НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » РЕЧНИК СПАСЕЊА

РЕЧНИК СПАСЕЊА

 

РЕЧНИК СПАСЕЊА
 

 
ИСКУШЕЊЕ
 
ИСКУШЕЊЕ
 
И у почетку – утехе, потом – искушења
 
У почетку позива на духовни живот Господ походи Својом благодаћу и различитим утехама, али касније их одузима и баца <нас> у огањ најразноврснијих искушења и патњи, да би наш славољубиви и самољубиви став био потпуно у пепео претворен у огњу искушења и да не би уздања имали у себе и у своја дела, него у милост и човекољубље Божије. Смирење је највеће добро!
 
Искушења допушта Промисао Божија, сваком у своје време и шта је коме корисно
 
Свакоме је потребан огањ искушења као проба и поука у трпљењу. Посматрај ствари са становишта по коме се Промисао Божија стара о нашем спасењу: некоме више, а некоме мање треба примера за трпљење и поуку, а другоме још није дошло време.
За раније њене поступке и неусредсређеност, када је била ближе свету, ђаво је није дирао; а када се окренула да ради по Господу, онда и шаље искушења; али не другачије, него уз Божије допуштење… Прочитај код св. Макарија Египатског у 7. Беседи, главе од 13 17; свуда ћеш пронаћи да су нам патње неопходне за спасење… Али се оне не упућују свима једнако, некима на почетку, другима током подвига, а некима на њиховом крају, по неисказивој премудрости Божијој, која све уређује нама на корист.
 
Искушења представљају духовни сајам, на коме многи стичу, а многи су на губитку
 
Стално си телесно слаб, а и душевно се ниси прославио, и кажеш да код вас нема сајма духовнога; а ја ћу рећи, насупрот томе – има га; али ви лоше тргујете и мало добити стичете због непажње ваше; свака тужна прилика, од било кога срџба, понижење, прекор, презир и слично томе, тржница је, а скуп много таквих прилика је сајам: трговати и стицати на њему корист свакоме је на вољу: подносити са самопрекором и смиреношћу и тиме задобијати душевно исцељење од страсти; многи стичу, али многи губе то време и остају не само без добитка, већ и са губитком…
 
У искушењима треба бити одважан и не плашити се
 
…Сматрам за потребно да вас подсетим да се не бојите искушења, каква вам год Бог буде послао ради сазнања и свести о својој слабости и ради смирења. Сећам се када сте говорили да се плашите искушења; а без искушења не бива ни спасења: „који није искушан није искусан“, и “ сваком добром делу или претходи или га прати искушење“, а без тога ни дело не може бити поуздано. Давао сам вам да читате књижицу о монаху – искушенику; тамо сте видели да су потребна искушења, и ако вас она снађу, немојте се узнемиравати, па макар и хиљаду рана на дан задобили; ко нема искушења, тај остаје и без дарова духовних.
 
У искушењима треба бити стрпљив и не клонути духом
 
У тренуцима када те обузима душевна патња, немој бити малодушна. Због тога жалим од свег срца! Па зар није слободан Господ да искуша љубав и веру нашу у Њега одузимањем утеха и слањем тегоба и таме, да бисмо ми и у овоме стању остали постојани у вери и нади у Њега; у складу са стрпљењем и смирењем нашим множи се и љубав према Њему. Реци себи: добро смо примили од Бога, а зла зар нећемо примити (Јов. 2,10). Сети се речи пророка Давида: и ја рекох у добру свом: нећу посрнути довијека (Пс. 30, 6); можда си и ти мислила да заувек пребиваш у добру, макар и не узвишених дарова, али у најмању руку спокојства, можда и привидног; па ипак, он даље каже: Ти одврати лице Своје, и ја се сметох (Пс. 30, 8). Изгледа да се са тобом догодило исто. Али он није постао малодушан, него се Богу помолио и било му је услишено (Пс. 30,1112). Тако и ти немој малодушна бити и угледаћеш како таму ону и тмушу растерује светлост милосрђа Божијег.
 
Без искушења, нећемо упознати себе и нећемо се обучити боју духовном
 
А кушња претходи свему, и без ње и не упознаш себе и не обучиш се за духовни бој. Сети се да је свака племенита мисао од благодати; и насупрот томе, свака зла помисао ради кушње и искушења јесте допуштена. Али ти си још неискусна у разумевању овога, па зато у свему треба да будеш искрена према мајци и да верујеш своме разуму, поништаваш своју вољу, да имаш самоукор и да постижеш смирење и љубав…
 
Кроз искушења се испитује наша слободна воља
 
Не треба се чудити што уз вашу жељу да сачувате мир и склад између вас постоје несугласице, које вас узнемиравају; када сте мирни и спокојни, онда то настаје од благодати Божије, а када се прикраду обеспокојавајуће помисли, онда се тиме искушава ваша слободна воља и добро или супротно усмерење. Ту се и треба потрудити да се окрене на боље, протерујући страст самопрекором и смиреношћу…
 
Када не би било искушења, нико спасење постигао не би
 
Нека не буде искушења и нико се спасао не би, казује авва Евагрије, и остали Оци такође, и да само кроз искушења стижемо до правога знања; а св. Петар Дамаскин: „смирење је плод разума, а разум је плод искушења“. Дакле, не треба се плашити искушења и клонити их се….
 
Каквих се искушења морамо клонити и са каквима бој водити
 
Речи светога Исаака уопште се не односе на твоју ситуацију. „Приличи монаху да бежи од свих који буде у њему зле страсти „. А зашто бежати, читај даље: „и највише да одстрани од себе узрок страсти, и тело, кроз које управо делују и увећавају се“. Узроком страсти (свети) Оци сматрају: „вино, жене, тело, грамзивост, славу“; ови преступи побуђују и раздражују у нама страсти и ми не можемо да им се супротставимо; али, клонећи их се, уништавамо страсти. А оне које ти имаш, завист, љубомора, осветољубивост, не могу се исцелити уклањањем од узрока; него се њихови узроци исцељују кроз страдања (у додиру са ближњима, нап. прир.) оних који се подвизавају; као што пише св. Касијан: „пустиња не уништава страсти, него успављује, а узроци који се показују, као коњи дивљи, носе јахача у пропаст“… Још св. Исаак (Говор 2.): „никоме није могуће ни да се приближиБогубезпатње“… Икодсв. Лествичника: „тиховањедави неискусне и онога кога мучи гнев, или умишљеност, или пакост, нека се не усуди ни да покуша тиховање“. Сва ова сведочења ти доказују, да ти ниси исправно разумела речи св. Исаака.
 
Кроз искушења се приближавамо Богу
 
Збунила си се прочитавши 60. главу Исаака Сирина: па где ћеш се ти поредити са таквима и себи приписивати таква искушења? Боље пази како се кроз искушења Богу можеш приближити; а где је збуњеност, онда знај да је то мрежа ђавоља, која одузима наду; боље је мало не напустити, него се великога прихватити.
 
Искушења се допуштају ради очувања потпуности Божијих дарова
 
Милостивој господарици Н.Н. молим да се изрази моје поштовање; и молим да јој се понуди мој скромни савет; да, када је нападају разбојници и пошто није способна да их уништи, жалила би се на њих цару и веровала би да никакву штету неће претрпети; зато што се не уздамо у своју снагу, него у царску: и била би спокојна, никако се не плашећи, и смиреност би имала, не помишљајући никако на поседовање било каквог духовног богатства: ради тога је допуштено да и ми искушани будемо, да бисмо дар Божији у потпуности сачували. Св. Исаак пише: „дар без искушења пропаст је за оне који га примају“; а опет по природи ствари знате: ако се увек једе слатка храна, то може у утроби изазвати труљење и болест; треба обавезно користити пелин или било какву другу горчину, ради очишћења и исцељења; исто тако и овде, сладећи се утехом благодати, треба са захвалношћу прихватати и најтеже увреде, које наносе зли духови са допуштењем Божијим, ради смирења и очувања дара.
 
Зашто искушења постају тешка
 
Показао сам јој… зашто не подноси оно што јој изгледа тешко; јер нема самопрекора, смирености, кротости, љубави и осталог; зато што се није ни трудила да их стекне, него се уместо тога није супротстављала страстима: гордости, сујети, зависти, мржњи, бесу и осталима; стекла их је и управо због њих остаје без спокојства.
…Бог нам не шаље искушења преко мере, него тек (само) због гордости, умишљености и због роптања, којим ми сами себи отежавамо патње. Чувај се роптања и малодушности; одважност и трпељивост олакшавају патње, а малодушност и роптање их повећавају и отежавају.
 
Ђаво не престаје да нас куша услед нашег гордог става
 
…Кроз кострет[1] вашу видите своје убого стање и отуђење од љубави и смирења. Иако непријатељу неста мачева сасвијем (Пс. 9, 6), али он не престаје да нас напада; јер му сами пружамо повод својом гордошћу, напуштајући своје поуздано оружје – смиреност, која уништава све замке непријатељске. Ох! шта да се ради? Треба се кроз искуство поучити како се у боју супротставити. Памтите речи авве Доротеја о „онима који творе страст, који се супротстављају страсти и који уништавају страст“ и поступајте тако са самопрекором.
Хвала Богу што сте мирни и спокојни међусобно, али не приписујте то својој снази или труду; него се тим више смирите због ранијега нереда: нека се не похвали мудри мудрошћу својом (1 Цар. 2,10).. чим се похвалимо у срцу своме, онда ћемо тиме на неки начин поново допасти у мреже непријатељске.
 
Искушења, која нас сналазе због узношења и осуде ближњих
 
…Рећи ћу најважније због чега, по мом мишљењу, допадаш у велика искушења: прво, добијајући утехе велике, не можеш да их издржиш, него их мораш прочистити огњем исто тако великих искушења; а друго, због срамоћења ближњих и узношења пред њима. И сама си свесна да се налазиш у неприродном стању, окривљујући ближње; а када здраво размислиш, онда ћеш схватити да управо преко њих сазнајеш своје рђаво стање и имаш средство за поправљање себе, извршавајући заповест Божију. А запамти и то, да они желе да се спасу исто као и ти, али под утицајем ђавола, пошто не могу да препознају његово лукавство, делују, не супротстављајући се. Али, зар се они не могу дозвати правом разуму и покајати се? Када себе погледаш, видећеш колико стрела непријатељ упућује у твоје срце, и ти их не одбијаш, не супротстављаш се страстима, него се покораваш и двоструко патиш. Не криви никога због својих невоља, пропасти, прекора, иронија и осталог; све се то догађа под паском Божијом, да би ти показало твоје душевне болести и ради исцељења. …Немој се узохолити, примајући утехе благе од Господа премилосрдног, о којима ми често пишеш, и поново 21. марта, да си захваљивала Богу, који те је удостојио да будеш у заједници и да се сладиш сладошћу духовном, која се ни са чим поредити не може. Онда је очито, премда је танано, да си о себи високо мишљење стекла, па те је и снашло такво искушење.
 
Гордост и самољубље се искорењују самопрекором и смиреношћу
 
Када гордост и самољубље будете уништавали самопрекором и смиреношћу, сматрајући свака себе најнезнатнијом, онда и мир неће бити нарушаван. Па ипак, није једноставно сам од себе имати такво расположење; како можете да се препознате и да се научите да чупате то трње, ако не буде прилика за то? Сетите се шта сам вам писао, и узмите се у памет; молиле сте се за уништење ових страсти у себи; а треба показати са своје стране принуду у таквим случајевима, па ћете тада и помоћ Божију добити
 
Они који истински желе да се спасу сматрају изгубљеним онај дан у коме не поднесу некакво понижење
 
Немире који вас обузимају против мајке ваше игуманије морате обарати самопрекором и смиреношћу, не прихватајући нипошто помисли неверовања и непокорности које се јављају; него чак и прекоре које нам чини треба прихватити као послане од Бога ради исцељења сујетних срца наших, па макар то било и без икакве ваше кривице; а када од старешине не подносите грдњу и прекоре, па како ћете их истрпети од оних који су незнатнији од вас? – а они који желе спасење сматрају изгубљеним онај дан, у коме нису поднели неко понижење.
 
Дарови без искушења су веома опасни
 
Дарови без искушења су врло опасни; непријатељ светињом може да заведе, а искушења смирују. А нека буде воља Господња. Искушења се не треба плашити и не треба срљати у њих; а она која нам Бог пошаље, прихватати са захвалношћу; на крсту (муци) се познаје љубав Божија, а не у сласти утехе.
 
Искушења која се шаљу смирења ради
 
Унутарње или телесне патње које вам се догађају су, наравно, од Бога послате, да се узносили не бисте умишљањем о добру, које сте у миру стекли; јер и уз њих кривице и сујета на вас насрћу: а шта би било без њих? Добро ми је што страдам, да се научим наредбама Твојим (Пс. 119,71). Уз многа друга учења светих Отаца, о којима сам вам раније писао, ради одупирања тами душевној која вас је снашла, прочитајте још св. Исаака Сирина Говор 88… Запазите да се ова искушења догађају и великим подвижницима ради кушања вере њихове, а и они не пребивају увек у спокојству, – па зар онда ми, најнезнатнији, не треба да их прихватамо са захвалношћу; али и патње наше нису онакве, какве су они подносили, него само сенка њихова.
Због немира који вас обузимају не будите жалосни и не препуштајте се непријатељу, него самопрекором и смирењем њега савладајте и искорењујте своје страсти. Можда је промишљеније дозволити да падате, да бисте постигли право смирење, иначе ћете, чим угледате да су ваше страсти ослабиле и уобразите да сте савршени, доспети у искушење. Јер се, очигледно, треба још потрудити и хтели не хтели у мислима ставити себе испод свих. – Прочитајте поглавља код Јована Карпатског, тамо ћете пронаћи много за ваше учвршћење.
 
У искушењима треба прибећи самопрекору и смиреној молитви
 
И у искушењима твојим користи самопрекор и смирену молитву: „буди – по речи светог Исаака – у молитви твојој као мрав и попут гмизавца земнога“ (Слово 49) и верујем да Бог понизити неће твоје срце смерно, него ће послати благодат Своју у помоћ и олакшати ти бојеве, које ти ради поуке шаље Промислом Својим.
 
„Смирење је плод разума, а разум је плод искушења и патњи“
 
Читамо, говоримо и пишемо о смирењу, да је оно потребно за спасење, а колико смо га сами стекли или нам потпуно недостаје – не чујемо и не знамо. Св. Петар Дамаскин пише да је смирење плод разума, а разум је плод искушења и патњи; и св. Исаак: „ко избегава страдања, и врлине заобилази „…
…Од сада, ма шта се мучно догодило да би те искушало, треба прихватати да ће то послужити твоме спасењу; кроз искушења ми задобијамо прави разум, а преко разума смирење, које нам је најпотребније за спасење…
…У многим учењима светих Отаца видимо да је немогуће постићи познање својих слабости и смирење, све док нас не снађу искушења слабости телесних и душевних. Проникните у дела ваша и видећете да у приликама које су вас узнемиравале није било ни трага смирења, него увек самооправдање.
…Празник сте радосни дочекали у срећи и угодности, мирно и спокојно – хвала Богу! Али су после наишле болести и патње; тако и треба да буде, да се узохолили не бисмо, него да се духовне утехе које добијамо прочишћавају у огњу искушења, која нам пружају смирење.
У томе се наш подвиг и састоји, да познајемо непријатељске насртаје и да им се супротстављамо, с помоћу Божијом; а када не буде напада, онда ти ништа ни знати нећеш каква си; и не можеш се смирити, а без смирења је и спасти се немогуће.
 
На свему захваљујте Господу
 
Због тога што вам утеху шаље, Господу захвални будите; али се спуштајте у дубину смирења, сматрајући себе недостојнима; и ако бисмо смирени били, онда никада без њих (искушења) остајали не би; и када не буде искушења, неразумно би било узгордити се; а ако се клонимо патњи и не подносимо искушења, онда нисмо достојни ни утеху да прихватимо, по речи св. Исаака Сирина.
А не може се увек ни радовати; треба са захвалношћу прихватати и нешто тужно: некад вам се догађа нешто тешко и жалосно издржите, немојте бити малодушни, захвалите Богу. Калистова 43. глава може вам користити. А када увек имате задовољство и утеху, онда користи нема; „љубав се Божија супротним искушава“; и издржите, смирите се, сматрајући себе недостојном утехе. А налазећи се увек у духовном изобиљу, не можете то поднети без штете. Сама си, размишљајући о узвишености љубави Божије према нама у тајнама Његовим, осетила то и осећањем, али свеједно, ниси се сачувала у смирености; и зато све док се не смиримо, још ни достојни нисмо таквих дарова Божијих. Нека је слава преблагој Промисли Његовој и милосрђу према нама.
…Писано је: кукавица нека не иде у бој, „ко се клони патње, остаје и без дарова духовних“.
 
У искушењима прибегавајте смирености и љубави, јер се сама љубав заснива на смирености
 
Немогуће је да не буде олује и потреса; али за време олује свако бежи да се негде склони, где га затекне, макар и на најоскудније и најскривеније месташце; и ви хитајте у смиреност и љубав. Љубав дуго трпи, све вјерује и никад не престаје (1 Кор. 13,4, 7, 8); али је ту неопходна и смиреност. Јер може и љубав када се заборави рећи: „волим, а она мене не! ја чиним то и то, а она не!“ Нека свака унизи себе и ништа непријатељ неће успети против вас.
 
„Бог не шаље искушење преко мере“
 
…Бог не шаље претерано искушење и када га шаље, онда то чини управо на корист душама нашим. А ми, често ово не схватајући, очајавамо и мислимо да када тога не би било, онда бисмо могли више да угодимо Богу; али се овим само лажно заносимо. Јер када, чинећи нешто добро, мислимо да угађамо Богу, заносимо се овим мнењем и више Бога срдимо; а догађа се да нам, поред свих наших напора да Богу угодимо, из горе наведеног разлога недостаје снага или нам Господ шаље болест, или допушта да се умноже слабости наше душевне, како се не бисмо уздали у себе, него у Бога; па се веома често догађа, да патимо или због умишљања о своме поправљању, или због немарности. Ово су две супротности, па иако су обе штетне, ове последње се пре могуће спасити, освестивши се и, унизивши се због својих грехова и смиривши се, постати достојан милости Божије; а онај кога заведе његово умишљање губи разум и слеп је очима душевним и не може се брзо окренути на смирење и покајање; јер је посебном милошћу Божијом дозвољено да дође у искушење.
 
Преко односа са ближњима сазнајемо своје унутарње расположење
 
Можда вам се и чини да свака од вас настоји да буде незнатнија од сестре, али то се може сазнати само на делу, приликом унижења или првенства неке, када ће вам унутрашњи осећај показати какво је ваше расположење (настројење – прим. прев.).
Пишеш да је почело твоје тегобно делање у келији – неслагање с Н.! Ето теби и бојишта, и подвига! Можда је твој заједнички живот са њом замисао Божија. Њена несређеност показује и теби твоју слабост и страсти које се скривају у унутрашњости. Не правдајући је ни мало, саветујем ти да се задубиш у себе и сазнаш које страсти делују? Супротстављаш ли им се и стараш ли се да их искорениш? Чувај се да не обневиде очи душевне – и да се због тога не виде своје страсти, а да се туђе виде јасно; држи се самопрекора…
Теби је потребно пријатељство; али и ту током времена могу да наиђу искушења, зато што је оно и потребно да би се кроз односе блиских познала своја слабост и задобило смирење, а смирење нам је веома потребно; јер оно помаже и онима који се боре против непријатеља домаћег; и када их он победи, онда је очигледно да је претходила гордост; уосталом, ова битка, пошто је природна, онда је и нужна.
…Са М. Н. се не слажете. У свему томе запажам деловање Промисла Божијег у поступку твога спасења. Апсолутно веруј да је Бог допустио да тако буде да би те искушао; ако без воље Његове ни длака са главе не падне (Лк. 21,18), шта онда рећи о значајнијем од тога? Када све будеш приписивала Богу и жалосне прилике прихватала са самопрекором, сматрајући да си их заслужила, онда ћеш угодно и лако поднети; а ако, насупрот томе, будеш корила друге и сматрала их одговорнима за своје јаде, још ћеш их више на себе навући и учинићеш свој крст тежим… Како сазнајемо страсти које су скривене у нама? И како можемо да их искоренимо? Не великим стрпљењем ближњих према нама, него великим стрпљењем нашим према њима. Они нам показују страсти које се налазе у нама, али на који начин? Смотрењем Божијим, тј. Бог их шаље да нам учине нешто неугодно и непријатно, да би кроз то сазнали да у нама постоје страсти и да би се старали да их искоренимо, а виновнике тога треба сматрати доброчинитељима, према речи св. авве Доротеја, „због тога треба прекоревати себе, а не ближњега“. Наравно, немогуће је брзо излечити ове болести; али, пошто сазнаш своју слабост и корећи себе, постаће ти лакше.
 
За искушења нису криви они који нас окружују, него страсти које постоје у нама
 
Имала си племениту намеру да очуваш мир са сестром, али теоријска тактика без праксе није чврста; него треба добру вољу показати на делу, где је неопходно потребна и помоћ Божија. Ти би желела да будеш непомична, без немира, али поседујеш у себи посуде страсти: љубоморе, зависти, бриге, и при сваком преступу у њима се узбуркава немир; а непријатељ је и спреман да показује ствари у већој размери него што јесу, и да их у помисли увећава; а сама страст нам доноси патњу. А ко је крив, да ли наши ближњи или наше страсти? Треба се подвизавати ради њиховог уништења. Хвала Богу што си брзо препознала страст и прибегла прекоревању саме себе; призивај и помоћ Божију. И осим тих страсти може у нама бити много нечега што није у складу са оним што чинимо и што сами код себе не видимо; и ако нас неко прекорева, онда се страст самољубља са негодовањем окреће против њих: али не њих, него себе треба прекоревати и примиривати, према завештању стараца: „боље да упропастим ствар према савету ближњега, неголи да учиним добро сам од себе“.
Ти кажеш… да те је твоје увређено самољубље читав дан мучило; па ко је за то крив? Па Бог је послао човека да дирне ту струну, да би ти сазнала штетност његову и потрудила се да га уништиш? Мирјани као да се хвале самољубљем и то не сматрају пороком, него нечим достојним хвале, говорећи: „моје повређено самољубље“; па зар и ти тако мислиш? Не чини ми се, него сматрам, треба да постоји свест да те је оно мучило, а да људи нису криви. Са болом у срцу прихватати речи увредљиве блиско је, по речи св. Јована Лествичника, ономе који се налази у страсти; али ћутањем и самопрекором се мора поништити та слабост… Ако будете памтили да свака међусобна реч, која дира и потреса вашу душу, јесте од Бога послати прекор ради самопознања и поправљања, а томе додајте смиреност и љубав, онда ћете уместо јемства немира осећати захвалност међусобну, јер се не са намером, него промишљеношћу Божијом шаље жалац.
Млада подвижнице! Не тугуј када те обузму немири: то је нужно у поучавању духовном животу; настој да у себи налазиш кривицу и не окривљуј никога од својих ближњих.
Хвала Богу да је искушење између вас поништено и прошло; а ви треба да се опоменете како се у вама снага страсти, деловањем или наговарањем ђавола, супротставља вољи Божијој и ломи вашу душевну кичму (врат), нарушава мир, и коме вас чини сличним? Бог је у нас усадио љубав, а кроз њу мир за којим жудимо веома, а ђаво, напротив, уноси мржњу и немир због самих ситница: „ниси овако рекла! ниси тако погледала!“ – и сам тон и звук речи се мери и процењује. То вам обема пишем и раније сам много писао; и где су љубав и смирење и самоукор, тамо тога не би било.
 
Страст откривају искушења, која упућује промисао Божија
 
Размотрићемо случај који те је узбудио: „ти си случајно чула речи које су те увредиле“; а зашто не друге? Јасно, Промисао Божија ти је допустила да их чујеш, али не зато да би се увредила, него да би упознала своје стање: колико си још слаба и самољубива; које се, уосталом, толико уважава: „повређено самољубље“, као да зато и имају право и разлог да те вређају? А управо то и јесте семе ђавоље, које све плодове врлина надјачава и уништава. Бог ти је послао ту реч да би анализирала себе: „зар заиста у мом карактеру не постоји нешто такво, што друге угрожава? и обузима ме због слабости и покварености моје, а због тога сам лишена исцељења од страсти?“, и, проничући у саму душу, наравно, пронашла би нешто тако и мислила би: Да послушам што говори Господ Бог (Пс. 85,8). То значи да већ поседујеш чистоту савести; али ми још имамо потребу и да нас ближњи прекоревају због нашега настројења: зар нисмо ми „хлеб трулежни, што је споља једар, а унутра трулежан!“… (Поука 7.авве Доротеја).
Сваку страст нашу прилике откривају: уосталом, не чудим се што вас страсти нападају и знам да сте слаби: али ми је жао што и заслепљују и уместо да тугујемо због своје страсти, ми тугујемо због тога што је остављамо без хране. Треба ли тако да поступају они који траже смирење?
Најнезнатнији догађај вас је збунио, зато што самопрекора и љубави немате; добро је што је брзо прошло; али, зар постоји кратко време да се ђаво задовољи и да се од њега добије немир душевни и патња? Ту ће се појавити и сећање на оно што је прошло, давно заборављено, да би вас узнемирило…
 
Када немамо искушења и мирни смо, то не значи да страсти немамо
 
…Обрадовао сам се што сте у миру и спокојне у вашим пословима у келији! али, уосталом, на то се не можемо ослонити; страсти ваше још побеђене нису, него су само прикривене; споља или изнутра ће се подићи буре – тада треба вешто вашу лађу водити; или због спољашњих грдњи – не треба клонути духом; а док засад све ћути и све је угодно, онда и ваше страсти мирују; али баш у време битке учимо се вештини и видимо своју победу и пораз и смирујемо се тога ради, а сада у једноличном животу вашем као да сте без осећања; и опасно је да се не прикраде гордост и умишљеност у срца ваша. Безбрижан живот је као дрво што га лишће краси, али без плода…
Досадна ти је твоја самоћа, а и мора ти бити досадна, јер си морално неактивна и страсти су у теби скривене, а нису искорењене. Немаш прилику да ти их неко покаже, да се пробију на површину, а да их ти одстраниш и мало по мало би срце од њих очистила, као што пише Псалмопевац: кад… цвјетају сви који чине безакоње, то бива зато да би се истријебилид овијека (Пс. 92,7). Моли се Господу да ти такву сестру пошаље и потруди се да будеш делатна, а не да са њом живиш друштва ради: да носите слабости једна другој и сазнајете слабост своју.
 
Када за искушења окривљујемо друге, а не себе, онда се патња увећава
 
…Потпуно ти је на вољу да ли да се са њима <сестрама> дружиш или не; али се од сличних догађаја немогуће сачувати, него их треба прихватати себи на корист од сваког човека и не уздати се у своју мудрост… Па где да се тражи мир? Сам Господ нам је то показао: научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29). Када окривите себе поништићете деловање гордости, а ако кривите друге, она ће се увећати, а са њом и патње. А ко је за то крив? Ми. Прочитај у 51. Беседи св. Исаака какве невоље сналазе онога који не кори себе, него друге; и у 79. Беседи, шта сналази горде и како се исцељују.
Када те прекоре сестра или мајка Н., покреће се немир који је у теби; ти заћутиш и мучи те злопамтивост. А колико ти овим себи немилосрдно штетиш и не схваташ да је узрок тога твоје несрећно стање, него њих сматраш одговорнима за твоје понижење! Ето, управо ту и треба тражити савет племенити, и кривити себе, а не друге, што ниси извршила заповест Божију, која налаже да се и непријатељи воле, да се благосиљају они који проклињу, да се чини добро онима који нас мрзе и да се молимо за оне који саблажњавају. Треба због тога себе прекоревати и силити се на трпељивост (макар то била и лажна оптужба), на смирење, на љубав, кроткост, на доброту… Ко се смирено понаша, тај и побеђује, а када на ближњега помислиш и увредиш се, ти си онда већ побеђена и његов си заробљеник <ђавола>; зато и мира нема.
Из писма твога … видим, да ти, премда кажеш да желиш да отпочнеш да се поправљаш и, шта год се догодило у животу – било какав јад, све ћеш поднети мирно: али никако не можеш и ниси способна да поднесеш да те то ипак не такне у душу. А због чега се то догађа? Зато што се не стараш да стекнеш смиреност, него те обузима гордост: због тога тама прекрива срце твоје. А ако би ти одмах после замонашења, па макар и пошто проживиш, настојала на уништењу својих страсти, онда би одавно од њих исцељена била. Ти кривиш људе, мајку и сестру, које те вређају, а не видиш да те то ђаво вређа, преко твога настројења душевног. Мораш непобитно веровати да Господ шаље људе да те једе; тј. да ставе лековити мелем на рану твоје страсти: а ти, уместо да примиш мелем лековити, тргаш га ина његово место стављаш отров смртоносни – реч оправдања и узајамне озлојеђености. Уместо да себе прекориш због неподношења речи или погледа, ти, сматрајући се исправном, кривиш друге да су они узрок твога немира – и самим тим устајеш против истине Божије и Промисла, који жели да се спасеш. Увек опширно описујеш доживљаје, али се сви они састоје у прекоревању ближњих, јер те вређају; а ја ти кажем: када будеш прихватила са самопрекором, а не супротстављајући се, доћи ћеш дотле да ти нико неће рећи ни грубу реч; него ћеш још и желети да буде увреда, да би имала прилику да опрашташ ближњима преступе њихове, како би и твоја сагрешења Господ опростио.
Описујеш твоје душевне ране, али управо тамо се откриваш да не прихваташ лек који ти је од Бога послан, ради твога исцељења. Вређају те речима – и они ти чине добро, а ти их сматраш непријатељима и буниш се против њих, светећи се својим грдњама и прекорима. А по заповести Божијој морала би их волети; немаш љубави – себе мораш корити због тога, а не њих; они сведоче о теби према твоме унутарњем стању; и када би ти о себи мислила да си грешна и најнезнатнија (како понекад пишеш, говорећи о себи), онда би и прекор могла да поднесеш без узнемирења.
Тражите спасење, па испитујте онда из списа Св. Отаца шта нас спасава, а шта нас уништава. Како ћете се поправити, ако вам нико не покаже, дирнувши струну вашег самољубља прекором или омаловажавањем? И ово нам Бог шаље, а ми га не прихватамо, него одбацујемо и споримо се са људима, кривимо их, мрзимо и остајемо без поправљања своје моралности и, по речи св. Доротеја, „мучимо се као пси“; на пса кад неко камен баци, он оставља онога који га је бацио и камен глође – тако и ми чинимо. Бог допушта демону да нас преко човека увреди, а ми напуштамо и Бога и сукобљавамо се са човеком?! Промислите о себи и то ћете у себи пронаћи, и постарајте се за племенита дела смирености, љубави и стрпљења, којима задобијамо живот вечни. Често вам ово понављам, али шта нам је потребније за спасење, него ли самопрекор и смирење? Ако будем скупа са вама кривио оне за које сматрате да вас вређају, онда ћу бити ласкавац и препустићу вас у руке ђаволу; а не слажући се са вама и саветујући да себе кривите, чупам вас из ђавољих руку и из мрежа његових; и када мој савет прихватите – корист ћете имати; а ако не примите – нека буде по вашој вољи; ја се мучити нећу.
Како то неосновано и неисправно схваташ! Мислиш да због твојих неподношљивих особина и зле ћуди и карактера увек са страшћу и раздражљиво примаш сваку реч, поглед и покрет, – оно што те се тиче јако те погађа и ремети твој мир: па шта онда ту да се учини? Зато, да се не би узнемиравала, треба да се заштитиш од свих таквих прилика, што се не може учинити; али ако би се и могло тако учинити, онда би то послужило за твоје веће растројство и немир, а не за спокојство. Твоје страсти би се више учврстиле у теби и, макар те нико не дирао, оне би те саме заувек лишиле мира …
 
Непријатељи видљиви и невидљиви побеђују се смиреношћу
 
Видим да си због речи лажних, које су о теби речене, тужна веома. Ако би то све било истина, онда би се заиста имало због чега растужити; а пошто ти у себи то не видиш, онда сама твоја савест треба да ти буде утеха. Али, ако ли би сви о теби говорили добро, онда би и тебе завела та јека и велику би штету поднела. Јер је Господ рекао: тешко вама када сви људи о вама кажу добро; и насупрот томе обећао је блаженство, када лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због Мене (Мт. 5, 11). И ту корист од овог догађаја имаш што ниси прекорена, а сазнајеш своју слабост и, прекоривши себе, смирићеш се; а смиреношћу се не само видљиви, него и невидљиви непријатељи побеђују.
 
Своју смиреност треба показати па делу
 
…Највише треба смирен бити, и то не само на речима, него то показати и на делу; јер ми и сами не схватамо да ли је поседујемо, све док Бог некоме не допусти да нас искуша, и тада сазнајемо наше стање. Немогуће је да све буде како ми хоћемо, па макар и оправдано то желели, али је потребно да наша истина прође огањ искушења; и да се научимо трпељивости, не трпећи нашом кривицом, него недужни; а када себе испитамо, онда ћемо пронаћи да смо и много криви, пре свега због скривене гордости унутарње; чак и у време управо тога бремена духовне патње не треба због тога стрепети, него се обавезати да је будеш достојна.
 
Мера искушења
 
Господ не шаље искушења и патње преко мере; али огањ искушења толико делује на сасуд нашег душевног састава (колико је потребно за то) да он буде погодан за будуће коришћење ради добра у Царству Божијем.
 
Вера се у хришћанину учвршћује искушењима
 
Мада сте се поучавали формалном учењу: вери у Бога и закону Његовом, треба учити и у школи вере, која није заснована само на теорији, него на искушењу које је превладано… Свакога од нас чека кушање вере, али не све у исто време и не у истим стварима … Ове истине су вам прилично познате … али то не треба само знати, него се мора и искусити, када то нужда захтева; који се кормилар сматра вештим: да ли онај који је увек само по лепом времену управљао лађом или онај који је многе буре и узбуђења у пловидби издржао? Наравно, онај који је искусио непријатности и тешкоће! За ово се може навести много примера и у другим пословима, као: ратника, лекара, уметника и осталих, који су искушани у своме звању, а колико ли се више код хришћанина вера сазнаје кроз искушења. Дакле, ма шта нас очекивало, треба се покорити вољи Божијој са дечијом послушношћу, па макар се и морала осећати туга.
… Вера и љубав Божија искушавају се непријатностима, тј. биће разноврсних искушења и патњи на томе путу, без којих се не само немогуће спасити, него се не може ни у вери учврстити. Премудри Сирах пише: Чедо! ако ли приступаш делању за Господа, припреми душу твоју за искушење, очисти срце своје и издржи (Сир. 2,12); а у Јеванђељу и у Посланицама Апостолским свуда нас поучавају трпљењу.
 
Ко учини дело богоугодно, обавезно ће га снаћи искушење
 
Авва Доротеј је рекао: „ко учини дело богоугодно, обавезно ће га снаћи искушење; јер сваком добром делу или претходи, или га прати искушење; па и оно што се чини Бога ради, не може бити поуздано, ако не буде искушано“. Пишеш да никако не можеш да схватиш зашто то тако треба да буде? Довољно би било, чини се, веровати умом од Бога просветљеном великом старцу авви Доротеју, а не настојати да се појми својим разумом, који још нема дар промишљања. Ево шта о томе пише св. Исаак Сирин: „Душа, која прихвати старање о врлини и која живи обазриво (опрезно и промишљено) и у страху Божијем, не може ни један дан бити без туге; јер су за њу врлине повезане са тугом. Свако ко се чува (клони) патње без сумње се и од врлина одлучује /одваја/. А ако ли желиш врлине, препусти се свакој патњи: „јер патње рађају смирење… јер ко без патње врлину своју задобије, врата гордости отварају му се…“ (Слово 34)… Из свега овога се види, а и искуство нам показује, да се врлинама супротстављају пакости (зло): а ово се догађа са допуштењем Божијим, да се узгордили не би, вршећи добра дела: а огањ искушења ово трње спаљује, и спонтано се смирујемо кроз искушење“.
Сваком добром делу или претходи, или му следи искушење; а без тога оно и не може бити поуздано. Исто тако и вера и љубав према Богу се искушавају супротним. Пишете да су вам се по повратку догодиле непријатности: забрана од ваше мамице да ступите у манастир, због чега тугујете и стално плачете. Приметите из тога да томе вашем предузећу доброме предстоји искушење: да ли ви заиста имате истинску, а не лажну жељу да ступите у манастир и Христу се заветујете. Када устрајете постојано у својој намери, не обраћајући се разонодама и беспослицама светским, онда ће Бог, видевши такву вашу добровољну жељу, и мамици вашој објавити да не противречи и не чини препреке намери вашој; па и ви сами ћете се осведочити у постоЈаност ваше жеље, када уз патње и искушења непоколебљиво у њој истрајете.
 
Против искушења од помисли призивајте Име Исусово
 
Против искушења ђавољих, према савету св. Јована Лествичника, штитићемо се именом најслађег Господа, призивајући на њих, тј. духовне непријатеље наше, миротворнога Исуса: „удри душмане именом Исусовим; оружје јаче од овога ни на небесима, ни на земљи пронаћи нећеш“ – пише св. Лествичник. Макар и не могли префињено, него просто вапијући смирено. Свети Нил Сорски врло детаљно и очигледно поучава како призивати Господа ради одагнања помисли. Али је, пак, бој духовни различит и несхватљив; памтићемо само да смиреност разара све замке и мреже ђавоље. Нека нас учини Господ достојнима стицања и тога богатства! Оно нам може помоћи у сиромаштву и просветлити таму нашу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Кострет – тј. непокорност – Ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *