РЕЧНИК СПАСЕЊА

 

РЕЧНИК СПАСЕЊА
 

 
ПАЖЊА
ПЛОТ
ПОДВИГ
ПОМИЊАЊЕ УПОКОЈЕНИХ
ПОМОЋ БОЖИЈА
ПОМИСЛИ
ПОМИСЛИ (РАЗОТКРИВАЊЕ ПОМИСЛИ)
ПОМИСЛИ НА МОЛИТВИ
ПОМИСЛИ НЕВЕРОВАЊА
ПОМИСЛИ СТРАСНЕ
ПОМИСЛИ ХУЛНЕ
ПОСЛУШАЊЕ
ПОТИШТЕНОСТ/УНИНИЈЕ/
ПРАВИЛО (ЕПИТИМИЈА)
ПРАЗНОСЛОВЉЕ
ПРЕЛЕСТ
ПРОРОШТВА
 
ПАЖЊА
 
„Срце чисто саздај у мени, Боже“
 
Ваља да се трудимо да строго пазимо на своје стање јер и уза све обостране жеље да једно другог понесемо и живимо мирно, враг не престаје да смућује ништавним стварима и да дражи кутке самољубља…
За то имамо подоста учења у слову Божијем: јер што је у људи високо, оно је мрзост пред Богом (Лк.16,15); јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се (Лк.18,14). Памтећи ове речи, одбацуј похвалне помисли које се појаве. И чим помислиш о себи нешто узносито, одмах знај да си самим тим постала нижа и гора од других, уз остале твоје слабости и побуде.
…Нека се не уздиже твоје срце због тобожњег твог ума и духовности; ако ли ко мисли да што зна, не зна још ништа као што треба знати (1 Кор.8,2), и опет: ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (1 Кор.3,18) – то су речи Светог Писма… Треба бити веома опрезан, бесови су лукави и будни…
…Самохвала, то јест гордост, тако је убитачна да и с висине доброчинства свргава у провалију страсти и порока…
 
ПЛОТ[1]
 
Чиме се побеђује и умртвљује плот
 
Пишете да обављате молитвословља како бисте умртвили плот, тј. како бисте савладали њену окрутност према вама; зато послушајте шта о томе вели свети Јован Лествичник у 15-ој поуци, када тело одговара души:“ Ако упознаш моју и твоју очевидну и дубоку немоћ, самим тим свезаћеш ми руке; ако грло своје мучиш потом, свезао си ми и ноге да не могу корачати; ако свему томе додаш и послушност, ослободио си се мене; ако стекнеш смирење, одсекао си ми главу“. А још је велики старац Аполос тешио брата који се борио са телесном страшћу: „не очајавај због похоте, јер она се лечи не толико људским напором, колико Божијим човекољубљем“. Но ваља знати да се ова велика борба допушта превасходно због гордости. О томе нас уче св. Исак Сирин и многи други свети оци. Јер природна похота у нама не може да савлада нашу вољу без ових помоћника: гордости, расуђивања других, стомакоугађања и прекомерне безбрижности; под гордошћу не подразумевајте светску, већ духовну… она се може сакрити од онога ко је поседује.
 
Свети оци не одобравају ношење ланаца ради умртвљивања плоти
 
Средство које си употребио ради умртвљивања плоти опрезни оци не одобравају. Требало би да имате књигу „Истргнуте класи за храну души“; тамо прочитајте код преподобног Симеона Евхаитског на 212. страни његов савет о томе како је добро избегавати и претеривање и оскудицу, као и о ношењу окова… А о средству којим се побеђује плот прочитајте код св. Јована Лествичника, на крају 15те поуке: познавање своје немоћи везује јој руке, уздржање јој везује ноге, послушање ослобађа од ње, док јој смирење одсеца главу. Покојни о. Леонид је скинуо ланце са многих који су их носили, јер они не доносе корист, само сујету умножавају, а остале страсти остављају неизлеченим и не подносе реч прекора. Мој ти је савет да их оставиш, јер, како учи св. Јован Лествичник, ми треба да будемо страстоубице, а не телоубице. Срце скрушено и смерно Бог неће презрети (Пс. 50,19).
 
ПОДВИГ
 
Подвиг треба почињати од испуњавања заповести Божијих
 
Подвиг треба започети чињењем заповести Божијих које су нам дате у Еванђељу. Старајући се за њихово извршење и видећи при том свој неуспех и немоћ, нипошто се не треба смућивати, већ смиравати се и кајати. Но ако бисте и ишли неодступно путем Божијих заповести, чувајте се опасности с друге стране: ђаво вас неће оставити, него ће вас нападати високоумљем и увереношћу у то да сте бољи, па ће вас тако вешто уловити. А ви, немајући још смирења, а видећи себе како испуњавате заповести, неприметно можете да склизнете у овакве помисли. Чешће треба на уму имати реч Господњу: тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, Говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Тако можете да изагнате високоумље. Но пошто смо ми још далеко од извршења заповести Божијих, морамо и невољно да се смиравамо и кајемо, како пише преподобни Марко Подвижник у Беседи о покајању. Покајање нам је свагда потребно, но желели бисмо да видимо себе поправљеним, како у молитви збори свети, Јефрем: “ Да, Господе, Царе, дај ми да уочим прегрешења своја и да не осуђујем брата свога“. То не значи – да грешимо намерно, већ – да видимо грехе које смо раније починили, и оне које сада чинимо, и да због њих не очајавамо, него да се кајемо, сматрајући себе у уму за последњег од свих.
 
У духовном подвигу треба бити храбар
 
… Не клони у унутарњој борби коју против тебе води невидљиви непријатељ душа наших; макар и хиљаду рана примао на дан, не одступај од подвига; одрекни се своје воље и расуђивања. Бог је благ и милостив, неће допустити искушење које превазилази твоју снагу, него само оно што је неопходно и корисно за поучавање. Сматрај себе за последњег од свих…
 
Не узимај подвиг који превазилази твоје снаге
 
...Не узимај подвиг који превазилази твоје снаге, јер ми треба да будемо „страстоубице, а не телоубице“. Код св. Исака у 85-ој беседи стоји: „тело је слабо, ако га присилиш преко његових снага, пашћеш у помрачење“… Ако ће умирење тела, које долази не од лењости него од немоћи, да те оснажи, онда можеш да си га приуштиш. А жаљење које осећаш због немењања на добро, Бог је у стању да преточи у делање (Исак Сирин, Беседа 89). Коначно, у храму, ако немаш снаге да стојиш, можеш и да седнеш, осим током неких најважнијих делова службе. Што се тога тиче, буди спокојна.
 
Подвиг без смирења доводи у прелест
 
Добро је што си имала поверења у савет мати О. поводом твоје некорисне жеље да прерано и самовољно примиш монаштво. Изненађен сам твојом незрелошћу и надобудном ревношћу која потиче од таштине и самоуверености. Мислиш да ћеш онда живети свето и спасти се. Како ти замишљаш светост? Чини ти се да се треба молити од свег срца, па ће ти се онда отворити небо. То је чиста прелест! Она лако може да доведе до тога да сиђеш с ума. Знаш ли то? А када мислиш да си је достигла или да ћеш је достићи својим подвизима, то је већ опасно: тако се показује твоја гордост, а за њом и прелест. Нису ли сви светитељи, и поред свог богоугодног живота, доживљавали себе као земљу и пепео? Оно што им је дато, што им је даровано од Бога, чувано је смирењем. Други су себе сматрали недостојним да приме такве дарове и остајали су у границама смирења. Ти покушаваш да на себи видиш умишљену светост, и узнемирена си јер је не видиш, уместо да се смираваш и тугујеш у срцу, сматрајући себе за последњу од свих. Тада би и у малим и слабашним покушајима да вршиш оно на шта си призвана, могла да будеш умирена благодаћу Божијом, која на смирене гледа. Сав твој подвиг мора да буде окренут на дела срца, од кога долазе најразличитије страсти и нападају нас. Пошто сама немаш снаге да се бориш против њих, дозивај Господа, и победу приписуј Њему, а у поразу приноси покајање и буди смирена. Ти очигледно не знаш како се ваља борити и супротстављати страстима, а толико држиш до свог делања и умишљених подвига. Какву ти корист доноси делање? Осим повреда никакву. Кад би живела са сестром, у узајамном општењу са њом, кроз речи и дела, могла би да спознаш своју немоћ кроз то што те повређују речи, љутња, неотрпљени прекори или шта друго, приносила би покајање, а временом би напредовала и задобила добро расположење и душевни мир. А сад, какву корист имаш од усамљености? Само се ум дичи да живиш усамљено. А где је душевни мир? Нико те не дира, а ти си узнемирена. Саветујем ти да пажљивије прочиташ књигу авве Доротеја, и то не једном, и да просудиш да ли ти тако проводиш свој живот. Уз то прочитај у књижици старца Пајсија писмо јереју Димитрију, у коме он предочава штету од безмолвног и неопштежитељног живота.
 
Подвизи који су праћени гордошћу, тешки су
 
Подвизи против страсти бивају тешки само онда када их упражњавамо с гордошћу и самоувереношћу, а кад их упражњавамо смирено, призивајући Божију помоћ, и када њој приписујемо успехе, они постају лако подношљиви. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11,30) – рекао је Спаситељ.
 
Најважнији подвиг – обнова унутарњег устројства
 
Наше делање мора бити такво, да себе сматрамо горим од свих: тада ће нас Бог оправдати… Саветуј да се чешће чита о смирењу, о самоукоревању, о трпљењу: то ће можда донети у срце сећање на њих, а и на делу ће помоћ добити: припремих се и избегох узнемирење (Пс. 118,60); а кад се узнемирење догоди, и ту постоји средство: клонуо сам и не могу говорити (Пс. 77,4). То ће бити подвиг и духовно делање!
Ви треба да се подвизавате не само на држању молитвеног правила и поста, већ и на обнови свога унутарњег устројства, обнови која се постиже љубављу и смирењем. Кажете да не можете да поднесете укоре и обличавање, и да у вама остаје жеља за осветом. То значи да је ваша гневна страна, која потиче од гордости, врло снажна. А како се против ње борити и како је побеђивати наћи ћете код св. Јована Лествичника, Поуке 8,9,10,24 и 25, затим код св. авве Доротеја „О томе како ваља укоравати себе, а не ближњег“ и код Нила Сорског „О страсти гнева“, те још код авве Доротеја „О томе како ваља ходити путем Божијим“… Без самоукоревања, трпљења и љубави, ова се страст (гордост) не може победити; за ово је потребно много времена, подвига и труда. Видећи себе у таквој невољи, неопходно је смиравати се; а где је смирење, тамо је и милост Божија. Без тога не можете наћи спокојство. Јер томе нас је научио Сам Господ, говорећи: научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29).
 
Подвиг је неоиходан ради заштите од деловања страсти
 
Из свих наведених сведочанстава видите да не смете да доспевате у униније приликом упражњавања подвига, него да треба да имате наду у доброту Божију. Не одричите се подвига, него их упражњавајте према својој снази и могућностима. Јасно да ђаво ратује против вас помислима: као, да немате никакве користи од упражњавања подвига. Јер ако прекратиш подвиге, покориће те горчином, различитим помислима и страстима, о чему пише свети Исак Сирин: „неће нас због правила кажњавати Господ у онај дан (дан суда), него ако услед остављања правила улазе у нас нечисте помисли“.
 
Од чега се састоји телесни подвиг
 
Свети Петар Дамаскин је у својој првој књизи набројао седам телесних активности: безмолвије, умерени пост, умерено бденије, појање псалама, духовна молитва, читање духовне књижевности и житија отачких, те тражење савета од оних који су искусни у свакој мудрости и подвизима. Све ово безмолвник треба да упражњава. У закључку он вели: „за ових седам телесних активности, ваља имати трпљење у свему што се догоди, што Господ допусти ради спознавања и искушавања, као и да бисмо постали свесни своје немоћи“. Даље описује плод овог делања: „и тада почиње ум да сагледава прегрешења своја, која су као песак морски, а то је зачетак просвећења душе и знак њеног оздрављења; укратко, душа постаје скрушена, срце смирено, и себе заиста узима као најмању од свих“.
 
Прво затворништво – затварање чула за грех
 
А поводом тога што желиш затворништво, ја то не одобравам и не могу да дам пристанак. Затвори врата ума и срца за гордост, а уста и језик за многоглагољивост, спорове и осуђивање, рукама не допуштај да ударају; прихвати савет оних који ти желе духовну корист, тако ћеш остварити своје затворништво, без и једне прелести и уплитања ђавољег.
 
О духовним подвизима
 
Какве подвиге помињеш? Збуњује те што не живите онако како би доликовало обитељи. Господ од нас тражи подвиге сразмерно нашим снагама, подвиге који ће да служе обучавању у добродетељима, али – са смирењем. А што се тиче вашег живота, када бисте видели да живите како треба, испуњавајући све што је заповеђено, све то још не би представљало достизање савршенства, док би самољубље могло да те одвуче у обману. Боље је, видећи своју беду, немати поверења у себе и свагда се унижавати пред Богом, са смирењем, него ли видети свој напредак. Држите се средњег пута, смирења, и не идите пре времена на узвишени пут, који није по вашој мери. Видећи своју беду, никога не презирите, не осуђујте, сматрајте себе за последњег од свих. Када се догоди да од неког доживите укор или презир, сматрајте да сте то и заслужили. Тачно је, ми немамо ни сенку од оног монашког живота, каквим су живели древни оци; и њихови дарови били су већи, а они су их чували у смирењу. Ми сада не можемо да видимо примере узвишеног живота и дарова, те о њима можемо само да читамо у отачким делима; но због тога не треба да клонемо духом и да сматрамо да смо изгубљени, него, по речима св. Јована Лествичника, треба да гледамо на себе као на сироте који стоје пред царским ризницама како би лакше постали свесни свога сиромаштва и како би се смирили. Да се подвизавамо против страсти, за то увек имамо и прилике и средстава; о томе треба да се старамо и на то себе да терамо – тада ћемо пред Господом постати они којима је помоћ потребна, па ћемо од Њега добити снагу и помоћ за извршавање Његових заповести (Мт. 11,12). И шта рећи о савршенству, када је св. Макарије Египатски за себе рекао да он: „није монах, али је видео монахе“. Дакле, буди миран и немој се смућивати; и онда, кад станеш пред суд Божији, немој полагати наду на своја дела, него на неизрециво милосрђе Божије и на Његове бесцене заслуге. Чак када бисмо ми и имали добра дела, она нас не би спасла без Спаситељевих заслуга и без нашег смирења, док смирење, уз наду на милост Божију, спасава и без дела!
Пишеш да живиш у расејаности и немару, и да од свег срца желиш да што пре одеш у манастир: добро је што тежиш том месту, на које ти је Бог указао као на оно где ћеш проводити свој подвиг и задобити спасење. Но наш се подвиг не састоји само у закључавању унутар зидова, у посту, молитви, чињењу поклона, послушању и осталом, него је од свих тих дела потребно тражити плод смирења. Не би било лоше да прочиташ св. Петра Дамаскина, другу књигу, беседу 9, о девојци чија дела нису била праћена смирењем. Шта јој је рекао мудри старац? Ако имаш у виду стицање љубави и смирења, не брини ни око чега. Љубав чак и својој истинској користи претпоставља ближње, а смирење даје снагу и утеху ономе ко га поседује. Сав наш подвиг треба да буде усмерен на ове добродетељи. Но да би их стекли ваља поднети велика искушења од насртаја ђавољих…
 
ПОМИЊАЊЕ УПОКОЈЕНИХ
 
Твоја мајчица жели да приложи за помињање твојих сродника на јектенији, како би их помињали поименце. Ово је непотребно; јер можда ће их и поменути док сте ту, но после је то немогуће, пошто ако би на јектенији све тако помињали, она би се много одужила, што би изазвало негодовање присутних. На јектенији се помињу новопрестављени, утемељивачи обитељи, и то не више него једно или два имена. Али проскомидија представља најважније помињање, јер тада се честице извађене за упокојене погружавају у Крв Христову, те се овом великом жртвом очишћују њихови греси. А када је годишњица упокојења неког сродника, онда можеш да даш да га помену најектенији.
 
ПОМОЋ БОЖИЈА
 
Сва наша дела нису ништа без помоћи Божије. И ово што ти пишем, неће ти помоћи без пристанка твоје воље и без Вишње помоћи. Свети апостол Павле пише: ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте (1.Кор. 3,6).
 
Што је немогуће човеку, Богује могуће
 
Пишеш да твоја патња превазилази твоје снаге и да је не можеш поднети; то је тачно. Но зашто заборављаш речи Спаситеља нашег Исуса Христа: што је људима немогуће, Богу је могуће (Лк. 18,27); без Мене – каже Он опет – не можете чинити ништа (Јн. 15,5). Тако, заиста, и бива. Кад се човек ослања само на себе, ни једну невољу не може да поднесе: све превазилазе његове снаге; а кад добије помоћ од Бога, невоље се лакше подносе и чак постају неприметне…
 
Господ је у стању да помогне ономе ко Га дозива
 
Ако не можеш да се ослободиш и исцелиш од страсти која господари тобом – тражи лекара. А лекар душа и тела наших је Сам Господ Исус Христос. Он је у стању да помогне онима који га дозивају у помоћ. Прочитај код св. Јована Лествичника у 15-ој поуци… о томе како са великим смирењем ваља призвати Његову свету помоћ („Завапи ка Силноме да те спасе, завапи не одабраним речима, већ смиреним шапутањем…“), при чему не треба остављати дело које је у питању. Црквена служба којом задобијамо освећење, келејно правило, макар и мало, али од кога не одступамо, пост према својим могућностима, читање отачких дела, смирење срца, страх Божији, сећање на смрт, на суд, на вечне муке и Царство Небесно: свим тим делима задобија се милост Божија и помоћ Његова онима којима је потребна.
 
Приликом напада разбојника наше оружје није светско, већ духовно
 
.. .Питаш: да ли је могуће у манастиру држати оружје за случај напада разбојника? …Ако вам власти дају војну јединицу, она може да има оружје; а ми треба да прибегавамо другачијем средству наше оружје није телесно него духовно, за које је свети Апостол (Еф. 6,1417; 1.Сол. 5,8) писао: вера, нада, љубав и друго – јесу оклоп, штит, кацига спасења, мач духовни. Крст Христов је наше непобедиво оружје. А, будемо ли се уздали у видљиво оружје, и ако га употребимо приликом напада, па се догоди убиство – какав ћемо одговор дати пред Богом? Нећемо ли и људе тако саблазнити? А савест нам неће дати мира. По мом мишљењу боље је не бранити се на такав начин, но уместо тога полагати наду на Господа и Пречисту Богородицу и угодника Божијег светог Николаја Чудотворца. Из житија светих отаца видимо како је Бог штитио слуге Своје од насртаја непријатеља: једни (непријатељи) су остајали слепи, другима су се јављали војници који или штите цркву или стоје у ваздуху, а и многа друга средства је Господ употребљавао како би заштитио и сачувао угоднике Своје; но понекад је допуштао и да им, по Промислу Његовом, буде нанесена штета. И у наше време су се на многим местима догодиле неочекиване пљачке, као што је било и у вашем манастиру; но да ли је у таквим случајевима оружје ишта помогло? Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар (Пс. 127,1) – каже Свето Писмо. И ми ћемо наду полагати на Господа и молити Његову помоћ и заштиту у таквим приликама и напастима. Јер се не уздам у лук свој, нити ће ми мач мој помоћи (Пс. 44,7), него ће ме десница Твоја заштитити, и мишица ће ме Твоја покрити…
 
Помоћ и утеха Божија у болести
 
…Не буди малодушна: веруј да ће Господ, који ти је послао тај крст, видети твоја страдања и да ће ти дати снагу, јер их другачије не би могла поднети; да та страдања нису на помоћ твоме спасењу, не би ни била послана. Бог је свепремудар, промислитељ, свеблаг, свемилостив, једном речју: Бог је љубав (1 Јн. 4,8), и та љубав жели твоје спасење и чини да се, нарушавањем угојеног тела и старог човека, обнавља духовни и нов човек.
…Сам Господ је близу вас; Он вам даје снагу, помаже вам, чак вас и теши у право време. Како бисте могли да подносите невоље и вашу главобољу, када вам Господ не би помогао и дао вам снагу? Ако будете достојни и ако вам буде на корист, Господ ће вам и тамо дати неку мати или сестру; а невоље нигде нећете избећи; куд год пошли, оне ће вас увек дочекати, јер је тако устројио Господ.
 
Помоћ монаха сродницима
 
… У отачким светим књигама не може се наћи да је неко отишао у манастир и тамо се старао о стицању. Напротив, одрицањем од света назива се одрицање од сваког земаљског стицања, од бриге за њега, а и старање о сродницима такође је одбачено. Свети Пимен и Теодор Печерски су нам својим примером указали на овај пут, а уз њих и многи други томе су поучавали и тако су чинили. Новац монаха који одлази домовима њихових сродника, јесте огањ који ће их пождрати. Како да ти дам савет супротан ономе што су установили оци; ако би ко навео као разлог сиромаштво сродника – није ли Бог у стању да им помогне преко оних који живе у свету? Кад би ти живео у свету, одговарао би због тога што им не помажеш, а овако Бог то од тебе не захтева; кад од Господа добијеш дар, помози им духовно, поучи их оним што је писано за добродетељи.
 
ПОМИСЛИ
 
Постоји много различитих помисли које растужују и доносе неспокојство: само предлагање или рађање помисли није грех, али јесте показатељ стања наше воље, тј. чему је она наклоњена – прихватању или супротстављању помислима, а када прерасте у слагање са њима и пристајање на те страсти, сматра се грехом и подлеже покајању. Пошто нисмо у стању сами да им се супротставимо, треба да прибегавамо Богу, свесни своје немоћи и тражећи Његову помоћ, као и помоћ Мајке Божије. Кад неко буде нападнут помислима, то је знак да га је савладала гордост, и да кроз њих треба више да се смири.
 
Од нас зависи хоћемо ли победити помисли, или ће оне победити нас
 
Ти не схваташ како то „од нас зависи хоћемо ли победити помисли или ће оне победити нас“. О чему се ту ради? Долази предлог скверне помисли – од твоје воље зависи хоћеш ли га прихватити или одбацити. Када се сагласиш с њим и прихватиш га, помисао те је већ освојила и победила; а кад одбациш предлог, ти си победила њу. Желиш да знаш о кретњи похоте. Ако се она једноставно креће, без наше воље, тј. природно – то није пораз за нас. Али потребно је не наслађивати се њоме, него презирати себе, молити помоћ од Бога и кривицу налазити у себи. Јер овај се напад допушта и без природе: због охолости, излишног спокојства и узимања хране супротно правилима (поста). О свему томе подробно говори св. Исак Сирин у 77ој беседи.
Супротстављајте се првом предлогу помисли. Разбијајте децу вавилонску, док су још деца – молитвом и смирењем. А кад порасту, биће већ изграђени и биће тешко супротстављати им се.
 
ПОМИСЛИ (разоткривање помисли)
 
Откривање помисли установили су свети оци, како ђавоља лукавства не би могла да се сакрију од оних који немају искуства у духовној борби.
Колика је корист од откривања помисли у то си се и сама уверила. Томе нас поучавају и свети оци – помисли не треба скривати, већ показивати: све што се разоткрива светлошћу се обелодањује (Еф. 5,13), док оно што се не разоткрива, остаје тама. Већ само разоткривање и показивање злих помисли оцу, учиниће да оне увену и постану сасвим немоћне.
 
О Светој Тајни исповести и разоткривању помисли
 
Према правилима монашког предања, на пострижењу се нове монахиње предају старицама а не духовним оцима, и њима треба да разоткривају своју савест ради добијања савета и поука како се супротставити ђавољим искушењима. Но то није исповест, него разоткривање, којим се испуњава оно што је предано од апостола: исповедајте једни другима сагрешења (Јак. 5,16). Света Тајна исповести је нешто сасвим друго и са разоткривањем нема никакве везе. Обавезе духовника потпуно су другачије него када су у питању старице.
 
Како у покајању, тако и у разоткривању усахњују наше зле помисли
 
За тебе је све још ново, ти не знаш одакле да почнеш, шта да питаш и шта треба да откриваш матери. За кратко време ништа се не може научити. Но временом, са различитим догађајима и искуством, упремудриће те Господ… Прилагођавај се – колико је год то могуће, према твојим снагама и у складу са твојом природом – разоткривај своје недоумице, страсти и горде помисли, оно што си тешко поднела, осуђивања и томе слично. Разоткривање, а такође и покајање, лечи наше немоћи и гуши зле помисли… оно што добијеш као одговор примај са вером, са каквом треба и да разоткриваш помисли.
 
Они који пате од заборавности могу своје немоћи и помисли да запишу и да то, приликом разоткривања помисли, прочитају
 
Кажеш да не знаш шта треба да откријеш; а кад нечег и има дође и падне у заборав. Да би то било избегнуто, тек што приметиш вука како долази да украде и уништи твоје расположење било каквим страсним помислима, истога часа их запиши, како не би пале у заборав, па их откриј када дођеш. Нека те не узнемирава што нешто не кажеш тачно или ако ниси рекла све: то је замка ђавоља, како би те узнемирио…
 
Помисли да „отац (или мати) не води много рачуна о мени“ такође треба одбацивати
 
Одбацуј и то, да се мати не занима тобом: од твоје вере зависи хоћеш ли имати користи: Бог ће и мало дете просветити да ти саопшти оно што ти је на корист. А када си нерасположена, можеш и пророку да пођеш, и њега ће Бог да обезуми (св авва Доротеј, Поука 5). Све је то замка ђавоља како би те окренуо против мајке. И ту помисао можеш да јој кажеш, али у виду покајања, а не приговора или прекора. Када тако будеш поступала, задобићеш мир и успокојићеш се,
 
Помисли против ближњих и како их разоткривати
 
Већ си се уверила да кроз разоткривање и тумачење својих немоћи и ђавољих настојања може да се постигне успокојење. Кажи: „смућује ме таква и таква помисао против вас, или против неке сестре, иако ја с тим нисам сагласна“; а ако си и сагласна, због немоћи или услед неразумности или заслепљености, објасни и то. Због тога не би требало да буде непријатности, док ће помисли бити разрушене; само са смирењем то саопшти, показујући рану и жељу за исцелењем, а не као приговор или пребацивање.
 
Непримећивање својих грехова и порока сведочи о гордости: смирење их открива
 
Много сам ти писао и поучавао те да разоткријеш помисли, а ти пишеш како не видиш своје пороке и не знаш на шта се они односе и шта треба да се испита. Чини ми се да је то услед гордости, јер смирење нам увек открива наше грехе и омогућује нам да познамо своје немоћи; без тога је тешко спасти се. Мислећи да идемо правим путем, обмањујемо се, и уместо мира, тишине и спокојства убирамо плодове нетрпељивости, немира и лошег расположења, те се лишавамо добре наде у спасење.
 
ПОМИСЛИ НА МОЛИТВИ
 
Не чуди се томе што ти у време службе наилазе различите помисли: кад се прихватиш оружија против непријатеља, тј. молитве, они ће те напасти још јаче предлагањем помисли. Прибегавај Господу, супротстављај им се молитвом и не узнемируј се: оне ће ишчезнути; а ако се будеш узнемиравао видећи да те не остављају, тиме ћеш их само још више навући против себе. Успокојићеш се онда, када стојећи са смирењем будеш због њих вапио Богу…
У случају расејаности мисли на молитви не треба се узнемиравати, него смиравати и кајати, на шта нас подстиче и св. Јован Лествичник кад поучава: „Увек се труди да своје разасуте мисли сабереш у једно. Бог не тражи то да у време молитве немаш никакве друге мисли; не очајавај што си мислима раслабљен, него пребивај у душевном миру, свагда сабирајући лутајуће помисли: једино је Ангелу својствено да никада не буде раслабљен мислима“ (Поука 4.)…
 
Нека те не смућују помисли које те нападају, смиравај се и кај пред Господом
 
Пишеш да те неколико дана непрекидно нападају различите помисли, које ти је веома тешко чак и да изложиш. Нарочито те смућују у време појања, читања и црквене службе. Ту нема ничег чудног и нема потребе да се узнемираваш: помисли улазе у твој ум и против твоје воље, а ти, по својој немоћи, пристајеш на њих и смућујеш се. Молитва је оружје против ђавола. Наоружај се против њега и он ће ти узвратити помислима. Но уместо да се смућујеш, кај се пред Богом и смируј се, колико год пута да ти се догоди да будеш опхрвана помислима. Кад будеш имала залог смирења, ђаво неће моћи да му се супротстави. Дакле, не смућуј се него се кај! Бог прима молитву смирених.
 
Расејаност на молитви потиче од гордости
 
Кад станемо на молитву непријатељи устају на нас, нудећи нам различите помисли и предлажући нам непотребне маштарије, трудећи се да нас отргну од ње или гурну у униније. Но ми треба да имамо добру вољу за узношење молитве и да настојимо да у речи молитве саберемо мисли које блуде. Приликом налета помисли не треба се узнемиравати, него се ваља кајати пред Господом и признавати своју немоћ. Узнемирење због наиласка помисли показује нашу малодушност која потиче од гордости. Ми хоћемо, налик фарисеју, да видимо себе чистима пред Богом, а не грешнима, као цариник. Зато нам се и не даје чиста молитва, како себе не бисмо доживели као узвишене; јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). У недостацима нашим боље је смиравати се и кајати, него се смућивати; а када узнапредујемо, не треба да се предамо високоумљу.
 
Помисли прогони смирењем
 
Моли се Богу у простоти срца, а помисли које наилазе прогони смирењем и немој да мислиш да их сама можеш одагнати – тако твоја молитва неће бити истинска: јер немир се одагнава у смирењу, и можеш да се успокојиш ако себе сматраш за најгору од свих; а од напрезања приликом супротстављања помислима помрачује се ум и немир се увећава.
 
ПОМИСЛИ НЕВЕРОВАЊА
 
Помисао неверовања потиче од ђавола
 
Пишеш да ти као лаки облак наилази неверовање у Бога и у будући (вечни) живот. Свети Димитрије ову помисао прибраја хулним помислима; јер код њих нема сагласности наше воље, а само ђаво наводи на помисао неверовања. Човек то неће, нити је ту шта крив; а ако мисли да је крив, смућује се и тим пре весели ђавола и даје му више повода да се приближи. А ако то презиреш и не сматраш за грех, он ће се постидети и одступити. За ово му даје повода и осуђивање других. Нифонтово искушење било је друге врсте – да би га прославило; а ово је опет нешто друго. Исправност наше вере доказује се на многим стварима и у многим делима: после исповести добијамо умирење савести – откуд то? А од неисповедања – осећање мучења – откуд пак то? Видимо мошти светих угодника Божијих и чудеса која потичу од њих. Ко савршава чудеса која бивају од чудотворних икона? Ко то изводи? Све је то дело Бога, Који нам је дао реч Своју да бисмо га познали у оваплоћењу и искупљењу нашем од заблуда. Ко ти је осладио читање кад си читала књигу св. Варсонуфија? Бог! Цео је свет испуњен чудесима Божијим. Дивна су дела Твоја Господе, све си премудро створио.
 
Хвалисаве помисли су веома опасне
 
И опет, хвале те помисли што укореваш себе. То је врло опасно. Шта ту има да се хвали? Јеси ли при себи? Сећајући се колико си лоша, треба да се сматраш достојном не хвале, него осуде.
 
ПОМИСЛИ СТРАСНЕ
 
Не предај се очајању, јер је горе и од саме страсти
 
Кад се догоди да поклекнеш под налетом помисли, да пристанеш на њих и будеш уловљена, не опуштај се, падни пред Господа с покајањем, смирењем и скрушена срца; не предај се очајању, које је још горе од саме страсти. Потражи узрок: одакле је дошло то од чега си пострадала? А узроци су: гордост, уздање у себе, унижавање и осуђивање других, наслађивање, непотребни мир, општење са супротним полом; и потруди се да се удаљиш, колико је то могуће, од свега овога. А понајпре, труди се да се смириш, јер, по речи св. Јована Лествичника: где је пад, тамо је претходила гордост (Поука 23). Не попуштај у разоткривању помисли, јер то доводи до смирења – да се покажеш пред другима; сећаш ли се како си пострадала када си скривала своје помисли?
Не допусти да тобом овладају помисли које ће, када се сложиш са њима, да распале сласт у телу.
 
Помисли зависти искорењују се самоукоревањем, као и разоткривањем истих
 
Неколико пута у овом писму поменула си помисао која ти долази: да ће пострижењем сестре можда бити нарушен ваш мир: њу ће више волети и стајаће на њену страну. Ти сама препознајеш те помисли као ђавоље, које нарушавај твоје спокојство. А одакле им снага над тобом? Схваташ да је она од гордости. Чиме ти је Господ помогао да одбацишјаку нетрпељивост према сестри? Самоукоревањем и разоткривањем помисли. И какав је тајанствени резултат тога делања? У трену је из буре настала тишина.
 
Погубност помисли које привлаче свету
 
Шта је безумније од тога да се повинујеш помислима које те привлаче свету и доносе ти задовољство од телесних наслада? Буди сигурна да ту утеху нећеш наћи ни закратко, но да ћеш пронаћи трајно мучење и туговање савести. Кад им се супротставиш, с помоћу Божијом ђаво ће утећи од тебе.
 
Не допуштај помислима да улазе у срце – тражи помоћ од Бога
 
Кажеш да се тако бориш са помислима да ти се у грудима јавља бол. Видећи своју немоћ у борби с помислима, са смирењем падни пред Бога и призови га у помоћ: Он је у стању да их одагна, само немој себи да приписујеш победе.
…Помислима не треба допуштати да улазе у срце, него када почну да се приближавају треба устати и молити помоћ од Бога.
 
ПОМИСЛИ ХУЛНЕ
 
Не треба се смућивати због хулних помисли, јер оне не долазе од нас, него од ђавола
 
Веома ми је жао због твога смућења које је дошло од ђавола. Себе сматраш за такву грешницу, којој нема равне, не схватајући да те то ђаво напада хулним помислима, стављајући своје непристојне и непојмљиве речи у твоје мисли. Ти мислиш да оне долазе од тебе, док их, напротив, немаш, већ их се ужасаваш, оне те жалосте и узнемирују баш зато што уопште нису твоје, већ ђавоље. У њима нема ни најмањег твога учешћа, штавише, њих ни не треба убрајати у грех, но треба бити спокојан, ни мало се на њих не обазирући, и не треба их узимати за озбиљно – тако ће да ишчезну. А када се због тога смућујеш, жалостиш и предајеш очајању, то ђаволу причињава задовољство, те он још снажније њима устаје против тебе. Стога их не сматрај за грех, то ће те успокојити. Што би се ти жалостила због ђаволових греха; он је и на небу хулио на Господа… А ево каква је с твоје стране кривица за грех: ти много мислиш о себи, предајеш се гордости, презиреш друге, осуђујеш их и слично, а за то слабо мариш; овај бич је и допуштен на тебе због тога да би се смирила и себе сматрала за последњу од свих; али не смућуј се, јер смућивање и јесте плод гордости. Престани да осуђујеш, немој да много размишљаш о себи, не презири друге, па ће хулне помисли да одступе.
Уопште, свети оци не сматрају хулне помисли за наше, него држе да су то ђавољи наговори, и када их не прихватамо, већ се жалостимо због тога што нам падају на ум, то је знак да нисмо ни кривци за њих. Стога се не треба узнемиравати због тога што оне долазе. Јер ако се човек узнемири, ђаво ће још више да навали на њега, док када не обраћа пажњу на њих, када их игнорише, када их не сматра за грех, онда помисли ишчезавају. О томе јасно пише св. Димитрије Ростовски у „Духовном лекарству“.
Но ове помисли, иако нису грех, по допуштењу Божијем наилазе од ђавола због наше охолости, због високог мишљења о себи или о својим делима, као и услед осуђивања ближњих. Кад се човек смири, познавши у томе своје грехе, и када престане да осуђује друге, када принесе покајање због овога, тада ће опроштај за њих… Код св. Исака Сирина у 79. Беседи, међу осталим облицима допуштења који су казна за гордост, стоји и ово: „хула на Име Божије“…
… Што се хулних помисли тиче немаш никакав грех, оне нису твоје, но ђавоље. Ово се доказује тиме што их ти не желиш и што се жалостиш када наиђу. Кад ђаво види да те узнемирује његов утицај, радује се томе и још те више напада… Да хулне помисли нису грешне то је сваком познато, но оне разобличавају наш грех гордости, који и не признајемо за грех, а који нам је веома близак. Ако чинимо нешто добро, шта год то било, тешимо се тиме и, по ђавољем наговору, обмањујемо се да имамо какву духовну корист – макар она била и као зрно мака – да се умножава и да расте. А ваљало би увек да имамо на уму реч Божију: и ви кад извршите све што вамје заповеђено, говорите: ми смо слуге непотребне (Лк. 17,10); нека сав наш живот буде прожет смирењем и покајањем. Смирење уништава све ђавоље замке и подвале.
 
ПОСЛУШАЊЕ
 
.,.Послушање је то што нас усмерава на пут савршенства…
 
Послушање Спаситељево – пример за наше послушање
 
Сам Спаситељ наш Господ Исус Христос рекао је: сишао Сам с неба не да творим вољу Своју, него вољу Оца, Који Ме посла (Јн. 6,38). И мада је био премудар и потпуно савршен, мада није имао потребу да учи, да се подвргава руковођењу, ипак је живео у послушању код Јосифа и Мајке Своје: и беше им послушан (Лк. 2,51). Наш Спаситељ нам је оставио Свој пример, који смо дужни да следимо. Својим ученицима и њиховим следбеницима рекао је: Ко вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче; а ко се Мене одриче, одриче се Онога Који је Мене послао (Лк. 10,16).
 
Послушање се састоји у одбацивању сопствене воље и ума
 
„Својства послушања су ова: послушање је одбацивање сопственог расуђивања, чак и када би неко био богат овим. Послушање је гроб воље и васкрсење смерности. Послушање је неповерење у самога себе када су добра дела у питању, све до краја живота“… (Преподобни Јован Лествичник, Поука 4).
 
ПОТИШТЕНОСТ /УНИНИЈЕ/
 
Потиштеност је последица наше грешности, и посебно гордости
 
Због чамотиње духовне поново си немиран и страхујеш; да не радиш за нечастивога, а не носиш крст? – али знамо ли ми бездан судова Божијих; због чега Он допушта да те духовна патња искушава? И свеједно ти не желиш да појмиш да због грехова носиш крст /патњу/, него мислиш да је Исуса ради; а то је управо дело гордости, а гордост је грех. А када би ти смирена била, и утеху би имала, и ту би тегобу смирено носила. Какво је време било за Спаситеља нашега, када је у врту узвикнуо: жалосна је душа моја до смрти (Мт. 26, 38). Због грехова читавога света Он је ту муку носио, и ко њу може приказати или замислити? А наша због чега је? И због наших пак грехова, ради њиховог очишћења; а непријатељ је сумњом још више отежава. Пусти то и препусти се вољи Божијој; не тражи: како, када и преко кога наилазе искушења; све је то воља Божија, како и због чега. Можда те Господ овом тешкоћом штити од опасних и сурових искушења, а Он има моћ да ти и утеху дарује. Ти мислиш, па зашто друге у твојим годинама не сналазе таква искушења? Али то није твоја ствар; па и можемо ли знати ко какво искушење има? Постоје они који се неупоредиво више искушавају: неко страшћу телесном, неко се бори са сиротињом, другога мучи удео срџбе, – а да ли је сваком од њих <искушење> лако? Препустимо то вољи Божијој, Он зна шта је коме потребно!.
…Тај мрак духовни, иако се некада шаље и ради искушавања, ипак свеједно треба испитати: да није послат због гордости? И треба се смирити.
Узрок утучености и страха, наравно, јесу наши греси.
Ти си тако заслепљена била привидном својом светошћу и целомудреношћу, да ниси могла да видиш своје слабости: зато сада патиш од туге и осталих немира.
 
Трпљењем се великим растерује облак потиштености
 
Чама и потиштеност, које вас сналазе, нису ништа друго до јад монашки, који вам је послат ради испитивања. Свети и велики мужеви тим су јадима искушавани, али још не у тој мери, него неупоредиво јаче и тиме се показивала њихова љубав према Богу; онда и ви када се у њему нађете немојте изнемоћи, него стојте одважно, трпећи, – и облак потиштености ће се разићи, и засјаће светлост, тишина и спокојство, А да се непрестано у спокојству увек пребива немогуће је, и потпуно је супротан пут, који св. Макарије назива „уделом курјака“. Прочитајте… код Калиста и Игњатија главе 43. и 85. и… код св. Касијана о тузи и потиштености и узмите из тих учења себи лек и подстицај, да у јаду не будете малодушни, него да сте одважни и да трпите.
 
У потиштености треба себе корити
 
Још пишеш да си веома тужна била због чамотиње духовне, тј. духовне патње, и баш ту видим да без роптања прихваташ тај терет, сматрајући да си га заслужила и молиш да ти се у тим приликама подари стрпљење. Томе сам се обрадовао, јер си почела да стичеш праву мудрост. Хвала Богу!
У време жалости и сете такође не треба падати у јаму потиштености и очајања; не тражити за себе оно, чега нисмо достојни – велике дарове Божије; него се успокојавати на смирењу, сматрајући да их нисмо достојни.
 
Страсти, које су у нама, узрок су потиштености која нас сналази
 
Пишеш да, када је тешко, онда то не зависи од нас: како не од нас? Па ко је узрок? Наше страсти, које су у нама и нису савладане, гордост, самољубље, сујете и остале; управо оне устају на нас, а ми, њима заведени, праведно смо од Бога кажњени, ради уништења наших страсти. Памти речи св. Апостола: Богје непријемчив за кушање злом и Он не искушава никога, него свакога искушава сопствена жеља, која Га мами и вара (Јак. 1, 13. 14). Тако, пак, не говори да није од нас; него за све криви себе, да смирење задобијеш и спокој. Када бисмо смирени били, онда бисмо увек и спокојни били, а ево тога нема; него смо још умишљени, па због тога и друге страсти јаче устају на нас.
 
Потиштеност се шаље ради духовног напретка
 
О мраку и чамотињи духа писао сам ти, да се то у нашем пребивању догађа ради напретка духовног; у то време окрећи се самопрекору и смирењу, о томе има код св. Исаака Сирина.
 
Савет против потиштености
 
…Дајем савет против потиштености: трпљење, појање псалама и молитава.
Само имајте мир, а простор келије ће вам користити; одређена безбрижност и бављење ће вас разонодити и потиштености решити.
 
ПРАВИЛО (ЕПИТИМИЈА)
 
Непотребно сте себи налагали завете, и сада, пошто их нисте испунили, узнемирени сте; чак сте заборавили какви су завети били у питању, зато опростите што ћу вам ја наложити нешто да испуните. Нешто можете и да измените, већ према својим моћима; јер мени нису познате ваше снаге, нити колико времена имате. Можете чинити поклоне, макар три дневно, Спаситељу и Мајци Божијој један за другим, и уз то, макар једном месечно, читати покајни канон. Према ближњима будите саосећајни, ако сте у стању пружите им помоћ и не смућујте се, смиравајте се и будите спокојни.
 
И они који узнапредују не треба да напуштају правило
 
Велики оци нису остављали појање псалама, о једноме је и речено да је започињући појање, само је у току једне славе био у стању да опажа стварност око себе, а затим би био у заносу све док сунце не изађе и док му не огреје лице; зар он није имао дар молитве? Ви још нисте толико узнапредовали да би сасвим оставили псалтир и друго.
 
ПРАЗНОСЛОВЉЕ
 
Нисам писао о усамљености, већ о обуздавању језика од празнословља и о штетним последицама које из празнословља произилазе – расејавању и помрачењу ума; молитва после расејаности већ неће бити тако лака.
Желео бих да кажем неколико речи о расејаности вашег живота у келији и празнословљу које се догађа, тј. да оно хлади срце, а душу чини узалудном (бесплодном), како пише св. Исак Сирин…
 
ПРЕЛЕСТ
 
Разлог прелести – гордост, исцелење од ње – смирење
 
Колико ј а могу да схватим њену болест, или боље, њено тешко душевно стање – пала је у најтежу прелест, чији се утицај огледа на њој. Дошавши у манастир, предала се молитвама и другим подвизима како би угодила Богу и тако је била преварена, јер о смирењу, трпљењу и самоукоревању ни мало није бринула. Написаћу вам нешто из поука молдавског старца Васшшја, који је био старац старца Пајсија. Пишући о онима који чине добродетељи разумно, који су знали како коју добродетељ да творе, каже: „неки пак, који су обузети страстима и неразумни… узревноваху у посту и труду светом, али не по добром разуму и како ваља. Ђаво који вреба као пас у лову, убаци у њих семе задовољства из кога узрасте унутрашњи фарисеј. Такве обузима потпуна гордост; ње ради Бог допушта искушавање од стране сатане“. Оваквих примера има много. Недавно је једна девојка, још мирјанка, од 19 година, узела подвиг: молила се, постила и остало, и после годинудве растројила се тако да родитељи сада не знају шта с њом да раде: тугује, потиштена је, досађује се, плаче, вришти, ништа од раслабљености не може да ради, још мање да слуша савете; мука је ако нешто није по њеном. Ето какве су последице самовољних и уображених подвига. Пишем јој о разлозима њеног растројства; да је неразумно отпочела безмолвије; наводим јој отачко учење о томе; такође, предочавам јој да је на путу спасења неопходно општење са људима као и трпљење. За исцелење јој није потребно да се удаљи, већ да спозна своју немоћ…
 
ПРОРОШТВА
 
У процене… и у пророштва људска не треба се уздати: а о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац Мој сам (Мт. 24,36); и ми, препустивши ово Његовој светој вољи, треба да се припремамо, свако од нас, за смртни час који нам је непознат: сећај се краја свога, и никада нећеш сагрешити – учи Сирах (7,39). Како је велика та философија!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овде се под тим изразом подразумева блудна страст.

Коментарисање није више омогућено.