НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » РЕЧНИК СПАСЕЊА

РЕЧНИК СПАСЕЊА

 

РЕЧНИК СПАСЕЊА
 

 
МАЛОДУШНОСТ
МОЛИТВА
МОЛИТВА ИСУСОВА
МОНАШТВО
МОНАХ ПОЧЕТНИК /ИСКУШЕНИК/
МОНАШТВО И СВЕТ
 
МАЛОДУШНОСТ
 
Описујеш ми своје слабости душевне и после њих те обузима чама. Сматрам да је узрок тога малодушност, која још више увећава јад, душевну и телесну болест. Не приличи нам да грешимо, пише св. Јован Карпатски, али, ако у било чему сагрешимо, устанимо одмах уз покајање и смирење: тамо нам непријатељ ране наноси, а овде му ми ране задајемо. Треба уместо узнемирености да се окренемо самопрекору и смирењу и да таква будеш, тј. сиромашна духом, и далеко ћеш непријатеља одагнати силом Божијом.
 
МОЛИТВА
 
Каква нас искушења сналазе током молитве
 
Молитва је сачињена из различитих делова: славословље, благодарење и прозба. Мајка наша Црква даровала нам је средства за упућивање молитава, одредивши време и начин, и саме молитве, које приличе свима и свакоме и у посебним приликама. Православни хришћани, испуњавајући свој налог насамо и заједно, упућују молитве своје Господу, и верујемо да ће их Он прихватити; а особено онда када се одвијају на начин цариника, а не фарисеја; иако смо сви ми несавршени и не можемо се осмелити да се похвалимо чистотом молитве. Ми смо ратници духовни, а молитва је оружје; јер уз постриг игуман, пружајући бројанице,каже: „прими, брате, мач духовни, који јесте реч Божија“, и остало. Када стојимо на молитви, тада се непријатељи окупљају против нас, уносећи разне помисли и приказујући сање нечастиве, настојећи да нас одвоје од молитве или да нас баце у потиштеност. Али ми морамо имати добру вољу за упућивање молитве и старати се да приберемо мисли што блуде у речи молитве; али се у налету оних <помисли> не помести, него се, будући свестан своје слабости, кајати пред Господом. Пометеност пред најездом помисли показује нашу малодушност, која од гордости потиче; ми желимо да видимо себе као чисте пред Богом, попут фарисеја, а не као грешне, попут цариника. Управо зато нам и није дата чистота. молитве, што ми умишљамо о себи нешто високо, а што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Тако је боље уз недостатке наше смирити се и кајати, него ли пометен бити; а код поправљања не мудровати високопарно.
 
Онима који се подвизавају на молитву Господ је даје
 
А када не можете онако како доликује да се молите или да се припремите за њу, зар онда треба молитву потпуно напустити? Насупрот томе, треба се принудити на молитву, па макар се срце томе и противило; а Господ, видећи такву нашу принуду и подвизавање на молитву, пружа Своју помоћ, по речима св. Макарија и Петра Дамаскина: услишује молитву ономе који Му се моли (1 Цар. 2, 9); ко се искрено моли молитвом једноставном, Господ му даје дар молитве умне. Запамтите, дар молитве, а не твоја својина; тај дар треба заслужити не само молитвом, него и осталим добрим делима: смиреномудреношћу, једноставношћу, трпељивошћу, простодушношћу; а без тих врлина, макар неко умишљао да је тобоже задобио молитву, саблажњава се; то није молитва, него маска молитве.
 
Бог прихвата молитве смирених и одређује им вредност, а не ми сами
 
…Када се молиш … нека имаш смиреност највећу и сећање на своје грехе, молећи за помиловање; и чувај се колико је могуће завођења у умишљање о себи и тражења нечега узвишеног. Саблазан је веома близу.
Свети Исаак Сирин, пишући о молитви, поучава: „који о себи не помисли да је грешан, молитва његова Богу угодна није“ (Слово 55).
Ти, читајући старца Пајсија о молитви, о њој и машташ; а погледај се – у духу сметеном каква ће молитва бити? Не молитва, него маска молитве, по речи св. Макарија… А св. Симеон Нови Богослов у трећем начину молитве како заповеда да се њој приступа? „Чувати спокој душевни према Богу, према ближњему и према стварима“. А ми, колико је могуће, треба да се старамо да са осећањем цариника сваком молитвом Бога призивамо, и Исусовом, али да не маштамо у себи да ћемо досегнути некакве дарове благодатне, које ће један од хиљаде задобити извршавањем заповести и молитвом смиреном. Божија благодат допире до свих, али не истом мером; и у“складу са нашим смирењем врши даривање. Не тражи узвишене, него се смирених држи.
Када за молитву много времена немаш, задовољи се оним колико имаш, а Бог ће примити твоју добру вољу; памти да је осећање цариниково Богу у молитви драго, и чувај се одређивања вредности своје молитве: то је ствар Божија, а не наша.
Огорчење твоје због тога што ниси могла ватрено, усрдно да се помолиш, неисправно је … Може ли смирени некад помислити да се он добро моли? Он увек види своју слабост и не сања о узвишености молитве, него вапије, као цариник, а Бог прихвата молитве смирених и одређује им вредност, а не ми сами.
… Жалиш се на свој несређени живот и на сувопарну молитву без радости. Ако ли морамо у трпљењу да задобијамо душе наше, онда се и у том случају треба препустити трпељивости. Ватрена и утешна молитва дар је Божији и награда; али она се не поклања толико ради чињења нашега, колико ради смирења; а када смо и у делању још сиромашни онда се још више смирити морамо, а не тражити награду. Молићемо се молитвом цариника, који није тражио задовољство, него је молио за милост грешнику. Молитву нашу не можемо сами проценити, него ћемо се молити смирено; а када ни утехе нема, морамо се смирити, молитву не напуштати и утеху не тражити; јер пошто је добијемо, можемо се саблазнити, а пошто издржимо оскудицу,добићемо милост.
 
Сама је молитва без смирености и других врлина маска молитве
 
Многи Свети Оци предлажу начин молитве, сваки према своме искуству… свети Макарије Египатски: „ако ли нас смиреномудреност, простодушност и доброта красили не буду, начин нам молитве ништа помоћи неће“ (Слово 1, гл. 8,9)… „А ако се неко присиљава на молитву, све док од Бога неки дар не добије; а уз то се на: смиреномудреност, љубав, кроткост и врлине остале, на исти начин не присиљава и лењост га обузима, таквоме ће се макар понекад по његовој молби и дати благодат Божија: јер је добар и милостив Господ и онима који Га моле даје према молбама њиховим, али пошто није себе припремио и на речене се врлине навикао није, онда или уништава благодат, или прима и истом <одмах> пада, или ништа не постиже, упадајући у мудровање. Јер пребивалиште и покој Духа Светога смиреномудреност јесте, љубав и кроткост и остале заповести Господње“ (Слово 1, гл. 14). “ А ако са смиреномудреношћу и љубављу, простодушношћу, пак, и добротом не буде у нама сједињена молитва, то није молитва сама, него је више маска молитве, која нам, пак, ни једне користи донети не може“ (Слово 3, гл. 5).
 
Молитвом се задобијају духовни плодови; без њих су ташти и бескорисни подвизи наши
 
Глава је сваке врлине, – по речима св. Макарија Египатског, и врхунац у делима поправљања непрестано пребивање у молитви“. И он, пак, потом… опет каже: „ако ли смиреномудреношћу, простодушношћу и добротом украшени не будемо, начин молитве нам ништа користити неће. А ово не кажемо само о молитви, него и о сваком подвигу, или напору, или девичанству, или бдењу, или било каквој другој вежби и делу, које се чини врлине ради. Зато што се сва ова делања побожна предузимају и обављају плодова ради; а плодови су духовни: љубав радост, мир, стрпљење велико, кроткост, уздржавање, смирење и томе слично; а ако ли, пак, у себи плодове ове немамо, ташти су и узалудни сви подвизи наши“.
 
Црквена је молитва вреднија од домаће
 
А о црквеној, пак, молитви знајте да је она вреднија од ваше домаће молитве; јер се ова упућује од читавог сабора /скупа/ људи, међу којима је, можда, много молитви најискренијих, које се од смирених срца Богу упућују, које Он прихвата као кад миомирисни, уз које се и ваше молитве, мада слабе и ништавне, прихватају.
 
Молитва без блуђења чин је савршених
 
Узнемирени сте што за време молитве не можете да се саберете, него сте расејани: молити се без блуђења дело је савршених; али ми, који смо слаби и у борби смо (са страстима), морамо прибирати мисли наше што блуде и смирити се пред налетом помисли и уопште се не збуњивати, јер збуњеност ојачава непријатеља да јаче на нас насрне, а смиреност га одагнава. А ако бисмо увек молитву искрену без блуђења имали, онда опет не бисмо избегли сујетне и горде помисли, које непријатељ приређује. Памтите да Бог молитву смирених прихвата.
Немој се чудити што те за време молитве Исусове походе помисли ледне; очигледно је да си се молила умишљено, а не смирено. Преподобни Исихије јасно поучава разборитости, пажњи и молитви и у 20. глави предлаже четири правила: смирење, изузетну пажњу, супротстављање и молитву. Очито, немогуће је да не буде супротних утицаја, али се њих не можемо спасити или их победити без смирености; и где све не морамо доспети, да бисмо макар мало назрели путељак овога узвишеног делања. А ваше је расположење дневно, немирно, друге ружите, осуђујете, и остало: тада већ и ум не може да се искрено помоли. У најмању руку, сећајући се свих својих промашаја, смири своју помисао и молитвом смиреном моли од Господа помиловање, а не постигнуће у даровима духовним.
 
Ко полаже наду само у своје молитве и правила и мисли да се добро моли, тај је на путу саблазни
 
…Шта је још опасније: ти си се саблажњавала својом молитвом привидном и правилима, у које се ти једино и уздаш; ти си заведена до те мере да си већ почела да предвиђаш када ћу ти писати. Међутим, страховање, бојазан и привиђења показују ти трулежне плодове твога деловања. Много пута сам те упозоравао да не мислиш да се молиш добро, него да сматраш себе најнезнатнијом од свих: јер Бог прихвата само молитве смирених и срца понизна и смирена унизити неће; а код тебе тога није ни било, него, напротив, молитва охола: „молим се у цркви после Јутрења и стојим покрај двери црквених, небесима молитве упућујући“. Шта је то, ако не очигледна саблазан ђавоља и освета његова – ужасна појава и потом страх, и свега се плашиш и дрхтиш. Пусти такве своје дубокоумне молитве, смири се пред Богом и пред људима, страх Божији имај, па се препасти нећеш страха ђавољега. Ето какве ти је плодове донела усамљеност твоја! А ти сматраш да добро пролазиш свој усамљенички живот и себе заводиш – зар много нечастивом треба да те осрамоти? Поверовала си му и стекла дар видовитости; мислиш, сада се то неће десити; али он и на други начин може да те заведе. Моли Господа смирено да не дозволи да паднеш у такву саблазан.
 
Тражење жара и суза у молитви води гордости
 
Суздржаност твоју у молитви нека смени и надвлада смиреност, уместо пометености због тога што немаш жара и суза у молитви; а сузе лакомислене људе веома охолима чине; ти сада, немајући суза, против своје воље постајеш свесна свога сиромаштва, а када би их имала сањала би и о богатству дарова духовних; не приписујем ти суздржаност у похвале, али није безопасно и у сузе се уздати, по речи св. Лествичника: „не веруј оним сузама које теку пре очишћења твога“; а када би се смирила истински, онда би се и сузе појавити могле, као што је и у блаженствима речено: после сиромаштва плач духовни (Мт. 5,34).
Молитва твоја нека буде цариниковој подобна, а не фарисејској; јер Бог прихвата молитву смирених и њихове молбе не презире (Пс. 102,17). Ти у себи тражиш осећања у молитви и, не видећи их, неспокојна си; то је облик гордости. Када би их имала, онда би за себе мислила да си стање узвишено постигла, а пошто их немаш, неспокојна си; уместо да се смириш, видећи сиромаштво своје и Бог ће погледати на смирење и успокојити те. Када осећаш мир, онда то, заиста, наговештава смирење, али, ако се због тога узгордиш, поново ћете неспокој обузети. Свети Оци поучавају: „пред благодаћу се излива смиреност, а пред искушење и неспокој – гордељивост“. А на молитви треба пазити веома да не буде било каквог злопамћења, јер, по учењу Отаца, „молитва злопамтила је сетва на камену“. А дужину молитве не могу ти одредити, да не изазовем више немира, него према снази и уз смирење.
Књижицу „Писма о хришћанском животу“ познајем и очекујем да убрзо стигне. Прочитао сам је, али не још читаву. Књига је веома добра, али је о молитви на неким местима веома смело речено, на пример: у души мудрост имати, и да то свако може чинити, тражити у себи ватреност, и остало. Неискусни ће се за то ухватити и ништа неће наћи, збуниће се, а веома мало ко ће то доживети, занеће се и саблазнити. Свети Оци кажу да то захтева много времена, подвига, напора и учитеља искуснога и да ће истинску молитву само један од хиљаду постићи; а више од тога један међу многима. То су речи св. Исаака Сирина; он, пак, у 2. Беседи пише: ко пре обуке на првом ступњу делања прелази на други, увиђања, који се састоји у поуци духовној и молитви, снаћи ће га гнев Божији; тамо ћете видети зашто, и касније:“а која је од Бога, она /молитва/ сама од себе долази, а ти је не осећаш. Биће, али ако јој место чисто буде, а не обешчашћено“. Ватреност тражиш у молитви – из лудости; а ако ли и помислиш да си је остварила, онда уверена буди да је то саблазан. Поправи живот свој, смирена буди, смирено моли се, јер Бог услишује молитве смирених (Пс. 102, 17). А када сама будеш процењивала молитву своју, онда је већ то саблазан. У таквом сагрешењу моли се да ти Бог дозволи да поправиш живот свој и видиш своје грехе, да никога не осуђујеш…
 
Ко је страстима изложен нека се не усуђује да тежи умној и узвишеној молитви
 
Што се тиче молитве савршене, за њу св. Исаак пише: „њу ће постићи један од хиљаду, и то пошто се очисти од свих страсти; па како се можемо усудити да помислимо да на такву висину доспемо?“ А ми да макар делањем мудрим и разбором, тј. молитвом Исусовом, побеђујемо ратнике који устају на нас, по речи Лествичника: „удри душмане именом Исусовим; оружје јаче од овога ни на небесима, ни на земљи пронаћи нећеш“. Св. Исихије пише: „разборитост је вештина духовна која од помисли страсних и речи и дела злих човека потпуно, с помоћу Божијом, спасава, која се временом дугим и усрдношћу савладава“. У књизи преподобног Нила Сорског…“ ако ли га обузме удео ђавољи кроз некакву страст или помисао злу, делатник (молитве) против њега призива Христа“… а касније: „и нека не помишља да ће се поправити онај чија је молитва самовољно угађање јер је сва молба његова из страха од мука…“ И ако ли ми савладавамо такво деловање умно, прочишћавајући молитвом срце од страсти, онда ће сигурно, по очишћењу, благодат на њему исписати своје законе који су теби скривени; и тек тада смо безбедни, јер у срцу увек пред Богом кади тамјан смирености; а оно је таква ризница, која је лоповима недоступна, по речи св. Јована Лествичника. А проникни ти у делање своје, јеси ли тако савладала вршење молитве умне, за коју си већ умишљала да си савршенство постигла? Међутим, настројење је твоје страсно, раздражљива си у односу према сестрама, прекореваш јетко, дуго не прашташ, љута си и слично; друге задеваш, строго осуђујеш и остало; и ето, какве је плодове твоја молитва донела? – Очигледну саблазан, мислећи (како си сама писала) да си достигла виђења највишег степена; а какве си сцене и смицалице чинила, које су потпуно неприличне, о којима више понављати нећу? Мада ти казујеш да си чинила намерно, то је у потпуном нескладу са делом. Св. Варсонуфије у 79. одговору пише:“а знак је да је дотакнута (молитва): тај се помести неће, па макар га читав свет саблажњавао“; а у 158. одговору: „ако ли ти срце задрхти од гнева или злопамћења и сличних страсти старога човека, тамо премудрост ући неће“. Погледај своје стање, да код вас нема нечега од овога – старога човека, и какви смо приликом неугодности и прекора, што нам их други чине? Чини се да ћеш далеко бити од молитве савршене. Ти тражиш у молитви сузе; оне су дарови духовни, који се смиренима дају, и сузе понекад многе узохоле <узнесу>, како пише св. Лествичник. А о томе да ти је“ општење са сестрама досадно и у глави ти се мути“, сматрам да је то деловање саблазни, као што ми је познато и код других сличних теби; када се налазе у умишљеном духовном стању тада су усхићени и радују се, а пошто оно прође мучи их супротно. Поново ти препоручујем 2. Беседу св. Исаака Сирина: „због чега гнев Божији наилази? Не због тога што из лењости напуштају дело првог степена крста, него због сласти усрднијег преласка на онај други степен финога деловања умног и пребивања у молитви“, и остало; боље је себе видети немоћну и смирену, неголи бодру и саблажњену.
…Посебно у цркву треба ићи смиренога духа, јер и молитва неће услишена бити, ако ли против некога нешто имамо или смо некога увредили.
 
Греси наши молитви пут прече
 
Ваше писмо, а и вести из новина уопште не радују, него велику тугу у срцу изазивају; о данашњој ситуацији на фронту шта више да се каже од онога што ви пишете: греси наши и рука Божија, која нас кажњава. Молитвама нашим, очигледно, долазак пред Господа спречавају греси наши. Не могу да искажем моју жалост, али мислим да су сви жалосни због онога што се догађа; а шта ће бити – непознато је, прочитајте код св. Варсонуфија Великог… питање и одговор 566 … како и зашто, када су свет сналазиле несреће, ни три мужа узвишена Бога умолити нису могла.
Мамица твоја је тужна због тога што је Бог не слуша. Нека она себе преиспита, извршава ли она вољу Божију? У Јеванђељу је написано: знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша (Јн. 9,31); а притом управо она не испуњава заповест Цркве – не поштује постове – и не схвата како је значајан тај грех. Сам Господ каже: а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), и још: Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче.
 
Молите се за оне који вас мрзе и вређају
 
Молитву, коју смо читали код Н. Н. за оне који нас мрзе, није штетно читати, али уносити поново у друштво неку новину – није наша мисао и став. Молитва „Који нас мрзе и вређају…“ није само подједнако снажна, него и више молбе у себи поседује. Само треба памтити да није у речи, него у сили, тј. у делу – Царство Божије (1 Кор. 4,20). Ако молимо Бога за оне који нас мрзе, да би им се смиловао – то је чин љубави; али је треба показати и на делу према њима, по заповести Божијој: љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе… (Мт. 5, 44); а ако ли се будем за њих молио, а сам, међутим, смишљам зло, мрзим, осуђујем, противречим, каква је онда корист од молитве? А ми не само да то чинимо са онима који нас мрзе, него не остајемо дужни ни онима који нас увреде речју или погледом. Дакле, треба се молити за оне који нас мрзе, и још више да бисмо нашу мржњу уништили, и, смиривши се пред њима, тиме себе примирили, најпре у тајности, а када је потребно – и јавно.
 
Једноставна и смирена молитва је угодна Богу
 
Веома ми је жао што они <блиски> не држе до религије, а без ње је доброта лажна. Ти у тој ствари ништа не можеш помоћи; препусти то Промисли Божијој, која их може окренути на пут истински. Брини се о своме спасењу и за њих се Господу моли једноставно: „помилуј их, Господе“. Бог не тражи слаткоречивост: једноставна, смирена молитва Њему је угодна.
 
Не треба молитву напуштати, па макар била и неконцентрисана
 
Прелазећи на молитву видите је као недостојну и кажете: каква је ово молитва? Истина је да је рђава, па ипак није фарисејска, него, чини се, иако није потпуно цариничка, ближа је њој. И не треба је напуштати, прекоревајући себе због њене недостојности и настојећи да се избавимо од помисли. А ако је напустите, какву ћете корист стећи? Онако, у најмању руку, због њене неисправности себе осуђујемо, а можда, када и једна реч може да умилостиви Бога, нама незнано, сами себе смирујемо. А напуштајући молитву, потпуно ћемо охладнети.
 
О нарученим молитвама
 
Ти сумњаш да наручена молитва није Богу приступачна због немарности свештеника; апсолутно не, Бог прихвата жртву онога који је приноси; срца скрушена и поништена не одбацујеш, Боже (Пс. 51, 17), и погледаће <Господ> на молитву онијех који немају помоћи[1], и неће се оглушити молбе њихове (Пс. 102,17); а свештеник је извршилац и посредник; за немарност своју сам ће одговарати. А како би се иначе обавила света тајна Евхаристије, покајања и остале, много више и важније, него што је упућивање молитве?
 
Молитва за иноверце
 
Неспокојна си због твоје мамице, јер ће она тобоже лишена бити Царства Небеског. То није ствар нашега ума; већ је треба препустити вољи и милосрђу Божијем и бити спокојан. Пошто они (лутерани) за живота нису имали везе са Православном Црквом у њеним светим тајнама, онда она и после смрти не дозвољава да буду судионици у њима; тј. у приношењу бескрвне жртве за њих; ми се томе морамо повиновати. Али је могуће често молити Бога <појединачно> за покој њихове душе; као што видимо да је лобања паганског свештеника говорила св. Макарију: „када се молиш за нас, онда нам је лакше“. Св. Атанасије каже: „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5), то је речено за некрштене“, а они су крштени, премда неправилно, и приликом њиховог обраћења у нашу Цркву њих не прекрштавају, него се само одричу учења Лутеровог и помазују се св. миром.
 
Црква се моли за све православне хришћане
 
Наша Црква рачуна седам смртних грехова: гордост, среброљубље, блуд, завист, прождрљивост, гнев, или злопамћење, и малодушност, или лењост. Ко од нас не учествује – иако не у свим – али у неким од ових грехова? Па зар да се не молимо за њих? Црквени учитељи сматрају за највећи смртни грех супротстављање истини, тј. јерес, за које грешнике се не моле, или не помињу њихова имена приликом бескрвне жртве, на проскомидији; али је заповеђено да се молимо за обраћење њихово на пут прави и истински, као што и Црква свакодневно моли Бога за сједињење свих. Ти још помињеш очигледне грешнике, који живе у прељуби, да ли да се за њих молимо? А ко о њима може знати да они баш тако живе? Свештеници не могу њихове грехове испричати, а нагађања нису увек истинита. А ако се, пак, нађу на суду, онда их власт препушта црквеној епитимији, према особинама њиховог покајања или непоправљивости. Али ми особито не смемо да их јавно одбацујемо; и када је заповеђено да се молимо за обраћење противника Цркве, како онда да се не молимо за обраћење грешника на покајање, који пребива у окриљу Цркве и сагрешује из слабости, као што и ми сами свакодневно грешимо? Када је жена, ухваћена у прељуби, доведена пред Христа, да ли ју је Он осудио? А требало ју је каменовати: који је међу вама без гријеха – рекао је Он – нека први баци камен на њу (Јн. 8,37). Не односи ли се и на нас ова поука?
 
МОЛИТВА ИСУСОВА
 
Поука онима који желе да обаве умну молитву Исусову
 
Не тражите од мене молитвено правило, него свагдашњу умну молитву. То је дело узвишено, које превазилази моје моћи и вредност. Не смем ни да помислим да противречим речима Григорија Паламе да је могуће тражити и постизати ту узвишеност, па макар она од мене далека била; али су Свети Оци писали, по своме настројењу, како је ко постизао и нас томе поучавају. Па ипак, није само изговорити молитву Исусову и сва блага <ћеш> задобити; о појању псалама и молитвама је написано једноставно: о броју и времену, и то је све; ипак, они који чине са добром намером и смирењем добијали су благодат Божију. А о тој малој молитви од пет стихова написано је мноштво књига, како да је обављамо и какве замке непријатељ поставља и како невешти од њега оборени и уништени бивају. Позабавите се, прочитајте све што нам је познато: Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Филотеја, Исихија, Калиста, св. Исаака… старца Пајсија и остале, и достојну припрему изаберите и одмерите снагу душе ваше, да ли богатство ово можете издржати и задобити без штете. Св. Симеон Нови Богослов пише у Слову о трећем начину молитве: „треба чувати спокој душевни у три ствари: према Богу, духовном оцу, према људима и према стварима“, и остало. И уопште сви Свети Оци заповедају да се у молитви овој највећа смиреност има; јер када се приморавамо на чињење заповести Божијих, онда спонтано себе видимо слабе у њима и смирујемо се, а смирење је најјаче оружје против непријатеља; и зато сви Оци налажу онима који желе да обаве молитву да се приморају на заповести. Дш1шј.еЈ. Непријатељ наш много сплетака против нас има, а посебно против оних који молитву умну обављају; а ако ли разум макар мало скрене у умишљање сопствено,одмах ће упасти у саблазан, и то неизлечиву. Свети Исаак Сирин у 2. Беседи пише о двоструком крсту: „и ко не жели да доспе на онај први ступањ чињења у тузи него жели одмах на други: виђења, непрекидне молитве – снаћи ће га гнев Божији. Даље пише: „а која је од Бога, она/молитва/сама од себе долази, а ти је не осећаш; али ако јој место чисто буде, а не обешчашћено“, и даље; и св. Григорије Синаит у последњим главама, у 10. и касније, јасно упозорава на саблазан… присетите се чланка Григорија Паламе… „душа ступа у одају своју када не лута ум овамо и онамо у стварима овога света, него се налази у срцу нашем“; и остало код старца Пајсија, у Свитку о молитви … подстичући на ревност у непрестаној молитви, поставља препреку – наклоност помислима свакодневним и старање о телу, и остало. Ја сам вам, видећи вашу жељу да постигнете највише, тј. да „ишчекујете уз ноге Исусове“ и да се „напајате Христом“, написао ради упозорења, да бисте се тога сачували, него да тражите само да вам се смилује Господ кроз ту духовну молитву: и то се мора смирено.Прочитајте код св. Исаака у 55. Беседи: „јер се за тебе молим, свете“…А уз промишљања ваша о било чему угодном и пријатном, одмах је готова саблазан, па макар то било и од благодати, него себе треба сматрати недостојним тога: јер су и многи који су благодат добили, а умислили су за себе, од ње непоправљиво отпали.
 
МОНАШТВО
 
Кад погледамо на данашњи начин живота монаштва, колико смо далеко скренули са онога пута који нам је показан у учењима Отаца – срце пати! И уместо да тражимо бисер племенити, скривен у одајама срца наших, задовољавамо се спољашњошћу; мало је и ретко се налазе они који се против страсти подвизавају; и кроз слабости наше постајемо саблазан свету, уместо да будемо светлост свету… Склоност према читању књига Св. Отаца почела је да нестаје код монаха; управо је то и узрок пропадања, пошто нема побуде на делатан монашки живот; можда и постоји код новопридошлих, што ревност имају и жељу да се спасу, али, видећи примере слабости, најпре их осуђују, а потом им се и сами покоравају, пошто немају правог кормиларења и одсецања сопствене воље и разума, што би их могло довести до смирења, као најјачег оружја против свих замки нечастивог.
Није баш мудро што се и у религиозним часописима нашег доба појављују разне непријатне ствари о животу монаштва. А о другим књижевним издањима не треба не говорити! И све се то шири по читавом хришћанском свету, који не гледа своје слабости, него пажљиво прати и мале монашке недостатке. Уосталом, не треба да кривимо оне који нас осуђују, него да се смирујемо, налазећи кривицу у себи, кајући се, и моћан је Господ да нас спасе и изведе из провалије, коју виде преподобни Пахомије, са патњама, саблазнима и болестима. Иако је тужно наше слабости гледати, многи који долазе у манастир налазе заштиту од стрела ђавољих, којима су изложени бити могли у животу световноме… Ових дана сам чуо изузетан пример монашког и световног живота: један поклоник без ногу је пузећи обишао многе манастире и на питање једнога монаха, каквим сматра манастирски живот у поређењу са световним, одговорио је: „нису све заједнице једнаке, али ми се чини овако: када је ливада ограђена, онда и трава на њој добро расте, а изван ограде бива погажена и попасена“ Једноставан, али задивљујући пример!
 
Монаштво је облик смирења
 
Монаштво је облик смирења и до њега стижу кроз мноштво битака и искушења, на које се и припремити треба; а Господ моћ има да те ојача.
… Лик монаштва је лик смирења…
… О монаштву ћу твоме… рећи: нека ти прихватање његово не буде ради охолости, или гордости, или узношења, него изнад свега ради смирења, и кроткости, и стрпљења.
Жао ми је од срца због тебе, што си се толико увредила зато што ниси предложена за ношење ризе у монаштву и што је мајчица игуманија заборавила да живиш у манастиру. А шта те је увредило? – твоје самољубље, частољубље и гордост. А шта је монаштво? облик смирености, а не частољубља. Окривила си људе што си заобиђена, а ниси на Бога помислила, да „Му то није било по вољи и,очито, још сам тога недостојна“, и када би се смирила – онда би и поднела мирно; јер Бог смирене теши, а гордима се супротставља. Прочитај код св. Исаака када кривимо ближње, а не себе због наших патњи, онда нам оне постају тешке и продужавају се. Не тугуј – споља ћеш монахиња постати; али се треба постарати о унутарњем монаштву – смирењу.
 
Три монашка чина
 
Три су монашка чина: расофор, мантија и схима; први – почетника, други – средњих, а трећи – потпуних <монаха>.
 
Шта значи монаштво?
 
А шта значи монаштво? Остварење хришћанства, које се састоји у извршавању Божијих заповести, а међу њима се налази и љубав према Богу: ако ме неко љуби, ријеч моју држаће (Јн. 14, 23) рекао је Господ; и вршењем заповести човек се очишћује од страсти,постиже бестрасност и вазноси се до духовног умозрења; и све то мора бити прожето смиреномудреношћу, јер смиреномудреност све замке нечастивог разара; приликом извршавања заповести мора се проћи и огањ искушења од људи и од нечастивих <злодуха>; а без искушења ми не сазнајемо себе и не можемо се смирити и духовну мудрост добити.
 
Монаштво је савршено хришћанство. Схима је савршено монаштво.
 
Ви, наравно, знате да је монаштво савршенство хришћанства, а дужност хришћанска је испуњавање заповести Христових …
По жељи М. да стекне појам о начину схимничког живота, шаљем вам одломак из списа Св. Отаца, из којих ћете видети да је схимонах савршено монаштво, а монаштво је савршено хришћанство. И не захтева се само спољашње делање, него још више унутарње. Прво треба обављати према снази свачијој, а последње је неизоставно потребно, као оно које не тражи телесне снаге, него душевне и племениту добровољност.
 
О примању младих у манастир
 
Колико сам могао да приметим, бескорисно је и опасно сувише младе примати <у манастир>; јер су они више изложени утицају слабе стране и, пошто навикну на лоше, не могу брзо стићи на прави пут, тако да нису способни ни за манастир, ни за свет.
 
Позив у монаштво је Божији позив
 
Ф. нека борави неко време на проби, и када буде чврста њена намера, онда, очито, постоји и позив Божији, не треба хитати.
Твоје настојање ка напуштању света и ступање у монашку заједницу је, наравно, Божији позив; утолико више што се у теби оно стално увећава; али све треба чинити полако, промишљено и молећи се Богу, да помогне у твојој намери племенитој да је оствариш… Одрицање од себе онога који ступа у наш позив састоји се у одрицању свога разума и своје воље и у подношењу патњи које потом следе; треба се за то припремити и ускладити то са својим снагама, душевним и телесним…
 
Они који су позвани на монашки живот не треба да мисле да су га достојни
 
Немој охоло мудровати и немој о себи много мислити да си тобоже тога позвања достојна, – сети се да је много званих, а мало изабраних (Мт. 20,76). Потруди се да достојна будеш милости избора: послушношћу, смиреношћу, трпљењем, кроткошћу, љубављу и молитвом; сматрај себе незнатнијом од свих.
… Немој о себи много мислити да си у манастир пошла и тобоже нешто велико учинила; Бог прихвата од нас све оно што је са смирењем, а од гордих окреће се. Учи се да у свему познајеш своју слабост и да си смирена, да будеш мирна и спокојна.
 
Скрушеност срца је припрема за монаштво
 
Пишеш о својој припреми за монаштво – како да поступиш? Као што је блудни син пришао оцу и рекао: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк. 15,21); и као што је цариник пришао срца скрушенога и смиренога, завапивши: Боже, милостив буди мени грешноме (Лк. 18,13), Ето каква припрема треба да буде; јер наш начин је начин покајања и смирења и на њега нас Сам Господ позива. И зато – иди без сумње, са радошћу и страхом. Св. Јован Лествичник пише у 1. Степеници: „нико нека се не назива недостојним завета монашког, замишљајући мноштво тешких грехова ..,“[2] Али само не прилази дрско и ташто. Управо зато немири и помрачују помисли.
 
Заповести Божије морају извршавати како монаси, тако и мирјани
 
У позиву монашком су само три главна завета: девичанство, нестицање и послушање, а заповести Божије, како ми, тако и мирјани, једнако извршавати морамо. А наш начин је начин покајања и смирења. Одбацивањем своје воље и разума ми можемо стећи смирење…
 
Настојати на добијању монаштва знак је гордости и частољубља
 
Видим да си неспокојан већ три године. Патиш због недобијања монаштва; када прочиташ расправу коју сам ти о томе дао, онда ћеш препознати у томе твоју кривицу и грешну жељу, која доводи до увреде. Ти не схваташ да је начин монаштва начин смирења, а у твојем настројењу постоје славољубље и частољубље, чији те јади и прождиру; ти се мучиш, али нећеш овенчан бити. Када би се старао о задобијању смирења, онда би видео колико је тежак грех жалост због тога што ниси добио мантију и то што у томе не видиш Промисао Божији, који све уређује нама на корист. Када би поседовао мудрост послушности, онда би стекао и смиреност, као што пише св. Лествичник: „из послушности настаје смиреност“, која нас умирује, а ти, испуњавајући послушност, сматраш за себе да нешто добро чиниш и као да за награду тражиш мантију, али за тебе ће она бити не облик смирења, него облик гордости.
… Шта је мантија? Слика смирености; а мије тражимо из частољубља; због тога нас и сналази жалост. Који су завети приликом пострига? Подносити сваку невољу, увреду и смирити се; а треба на то бити унапред спреман, а не накнадно их стицати; а где су они? Лажни стид, што мантија није добијена, доводи до лудила … Видим да се старате само о томе да не исправите правило: а о томе, да правило живота хришћанског по заповестима Божијим поправите, ни мало се не бринете.
 
Право монаштво није у одежди, него у поправљању живота
 
Узалуд се жалостиш због ношења расе и прекореваш друге, проглашавајући их кривима, а не стављаш то Богу у део; тиме Га само још више срдиш. Боље промисли: шта у теби изазива жалост? Не жеља за монаштвом, него частољубље, које није мило Богу. Желиш монаштво? Оно није у одежди, него у смирењу, трпљењу, љубави и осталоме. Имај га у срцу своме, нико ти га одузети неће; а када буде воља Божија, и оно спољашње ћеш добити…
Само прихватање изгледа неће ни мало помоћи без дела, која му приличе: самоодбацивања, смирења, трпљења, љубави и осталога. Не траже се од нас само правила, него поправљање живота. Читај књиге Светих Отаца: св. Јована Лествичника, св. Доротеја, св. Јефрема, итд.: свуда ћеш пронаћи да се без трпљења, без љубави и смирења није могуће спасити; а ти, када се смирио будеш и трпео све што те сналази, онда ћеш се и спасити…
 
Не треба се одрицати монашких завета
 
Завети некима изгледају страшни, и они одустају од прихватања монашког начина, бојећи се да ће их прекршити, заборављајући, уосталом, да су се већ заветовали приликом прве изјаве намере да живе према заповестима Божијим, које нису само нама, који у манастиру живимо, заповеђене, него и свим православним хришћанима; на њихово безусловно извршавање обавезују нас сви завети, које смо дали на крштењу:“сједињујемо се са Христом и свим заповестима Његовим“. Ови завети су неупоредиво значајнији од оних који се дају приликом монашког пострига и нико се ничим не може оправдати због њиховог кршења. А ми им додајемо још само два завета: девичанство и нестицање, о чему пише … авва Доротеј: „заповести Христове свим се хришћанима дадоше и сваки хришћанин треба да их чува: јер је данак, као што би неко рекао, Цару обречен. Ово, јер су и Оци не само одржали заповести, него су и дарове Богу принели. А дарови су девичанство и нестицање, који нису заповести, већ дарови јесу“. Ако смо дужни да чувамо све заповести Божије, имамо ли право, живећи у манастиру, па макар и ако нисмо још положили монашке завете, да кршимо те заповести? И ако немамо мантију, да се сматрамо слободнима, не чувајући се у девичанству и нестицању? Чини се да то није ништа друго до лажно мнење, конструкција сопственога разума и заваравање самог себе, које служи као некакво оправдање, али лажно. Зар не треба тим више са побожном и духовном радошћу приступати томе светом звању, које нас уклања од саблазни света и служи учвршћивању у врлини.
Вас плаши монашки живот: да ћете због неодржања подвига више кажњени бити. Подвизи морају бити у складу са снагом свакога: Бог не захтева преко мере, него тражи извршавање заповести Његових, које лече наше страсти; а највише захтева од нас смирења, које, и осим дела, исправља многа сагрешења; а насупрот томе, дела без смирења никакву корист не доносе, пише свети Исаак Сирин (Слово 46.). А свети Марко Подвижник пише у 109. глави: „од дела, и речи, и мисли Један је праведник; а од вере и благодати и покајања праведници су многи“. Дакле, тога (слабости) се не треба плашити, него се уздати у Бога и у помоћ Његову.
 
Нико не треба да сумња у истинитост пута монашког, који утврдише Свети Оци
 
Што се тиче монашкога пута, нико не треба да сумња да је он прави, према тврђењу и предању Светих Отаца и учитеља наших, који су кроз многа искушења овај пут животни прошли и оставили нам непроцењиво благо својих учења и примера. И ми морамо одавати Господу милосрдном непрестану захвалност због милости ове и позива у ово звање.
Али постоје у овој организацији многи и различити ступњеви, као и у стара времена; очито, постојали су велики подвижници, који су постигли савршенство; видимо и оне који су му се у мањој мери приближили; а неке, које су несносно обузимале страсти, и нису постигли спокој, али нису остали без наде у спасење; било је исто тако и слабих и немоћних; али покајање свима ускраћено није, и нама је непознато какву је пресуду Господ коме наменио. Али сви они и који су савршенство постигли велику су и искрену смиреномудреност имали, без које сва наша дела и подвизи Богу угодни нису… Проничући у учења Светих Отаца промишљено и смирено, може се дознати да и сада могу постојати, и сигурно постоје такви, који, следећи поуке светих наших Отаца и учитеља, иду путем правим, смиреним. Као што је Господ открио Пахомију Великом да ће и у последњим временима бити у монаштву оних који ће се спасити; и свети Нифонт Цариградски на питање брата: „да ли ће, као што се сада светитељи умножише по читавом свету, тако бити и до последњих времена?“ – одговорио је: чедо, чак до свршетка времена неће пророка нестати Господу Богу; исто тако ни слугу сатаниних. Само што ће у последња времена, који ваистину за Бога радили буду, себе срећно од људи сакрити, и неће имати знамења нити ће чудеса вршити, као што је данас, него ће путем делатним и тајанственим кренути смирено, и већи ће се од Отаца знаменитих наћи у Царству Божијем“. „Инок, ако ли себе смири, на сваком ће месту спокој наћи“.
Па шта да чинимо? Приступају непоколебљиво, моле да их извучемо из мрака на светлост; спремни су на све, али после на путу изнемогну; управо од тих је и 3.3на, која је желела пут истински, молила нас за то, а сада и са њега скреће. Морали би да нас поуче такви и слични случајеви, али све, тобоже из самилости према ближњима, желећи да им учинимо боље, немамо одважности да грубо одбацимо њихове молбе. Шта да се ради? Издржите и ви, прочитавши у другој Посланици светог апостола Павла Тимотију главу 2, стихове 24-26.
 
Мантија је лик смирења
 
Дешава се понекад да неки, полазећи од духа, завршавају у плоти и прихватају мантију, чак и настоје на њој из таштине и частољубља, а мантија је лик смирења, и ако је носимо без овога последњег, она нам више није бреме корисно, и јарам благи, него супротно.
Ако здраво размислимо, да ли ће нам донети корист спољашње ношење мантије? Она је лик смирења; а ако је људи траже или желе, онда то наравно више није ради смирења; остало ћу прећутати …
…Има много таквих, који пате не због мантије, него и због ризе; то се дешава из частољубља – а њима се чини да је због тражења спасења; спасење је у смирењу, а ако га нема – онда и пате због одежде спољашње, која доноси поштовање.
 
МОНАХ ПОЧЕТНИК /ИСКУШЕНИК/
 
Почетницима по ступању у манастир Господ шаље искушења
 
Хвала Богу што вас је удостојио да испуните вашу давно изражену жељу – да ступите у свету заједницу девица, које се обрекоше Господу и за Њега раде… Али вас може обузети туга, досада, жалост за блискима; онда знајте, да то Бог шаље ради искушавања ваше племените одлуке: да ли је заиста чврста; нечастиви искушава различитим помислима и изазива малодушност.и досаду; а ви чврсти будите и у време немира обратите се Господу и Пречистој Мајци Божијој, молите за помоћ Њихову и заступништво; откривајте патњу вашу мајци игуманији, и Господ ће вам помоћи; после патњи послаће и утехе.
Обично ми, долазећи у манастир, мислимо да ћемо или одједном узлетети на небо, или пронаћи спокој ненарушиви; али не задобијајући то због мучења наших сопствених страсти, западамо у потиштеност, не тражећи решење тамо где треба…
 
Како пролазити пут монашког живота
 
Радуј се, сестро, што те је Господ удостојио прихватања светога звања, у коме нека ти Господ помогне да проживиш богоугодно, као што и сви оци и мајке светитељке проживеше. Бојазан од прихватања благога тога јарма у теби је настајала од противника; слава Богу, што се покорила ниси помисли оној, која те је плашила. Зар твоје првобитно ступање у заједницу већ не бејаше завет Христу, да ћеш за Њега радити свим срцем и старати се да извршаваш заповести Његове, које је и сваки хришћанин дужан да извршава? Али, прихвативши Његова оружја духовна, лакше ћеш моћи проћи тај пут, увек себе осуђујући и прекоревајући. А ако ли би када и нешто добро учинила, онда то припиши Божијој помоћи и благодати, а себе сматрај прахом и пепелом; због жеља пролазних исто тако не буди малодушна, него се обраћај Богу и ближњему с покајањем, себе корећи; и мир Божији нека буде са тобом. А патње које се дешавају прихватај као од Бога послане теби на корист; јер их нису људи сами од себе теби нанели, него их Бог шаље да искуша веру твоју и љубав према Њему, и, можда, да макар спречи некакве намере грешне. А прихватај их што је могуће равнодушније и немој да те много вређају; тако можеш имати и душевно спокојство, уза сву твоју слабост телесну, за коју исто тако веруј да је Богу мило да те кроз њу спасе; покрећи срце твоје на захвалност. Немој малодушна бити, ако ли ниси способна да извршиш правило; прекоревање себе и смирење и овде нека га замени. За ово те молим: молитвицу Исусову по стиховима или другачије обављај, макар и седећи, или лежећи, из слабости, али са смиреношћу, обарајући сваку помисао која те узноси да тобоже ти нешто добро тиме чиниш; исто тако ништа не додај, било колико мудро или осећајно било, него у свему и у свим делима твојим, чак и помишљенима, потпуну отвореност имај према мајци твојој и настој да извршаваш оно што ти говори. Нека ти Господ помогне да о себи мислиш да си незнатнија од свих; и све поштуј, као Анђеле Божије, и све љуби.
 
Правила за искушенике
 
Питаш ме о правилу за искушенике. Варсонуфије Велики је на питање о томе одговарао: искушеницима пристоји да буду у искреном смирењу, да ни у ком случају не сматрају себе за нешто, не говоре: шта је то? или: због чега то? Него, будући послушни и у покорности великој, да се ни са ким не пореде, да не говоре: тога и тога поштују, па зашто мене не поштују? Он је у свему спокојан, па зашто ја спокоја немам? Нека презрени буду у свему и не негодују. То је посао правог искушеника и онога који жели да се спасе!
А ви сте сами већ читали књигу св. Јована Лествичника, из које сте макар мало сазнали теорију, кроз коју ћете се научити и пракси. За први пут ћу рећи само оно, што сматрам нужним: треба одстранити вољу сопствену и не веровати своме разуму, него се угледати на оно што вам понуђено буде од оних који су тај живот искусили; то је најпогоднији и најлакши пут ка познању себе и воље Божије. Јер су како сувишак, тако и недостатак у подвизима штетни, што ви сами од себе сазнати не можете. Много ћете сејати, али ће слаба бити жетва, а понекад, уместо плодова замишљених, указаће се трње, ради чега треба да молите мајку игуманију да вас препусти монахињи искусној, и ако се то деси, по налогу или по вашем избору, којој је склоно срце ваше, њој се у свему покоравајте, нипошто ништа не предузимајте без њенога савета, па макар нешто изгледало и супротно вашем мишљењу. Свему овоме оци наши и учитељи живота монашког поучавају, као што су: св. Јован Лествичник, св. Доротеј, св. Симеон Нови Богослов, св. Калист и Игњатије, Патријарси цариградски, Теодор Едески, св. Касијан и много других. Улазећи у ово подручје, морате прочитати ова учења и угледати се на њих; јер су се она сама на делу извршила и нама су предата.
 
Послушност и откривање помисли у монаштву је неопходно, оно чува монаха од замки и искушења ђавољих
 
Манастири су луке спасења; али се догађа да и у њима буду изложени бурама и да у таласима тону: „а како се неће сваки који се крсти спасити – каже св. Јован Лествичник – онда ћу о осталом прећутати“, тј. о монашком позиву; они који имају вољу добру кроз послушност задобијају смирење, које чува монаха од свих мрежа и замки ђавољих; а без њега може се изложити различитим искушењима и непријатностима; а још више када немају ни појма о откривању помисли, да је оно веома потребно у нашем чину; многи оци пишу да је откривање веома потребно и да корист велику доноси… а то дело племенито је у данашње време скоро потпуно напуштено; због тога и израстају плодови дивљи и патње се множе.
А посматрајући данашње доба и недостатак делатника и учитеља тога живота, немогуће је не растужити се, и због тога што они који ступају на овај пут, макар и са ревношћу, али идући самовољно, упадају у две крајности: или се, уздигавши се високо, заносе умишљањем или пропадају због слабости животне. Али ипак не треба очајавати или порицати овај пут видећи: слабост или немоћи како се множе, а и одустајати од узвишених подвижничких дела; а и због оних који су духовних дарова лишени.
 
Монаштво је пут самопрекора и смирења
 
У свим твојим писмима не види се самопрекор и смирење, који пристоје нашем монашком чину, и који нас могу устројити на чињење добра и успокојити; али у твом настројењу сви ти изгледају криви због твојих патњи и озлојеђености; само си ти потпуно у праву и сви те муче и вређају. По томе видим да, ако читаш списе Отаца, онда их, очито, или не разумеш, или нећеш да се угледаш на њих, или уопште не читаш књиге Св. Отаца; а зато ништа и не разумеш, и умишљајући да ћеш мудра бити, лудост те је обузела.
 
Монаштво није само у испуњавању молитвених правила, него у сазнању својих слабости и очишћењу од страсти
 
Како си имала погрешну представу о монаштву; само си претпостављала: самоћа, правило, сазерцање, а о борби са страстима и о сазнању својих слабости и смирењу кроз то сазнање – ниси имала појма. А сада треба праву мудрост задобити: не усуђуј се никога да кориш, па макар и видела нешто неприлично; оне који те коре и муче сматрај својим доброчинитељима, које ти је Бог послао ради излечења твојих страсти; и при свему томе сматрај се најнезнатнијом и најнедостојнијом, као она коју савладавају и муче страсти; тада ће сасвим другачије синути твоја мисао и добићеш од Бога снагу да се против страсти бориш и да од њих побеђена не будеш …
Треба памтити, какву смо дужност преузели и какав смо завет дали; живећи у заједници, треба поправити и ублажити карактер, задобијајући смирење чињењем заповести Божијих. Али, ако ли макар и дуго поживимо, и од чињења лажног плодове задобијемо, супротстављене духовном, каква је онда од њега корист?
 
Келија монаха пећ је вавилонска
 
По речима стараца, „келија инока пећ је вавилонска, у којој се он искушава, као злато у топионици, огњем различитих помисли, немира и недоумица“; у муци најезде њихове обраћа се Ономе Који Је Моћан да га спасе: благословен си Господе … који си истином и судом све ово на нас навео ради Гријехова наших (Дан. 3,2628), и у свести о својој недостојности, у духу скрушености и смирења покорава се вољи Онога Који га је створио. А Господ шаље росу благодати Своје, која освежава и теши инока који пати, ратника духовног, и одбија од њега јару насртаја нечастивог.
 
Зашто је живот монашки тесан и болан пут
 
Живот манастирски је тесан и болан пут, који води у живот вечни. А зашто тесан и болан пут? Не зато што је он такав у суштини шта је лакше од љубави, кроткости и смирења? – него зато што смо обузети страстима и не желимо да им се супротставимо: управо нам оне и чине пут болним.
 
У манастиру треба очекивати још веће патње
 
Ако је ваша жеља да ступите у манастир права, онда ће Господ тако и уредити; али када ви одлазите у манастир мислећи да се тамо смирите од патњи, онда она није права. Посвећујући се манастирском животу, потребно се одрећи себе и очекивати још веће патње; управо то и значи узети крст свој и кренути за Христом.
…Ви сада напуштате свет због патњи које вам се догађају, а које не можете да поднесете, а ја вас упозоравам, да вас оне и у манастиру очекују, јер то је такав пут: Сам Христос Спаситељ је ходио путем патње и нама је оставио узор, да следимо стопе Његове. Ви овде морате још да се поучите трпљењу и подношењу патњи које се догађају; а када се, избегавајући их, осамите, онда ћете се и тамо показати као они који не могу издржати…
 
„Монах је стуб трпљења, бездан смирења“
 
Ви сте се припремали за прихватање монашког начина живота, а у чему је његова суштина и какве сте завете давали при постригу? зар не то, да ћете све истрпети? Шта друго означавају параман и крст до сећање на завет трпљења који смо дали? Тако, пак, Богу захвалите, што вас је поучио трпљењу, и сада свака прилика треба да буде лекција за поучавање трпљењу, и не само од клеветника спољашњих, него и од унутарњих духова злобе, који приморавају или на утицај страсти, или на очајање.
Пишеш да су те приликом уласка у монаштво нашли јади: вређање и подругивање. Сматрам, пошто је монашки начин живота узор смирења и трпљења: „монах је стуб трпљења, бездан смирења“, да ти је претходно упућена таква проба – како ћеш се понети? Постоји ли у теби дух хришћанства – љубави, према заповести Божијој: „љубите непријатеље ваше“? Не буди потиштен због тих напада, него смирено пригни врат против тих таласа, и лађа душе твоје неће пропасти у морске дубине; гордост ће се твоја смирити, и они који те мрзе ућутаће. Не криви никога, него гледај у њима оруђе Божије, које те искушава и примирује.
 
У животу монашком треба проћи огањ искушења. непрестана радост духовна може одвести у саблазан
 
Нимало се, духовна кћери моја, не чудим твојој чами: као и свако од нас, тако и ти треба да прођеш огањ искушења ради учвршћења у нама вере, наде и љубави према Богу … треба знати да између позвања и награде постоји велика раздаљина и поприште, на коме позвани чине подвиг и бој против непријатеља невидљивих, који настоје да нас омету на том путу различитим патњама и саблазнима и искушењима у мислима, али се не треба бојати, јер имамо Утемељивача Подвига, који је јачи од њих, Господа нашег Исуса Христа, само да потиштени не будемо, него да призивамо увек Његову помоћ свемоћну и користимо најпоузданије оружје против непријатеља – смирење, Када си ступила у заједницу, осећала си радост неисказиву, али то је било без твојих заслуга подвига и напора, него је једино благодат Божија тебе тешила као детенце млеком духовним. Али ако би се то наставило, онда би велику штету душа твоја претрпела: заносећи се оном радошћу, упала би у гордост духовну, и боравила неисцељена у тој саблазни, и никако не би могла да се смириш. А премилостиви Бог ти је допустио да сада искусиш нешто болне страсти – чаме, да ли си достојна да боравиш у љубави Његовој? Не налазимо се ми у љубави Божијој само онда када примамо само утехе Његове, а када допусти патњу, потиштени смо, безвољни и малодушни; не, тада још више љубав према Богу показујемо, када одважно подносимо патње које нас сналазе и смирујемо се у њима, сматрајући да их заслужујемо; кроз то човек постиже остварење велико и према смирености добија од Бога и утеху; па ипак, њу тражити не треба, него ће она сама стићи; а још пре када сматрамо да смо недостојни тога.
 
Монашки је живот – непрекидна борба са ђаволом
 
Манастирски је живот борба непрекидна са непријатељем презлобним – ђаволом. Ми падамо и устајемо, побеђени смо и побеђујемо према нашем настројењу – гордом или смиреном; А Господ Подвигоположник, видећи нас да смо изнемогли, подржава, ојачава и подиже; на ране оних који су пали излива вино и јелеј, лечи их патњама и болестима и доводи до доброга свршетка.
Живот је наш ратовање духовно – бој: а са ким? – са невидљивим духовима злобе! Ко покреће те немире? – непријатељи живота нашег – злодуси, настојећи да нам украду венце подвига за трпљење, које бисмо могли добити, прихватајући заједљивост, увреде, понижења, прекоре, презрење и остало; и кроз то би се ублажило наше срце сурово и страсти би уништене биле: самољубља, славољубља, сластољубља и среброљубља, од којих и све страсти снагу добијају и делују.
 
Монашки пут изгледа тежак због наших страсти
 
Пишеш о жалосном и тешком путу живота монашког: а Господ га је назвао јармом благим и бременом лаким. А ако и осећаш напор и тегобу, онда то заправо потиче од наших страсти; па се захвали Богу што је и тебе учинио достојним да узмеш благи јарам Његов и бреме лако (Мт. 11,30). А погледај на мирјане, какав је јарам њихов? није благ; и бреме није лако.
 
Одрицање од своје воље пружа монаху праву слободу
 
Плашило вас је то што треба да убијете своју вољу и осећања; па ипак, видите да ова умрлост оживљава, и покоравање доноси слободу.
 
Непослушност и самовоља код монаха имају најкобније последице
 
Жалиш се да те не пуштају у О. П.; и у томе се види да ти желиш да извршиш своју вољу, а шта је опасније од тога? Коју ћеш од тога корист имати? Ако би ти, отишавши овамо, свој карактер поправљала, онда би добро било; а ти и идеш тамо, и ни мало се не поправљаш, сви се жале на твој неподношљиви карактер, па ни користи нема од твога пута овамо. А ти желиш само да извршаваш своју вољу, и не обазиреш се на то што нема воље Божије за то, када игуманији Бог не објављује да те пусти. Треба се потрудити да се поправи свој карактер, бити покорна, а не планути за сваку ситницу; натерати се на подношење сваке врсте патњи. Управо у томе и јесте манастирски живот, а ти желиш да идеш супротним путем – не петљај ме у то. Куда ћеш доспети? Пишеш да си одбила ношење расе – ала си то добро учинила! Када те је игуманија предложила, дакле, она те је удостојила тога чина, а ти си из тврдоглавости одбила; па нека буде тако… ти си утврдила своју вољу и идеш без саветовања; а ко се тиме заноси? (Прич. 11,14). Дакле, постарај се да се смириш и поправиш, и мир ћеш стећи…
…Браћа <треба> да проводе живот уз самоодбацивање своје воље и разума, смирење, трпљење прекора, заједљивости и увреда, и ма колико било узвишено наше живљење, ако немамо срце осетљиво <покајничко осећање, ништа је оно пред Богом.
 
Помисао даје по прихватању монаштва свршено са грехом довешће до осуђивања других и гордости
 
Хоћеш да веома брзо на небо узлетиш: „када монашки постриг прихватиш, онда се више нећеш моћи ни насмејати узалуд, чак ни реч рећи, јер је опасан грех“! Тако је! Али, да ли ћеш избећи тада високо мишљење о себи и друге судове о тим греховима? А управо су они много важнији од свих оних спољашњих погрешака; кроз њих се смирујемо, а оним се охолимо, и куда падамо? Можда се сагрешења и допуштају тога ради, да смирење задобијемо. А ко ти је сада дао право да брбљаш или се смејеш? Када Господ говори: тешко вама који се смијете сада (Лк. 6, 25), и да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда (Мт. 12, 36), то није монасима, него је свима речено. Као да си ти сада тобоже ослобођена одговорности, а тек ћеш по прихватању монаштва обавезна бити: то није никако тачно; запамти, прави начин живота јесте начин смирења; где њега буде, тамо ћеш и поред свих слабости спокој стећи; а уз извршавање свих дела добрих и подвига монаштва, које су чак сматрали светим, заповеђено је било да се душа трозубцем израњави; а због чега? Због узношења. На то устани, томе се супротстави; корен ишчупај, гране ће саме отпасти; а управо нас слабост наша против воље наше смирује. Код Григорија Синаита глава 17.
 
Иако је монашка одежда наизглед црна, она јесте одежда весеља и радовања и риза спасења
 
Мајка О. <моли> … благослов да вечиту црнину обуче, али те речи нису у складу са правом мудрошћу. Одежда наша, премда црна изгледа, одежда је весеља и радовања и риза спасења. Заиста се треба радовати што нас Господ удостоји да свет напустимо, као Израиљ Египат, и да радимо Господу, а не свету. Дакле, управо у ту одежду весеља нека је благослови Господ да се обуче радосно, а не у тузи; и нека не пати због напуштања света, него нека се радује због ступања у живот нови, који је обичном народу мудрост непозната.
 
Правог монаха не чини спољашња одежда, него унутарње настројење
 
…Због чега онда тугујеш? Због одежде спољне: па зар она чини монаха? Па ти желиш да се спасеш: начини монаха унутарњег, а не спољашњег. А ако због тога будемо туговали, веома се удаљавамо од спасења. Гордост је туђа монашком начину живота, блиска му је смиреност.
 
Мир се у монаштву постиже после победе над страстима
 
…Срећно си стигла себи блискима и у њиховом кругу нашла си спокој. Наравно, то је предах, али не може бити трајно спокојство; оно се задобија када, пошто бој са непријатељима невидљивим водимо, победу над њима освојимо помоћу Божијом, искоренимо наше страсти и смиримо се; тада ће бити прави и трајни мир. А како да ступиш у борбу ову независно од војске подвижничке? Самостална борба је опасна. А међу онима који ратују у овоме боју поучити се можемо, падајући и дижући се, побеђени будући и побеђујући, док се смиримо…
…Ваша је намера достојна хвале, и знам реч Господњу да: онога који долази мени нећу истјерати напоље (Јн. 6,37). Он, позивајући у своју службу слуге Своје, казује им: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 29-30). Али све док нас многе страсти нападају и смирење не стекнемо, неизбежно многе патње претрпети морамо. Можда мислите да ћете одмах у манастиру спокој ство пронаћи, али то је немогуће, треба поднети патње различите, и потом ћете мир стећи. На њиви срца нашега много је трња и корова; треба од њих њиву срца очистити, тј. од страсти – и тада можемо плодове врлине видети, уз смирење.
Она је тежила у манастир, мислећи да ће пронаћи мир, а није знала да он зависи од победе над страстима и од смирења, трпљења и љубави. Препустите јој на вољу и нипошто је не наговарајте да остане, него јој покажите да је наш пут тесан и жалостан, који води у живот вечни; и када се сложи да иде тим путем и све подноси са самопрекором и смиреношћу, онда нека остане.
 
МОНАШТВО И СВЕТ
 
Преварна представа и став о женским манастирима, који си и ти сама имала, јесте световно мудровање. Они не разумеју да за овај живот постоји позвање Божије, без кога сам од себе човек не може напустити свет са његовим примамљивим и заводљивим задовољствима, премда она често прожета бивају патњама и болестима. Ступивши у манастир, имамо исту тежњу – спасење душе, али су нам потребне пробе, искушења и патње различите врсте, да бисмо кроз њих познати могли болести душевне, слабости и различите страсти које се у нама крију и кроз патње и искушења да бисмо добити могли исцељење душевно, а не онако, као што ти приказујеш у својој уобразиљи: „тихи манастир – молитва, мирно извршавање наређења“, то је аутоматизовани живот. А какве битке и искушења предстоје онима који ступе на поприште тога подвига духовног, о томе ни појма немаш. Ако пажљиво прочиташ прва четири Слова, или Степеника, св. Јована Лествичника, онда ћеш схватити теоријски, а од искуства си још далеко. Није ти потребно да детаљно испитујеш читав начин монашког живота: али ћу рећи да управо оно што сматрају сплеткама, доноси корист делатницима духовним. Те сплетке се тичу њих; наравно, они се вређају, али кроз то познају своју слабост и старају се о своме исцељењу: трпљењем, самопрекором и смирењем. А ако ове прекоре имали не би, онда би они користи лишени били… А ако би се водио један аутоматски живот без икаквог искушења, онда би било могуће упасти у гордост и у прелест. Али теби тај живот <монашки> не припада; прођи онај пут, који ти је Господ одредио…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Према руском оригиналу: „смирене“ (прим. прев.)
  2. У преводу Д. Богдановића: „Нико не би требало да се назива недостојним монашког позива, под изговором да има много тешких грехова …“Лествица, „Хиландарски преводи“, 1997., стр. 2 (прим. прев.).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *