РЕЧНИК СПАСЕЊА
СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ МАКАРИЈЕ
1. Јеросхимонах Макарије – старац Оптинске пустиње, мирјанско име Михаил Николајевич Иванов, из племићке породице Дмитровског округа Орловске губерније, рођен је 20. новембра 1788. године, а упокојио се 7. септембра 1860. г. Био је старац у Оптинској пустињи заједно са старцем Леонидом, у схими Лавом, а затим је до саме смрти сам носио велики и свети подвиг старчества у обитељи.
Почећемо са описом првог сусрета једног монаха са старцем. Он се десио у његовој раној младости, када је чезнуо за монашким животом.
„У то време, скитска шума била је гушћа и величанственија него сада и, у вечној полутами њене свете тајне Божије девствене творевине дан који се гасио брзо је смењивала помрчина ноћи и овде су се спуштале гушће и теже ноћне сенке него на великом простору оптинског манастирског дворишта. Дивна је била скитска шума у оно време када сам, уз побожно дрхтање, заједно са својим путовођом прилазио св. дверима иза којих су се, како ми се чинило, скривали истински небожитељи, који су само привремено и ради поучавања сишли са вишњег неба на грешну земљу. Успут сам се сетио да ми је о. Герасим, опраштајући се са мном у Сергејевој лаври, рекао: „Кад дођеш у Оптинску пустињу, ти се потруди да нађеш двојицу расофора, оца и сина – они су наши, из Саратова. Отац се зове Никита, а син Родион; они ће ти сигурно бити ближи од осталих“.
Идући шумским путељком у скит, размишљао сам: када бих могао да нађем своје земљаке, све би било боље…
Када је ушао мој старац путовођаја сам се, још увек не пролазећи кроз свете двери, бацио на колена пред ликовима св. отаца на зидовима овог св. улаза и са сузама им се помолио да ме прихвате у скитско братство, а затим сам, дрхтећи од страха, прекорачио скитски праг, осенивши се крсним знамењем… Истог часа запахнуо ме тежак, чудан мирис резеде и изобиља скитских цветова миомирисног повечерја врелог летњег дана на заласку. Видим да право испред мене, пресецајући ми пут, иду два монаха. У скитском храму звонила су сва звона… поклонио сам се монасима до земље…
„Одакле си, брате?“
Рекао сам им одакле сам, а монаси су се погледали…
„Знате ли“, упитао сам,“где могу да нађем двојицу монаха, оца и сина из Саратовске губерније, чини ми се да се презивају Пономарјеви?“
“ А јесу ли ти они рођаци?“
“ Нису“, кажем,“ нису рођаци, а како овде никога немам, тражим макар своје земљаке“.
„Ето, хвала Богу: твоји земљаци сад разговарају са тобом: ја сам отац, а ово је.мој син“.
При том су ме братски целивали. Били су то Никита и Родион Пономарјеви, у монаштву Нифонт и Иларион. Силно сам се обрадовао том сусрету у коме, најзад, нисам могао а да не видим промислитељску Божију одлуку о мени грешном. Скит ми је истог часа постао близак.
“ А где бих могао да видим оца Макарија“, упитао сам земљаке. Отац Родион, син старца Никите, рекао ми је:
„Пођимо у цркву – он је тамо, одвешћу те код њега по благослов“.
Баћушку Макарија смо, заиста, затекли у цркви на молитви. Служено је бденије. Обавестили су га о мени:
„Неки странац, баћушка. Пита за вас. Жели да вас види и каже дајенашземљак“, објашњавао је старцу о. Родион.
Треба рећи да при сусрету са Пономарјевима нисам успео ништа друго да објасним осим да сам њихов земљак: ни моје име ни презиме нису им били познати, па ме тако ни у читавој Оптини нико није могао познавати.
Где је он“, упитао је старац.
„Стоји у цркви“.
“ Доведите га овде код мене…“
Увели су ме у цркву код старца, Пао сам на колена пред њим док ми је срце клонуло од узбуђења, а када сам устао, старац је, благосиљајући ме, рекао:
„Е, тако је, зна Теодор…“
Дивна прозорљивост…
“ Одакле си данас дошао?“
„Право из Калуге“, одговорио сам ја, ван себе од превелике радости, што стојим пред дивним старцем.
„Тако, боље га одведи у трпезарију“, рекао је баћушка о. Родиону, „и реци кувару да га добро нахрани, оним што је Бог дао… А ти“, обратио се старац мени,“ после вечере немој долазити на бдење, него лези да спаваш, јер си уморан и гладан!“
Старац је био средњег раста; његово лице није било лепо и имало је ожиљке од богиња, алије било бело, светло. Његов поглед био
је благ и пун смирења. Био је врло живахан и покретљив. Памћење изванредно: после прве исповести запамтио би човека за читав живот. Замуцкивао је: када би разговарао понестајало му је даха. То га је збуњивало читавог живота. Одевен је био сасвим скромно.
Од времена када је о. Макарије дошао у скит где су га поставили за настојатеља, његов живот добио је карактер који се неће променити све до смрти. Од раног јутра до касно у ноћ имао је пуно брига, како пастирских, тако и оних о спољашњем благостању. У цркви је установио певање на кијевски начин, уведена је дужност канонарха, равномерно читање као и „подобно“ појање. Око храма су мирисали бокори цветова, разбацани по ивицама многобројних скитских стазица. Унутрашњост скита, који је његов оснивач о. Мојсеј претворио у воћњак, одржавана је старањем о. Макарија и често је током зиме народ из града или села тражио плодове за болеснике. Сам о. Макарије, иако јеромонах, није служио због свог физичког недостатка муцавости, али још више због свог дубоког смирења; зато је често и са сузама усрдно певао. Посебно је волео „Чертог Твој“ („Ложница Твоја“).
Биограф о његовој спољашњости каже следеће:
„Лице – ни по чему није освајало на први поглед, нимало лепо у уобичајеном смислу схватања физичке лепоте, чак и неправилно због недостатка у очима, са печатом сталног погружавања у себе, па самим тим на први поглед више строго него пријатно; постојала је, међутим, таква сила благодати да је то лице, служећи као огледало чисте, љубвеобилне и смирене душе блистало неком неземаљском лепотом, одражавајући у себи ову или ону особину унутрашњег човека, плодове духа које је набројао Апостол. Уопште, у њему се налазило ретко јединство детиње простодушности, благости и смирења, који су га чинили приступачним свима и свакоме“.
А ево шта пише један светски човек, како дознајемо из дневника јеромонаха Јевтимија:
„Наш први сусрет са старцем, мимо мог очекивања, није донео ништа посебно. Сећајући се казивања о. К., мислио сам да ћу срести подвижника са особитим изразом на лицу и посебним манирима: показало се да је то био простодушан, обичан монах, изузетно скроман, неразговорљив, а осим тога, и муцао је. Ја сам заиста био разочаран, али моја жена, без обзира на своју живахност, одмах је осетила неки несвестан страх помешан са побожошћу и када га је следећи пут посетила, привезала се за њега свим срцем“.
„Следеће јесени поново смо посетили Оптинску пустињу. 0. Макарије био је већ сусретљивији и отворенији са нама. Исцрпно се распитивао о нашем животу, говорио је о Петрограду и искушењима која се тамо сусрећу на сваком кораку. Када сам отворено говорио о немирима који су ме тако наметљиво прогонили у престоничким разонодама, о. Макарије се распричао онако, како никада није говорио са нама. Жудно смо хватали сваку реч подвижника и, по његовом одласку, саветујући се једно са другим, записали смо чудне речи старца Божијег…“
„Сва баналност овоземаљског живота искрснула је пред нама у свој својој наказности; у грудима је стезало због суза које су се накупиле и незадрживо, у потоцима, потекле из мојих очију. Да, плакали смо, и слатке су биле те сузе дубоког кајања због грехова! 0. Макарије нам је саветовао да строго постимо и, благословивши нас, пошао у друге гостионичке собе да би посаветовао и упутио (и друге) посетиоце, који су жудели за његовом поучном речју. За све време нашег припремања за исповест и и Св. причест старац нас је свакодневно поучавао и саветовао“.
Јеросхимонах Макарије рсфен је 20. новембра 1788. године у племићкој породици. Породица је била побожна, тако да се његов прадеда Јован замонашио. Родитељи, нижи чиновник Николај Михаилович Иванов и мати Јелисавета Алексејевна дали су најстаријем сину име Михаил, у част св. кнеза тверског, чији се помен слави 22. новембра; касније су добили још три сина и једну кћер. Живели су у околини Калуге, у врло лепом месту недалеко од Лаврентијевог манастира чији је архимандрит, Теофан, духовно одгајао ову породицу. „Усред утисака које су остављали сеоски предели, пријатни за око и радосно – умирујући за срце, имајући пред очима мирну монашку обитељ из које се свакодневно до житеља Ж. разлегао звук звона позивајући монахе на молитву, одрастао је будући монах и молитвеник, тада још непознат свету“, описује биограф дечакове прве утиске.
Када је Михаилу било пет година, умрла је мајка која га је волела више од друге деце и често имала обичај да за свог мирног и кротког сина каже:“ срце ми говори да ће од овог дечака бити нешто посебно“. Због мајчине болести, породица је променила место боравка. У граду Карачеву започео је и завршио школско образовање и већ у 14. години ступио на не тако лаку дужност књиговође, у чему се одлично сналазио и скренуо пажњу на себе. Михаил је, међутим, наставио да живи на свој начин. Много је читао, тражећи одговоре
на најважнија питања ума и срца. Волео је музику и одлично свирао виолину, налазећи у томе велику радост. У 24. години живота, након очеве смрти, дао је отказ и отишао да живи на селу. Домаћинством је лоше управљао. Једном приликом су мужици покрали много хељде. Михаил их је дуго убеђивао, позивајући се на Св. писмо. На крају су мужици пали на колена у великом покајању и постидели Михаилове рођаке који су му се подсмевали. Покушали су да га ожене, али како је био неугледан и ни сам није имао жеље за тим, на томе је и остало. Отпутовао је на Коренски вашар, купио тамо књиге духовног садржаја и у потпуности им се предао. Понекад је одлазио у столарску радионицу и тамо радио док се не би заморио, покоравајући на тај начин младалачку плот духу.
У јесен 1810. пошао је на ходочашће у Плошанску пустињу, где је постао свестан своје давнашње чежње и одлучио да живот посвети Богу. Тамо је и остао. Пославши браћи документа о одрицању од имања, замолио је само да за хиљаду рубаља подигну капелу на родитељским гробовима.
У то време у Плошанској пустињи налазио се ученик великог старца Пајсија Велочковског, Атанасије, који није могао а да не заинтересује младог молитвеника. Он се у потпуности препустио његовом руковођењу, добивши на тај начин исправно почетно усмерење. На жалост, скоро да нема материјала који би нам бацио више светлости на ту дивну личност. Поседовао је много превода аскетских дела светих отаца – подвижника, које је начинио о. Пајсије. Ти текстови су затим прешли у Оптину и били издати у преводу са словенског на руски.
Ту је искушеник Михаил научио црквени устав и нотно певање. Помагао је у преписци. На дан 7. марта 1815. пострижен је у расофора са именом Макарије, у част преп. Макарија Великог. Носећи штап, пешице се упутио у Кијев. У повратку је посетио Глинску пустињу, где се упознао са игуманом, старцем Филаретом. Године 1824. путовао је у Ростов на поклоњење моштима св. Димитрија Ростовског и након тога први пут посетио Оптину. Следеће године умро је његов старац. Макарије је одређен за духовника Севског женског манастира. Тако започиње његова духовничка делатност.
Макарију је било тешко без учитеља. Тада се, међутим, десио један значајан сусрет. У његову обитељ стиже о. Леонид, који је био под руковођењем схимонаха Теодора, такође ученика поменутог молдавског архимандрита Пајсија. О. Макарије је поново добио руководитеља. Био је то одговор на његове молитве, јер је духовна напуштеност тежа него телесна. Иако је о. Леонид сматрао о. Макарија сатрудником у монашком подвигу, одлучио је да са њим поступа као са учеником, попуштајући његовим молбама и смирењу. Уосталом, њихов заједнички боравак убрзо је прекинут: о. Леонид упућен је у Оптину. Почели су се дописивати и то се завршило преласком о. Макарија у Оптину, што није било нимало лако. Дуго је чувао успомену на Плошанску пустињу.
Старац Леонид је био необичан човек. Водио је непрестану унутрашњу битку, творио молитву Исусову, имао дар прозорљивости и исцељивања. Да би се сакрио од испразне славе, претварао се да је помало јуродив. Није трпео неискреност, високоумље, непостојана осећања. Отац Макарије остао је уз њега све до (Леонидове) смрти. Обојица су „одгајили“ великог старца Амвросија, прозорљивца и чудотворца. Била је то атмосфера испуњена благодаћу која је вршила чуда. Стопе напаћених и убогих, физички и духовно, снажније су утабале стазицу ка Оптини него ка другим манастирима. Старац Леонид је свакога прихватао са огромном љубављу, па је и своје ученике саветовао да исцељују болести оних који долазе, не гнушајући се ничега и презирући само грех. Под његовим руковођењем они су се у потпуности предавали онима који су им долазили: саслушали би све, што би им откриле грехом помућене душе, прихватали исповедање помисли, одговарали и на писмено упућена питања. Старац је често провидео где се крије зло и разобличавао га, али само зато да би после тога запљуснуо таквом љубавном топлином, да би посебно остала у сећању радост задобијања чисте савести. Отац Макарије је био мекше душе. Са многима се дописивао. Након смрти о. Леонида, сва тежина духовног руковођења пала је на његова плећа. Тиха радост у Господу никада није напуштала то свето дело, које исцељује и душе и тела. „Помазујући их јелејем из кандила које је горело испод многопоштоване Владимирске иконе, старац је доносио велику корист болеснима телом, и безброј је примера таквих исцељења. Нарочито су честа била исцељења ђавоиманих“.
Старац је живео поред самог улаза у скит, у келији са леве стране, подељеној ходником на две половине, за њега и келијника. Старчева половина састојала се од собе за примање и спаваће собе, тј. мале келије са једним прозором окренутим према југу, одакле се видела стазица која од улаза у скит води према цркви; испред (тог прозора) налазио се сто. На њему су у највећем реду лежале гомиле писама, хитних и она која то нису, писаћи прибор, нови духовни часописи и, на најважнијем месту, увек по две – три светоотачке књиге. Поред стола – фотеља са јастуком. У источном углу – иконе, слике манастира и сл. Ту је најважнија била икона Владимирске Мајке Божије са кандилом које се никада није гасило, а испод ње, уместо налоња, дрвени ормарић за извршавање правила, са Псалтиром, св. Еванђељем и другим књигама. Уз западни зид – ниска постеља са Распећем над узглављем, а изнад – икона Спаситеља са овцом у рукама. Низ зид – портрети св. Тихона Задонског, Симеона из Бјелобјерешке пустиње, јеромонаха Филарета из Новоспасовског манастира, стараца Атанасија, Теодора и Леонида. У тој келији провео је 20 година. Све је сведочило о његовим тајним уздасима и о духу који се одрекао земаљске имовине. Ту је често проводио бесане ноћи и устајао на правило чим би се у 2 часа ујутро зачуло скитско звоно; често је сам будио своје келијнике. Читали би јутарње молитве, 12 псалама, 1. час, Богородичин канон са акатистом. Ирмосе је сам певао. У 6 сати читали су му “ изобразитељне часове“ и пио је ј едну до две шоље чаја. Затим би зашкрипала врата на првој одаји и појавили би се посетиоци. Жене је примао иза скитских врата, у посебној келији. Ту је слушао о људским патњама. Очигледно је имао дар духовног расуђивања, а такође и снагу смирења и љубави, што је његове речи чинило нарочито заповедничким. Људи су се обнављали након беседе са њим. Пријемна соба била је украшена портретима светитеља и подвижника, живих или оних који су недавно преминули.
У 11 часова звонило би за обед и старац је одлазио у трпезарију, затим се одмарао и поново примао посетиоце. У два часа, са штапом у једној и бројаницом у другој руци ишао је у гостионицу где га је понекад очекивало и стотину људи, сваки са својом потребом, духовном или житејском. Свакога је са љубављу саслушао: некога би уразумио, а некога одводио са руба очајања. Схватао је и решавао савремена питања: о побољшању народног живота, о описмењавању и образовању. Када су му саопштили о безнадежном стању Севастопоља, пао је на колена молећи се пред иконом Владичице. Био је дубоко погођен смрћу цара Николаја Павловича.
Следећи случај заслужује пажњу:
Један образован човек добијао је нападе ђавоиманости, који би се учестали ако би се приближио освећеним предметима; дуго су га рођаци, који нису хтели да признају суштину болести, лечили у иностранству, код лекара и по бањама, али није било никакве користи. Један верујући пријатељ довео га је у Оптину и из гостионице неприметно позвао старца. Иако никада ништа није чуо о њему, болесник се узнемирио и проговорио: „Иде Макарије, иде Макарије“, и тек што је старац ушао, бацио се на њега са помамним криком и ошамарио га. Велики подвижник је, препознавши замку ђаволску, употребио најјаче оружје – смирење, и брзо му окренуо и други образ. Опржен смирењем, демон је изашао из страдалника који је дуго лежао укочен пред старчевим ногама, а затим је, не сећајући се свог поступка, устао исцељен.
Измучен и тешко дишући, враћао се старац са свакодневног подвига. Долазило је време да се слуша правило, које се састојало из 9. часа, катизме са молитвама и канона ангелу – чувару. Звони за вечеру. Понекад му је доносе. Он чак и у то време прима манастирску и скитску браћу уколико неко од њих у току дана није стигао да му исповеди помисли. Ако се неко дуго не појави – он постаје узнемирен, сам одлази код њега у келију и то увек у прави час, остављајући за собом спокој и радост. Задавао је и послушање: читање отачких књига, одређено по мери свачијег духовног узраста. Почињао је од књиге аве Доротеја, називајући је „монашком азбуком“. Није подносио нерад, па је у скит увео рукоделија: стругару, плетење и сл. Сваки од браће знао је и осећао да ће бреме свог труда и патње поделити са љубвеобилним и мудрим оцем. Знао је тако да утеши и ободри да би кривац излазио из његове келије ван себе од радости.
Зато је подвижнички живот изгледао лак.
Завршавајући дан, саслушавали су правила: мало повечерје, молитве пред спавање, два поглавља Апостола, једно из Еванђеља, затим кратко исповедање, а онда би старац благословио и отпустио. Било је већ касно. Старац је улазио у своју келију где је светлуцало кандило под иконом Заступнице. На столу је лежала хрпа писама на које је требало одговорити. Тело је потмуло болело због изнемоглости, а срце због сазнања о великом људском страдању. Очи би се оросиле сузама, а умом би одзвањало умилно песмопојање:
„Ложницу Твоју видим украшену, Спасе мој, и немам одежде у којима бих у њу ушао; просветли одећу душе моје, Дароватељу светлости, и спаси ме“.
Већ одавно су се иза прозора угасиле светиљке скитских келија. Завладала је молитвена ноћ. Старац би сео за сто. Писао је. Ево једног писма:
„Како се може непостојано осећање умилења и суза сматрати љубављу Божијом? Ум у тајности заводи самога себе и задобија високоумље и гордост, лишава се свега онога, а смирења ту није ни било. Бог је показао шта је Његова благодат са нама и одузео нам је да се не бисмо погордили; уосталом, он нас није ње у потпуности лишио, али ју је сакрио од нас да бисмо Му се смирено клањали. Понекад Му је угодно да на нас пусти таму и мрак духовни, хладноћу и скамењеност, да бисмо себе сматрали последњима и најгорим од свих и да не бисмо тражили духовну утеху, сматрајући себе недостојним ње; у томе се и састоји савршено, смирено себепредавање Спаситељу. Он је ишао путем патње, па је чак и у Својој молитви Оцу изрекао: Жалосна је душа моја до смрти (Мт.26;38), али се ипак предао Његовој вољи, заповедивши нам да идемо крсним путем, а не путем радости. Ви, ако мислите да ћете у осећањима утехе пронаћи љубав Божију, тражите не Бога већ себе, тј. своју утеху и клоните се пута патње, сматрајући да ћете пропасти ако не будете имали духовну утеху; напротив, лишавање утехе нас не узноси, него нас смирује“.
Угасила се свећа. Старац је почео да се моли.. Молитва се у њему не прекида, било да је међу гомилом људи, за трпезом, да разговара или да је ноћна тишина. Из ње се излива јелеј његовог смиреноумља.
Годину дана пре своје смрти, старац је предсказао једној тешко болесној властелинки: „Оздравићеш, а онда ћемо истовремено умрети“. Умрла је 23. августа 1860.Г. Након три дана, старац се изненада разболео, и помазали су га 30. августа. Поделио је своје ствари, опростио се и поучавао. Народ се окупио. Два дана пре смрти, по његовој жељи, изнели су га у пријемну собу и положили на под како би га посетиоци могли видети кроз прозор. „Увече је болеснику постало осетно слабије и пожелео је да се поново причести Св. тајнама, што је и учинио у 8 сати, седећи у фотељи. Око поноћи старац је позвао духовника и пошто је са њим разговарао пола сата, замолио је да му прочитају Канон на исход душе. „Слава Теби, Царе мој и Боже“, ускликнуо је старац док су читали овај канон и час би окренуо очи према икони Спаситеља са трновим венцем која се налазила на његовом столу, час према икони Владимирске Мајке Божије. „Мајко Божија, помози ми“, молио се одлазећи на пут баћушка читаве земље, молећи за брзо ослобађање од телесних окова.
Ноћ је била веома тешка, али је и ту кроз стезање руку, благослов и поглед изражавао своју захвалност онима који су га неговали. На дан 7. септембра у 6 сати, причестио се Светим тајнама при чистој свести и са умилењем, а након једног часа, током 9. песме Канона на раздвајање душе од тела велики старац Макарије тихо је и без патњи отишао Господу у ложницу Небеску.
То је кратка историја великог, свету туђег подвижника смиреноумља.