POUKE

 

POUKE
 

 
XIII
O BEZMETEŽOM I BLAGODARNOM PODNOŠENJU ISKUŠENJA
 
1. Dobro je rekao ava Pimen da se osobine monaha vide u iskušenju[1]. Jer, monah koji je istinski pristupio da služi Bogu, prema Mudrosti [Sirahovoj], dužan je da pripremi dušu svoju na iskušenje (up.Mud.Is.s.Sir.2,1), kako se nikad ne bi čudio ili smućivao zbog onog što se dešava, verujući da ništa ne biva bez promisla Božijeg. A gde je promisao Božiji, tamo je sve dobro i sve biva na korist duše. Sve što za nas čini, Bog dela radi naše dobrobiti, ljubeći nas i štedeći nas. I mi smo dužni, kao što je rekao apostol, da u svemu zahvaljujemo (up.1.Sol.5,18) Njegovoj blagosti, i da nikada da ne padamo u rastrojstvo ili malodušnost zbog onoga što nam se dešava. Ono što nam dolazi treba da primamo bez smućenja, sa smirenoumljem i sa nadom u Boga, uvereni, kao što sam rekao, da Bog za nas sve dobro čini po blagosti Svojoj, ljubeći nas. To i ne bi moglo biti dobro kad ga Bog takvim ne bi pomilovao [tj. ustrojio].
2. Onaj ko ima prijatelja i uveren je da ga on voli, ma šta da pretrpi od njega, čak i [nešto] bolno, misliće da je to učinio iz ljubavi, i nikad neće poverovati da je prijateq hteo da ga povredi. Koliko pre treba da smo uvereni da Bog, koji nas je sazdao i priveo iz nebića u biće, radi nas se očovečio i za nas umro – sve [u vezi] sa nama čini po blagosti Svojoj i ljubeći nas. O prijatelju je [čovek] dužan da misli: „On sve čini iz ljubavi i štedeći me, ali nema uvek i dovoljno razuma da ustroji [ono što je korisno] u [odnosu] na mene. Zbog toga se može desiti da me, i ne žaleći, povredi“. Ali, za Boga to ne možemo reći. Jer, On je izvor mudrosti i zna sve što je na dobrobit našu. On ustrojava ono što se nas tiče, čak i do najsitnijih [stvari]. [Drugi neko] može o prijatelju reći: „On me voli i štedi i ima [dovoljno] razuma da ustroji [ono što je korisno u odnosu] na mene, ali nema i silu da mi pomogne u onome što smatra da je korisno za mene“. Međutim, ni to ne možemo reći o Bogu. Jer, Njemu je sve moguće i ništa za Njega nije nemoguće.
3. Tako dakle, mi znamo da Bog i voli i štedi Svoje sazdanje, da je izvor mudrosti, da zna kako da ustroji ono što se odnosi na nas, da mu ništa nije nemoguće i da sve služi Njegovoj volji. Osim toga, treba da znamo da On sve čini radi dobrobiti naše. Stoga sve treba da primamo sa zahvalnošću, kao što smo ranije rekli, kao od dobročinog i blagog Vladike, makar se radilo i o nečem bolnom. Jer, sve biva po pravednom sudu. Kao milostiv, Bog ne previđa ni najmanju našu nevolju.
4. Ali, više puta biva da neko sumnja, govoreći u sebi: „Kako može biti da je [čoveku] na korist kad u napasti sagreši zbog nevolje?“ No, mi u napasti grešimo samo stoga što nemamo trpljenja, što ne želimo da podnesemo malu žalost, ili nešto što je protiv naše namere. Jer, Bog ne popušta na nas ni jednu stvar koja je preko naših snaga, kao što i apostol kaže: veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete (1.Kor.10,13). Ali, mi nemamo trpljenja i ne želimo da se potrudimo na kratko, te ne podnosimo da [okolnosti] prihvatamo sa smirenjem. Zbog toga se satiremo. Što se više staramo da pobegnemo od iskušenja, sve više se njima opterećujemo. Mi negodujemo, [pa ipak] ne možemo da ih se oslobodimo.
5. Ima ljudi koji su prinuđeni da plivaju. Ukoliko poznaju veštinu plivanja, oni se prepuštaju talasu koji nailazi na njih, postavljajući se paralelno sa njim, sve dok ne prođe, a zatim nesmetano nastavljaju svoje plivanje. Ukoliko hoće da mu se suprotstave, on će ih odbaciti i odneti na veliko rastojanje. I kad budu opet počeli da plivaju, dolazi drugi talas,koji ih, ako se opet protive, odbacuje i gura još dalje, te se tako samo lome bez uspeha. A ako se, kao što rekoh, prepuste talasu i smire pod njim, on će proći bez štete po njih i oni će nastaviti da plivaju koliko hoće, vršeći svoje delo. Tako je i sa iskušenjima. Ko sa trpljenjem i smirenjem podnosi iskušenje, proći će bez štete, a ko se ogorčava, smućuje se i svakoga okrivljuje – imaće muku. Time on protiv sebe samo osnažuje iskušenje, ne nalazeći korist i škodeći sebi.
6. Ko, pak, iskušenje trpi bezmetežno, imaće veliku korist. Čak ako nam i strast dosađuje, ne treba da se smućujemo. Jer, to što se neko smućuje ometan od strasti, [znak] je neznanja i gordosti. Do toga dolazi usled neznanja sopstvenog stanja i zbog izbegavanja truda, kao što su rekli oci: „Mi ne napredujemo stoga što ne poznajemo svoju meru, što nemamo trpljenja u delu koje smo započeli i što hoćemo da steknemo vrline bez bola“. Jer, zbog čega se čudi strastan [čovek], kada ga ometaju strasti? Zbog čega se smućuje, kad ih čini? Imaš strast i smućuješ se? Imaš njene zaloge, a govoriš: „Zašto mi smeta?“ Bolje pretrpi, podvizavajući se i moleći Boga. Jer, nemoguće je da strasti ne stvaraju nevolju onome ko ih izvršava.“Njihove posude [tj. založene stvari] su u tebi“, rekao je ava Sisoje. „Daj im njihove zaloge i one će otići“[2]. Posudama je nazvao uzroke. Pošto smo ih, dakle, zavoleli i ispunjavali,nije moguće da ne budemo zaplenjeni strasnim pomislima koje nas, i bez naše želje, prinuđavaju da ispunjavamo strasti.Mi smo se, naime, svojevoljno predali u njihove ruke.
7. Slično govori prorok o Jefremu, koji je savladao svog suparnika, tj. svoju savest i pogazio sud (Os.5,11). On je zatražio Egipat i na silu bio odveden u Asiriju. Egiptom oci nazivaju volju tela, koja nas vuče ka telesnom pokoju i um uči sladostrašću. A Asircima zovu strasne pomisli koje pomućuju i razdražuju um i ispunjavaju ga nečistim idolima, prisilno i bez njegove volje ga dovlačeći do greha na delu. Onaj ko se, dakle, svojevoljno preda sladostrašću tela, prinudno i protiv svoje volje biva odveden u Asiriju da radi za Navuhodonosora. Prorok je to znao i sa bolom je rekao: ne silazite u Egipat (Jer.49,19). Šta činite, okajani? Smirite se malo, savijte leđa vaša, radite caru vavilonskom i sedite u zemlji otaca vaših. I opet ih pobuđuje govoreći: ne bojte se od lica njegovog, jer je sa nama Bog da nas izbavi iz ruku njegovih (Jer.49,11). Zatim predskazuje i žalost koja će doći na njih, ukoliko se ne povinuju Bogu: ako pak, govori, uđete u Egipat, dospećete u bespuće, u potčinjenost i prokletstvo i ruglo. A oni su mu odgovorili: nećemo sedeti u ovoj zemlji, jer ćemo otići u Egipat, i nećemo videti rat, i zvuk truba nećemo čuti i nećemo biti gladni hleba (Jer.49,1314). Siđoše, dakle, u Egipat i svojevoljno služahu faraonu. Zatim su nasilno odvedeni u Asiriju, gde su prinudno služili [Asircima].
8. Obratite pažnju na ono o čemu se govori. [Čovek] je slobodan pre nego što učini nešto po strasti, čak i ako se na njega podignu pomisli. On je još u svom gradu[3] imajući i Boga za pomoćnika. Ako se smiri pred Bogom i podnese breme žalosti iskušenja sa blagodarnošću, i ako se lati makar i neznatnog podviga, pomoć Božija će ga podići. A ako pobegne od truda i padne u sladostrašće tela, biće nasilno i prinudno odveden u zemlju Asiraca da im protiv volje služi.
9. Tada im, dakle, govori prorok: molite se za život Navuhodonosora, jer je u njegovom životu vaše spasenje (Varuh 1,11). „Navuhodonosor“ znači da niko ne treba da negoduje zbog žalosti usred iskušenja koje se desilo, niti da se odvraća od njega, već da ga podnosi sa smirenjem i kao onaj koji je zaslužio da strada. [Čovek] treba da se smatra nedostojnim izbavljenja od teškoće. Šta više, treba da se smatra [dostojnim] da podnosi produženo iskušenje, koje traje i jača protiv njega. I bilo da uviđa svoju krivicu, bilo da je trenutno ne vidi, on treba da veruje da kod Boga ništa ne biva bez suda i pravde. Tako je rekao onaj brat koji je žalio i plakao zbog toga što je Bog od njega uzeo iskušenje: „Gospode, zar nisam dostojan niti malo da se ožalostim?“ Pisano je, opet, da je učenik velikog starca jednom imao borbu protiv bludnih [pomisli]. Videći ga kako se napreže, starac mu je rekao: „Želiš li da umolim Boga da ti olakša borbu?“ On je rekao: „[Istina] je da se naprežem, avo, ali vidim i plodove truda u sebi. Radije umoli Boga da mi da trpljenje“.
10. Eto kakvi su oni koji zaista hoće da se spasu. To znači sa smirenjem podnositi breme i moliti se za život Navuhodonosora. Zbog toga i govori prorok: jer jeu životu njegovom vaše spasenje. Rečeno bratom: „Vidim u sebi plodove truda“, slično je sa izrečenim: u njegovom životu je vaše spasenje. To potvrđuje i starac koji mu je rekao: „Danas videh da si uznapredovao i da si me prevazišao“.
11. Onaj ko se podvizava protiv greha na delu i počinje da se bori protiv strasnih pomisli razuma, drži se smirenja, skrušenosti i podviga, te se putem muka podviga malo po malo čisti i dolazi u svoje prirodno [stanje]. Kao što smo već rekli, [čovek] se iz neznanja i gordosti smućuje kada ga opterećuje strast. Pre bi trebalo da smireno spozna svoju meru i da istraje moleći se, sve dok mu Bog ne ukaže milost. Zapravo, da se ne iskušava i da ne vidi žalost od strasti, on se ne bi ni borio, niti si se ikad očistio [od njih]. I Psalam govori: grešnici niču kao trava i podižu se svi koji čine bezakonje da bi bili istrebljeni u vekove vekova (Ps.91,8). Grešnici koji niču kao trava su strasne pomisli. Jer, trava je slaba i nema sile. Kada, dakle, niču strasne pomisli u duši, pridižu se i pojavljuju svi koji čine bezakonje, tj. strasti, i to da bi bile istrebljene u vekove vekova. Strasti se istrebljuju kad se pojave kod onih oni koji se podvizavaju.
12. Uvidite postupnost reči. Prvo niču strasne pomisli, zatim se podižu strasti, i najzad se one istrebljuju. Sve to [važi] za one koji se podvizavaju. Mi, pak, koji činimo greh delom i uvek ispunjujemo strasti, ne znamo kad niču strasne pomisli, niti kada se podižu strasti, da bismo se borili protiv njih. Mi smo još uvek dole, u Egiptu, na kukavnom pravljenju opeka za faraona. Ko će nam dati da makar dođemo do osećanja gorkog ropstva svog, kako bismo se smirili i potrudili da budemo pomilovani?
13. Sinovi Izrailjevi su u Egiptu služili faraonu praveći opeke. Oni, pak, koji prave opeke, uvek su nagnuti dole i gledaju u zemlju. I duša koju savlada đavo i koja čini greh delom,gazi svoju razboritost i ne misli ništa duhovno. Ona uvek misli i čini [samo] ono zemaljsko. Oni su od opeka koje su pravili sazidali tri čvrsta grada: Pit, Ramesi i On ili Iliopolis. To su: slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje, od kojih proizilaze svi gresi.
14. Bog je poslao Mojsija da ih izvede iz Egipta i faraonovog ropstva, a faraon ih obremenjuje još težim radom i govori im: besposleni ste, besposličite, i zato govorite: da idemo da poslužimo Gospodu Bogu našemu (Ish.5,17). Slično postupa i đavo: kad vidi da se Bog sklonio da pomiluje dušu i da je rečju Svojom ili preko nekog od slugu Svojih olakša od strasti, on [dušu] još više opterećuje strastima i još snažnije je napada. Znajući to, oci ukrepljuju čoveka svojim poukama i ne daju mu da se uplaši. Jedan govori: „Pao si, ustani! I ako si opet pao, opet ustani“[4], i ostalo. Drugi govori: „Snaga onih koji žele da steknu vrline sastoji se u tome da posle pada izbegnu malodušnost, i da se opet postaraju [o sebi]“. I svaki od njih jednostavno, na različite [načine], jedan ovako, drugi onako, pruža ruku onima koji se podvizavaju i koji su ožalošćeni od neprijatelja. Oni to primiše od božanstvenog Pisma, koje govori: ko padne, ne ustaje li? Ko zađe, ne vraća li se? (Jer.8, 4); vratite se meni, čeda, i isceliću skrušenost vašu, govori Gospod (Jer.3,22), i slično tome.
15. A kad je ruka Božija otežala nad njim i nad njegovim slugama i kad je ushteo da pošalje sinove Izrailjeve, faraon govori Mojsiju: idite poslužite Gospodu Bogu vašemu, samo ovce i volove vaše ostavite (Ish. 10,24). Oni označavaju pomisli razuma kojima je faraon hteo da ovlada, nadajući se da njima ponovo privuče sinove Izrailjeve. A Mojsije mu kaže: ne, nego i ti treba da nam daš žrtve svepaljenice koje ćemo prineti Gospodu Bogu našemu, i stoka naša neka ide sa nama i da ni kopito ne ostane (Ish. 10,2526). Pošto je Mojsije izveo sinove Izrailjeve iz Egipta i proveo ih kroz Crveno more, Bog ih, na putu do 70 palmovih drveta i 12 izvora vode, najpre privodi u Meru. Tu se narod ožalostio nemajući šta da pije, budući da je tamošnja voda bila gorka. I preko Mere ih je doveo do mesta 70 palmi i 12 izvora vode.
16. Tako je i sa dušom. Prestavši da čini grehe delom i prešavši misleno more, ona prvo treba da se trudi i podvizava u mnogim nevoljama, kako bi ušla u pokoj svoj. Kroz mnoge nevolje [nam] valja ući u Carstvo Božije (Dap. 14,22). Nevolje pokreću milost Božiju prema duši, kao što vetrovi nanose kišu. Kiša koja dugo pada, kvari nežnu biljku i pogubljuje njen plod, a vetrovi je postepeno suše i osnažuju. Tako biva i sa dušom. Udobnost, bezbrižnost i pokoj je raslabljuju i rasejavaju, a iskušenja je utvrđuju i sjedinjuju sa Bogom, kao što govori prorok: Gospode, u nevolji Te se setismo (Is.26,16). Tako, kao što rekosmo, ne treba da se smućujemo niti da smo utučeni u iskušenjima, već da istrajemo i blagodarimo i da se uvek molimo Bogu sa smirenjem da nam u nemoći ukaže milost i da nas pokrije od svih iskušenja radi slave Svoje. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izreke otaca, Pimen 13 RG65, 325 B.
  2. Izreke otaca, Sisoje 6, RG65, 393 A.
  3. Tj. unutar gradskih zidina, koje označavaju sigurnost od neprijatelja Prim. prev.
  4. Izreke otaca, Sisoje 38, RG65, 404 S.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *