НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » РЕЧНИК СПАСЕЊА

РЕЧНИК СПАСЕЊА

 

РЕЧНИК СПАСЕЊА
 

 
БДЕЊЕ
БЕЗГРЕШНОСТ
БЕЗМОЛВИЈЕ
БЕЗОСЕЋАЈНОСТ
БЕСИ(ДЕМОНИ)
БЛИЖЊИ
БЛУДНА СТРАСТ
БОГОПОЗНАЊЕ
БОГОСЛОВЉЕ
БОГОСЛУЖЕЊЕ
БОЛЕСТ
 
БДЕЊЕ
 
… Приморавајући себе на пост, бдење и молитву, мислите да то чините онако, ни сами не знајући зарад чега; а ваља ово чинити из љубави према Богу, коју не осећате у себи…. Ако ли вас пак ова мисао напусти, њено место заузима друга и страсти предају једна другој ваше јадно срце… Не може се рећи да телесне радње које вршите – обављате сами не знајући ради чега; већ управо из љубави према Богу, али љубави несавршене, имајући тек малену клицу у срцу, која из вере произлази.
 
БЕЗГРЕШНОСТ
 
Саблажњавање сопственом светошћу горе је од прегрешења с покајањем
 
Ти у писму описујеш своја настојања и самопосматрања и то како, одолевајући многим страстима и слабостима, западаш у сумњу. Из овога се види да иштеш у себи безгрешност и њоме хоћеш да се тешиш и ту полажеш наду за спас. Веома је могућно да те и напусте сви пороци, али да остане један који може све остале да замени, а то је – гордост. Ми и не приметимо кад се она прикраде, а сама је довољна за погибију душе, мимо других порока и страсти кроз које нас беси непрестано отимају упорним насртањем и свим што је материјално <материјалне саблазни>. У овој бици некад бивамо победници, некад побеђени. У зависности од степена гордости или смерности долази од Бога помоћ или напуштање. – Али како ћемо постићи смирење ако себе не прекоревамо и не кајемо се због нечистих побуда и не сматрамо себе најгорима у помисли и осећању? И стога, ако нам се одузме то делање, то јест борба са страстима, те нас оне савладавају а ми и даље умишљамо да смо безгрешни – до чега смо дошли? До саблажњења сопственом безгрешношћу, које је горе од прегрешења уз покајање. И када будеш у обитељи, буди сигурна да ће се борба још више појачати, водећи према спознаји наше слабости и према смиреноумљу.
 
БЕЗМОЛВИЈЕ
 
Безмолвију ваља да претходи борба против страсти. Седећи у келији, немојте мислити да чините нешто велико.
 
Хвалиш се својим безмолвијем, али какву ти је вајду оно донело ако ниси отрпео чак ни једну неправедну оптужбу? Промисли, ко треба да се упушта у безмолвије? Онај ко се већ опробао у вреви општећи с браћом и ко је умртвио у себи страсти гнева и самољубља. Ово ћеш наћи у надгробном натпису Нилу Сорском и у књизи св. Јована Лествичника. Он пише: ко је склон гневу, гордоумљу или лукавству, тај не треба ни да помишља на безмолвије, а ти пишеш да си самољубив, горд и имаш друге страсти; па како ћеш их победити у ћутању ако те нико не дира и не вређа? Овим те не одвраћам од келије и не саветујем ти да келије заобилазиш и да ти мисли буду раштркане, али ти саветујем да не мислиш како, седећи у келији, чиниш нешто велико. Прочитај код Симеона Евхаитског како он саветује безмолвнику да „седећи у келији себе прекорева“ (Восторгнутйе класй).
Желиш ли да пролазиш пут безмолвија, руководи се посланицом св. Симеона Евхаитског калуђеру Јовану… Навешћу укратко понешто одатле: ако ли себи приписујеш страсти и грехе веће но у било којега другог, и ако кориш себе због ленствовања, и ако се сваког својег посла са смерношћу и љубављу лаћаш. Ако непријатеље љубиш, ако који мрзе на те и њих љубиш, ако који зло ти творе и њих благосиљаш, ако терете носиш големе, ако прекорен и злим речима опаднут – благословом узвраћаш, ако човека сваког као самога себе, пак и више од самога себе, љубиш и слично – угодан је Богу труд твој те ти и доликује да седиш у келији својој; ако ли пак не – пази, оче, да се не трудиш залуду.
 
Безмолвије умножава маштања о твом сопственом поправљању (искупљењу) и уводи у гордост
 
Свети Јован Лествичник, св. Касијан и други строго забрањују безмолвије онима који су још неискусни; а твоје упуштање у то било је такво; како би ти спознала своје страсти и како би могла доћи до смерности? Већ и само маштање о сопственом искупљењу довело би те до потпуног помрачења. Буди захвална Богу што те, надзирући, призвао да Му служиш и да се бориш против невидљивих врагова. Иначе би ти и мимоишла ту борбу, и сви би те пороци оставили осим једнога, <гордости>, који може све друге да замени, према речима св. Јована Лествичника.
 
БЕЗОСЕЋАЈНОСТ
 
Жалиш се на своју безосећајност; али не треба ли она да ти открива ону оскудност из које себе не величамо и не бивамо малодушни већ сва своја делања препуштамо суду Божијем. Он једини зна какву цену да одреди нашим искупљењима (поправљањима) и у недостатку њих – смерности. Увиђајући своју ништост нећемо гледати на туђе недостатке већ ћемо усрдније настојати да буду искупљени (поправљени); при чему се поправља (искупљује) и чистота срца…
 
БЕСИ (ДЕМОНИ)
 
Дешава се да и беси пробуде у човеку жеље наизглед благосне, наизглед добре
 
Још да вам кажем о жељама наизглед добрим. Вама се чини да хладни, мрачни и зли беси не могу да пробуде у човеку привидно благосне и силовите жеље, али у учењу светих отаца види се супротно од вашег мишљења. Св. Исак Сирин каже у 33. Слову: „не пада свака жеља, добра од Бога, у срце (човеково), него само она која му је на корист (то јест која је у складу с његовим спољним околностима и унутарњим стањем и зато је могућно њено испуњење, мада и уз много труда); али слично овоме, пада и од ђавола нека жеља – наставља исти светац – но не на корист човеку“. Јер ђаво, ако и подстиче човека на нешто наизглед добро, оно је увек у нескладу с околностима, или стиже пре времена или је пак изнад човекових моћи, како би се човек, не налазећи могућности да испуни ту жељу, безумно паштио и западао у смутњу те тако суштински нашкодио својој души; а некад кроз привидно добре жеље ђаво плете мрежу дубоке саблазни. Преподобни Григорије Синаит у Добротољубљу, у глави 7, такву жељу директно назива сатанском… Зато што човек, према самопроцени и самовласном делању, понесен таквом жељом, често одбацује разложне и корисне савете искусних који вазда настоје да полазнике учврсте на стази сигурног спасења, чувајући их од опасних крајности јер, према сведочењу светих отаца, и прекомерност и оскудност, то јест и ванвременско стремљење високом путу и потпуно немарење да се живи богобојажљиво потичу од ђаволског подстрекивања.
 
БЛИЖЊИ
 
Господ је наредио да трпимо прекоре и јед од сваког човека од којег нам долазе с Његовим допуштењем
 
Ти пишеш, уважена Е.А., да је К. болесна и бојиш се да још више не занемоћа. Ништа то није – телесна болест; треба се плашити да не остану незацељене болести душе; а ти чак и не желиш да она буде лечена од таквих болести. Сама си горда па хоћеш и у њу то да усадиш; ти не желиш да се према њој односе грубо и узнемирује те то што ће јој наређивати груби и припрости који су, по твоме мишљењу, нижи од ње. Како си ме овим увредила! – па чија си ти ученица? Христос је био смеран и нама је заповедио да се научимо од Њега смерности и кротости (Мат.11, 29), а ти сматраш да су други нижи од ње; то је наук противљења и ето ти сама спушташ у њу залогу гордости. Треба јој уливати у главу да је она најгора и када би себе таквом сматрала била би већа пред Богом. Бог је наредио да трпимо прекоре и јед од сваког човека од којег Он допусти да нам буду упућени; а ти правиш разлику: те да су они нижи од ње, те да су они груби; а они су, можда, пред Богом велики. Видим да појма немаш о духовном животу кад тако мислиш о другима. Овде нема ни племића, ни трговаца, ни сељака већ су сви браћа и сестре у Христу, и последњи ће бити први а први последњи (Лука 13,30). Читај књиге отаца и сматрај себе последњом па ће твоје незадовољство проћи; а К. су прекори и јед неизоставно потребни ма од кога да долазе: Бог их шаље зарад њеног искупљења (поправљања) и ти треба да јој утувиш да је гора од других и да све прихвата и трпи; овим се она може исцелити, а ако ли пак себе узноси онда нема зашто ни да живи у манастиру – вајде неће бити.
 
Наше спасење је – у нашем ближњем
 
Воља Божија види се уЊегд настојимо испуњавати у општењу са ближњима, а ако их не испуњавамо и кршимо – треба да се покајемо.
… Спасење наше је у нашем ближњем, и заповеђено је да се не тражи испуњење за себе но за ближњега својега (1 Кор.10,24,33; Флп. 2,4).
 
БЛУДНА СТРАСТ
 
Призивај молитве оних који су се подвизавали у чистоти, свету мученицу Томаиду, св. Јована Многострадалног, св. Мојсија Угрина и молитве духовних отаца и свих мајки; и приписуј себи да си најгора, У време борбе сва ова средства су од користи… Н. реци: када се смири тад ће и грдње престати: мање да спава, мање да једе, да се чува празнословља, суђења другима и да не воли украшавање лепим хаљинама, да чува очи и уши. Сва ова средства јесу предохрана; а још да не допушта да јој се у срце увлаче рђаве помисли, но кад стану да надолазе – да устаје и да моли помоћ од Бога.
 
БОГОПОЗНАЊЕ
 
Спознаја Бога долази постепено, у зависности од степена очишћења срца од страсти
 
Ако се трудимо да своје срце чистимо од страсти (а не да их будимо) онда ће, у зависности од степена очишћења, благодат Божја да отвара очи срца како би угледале истинске светлости; благо онима који су чистога срца, јер ће Бога видјети (Мат.5,8) али тек онда кад се и кротошћу усаврше, јер се кроткима откривају тајинства; али ми, изгледа, још нисмо прешли преко Црвеног мора страсти и не приближавамо се гори Синајској где је Мојсије видео Бога у купини, и потом примио на тој истој гори закон од Бога; но се већма налазимо у Египту, обузети печењем цигле, приморавани од стране мисленог Фараона да радимо за њега и подижемо градове страсти…
 
БОГОСЛОВЉЕ
 
Верна чеда Цркве ваља да верују да је њено учење непогрешиво
 
А што да ми, страствени, улазимо у непознате тајне и одредбе Цркве – боље да Јој се једноставно препустимо и сматрамо Њено учење непогрешивим. Горд испитује тајне, али се тајинства откривају смернима“… Још се много тога може навести, али не бих, сматрајући сувишним да се ми страствени отискујемо у море богословља. Боље да се потрудимо да мало-помало чистимо ум и срце од страсти, тада ће благодат сама од себе написати законе своје на чистим таблицама срца.
Питаш ме… о беседовању – о Богу, о Његовом свеприсуству, промислима Његовим и слично; током којег осећаш радост, и питаш да ли је то осећање допуштено? Све оно што нас доводи до љубави Божије и до смерности дозвољено је; али морамо знати своју меру и не заносити се хрлећи увис, тим више ако смо у стању узбурканих страсти. Мислим да се сећаш како је један брат говорио калуђеру како увек види Бога, а овај му одговарао: „Блажен ко види грехе своје.“ И кад је код Пимена Великог дошао брат и упитао га о великим, божанским стварима или темама, овај је ћутао, није одговарао ништа; а кад је онај, уразумивши се, почео да пита о болестима и мукама, онда је и овај отворио своја уста и благодат Божја се излила; уосталом, не треба се потпуно лишити овакве беседе, али се не треба ни заносити у радости.. Јер и док изговарамо чтенија и док појемо увек се поучавамо о Богу, о Његовој Промисли и о заповестима. Свуда и вазда је потребна смерност!.
Ниси… у праву када мислиш да је Господу нашем Исусу Христу непрестано болно од наших грехова. Он је у време својих мука пострадао за све наше грехе, и бивше и будуће јер је у њих унапред имао увида, али ми Га, грешећи, распињемо, не у садашњости него у време његовог страдања – учествујемо у њему. Он пак у вечној слави царује с Оцем и Светим Духом. А жртва, једном принета на крсту, свакодневно се приноси бескрвно на Литургији ради нашега спасења. Саветујем ти да се не упушташ у богословље, срца наша су још пуна страсти; па дај да се потрудимо еда бисмо се од страсти очистили.
Хвала ти… што си сама решила своје питање о Господњем извођењу умрлих – душа – из пакла пре ваплоћења. Није наше да богословимо; и св. Лествичник и св. Исак и св. Варсонуфије не дозвољавају нам да се о овоме распитујемо и истражујемо него траже да оплакујемо своје грехе и да се чистимо од страсти. А ја ћу о овоме рећи своје мишљење, то јест да не знам, и оно сигурно није погрешно, Богу је све знано: у Његовој је власти да казни и да помилује, и сав суд дат је Сину.
 
БОГОСЛУЖЕЊЕ
 
Богу је угодно једноставно молитвено појање, пуно смерности
 
…А Бог ће помоћи да се ваше певнице искупе: пропеваће и читаће у славу Његову. Ако пак не буде вишегласног појања, нека вас то не жалости: Бог то не тражи већ се тиме удовољава нашој сујетној таштини која Богу није угодна; само водите рачуна да на певницама владају ред и поредак, скромност, побожност и тишина. Шта мари што вас мирјани неће похвалити јер се не пева најпрецизније? Боље ће вас Бог чути…
 
О предности црквене молитве
 
Жалости те одсуство реда у црквеној служби. Наравно, тужно је то гледати јер нам је највећа радост – достојанствено славословље Божје. Ангели вазда хвале Бога са страхом и свака твар исказује Му побожно поштовање и хвали Га… хвали га и разумна Његова твар – човек… А пошто ваш неред не зависи од твоје воље, препусти то вољи Божјој. Он ће сам да се постара да порадује богосабрано стадо своје, само да у вашу бригу о свештеничкој потчињености и побожности не западне искра таштине, јер би она запалила и све остало. Нека иде како иде, а ти се не мешај јер није теби поверено да бринеш о реду. Боље код куће прочитај катизму с побожношћу, а од цркве се немојте удаљавати; јер је и само саборно „Господи помилуј“ Богу угодније… А ако си могла нешто да учиниш па си пропустила, онда си, дабогме, за то одговорна!
 
Како се понашати у храму за време богослужеља
 
У заједничкој молитви не ваља се издвајати од осталих наклонима или се молити на коленима, већ када је то типиком одређено треба метанисати онолико дуго колико приличи. Унутарња чувства не треба изражавати у присуству свих; а ако наиђе осећај умиљенија онда га треба очувати у тајности: Бог гледа у срце. Кад се нарочито молимо, онда можемо и спољним покретом то изражавати, али смерно. Скрушено и смерно срце Бог неће понизити.
 
О дужном помињању уснулих
 
Рећи ћу теби и твојим сестрама: да имају ревност за Бога, али не по разуму (Рим. 10,2); шта вам то значи: наручити службу Божју за покој душе? Зар не можемо дати да се, на оној служби која се врши, умрли спомене на проскомидији и на јектенијама а после да се одслужи парастос од свих уједно? Не: баш треба да буде наша служба и од сваке посебно помен – то је женска памет. Друго је кад се налазите у разним местима, може и свака да закаже службу; и ако нема службе онда може и треба да се наручи; иначе зашто наручивати? Христос је један исти, жртва је иста, и помен душе исти. Ту се, изгледа, с умишљеном усрдношћу преплиће таштина; и гле, чим сте намислиле да укажете нашем старом усрдност запале сте у грех саблазни и осуђивања саблажњених; нема сумње да отац не би хтео то код вас да види; де, промисли мало боље да ли је исправна твоја ревност и да ли је она по разуму?
Ти наводиш пример да ваши исто тако дају помен као што сте ви давале оцу; али какав су они пример? Код нас никада тога нема; па колико је отац поштовао о. Т., али никада службу није наручивао но је вршио помен на заједничкој служби; помен су вршили окупивши сву братију, једнодушно, а после службе послужи се чај и готово. А код вас, просто речено, женска памет; ама чему то – да свака даје парастос одвојено? Нек свака приложи новац на исто место – и замолите да се служи без журбе, да се наглас ишчита цео канон – то ће бити корисније од десет парастоса служених на брзину. А ако ли пак не желиш да измениш ваш наизглед побожан обичај, онда чини како хоћеш.
Како ти имаш грубу представу о помињању родитеља твојега, као да неће бити заклан Агнец за душу твојега родитеља у недељу. Свакодневно се приноси и коље Агнец Божији који прими на се грехе целога света, и при том се спомињу сви умрли по имену и уопште сви православни хришћани; па што се теби чини да Агнец неће бити заклан за душу умрлога? Не знам шта говориш о служби за покој душе; није ваљда да ће на служби за покој или нарученој служби спомињати душу само твојега родитеља? Не, опет исто – сви се спомињу на проскомидији, а на јектенији понекад се спомене и један и многи, али Света Тајна није садржана у јектенији него у проскомидији и свеукупном савршавању Свете Тајне.
Ја не могу сасвим да вам пружим утеху <због трагично умрлог сина>, тражите је… од Господа. Ако се будете предавали узалудној тузи и роптању, тиме му нећете помоћи а себи ћете много нашкодити.
Пишеш да сте обавили четрдесетодневни помен твојем тати и да вам је било тешко. Жао ми је њега, а жао ми је и вас због ваше малодушности: молитва за покојне доноси њима корист и онима који су остали утеху да овде имају начина да им тамо учине добро, а прекомерна жалост није угодна Богу; изгледа као да противречимо Његовој промисли о нама и Његовом поретку. Нећу за то да похвалим твоју маму а моју сестру, већ сам јој писао да та жалост произлази из самољубља. А хвала Ти и спаси, Господе, што га по добру спомиње, и милостињу даје и сељаке радује; све то она њему тамо одашиље.
 
БОЛЕСТ
 
Болести морамо примати као посету Божију
 
Пишете да вас посећују болести и јади. То је знак милости Божије према вама: Јер кога љуби Господ онога и кара, а бије свакога сина којега прима (Јевр.12,6), те стога и ваља захвалити Господу за Његову очинску Промисао о вама. Јади нас уразумљују и чине нас искуснима у делањима нашим; исто тако нас очишћују од греха, једнако као и болести.
Узалуд прихваташ помисао да те је, тобоже, напустио Бог, јер болујеш; потпуно је супротно, сам Бог најбоље средство спасења припрема за тебе…
… Ако си уверена да те Бог воли и из љубави допушта да ти тело копни од болести, онда се и ти из љубави према Њему укрепљуј у трпљењу са захвалношћу и не буди малодушна! Из списа светих отаца знаш да трпљење невољних болести превазилази подвижничка дела – а при том и размишљај: Бог зна ради чега је припустио болести да их отпатиш; без њих би могла да упаднеш у разноразне страсти и нашкодиш својој души.
Још ме обавештаваш о својој болести; саветујем ти да је мирне душе прихваташ као посету Божију, као знак особите љубави Његове према теби. Јер: кога љуби Господ – каже слово Божије онога и кара (Јевр.12,6)… Дошла је болест по вољи Божјој, и проћи ће: јер у Њему је снага да излечи тебе и сваког занемоћалог само ако зажели, и биће нам на корист.
Ја знам да ви верујете у свепремудру Његову Промисао и да вам је Он, из своје љубави према вама, даровао ову болест да би вас у будућем животу наградио вечним блаженством, што и треба да вас укрепљује у трпљењу: страдања садашњега времена нијесу ништа према слави која ће нам сејавити (Рим. 8,18).
Ми не знамо путеве Божије, Он све чини на корист; ми смо везани за овдашња блага, а Он хоће да нам дарује благо будуће овдашњим кратким болестима.
 
Када се допушта болест
 
….Болести очишћују грехе и дају времена да се промисли о минулом, проживљеном времену.
Пун љубави, Отац наш све чини у нашу корист: некада телесним болестима лечи болести душе, а некада шаље болести ради искушавања нашега трпљења и зарад највеће награде душевним даровима, овде и у будућем животу; и много има узрока <болестима> које ми нисмо кадри појмити. Или је ко досегао ум Господњи?
…Промисао Божију ми не можемо докучити, због чега допушта да будеш болестан; дакако, или за казну или зарад искушења, а можда и да би претекао и отклонио некаква прегрешења и да би те задржао у границама смиреноумља.
…Свестан си да је болест твоје жене… казна Божија која ти је послата искључиво због твоје глупе неупућености у спознају догмата и правила Свете Цркве. Спознаја и кајање твоје, с намером да се надаље оканеш свих тобоже учених мудровања, као и послушност Светој Цркви – веома ће умилостивити Господа да ти да опроштај и исцељење оне која трпи муке, али с тим да и она приступи светој нашој Мајци, Православној Цркви.
Немојте ни да помишљате да је овај или онај крив за болест; никако није, но је то у Божјим рукама! Св. Марко пише: „ма шта жалосно да се дешава, немој мудровати како или кроз кога је дошло јер у свему, у присутности нечијој и неодложној бризи његовој и у свакој твари садејствује Бог једини и ништа се од невољног људима не дешава без правде Божије; а ни стицај тајанствених околности ми људи не можемо докучити.“ Уместо да окривљујемо друге, при дружимо се захвалности и исповести тројице младића: ако истином и судом навео си ово на нас, због грехова наших (Дан.3,28).
Бог брине и промишља о нама више него ми сами; Он нам припрема спасење, али не жели да га задобијамо кроз овдашње радости већ кроз жалошћења, кроз тескобе и болести. Нису ли наши оци и матере ушли у Царство Небеско онемоћавши? Нису ли му дошли чак уским и болним путем? Они су се жалостили, али нису очајавали и нису западали у малодушност, и то им је служило као утеха у најљућим јадима, душевним и телесним, а пошто су ове претрпели с потпуном кротошћу, стекли су и потпуно смирење и чак духовне дарове.
 
Преко болести душе страда и тело
 
Наша западања у гнев и остала делања страсти потврђују нам да им је претходила духовна гордост, те нас већ и нехотице укроћују; настојмо да истребљујемо овај корен па ће и гране саме отпасти; ово је речено о душевном стању а оно је у спрези с телесним; при растројству душе растроје се и телесни нерви и утичу на читав телесни састав или, просто речено, преко болести душе страда и тело.
…Немојте се хвалити својим здрављем, како душевним тако ни телесним; познато вам је да ово друго произлази из првог, те се и ваља већма бринути за исцељење тих – душевних рана, како се не бисмо појавили у идућем животу ругобни; тело је, па ако и боли, ипак привремено и сасма ће иструлети, а душа је вечна и бесмртна! Управо сада у време поста побрините се за њено лечење. Доктор је увек спреман да дадне лек, али највећма стоји до нас самих…
…Ништа то није – телесна болест; ваља се бојати да болести душе не остану неисцељене…
…Телесна болест служи за исцељење болести душе; не можемо се похвалити да нас и ова друга није захватила. Слава и захвалност Господу који нас лечи горким преокретима!
Већ и сама болест тела јесте очишћење душе од греховних красти.
Немој бити малодушан у својој болести; Бог ти је, љубећи те, послао искушење на првом кораку твојега доласка у обитељ; и засигурно зарад очишћења твојег од некаквих слабости којих је било у световном животу. Веруј да те љуби најмилији наш Господ Исус Христос, ако ти шаље болест тела зарад очишћења духа. Ако се наш спољашњи човјек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан (2 Кор. 4, 16). Немој жалити тело; кад-тад ће иструнути, а душа је вечна!
Ти, М., чувај своје здравље, не дозволи да дођеш до нервног растројства; станеш ли да окривљујеш себе, како сам раније писао сличним поводом, онда ће се и смирење усељавати у тебе; а ако ли будеш узрок налазила у својој природи, онда болест може да напредује.
Не заборављајте да вам смерност доноси смиривање а обрнуто, самољубље и узноситост – до које само мере разједају кости и упропашћују читаво тело!
Кад страда тело страда и душа; а кад би душа била учвршћена у вери онда би и тело могло да добије укрепљење у спокојству духа; ако ли је пак дух пометен, то утиче и на телесни састав и продубљује болест.
…Здравље вам је најдрагоценије а с њим је у спрези и добро душевно стање које може да вам донесе мир…
При слабом здрављу потребније је бринути се за душевно стање и на смрт гледати као на избављење од мука…
 
Бог не тражи од болесника подвиге и телесне напоре
 
Ви сте још болесни телом и тугујете гледајући себе неупошљену, Па какав то посао ви хоћете? Довољно је то што трпите и што сте благодарни. Бог не тражи од болесника подвиге и телесне напоре; али добро душевно стање увек ваља надгледати и бринути се да се оно поправи.
Пишете да не можете често одлазити у храм због болешљивости; Бог то види и не тражи од вас више но што вам је у моћи, али код куће, према могућности, можете се држати правила и у њима налазити смирење и скрушавати се срцем, што ће и да замени телесну активност.
Нека је хвала Господу што са благодарношћу примате посету болести – голему корист стичу они који трпе болести са захвалношћу, јер Господ ове прима уместо великих наших подвига и узвраћа непропадљивим наградама.
Немојте бринути што не можете да долазите у храм: Бог види вашу намеру и жељу и прима их уместо дела, а ако и најмању молитву принесете, али са смирењем, то ће бити жртва угодна Богу.
…И болесницима је потребно смиреноумље, јер ће им оно дати мира двоструко, услед тајанствене своје снаге.
 
Болестима и јадима испитује се наша љубав и верност Богу
 
Из… твојих писама видим све једно исто: болест која те је обузела а уз њу се прилепио и страх да не узропћеш на Бога због дуготрајности и тежине болести. Писао сам ти… али и сада ћу ти још понешто казати… Св. Апостол пише: страдања садашњега времена нијесу ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8,18), односно свакојаки јади и болести у овдашњем животу нису ништа наспрам будуће славе, којом ће Господ удостојити оне који овде трпе … Треба да волимо Бога, али ваљда не само онда кад од Њега добијамо привремене благодети и кад идемо широким путем који уводи у несрећу? А кад нас Он посети жалошћу и болешћу, онда чак и да се одрекнемо љубави Божије? Не, љубав се искушава супротним стварима – те да не волимо Бога колко видљивост наших видика допушта већ да вером и љубављу спознајемо да Он, кажњавајући нас, чини то из љубави своје, спасавајући наше душе. Пример мука и болести праведнога Јова треба да нас подстакне да се на њега угледамо и да нам у слабости пружи потпору; с каквом је он покорношћу прихватао сва лишавања свега и болест читавог свог организма! Господ даде, Господ узе! Да је благословено име Господње во вјеки! (Јов 1,21). Навешћу ти пример: Теодосије Велики, већ у дубокој старости, патио је од најжешће болести какву би само младић могао да издржи, тако да чак ни присутни нису могли да га гледају равнодушно. Један стари монах казао му је да се помоли Господу за ублажавање болести.“ Ах, оче – одговорио је Теодосије – често је и мени самом долазила та мисао али бих је увек одагнао, као ђаволско искушење: успео у свим подухватима у животу, окружен славом и чашћу, не треба ли ја да се пре радујем овим патњама на крају да се не бих лишио обећаног блаженства и да не бих зачуо из Аврамових уста оне страшне речи: сети се, чедо, како си примао добра твоја у животу своме“… Извуци из ових примера потпору за твоје патње; и сама си свесна да те душевне страсти ни у болести не напуштају; па шта би тек било у пуном здрављу? Ваља се више смиривати, прекоревати себе, онда ће и страсти да се повлаче.
 
Трпљење болести са захвалношћу је изнад других послушања пред Богом
 
…Можете се и полечити, никако не могу бити против тога; само не саветујем да полажете сву наду у докторе и лекове већ у Бога, који има моћ и доктора да поучи и леку да да снагу. Ако пак и не дође до излечења, онда немојте да ропћете и постајете малодушни, очигледно је Божја воља да вам на такав начин припреми спасење. Они који трпе болест са захвалношћу, примају ништа мање но плату оних који ревнују за Бога у манастирској обитељи; као што у обитељи предстоји вољно и невољно трпљење тако и у болести – није вољна болест но је трпљење драговољно.
Немој толико да тугујеш што не можеш често одлазити у храм због болести, сети се житија Пимена Многоболесног: како он није излазио из келије и чак није желео оздрављење и удостојио се пострига из руку светих Анђела. Подвиг оног који болује и захваљује Господу велик је пред Богом и чак раван ономе који се врши у пустињи, у послушању монаха потпуно једнак. Захвали се Господу који ти је подарио најпоузданије средство за спасење.
…Ти сама не знаш шта молиш од Бога – да те избави од болести; моли се за оно што је Његовој светој вољи угодно и теби на корист. Трпљење болести са захвалношћу јесте изнад других послушања пред Богом; њиме се и греси очишћују и од страсти се спасава…
 
Болести надокнађују недостатак наших дела
 
Болест нас нехотице приморава да се сетимо будућег живота и да се не заносимо преластима света; па и ум после болести бива чистији и прозрачнији, а уз то, она надокнађује недостатак наших дела. Правила се, због болести, можеш држати не само без великих већ и без малих поклона; у слабости се захтева обраћање ума Богу а када се има снаге онда је потребан и телесни напор.
Иако нам у овом животу болест изгледа тешка и дуга, шта је она у поређењу с вечношћу и уживањима у оном животу? Крепи себе и вером; не би премилосрдни Господ пустио на тебе толике патње кад не би видео користи за тебе; па и овако размисли: не само оскудност наших подвига но и свакидашња прегрешења чиме можемо препокрити? А болест и препокрива и не допушта да сагрешимо.
… Он из љубави посећује и болестима које прихвата уместо дела; па и избавља путем њих од онога што би нас могло задесити да смо здрави. Уистину, када обратимо пажњу на наше живљење, видећемо како оно далеко заостаје од оног пута којим су ишли оци наши и матере свете и нама оставили узор – у описима њихових житија и у учењима. Ми једнако хоћемо лагодан пут а клонимо се уског и болног; па како да се не захвалимо Господу кад невољним јадима или болестима припрема наше спасење. Благодарите Богу за Његову љубав према нама грешнима и приносите, колико вам је у моћи, љубав и смерност, који могу да замене недостатке наше у живљењу и да се заузму за нас пред Богом за помиловање…
…Болест није теби припуштена без Његове очинске Промисли. Не би био мали подвиг борити се против страсти, а сад још и јад друге врсте – трпљење болести, која ће заменити делања унутарња и спољна, само се не приклањај роптању него трпи са захвалношћу; али немој отежавати себи болест душевним растројством, са жаром се односећи према свему што је било и што се дешава. Прочитај о животу Пимена Многоболесног, како он није желео чак ни исцељење од болести и какав плод му је донела болест. За спасење нам нису потребни само вољни јади већ и невољни; а ако пак у вољнима оскудевамо онда нам невољни помажу и припремају спасење.
… Господ посећује болешћу ваше матере и сестре, Он ће и примити болест уместо духовних подвига у случају њиховог недостатка, или услед слабости, или услед немарности наше. Дакле, учествујући у њиховој патњи, треба да захваљујемо Господу који нас милује и спасава невољним крстом.
… Ако иштете спасења и не постижете га делима, премилостиви (Господ попуњава њихов недостатак код вас – болестима и јадима. 1′ Пишеш да те боле сви зуби; шта да се ради, ваља и претрпети уместо дела чије оскудности си свестан; надокнађуј их трпљењем болести уз захвалност; а при том, ако те и у болести обузимају страсти, онда шта би било у пуном здрављу и спокојном живљењу?
Ако сами себе не присиљавамо на вољне јаде и лишавања, онда нам Промисао шаље невољне.
 
Болести се урачунавају уместо подвига
 
И телесна твоја болест није лака, али милосрдни Отац зна ради чега ју је послао, посећује нас болестима зарад допуњавања недостатка наших дела, из љубави Своје. Да није напала болест, могле би да допадну горе казне, и то неиздрживе. Слави и благодари Бога!
Бог премилостиви шаље ти болест телесну, више мислећи на спас твоје душе; а можда си могла и да подлегнеш тешким и силним искушењима, тежим и од саме болести.
Читајући твоје писмо, налазим у њему роптање и одсуство трпљења у твојој болести и помисао да си тобоже одбачена од служења у Цркви и од обитељи. Помисао ова је вражја и прионула је уз тебе из твоје гордости. Није ли боље да мислиш како те је Бог, волећи те, посетио болешћу путем које ћеш наћи спас, и да те је Бог, предвидевши твоју душевну слабост, сачувао том болешћу од многих невоља, искушења и јада. Мислећи да служиш Цркви и обитељи, ти би постала робиња частољубља и уображености и осталих грубих страсти које могу не да спасу но да погубе душу.
…Твоје болести урачунавају ти се уместо подвига, а можда би без њих могла да западнеш у страсти – још љуће од болести.
… У својој телесној немоћи, невољној, од Бога послатој зарад исцељења душе, ваља да се крепиш надом у неиспитано и несагледиво милосрђе Божије да ти је све ово послато из љубави и ради спречавања многих страсти у којима би без овога учествовала и прогневила би Господа, а сад си, иако невољно, слободна, макар и не сасвим, већ се једино тражи трпљење и захвалност…
 
У болестима је неопходно прибегавати више духовном лечењу
 
Из душе жалим због болести матере О., а још више због њене малодушности; па где јој је вера? Промисао Божија тако је уредила, ваља се у смирењу покоравати и у трпљењу прихватати са захвалношћу, јер када наш спољни човек труне, онда се унутарњи обнавља (2 Кор. 4,16). Неће сметати да узима лекове, с надом у Божју помоћ, али тим пре треба прибећи духовном лечењу, то јест очишћењу савести, размишљањем о почињеним гресима и да није некога нечим увредила – да зажали у мислима а ако је очигледно, онда и да призна пред тим <т.ј. опроштај>; да се исповеди и приступи Светим Тајнама, иако се скоро тога удостојила, но неће јој шкодити, а нарочито ако болест буде потрајала…
…Болест није послата мимо Његове воље, али ваља нам и сами да будемо опрезнији и избегавамо оне случајеве који бивају узрок болести.
 
Телесна болест је привремена а душевна вечна
 
Читајући твоје писмо о твојем болесном стању после одласка од нас, од срца сажаљевамо и све приписујемо вражјем деловању, с допуштењем Божијим; ти си и сама постала свесна да мисли о којима пишеш ниси примила како треба; то те је и узнемирило. Али будући да се сада, у свом болесном стању, осећаш мирнијом у односу према мајци О., следи да је то суштинска корист за душу, неупоредиво већа од телесне, јер телесна болест мало помучи тело и потом донесе души корист, али је болест душе вечна; управо ради тога нас Видар наших душа посећује овде болестима и јадима, да би спасао нашу душу у будућем животу.
 
Најпоузданији лек је – очишћење душе
 
….Немој…западати у малодушност у својој изнемоглости, но захвали Богу који ти је дао најсигурније средство за спас. А поводом тога што је написао св. Макарије Египатски да се не лечимо – то се односи на савршене а не на нас, слабе; него ти прочитај код св. Варсонуфија питања 507 и 522 и одговоре 523 и 524; ту се не одбацује лечење тела већ се у исцељивању ваља уздати у Бога; и ти, као крајње изнемогла, изабери оно што ти је најлакше и Бог те неће мучити оним што могу да чине само јаки и савршени. Више се смируј и захваљуј се Богу за све…
У два последња писма пишеш о јакој главобољи која те је снашла, која ти је чак угрожавала живот, и како си се удостојила Јелеосвећења и примања Светих Христових Тајни. Хвала Богу! то је најпоузданији лек – да се очисти душа; а после тога се могу узимати и лекови према рецепту доктора. То није забрањено ни по светим оцима, и ако је потребно саветујем ти да то наставиш; уосталом, с надом у Божију помоћ и добићеш је; ако је воља Божија, онда Он и лекара лечи и леку даје лековиту моћ.
Нема греха у томе да се мати У. лечи; залуд она жали новце, неће све потрошити, преостаће. Ако осећа олакшање, нека се лечи. Здравље – дар Божији – скупље је од новца; а ако пак неће да се лечи, нека јој буде по њеној вољи. Ми је не присиљавамо, само треба трпети и не изнемагати и не бити малодушан у болести; а ако се не буде лечила то неће бити врлина него степен вере; а ако буде малодушна, онда каква је ту вера? Него једноставно безверје. Њој се чини да ће јој се пребацивати због тога што се лечи; то је само празна претпоставка, шта има ко да јој замера? Да је здрава а да се лечи, још би јој и замерали, боље нека се лечи, али с уздањем у помоћ Божију. Он има снаге и доктора да поучи и леку да да моћ исцељења.
 
Бог исцељује болести онима који за то моле, ако види да им је на корист
 
Кад буде дошао код нас Н., спремни смо да га, колико нам је у моћи, примимо и умиримо; што се пак тиче тога да га ја исцелим – то је у власти Божијој, а ми не смемо то узимати на себе. Ко верује, истина, може све добити, али само оно што му је на корист; а не све оно што ми желимо и за шта се молимо, због чега и ваља ово препустити вољи Божијој која све уређује на добро и случајевима супротним суделује у нашем спасењу.
Не знам средстава за олакшање твоје болести. Вера и уздање у Бога су главна средства, Њему је у моћи да ти пошаље и физичка средства кад ти је то потребно и на корист; душа је изнад тела, о њој се и ваља више бринути како би била здрава.
 
Могу ли се употребљавати лекови припремљени од нечистих животиња
 
Пишеш да ти предлажу да као лек узимаш кисело или пресно кобиље млеко, а ти ниси сигурна у то јер је коњ животиња недозвољена за исхрану, па ме питаш о томе. Ово питање за мене је тешко решиво; могу ли ја у таквим стварима давати одговоре и одлуке? Могу једино да понудим размишљање о томе да доктор у виду лекова даје разне медикаменте који нити су нам познати нити су нам по укусу, које узимамо нерадо а често и с одбојношћу; па и ово је такође лек, иако непријатан због саме помисли. Али ако ће нам бити од користи, онда, с надом у Божију помоћ, зашто да не узимамо тај лек? и уопште, у лековима и лечењу ваља се препуштати вољи Божијој. Он има моћ и доктора да поучи и леку да да снагу. Ако ли осетиш да је савест оптерећена, онда на исповести кажи свештенику, и добићеш отпуштење будући да те је жеља да оздравиш натерала на такав потез.
У лекове пак не треба сумњати ни проверавати какви су јер се они не користе из сладокуства већ за отклањање болести. Ако би вас пак неко ко тачно зна уверио да је то мрс у време поста, ово не треба узимати на савест, како пише св. Апостол.
 
Лечење магнетизмом (хипнозом) у хришћанском поимању
 
Лечење магнетизмом требало би да је страно хришћанској вери; ни у Светом Писму ни у учењима отаца тога нема. Макар и да на изглед дођете до излечења, оно је лажно и привидно, остајете једнако болесни. Неизлечиве болести треба лечити с вером, обраћајући се Богу и његовим угодницима; а ако неко не добије исцељење онда, изгледа, мора да носи тај крст који му је послат за спас његове душе.
 
У болести не треба да нас жалости то што ћемо другима бити на терету
 
Немојте клонути духом но се надајте у Божију помоћ. Њему је у моћи да вам пружи исцељење, и то не само телесно већ и душевно. Када наш спољашњи човек труне, унутарњи се обнавља. Пишете да сте покорни Божјој вољи у својој болести, али се жалостите што можете другима бити на терету. Узалуд тако мислите. Убеђен сам да се, сви ваши блиски и они који су око вас, старају не само због родбинских односа или блискости већ и због хришћанског осећања, па и по самој природи побуђени смо да саосећамо са сроднима, па и вера нас учи да саосећамо са болеснима, за шта се добија уздарје у будућем животу. Јер, Господ прихвата ово служење као да се Њему служи.
 
У време болести треба се чешће причешћивати Христовим Тајнама
 
Из учења светих отаца и из примера видимо да неки који болују и трпе са захвалношћу, задобијају велику милост Божију. Прихватите овај савет с покорношћу вољи Божијој, носите крст болести који вам је послат, Останите чврсто у православној вери, чешће приступајте духовном леку – исповести и причешћу Пречистим Христовим Тајнама, не чекајући постове него, у зависности од тога да ли болест напредује, можете се кроз две или три недеље причестити, то ће вам причињавати велику радост и чак, ако буде воља Божија, можете и исцељење добити – људима је немогуће, али није Богу; јер је све могуће Богу.
 
Света Тајна јелеосвећења (миропомазања) не приближава смрти него доноси здравље
 
Приликом коришћења физичких средстава учвршћујте се у вери у Господа који о свима промишља и препустите се Његовој светој вољи, тако ћете стицати спокојство па ћете имати користи и од физичких средстава. А нарочито вас, видим, успокојава причешћивање Пречистим и Животворним Христовим Тајнама, што вам саветујем да и даље наставите. Ја сам и хтео да вам предложим да приступите Св. Тајни Јелеосвећења (Миропомазања), али не знам да ли би ваши најближи примили то као да је пред смрт, како обично мирјани мисле, па да их то пуно не ожалости. Али они не знају с каквим циљем је установљена ова Света Тајна. Оно има за основу речи св. апостола Јакова, гл. 5, ст.14: болује ли ко међу вама, нека позове старешине црквене… Видите да ово тајинство не приближава смрти већ доноси здравље, супротно од оног што људи мисле; ја вас на ово не силим но ако би ваши ближњи то примили великодушно онда би то било веома добро и корисно за ваше здравље, душевно и телесно.
Само, данашњи су људи сасвим против тога; тобоже ко се причешћује тај се већ припрема за смрт, „како можеш, тиме ћеш га престрашити“; стога многи и остају без овог благослова и помазивања уљем, и на крају се не може <то јест касно је>, пошто оно није намењено онима који се спремају за смрт него за исцељење… код нас често, догађа се, бивају тешки болесници а после помазивања уљем оздрављују и још дуго живе.
 
Не треба стрепети од смрти већ се треба плашити грехова
 
Написао сам ти с намером да будеш мирна и да се не ужасаваш смрти, што може бити препрека оздрављењу, ако си узнемирена…
Ти тако ојађено и очајно пишеш о болести која те је задесила и страх те је да ћеш умрети! Али нека је воља Господња на нама; коме је одређено у које време да умре онога Господ и прима, али – с покајањем и с благословом Светих Тајни, а то је од велике користи за душу. Господ је пролио крв Своју за нас и брине за нас; не треба стрепети од болести и смрти већ се ваља бојати грехова, а онда, Бог нам је дао покајање и опрао нас Својом крвљу; уздајмо се у Његову благост и приносимо покајања а не будимо малодушни у болести.
 
Предсмртне муке и болести служе за очишћење грехова почињених у животу
 
Говориш о мукама самртничким; ако је чак тетица, иначе благословена свим Светим Тајнама, тешко умирала, онда шта да причамо о другима? За нас је то недокучиво; али можемо разумети из писања отаца да предсмртне муке и болести служе за очишћење грехова начињених у животу, припомогнуте Светим Тајнама. Али се не може тако закључивати о свима уопштено, јер је речено: смрт грешника љута је (Пс. 33,22) Безбожника убиће зло и који ненавиде праведника превариће се (Пс.34,21), а ипак не треба да очајавамо већ ваља да настојимо да умиримо своју савест покајањем и смиреноумљем, и уздањем у неисказиво милосрђе Божије.
 
Нема случајних смрти, него су живот и смрт у вољи Божијој
 
Из вашег писма видим да се бојите и да вам дух обузима смутња због болести које се приближавају вашим местима – колере – и молите мој савет и потпору поводом тога. Казаћу вам на ово да су живот и смрт свакога од нас у Божијим рукама и без Божје воље нико не одлази са овог света у вечност; а при том ваља знати и то да је свакоме од нас већ одређен крај, али ми то не знамо – када и како ће ко од нас отићи одавде.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *