање услед неуспелог покушаја долази од духовне гордости. Зли дуси се противе нашем спасењу: супарник наш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да пождере (1. Пет. 5,8).
“Будући жељан знања, буди и трудољубив, јер голо знање чини човека гордим” (Марко Подвижник).
Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6,12).
У зависности од тога с каквим се борцима бориш, потребно је да имаш одговарајуће оружије, а то је смирење, коме они не могу да се супротставе, Без њега, сукобљавајући се са њима самоуверено и гордо, увек ћеш бити побеђен. Господ је и допустио да падамо зато да бисмо се смирили. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 51,17) и Господ је близу оних који су скрушена срца, и спасава оне који су смирена духа (Пс. 34,18).
Писмо 3.
Одсецање своје воље и неуздање у сопствену памет јесте прво средство којим се стиче смирење. Вама је довољно само да помислите на тo, па да се узнемирите умом и срцем, што долази од самољубља и гордости.
Све до сада ви сте своје поправљање и спасење заснивали на своме мишљењу, на своме разуму и својој вољи; и снага којом се супротстављате ишчезава јер због ваше охолости непријатељ има слободу и моћ да вам приђе. Оно што се чини без поговора, са послушношћу, обавља се лако и мирно и доноси корист.
Ви пишете: “Треба мање расуђивати и трудити се да мисли буду заузете молитвом”. Али цела ваша несрећа је у томе, што, знајући све то, не придржавате се, и при томе још осећате да уоpште нећете моћи да дате одговор на Страшном Суду. Ако ово последње уноси у вас страшан немир, онда је то ђавоља замка и плод гордости.
Свесни своје грешности, не треба да очајавате, него да се више смирите и да се дивите човекољубљу Божијем које вас трпи и очекује ваше обраћење и покајање (видети св. Јован Златоуст, О покајању).
“Покајање је мелем код прегрешења, уништавање безакоња, отирање суза, смелост пред Богом, оружије против ђавола, мач који му одсеца главу, нада на спасење, истребљење очаја. Оно човеку отвара небо, води у рај, побеђује ђавола.
Грешиш ли? Не очајавај… Оружје ваше против ђавола је неочајавање... Ако сваки дан грешиш, сваки дан треба и да се кајеш.
Jеси ли данас оронуо од греха? Обнови се покајањем… Цео живот сам провео у греху, ако се покајем, хоћу ли се спасити? Наравно да хоћеш!
Милост Божија повезана је са покајањем, човекољубље Божије је безмерно и доброту Његову немогуће је исказати, јер твоја злоба има меру, твој грех, какав год био, ипак је људски грех, док је милосрђе Божије неизрециво – зато се надај да ће оно савладати злоћу твоју; замисли искру која пада у море, може ли она да опстане? А колико је мала искра у поређењу са морем, толико је мали грех спрам човекољу бља Божијег. Није чак ни толико, јер колико год да је велико море, оно има своју меру, док је човекољубље Божије безгранично”. (видети такође Добротољубље, т. III, св. Петра Дамаскина)
Тражите да вас научим како да задобијете дар молитве. То је као када бисте од сиромаха тражили богатство. Кад је то у питању, ја сам нико и ништа. Како вас могу научити ономе што ни сам немам. Али понудићу вам учење Светих Отаца о томе.
Треба да се молимо за све, јер је то дуг наш, по заповести Божијој и апостолској и по учењу Светих Отаца: да бисмо били сачувани, за спасење наше, за опроштај грехова, за наше ближње и много шта друго, али са великим смирењем, и не тражећи дар у себи. Сам Господ дариваће оне који су тога достојни.
Макарије Велики: Глава сваке добродетељи и врхунац сваког доброг труда, јесте непрестано пребивање у молитви, кроз које свагда можемо да добијемо и друге добродетељи које затражимо од Бога. Но ако не будемо украшени смиреномудреношћу, простодушношћу и добротом, молитва нам неће ништа користити”. Даље он поучава како ваља пребивати у молитви: да пре свега треба чврсто веровати Господу и свецело се предати речима заповести Његових, да се треба потпуно одрећи света, како се ум не би освртао ни на шта од видљивих ствари и како би заиста непоколебиво пребивао у молитвама, и не очајавати у непрестаном ишчекивању Божије милости и помоћи, имајући свагда Њега на уму.
” Ако молитва у нама не буде сједињена са смиреномудреношћу и љубављу, простодушношћу и благошћу, онда то није молитва већ само маска молитве и никакве нам користи неће донети”.
Видите каква треба да буде припрема за молитву, како молитву ваља упражњавати и како се достиже дар молитве. Погледајте себе и видите на ком сте ви степену и је ли по вашој мери да достигнете висину такве добродетељи, какву је достигло мало и оних који су се удаљили од света и све одбацили…
Писмо 4.
Кад помислите на причешће Светим Тајнама, ви кажете: “Ако Господ погледа на мој грех, тешко да ће ми икада бити допуштено да се причестим од извора бесмртности. Тешко мени! Ја сам лукави и лењи слуга, зато сам плен ада и смрти!”
Одговор:
Сматрати себе достојним – знак је недостојности. Василије Велики и Јован Златоуст кажу: “Знам, Господе, да се као недостојан причешћујем”… “Нисам достојан, Господе, да уђеш под кров душе моје”…
Писмо 5.
“Нама не доликује да очајавамо. То је зло, јер си тиме сагрешио, човече. Зашто у неразборитости својој гневиш Бога сматрајући Њега немоћним? Зар не може да спасе твоју душу Онај ко је оволики свет ради тебе створио? Ако кажеш да ти је нешто на осуду, онда се покај, и примиће покајање твоје, као што је примио покајање блудника и блуднице. Ако ни то не можеш, него и против своје воље сагрешиш по навици, онда имај смирење као цариник и то ће ти бити довољно за спасење. Јер непокајани грешник који не пада у очајање него себе сматра за грђег од сваког другог створења и не усуђује се да било кога осуди или укори, него се још више диви човекољубљу Божијем, и захвалан је добротвору, може и многа друга добра да има. Ко се и ђаволу кроз грех потчини, али ради страха Божијег не послуша непријатеља који га присиљава на очајање, пребиваће због тога у Богу” (св. Петар Дамаскин). И још о томе: “Како је велико добро истинско покајање: ако ко пожели, опет може почети с покајањем. Ако си пао можеш да устанеш; ако наново паднеш, наново устани, и никако не очајавај због свог спасења, шта год да се догоди. Не предај се својевољно непријатељу, и ово трпљење, уз самоукоревање, биће ти довољно за спасење”…
Желим вам да будете мудри у духовној борби, да познајете замке ђавоље и изнад свега, да се смирите. Смирење је најјаче оружје против ђавола и његових стрела.
Да вам Господ да снаге у овој борби, и да вам подари венац у онај дан, а сада не тражите за себе дарове: јер ко је смирен не мисли да је достојан тога, али је велик пред Богом.
Светитељи су за себе мислили да су најгори од свих, а Бог их је прославио.
Писмо 6.
“Слава Богу Који вам је уз живот даровао и могућност да се користите његовим добрима. Осећајући неизрециву захвалност због милости Његове, треба да се трудимо да кроз испуњавање Његових светих заповести стекнемо љубав Његову, као што је Он сам рекао: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу Га љубити и јавићу му се Сам (Јн. 14,23).
Жалите се на недостатак времена, на проблеме које доноси живот, и на немогућност да се бавите сопственом душом онако како би требало. Али нама се управо кроз проблеме које доноси живот и општење са људима пружа могућност да се занимамо својом душом, тј. да испуњавамо заповести Божије. Како да их испунимо ако не кроз општење са људима?
Ви још нисте достигли тај узраст да бисте могли да водите потпуно отшелнички живот, у усамљености, борећи се само са демонима или наслађујући се умним сагледавањем тајни, о чему сте већ читали код св. Исака Сирина, а св. Јован Лествичник не допушта да онај ко мисли (добро) о себи види макар и траг безмолвија.
За испуњавање заповести Божијих треба много претрпети од света, тела и ђавола. Јер сви који хоће да живе побожно биће гоњени (2. Тим. 3,12), и који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4,4). Јер је телесно мудровање непријатељство Богу (Рим. 8,7). Ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пет. 5,8). То су препреке које нам ова три непријатеља постављају у испуњавању заповести Божијих. Непријатељи су: свет, тј. страсти, наше тело и ђаво.
Они нам се супротстављају и у манастиру, али у манастиру је мање саблазни, и у окружењу мањег броја људи заповести се лакше извршавају (видети код аве Доротеја, о одбацивању света).
Но ви у себи још не налазите снаге да оставите ствари овога света. Шта вам је чинити? Угледајте се на св. Петра када се давио у таласима: Господе, спаси ме (Мт. 14,31) и на св. Давида који је завапио: Покажи ми пут којим да идем, јер к Теби подижем душу своју (Пс. 143,8) и пут лажни уклони од мене (Пс. 118,29).
Узрок свих наших неуспеха је гордост; њени изданци су: уображеност, високо мишљење о себи, презирање других и њихово осуђивање. Колико год се ми трудили да упражњавамо добродетељи, оне ће бити помрачене и неће доносити корист, пошто су и оне у том случају преступање заповести Божијих и противљење вољи Његовој.
Учење Господње и сам живот Његов јесу кротост и смирење, за које нам је и заповедио да се угледамо на Њега. Гордост је узрок свих наших зала, док је смирење посредник за свако добро!
Ако чак и приликом извршавања добрих дела треба да имамо срце скрушено и смирено и дух скрушен који Бог неће презрети (Пс 51,19), колико тек у недостацима и слабостима својим треба да се погружавамо у бездан смирења.
Читајте отачке књиге, али више оне практичне, јер у духовном стању у коме се ви налазите, оне друге, теоретске, могу да донесу више штете него користи. А из практичних сазнаћете колико сте немоћни и смирићете своје срце, и тада ће вас Бог погледати и послаће Своју помоћ да се испуни воља Његова…
Писмо 7.
Пишете да приликом читања отачких књига долазите у униније тако што присиљавате себе на пост, бденије, молитву, а када размишљате о томе због чега ово чините, ни сами не знате разлог. Ово ваља чинити из љубави према Богу, а њу ви не осећате у себи. Кад таква мисао прође, на њено место долази друга, и тако страсти предају једна другој ваше сирото срце, те тражите мој савет.
Одговор: Читање отачких књига веома је потребно и корисно за познање воље Божије, јер су оци испунили Реч Божију, која нам је предата у Светом Писму и прошли су је својим делатним животом, остављајући нам пример у својим учењима.
Ако ви читате само Реч Божију – не читајући оце, не познајући начин живота и борбе – онда умислите да можете да је испуните, а да се не смирите.
А читајући оце, ви стремите испуњењу онога што је написано, но не успевајући да достигнете њихову меру, схватате сопствену немоћ, смиравате се и задобијате милост Божију, која се нарочито не смирене распростире.
У Отачнику стоји:
“Брат упита старца, говорећи: шта ми је чинити, ако читам дела отаца, а не творим? Одговори старац: ко чита дела отачка а не твори их, смирава се и задобија милост Божију, а ко не чита неће се смирити и неће задобити милост Божију”.
Због тога није мала корист коју доноси читање њихових делатних поука.
То да не знате ради чега делате није тачно; делате из љубави према Богу, али љубави несавршене, која је у срцу и потиче од вере.
Читајући Реч Божију и примере из живота отаца који су савладали страсти и достигли љубав Божију, утврђујемо се у вери, присиљавамо на делање и на пројављивање љубави према ближњем.
Када са смирењем испуњавамо ово правило, онда прелазимо на виђење (сазерцање), задобијамо духовну утеху, а љубав Божија постаје нам очигледнија.
