ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
ПОСЛАНИЦА БРАТУ КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО ДА МУ СЕ ПОШАЉУ ПРОНАЂЕНА СЛОВА ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВЕ ДОРОТЕЈА, СА ПОХВАЛОМ ИЛИ ЊЕГОВИМ КРАТКИМ ЖИТИЈЕМ
 
1. Хвалим твоју намеру, ублажавам уистину доброљубиву и благословену твоју душу, због старања о добру, најмилији брате. Јер, тако трудољубиво испитивати и истински хвалити дела уистину блаженог и богодостојног оца нашег, који и носи име дара Божијег[1], значи хвалити врлину и љубити Бога и бринути о истинском животу. Јер, према великом Григорију, „похвала је узрочник ревности, ревност врлине, а врлина блаженства“[2].
2. Дакле, уистину се можемо радовати и сарадовати таквом твом напретку. Јер, ти доказујеш да си се удостојио да следиш за оним који је подржавао Кротком и Смиреном срцем (уп.Мт.11,29), који је, сагледавајући умно одрицање Петра и оних са њиме, у тој [мери] свукао са себе пристрашће према видљивом,и тако себе по Богу предао оцима, да је могао, то ја добро знам, са смелошћу рећи: ето ми смо оставили све и за тобом пошли (Мт. 19,27). Тако је он, уз Божију помоћ, скончавши убрзо испунио многа лета (Прем.Сол.4,13), не боравећи у чулним пустињама и горама, нити сматрајући великим управљање дивљим зверима, заволео пустињу душе, стремећи да се приближи вечним горама које знају да сијају чудновато, и радије да гази по главама душегубних змија и шкорпија. Он се ускоро и удостојио да се домогне тих гора уз садејство Христа, путем мукотрпног одсецања своје воље. То му је омогућило да иде непогрешивим путем отаца, који му је оно блажено бреме показао лаким, и спасоносни Христов јарам открио уистину благим (уп.Мт.11,30).
3. Тиме [тј. одсецањем своје воље и жеља] се он научио смирењу нао најбољем путу узвишавања. Оно: „Постани милостив и кротак“ – он је, по речима светих стараца, усвојио на делу. Тако се украсио свим врлинама. Одатле је блажени свагда у устима имао ону старачку изреку: „Онај ко је достигао до одсецања своје воље, докопао се места покоја“. Јер, пошто је добро и достојно истражио, нашао је да је корен свих страсти самољубље, са којим је повезана и наша слатко-горка воља. Користећи онај делотворан лек [тј. одсецање воље], он је уједно са кореном осушио и зле изданке. Поставши прави ратар бесмртних садница, он је донео плод правог живота. Благо скривено у пољу (уп.Мт.13,44) он је добро потражио, нашао и стекао, обогативши се непотрошивим имањем.
4. Волео бих да сам способан и језиком и разумом, те да се удостојим да и живот светог изложим детаљно, ради опште користи, и као најпристалији узор врлине. [Волео бих да могу] да изложим на који начин је онај блажени ишао уским и широким и чудним путем: [уским] наиме, јер је њиме ишао незаблудно и нерасејано, чувајући се да не склизне ни лево ни десно (јер тако пријатељ Божији и уистину велики Василије одређује ускост скорбног и спасоносног пута[3])); и са [друге стране широким] због привржености и слободе коју је имао према онима који су га водили ка Богу, и особито због висине смирења, које је једино, по светом Антонију Великом, изнад свих ђаволских замки. Због тога се и на њему уистину испунило оно: широка је заповест Твоја веома (Пс.118,96).
5. Међутим, то [излагање] ја остављам, пошто ми је недоступно. Знам, наиме, осим свих других добрих [особина] блаженог и то да је он, из такозваних спољашњих философа[4], скупљао оно што је налазио корисним, да би га у погодно време без лењости уносио у своје поуке, као на пример: „Ништа превише“ или: „Познај самог себе“, што и ја [наводим] принуђен не племенитом намером, него, као што се каже, нуждом своје слабости[5]. А оно што је од мене тражила твоја марљива и доброљубива душа, ја сам са смелошћу и учинио, бојећи се терета непослушности и укора за лењост. И са овим писмом вама, уз Божију помоћ разумном банкару, шаљем и овај таланат који код мене лежи без дејства, тј. нађене поуке блаженог, које се он удостојио примити од својих отаца и које је својим ученицима предао, чинећи и учећи сагласно нашем првом и истинском Учитељу и Спаситељу. Иако нисмо у могућности да нађемо све његове свете говоре, него само врло мали [број], (а и њих су, расејане, по промислу Божијем, сакупили неки ревнитељи), ипак је и ово мало довољно приложити твојој умешности по ономе: дај мудроме повод, и он ће бити још мудрији (Прич. Сол.9,9).
6. Какву је готовост имао блажени, будући приведен Богом у монашки живот, такав је и живот, који приличи том циљу, узео на себе: [у односу] према својим оцима он је показао крајње одрицање од [свега] телесног [тј. светског], право по Богу потчињавање, чисто исповедање, исправност савести и, посебно, послушање са разумом, но без расуђивања [премишљања], будући утврђен вером и усавршен љубављу. Према саподвизавајућој се братији [имао је] устручавање, приступачност без превазношења и дрскости, и, пре свега, неподозривост без знатижеље и без препирања, што је корен неосуђивања код побожних и што је мајка од меда слађе једномишљености. А [у односу] на дела, [поседовао је] старање, разумевање и снисходљиву несмућеност, што су признаци чврсте наравствености. Према предметима, пак, [имао је] брижљивост, скромност и уредност без таштине [умишљености], што се међусобно усаглашавало са божанственим расуђивањем. А пре свега и изнад свега [држао се] смирења, радости, дуготрпељивости, постојаности, трезвоумља и поучавања.
7. Али, зашто да се лаћам казивања о свакој подробности и да претрпим нешто слично ономе који броји капи кише или морске таласе. Напротив, постављајући границу свом говору, и не пружајући се на [нешто] страно [тј. недоступно], треба да то слатко истраживање препустим вама и онима који се тиме наслађују, да бисте схватили из каквог васпитања и каквог блаженог живота је онај састрадални и нежни отац, по промислу који све добро устројава, био приведен ка божанском поучавању и старању о душама, будући истински достојан да поучава и просвећује душе, обилан у разуму и још обилнији у снисхођењу, велик у мудрости и још већи у побожности, висок у сагледавању и још виши у смирењу, богат у Богу и сиромашан духом, мио у речи и још милији у општењу, лекар који зна болест и лекарство које хоћеш, који је у пракси показао ону свету и многоразличну икономију [старање] и подигао терет и богатих и сиромашних, и мудрих и неуких, и жена и мужева, и старих и младих, и жалосних и радосних, и страних и својих, и световњака и монаха, и началника и потчињених, и робова и слободњака, будући увек свима све и стекавши многе (уп.1. Кор.9,22).
8. Али, већ је крајње време, љубљени, да ти предложим слатку трапезу отачких речи, које немају много лепоте, али имају много користи. Јер, иако беше велик и у речи висок, онај истински и божанствени муж је, због заповести: дружите се са смиренима (уп.Рим. 12,16), свагде претпостављао просте речи и непатворен израз. А ти, пак, нашавши да је сладост достојна истинског и блаженог твог старања, умножи ову пошиљку, ходећи стопама светог живота онога кога си добро заволео, и молећи се и за моју лењост.
9. Најпре ћу укратко рећи о блаженом Доситеју, који је постао први ученик блаженог аве Доротеја, док је он још био у [манастиру] аве Серида, и проходио подвиг потчињавања у Христу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Име Доротеј значи: дар Божији – Прим. прев.
  2. Свети Григорије Богослов, Слово 25. PG 35, 1200 А.
  3. Свети Василије, Опширно изложена правила, 241, PG 31, 1241 ВС.
  4. Тј. прехришћанских, паганских грчких философа – Прим. прев.)
  5. Ништа превише“ писац писма примењује на своје одустајање од детаљног описивања живота светог, а „познај самога себе“ на увиђање своје немоћи за тако нешто – Прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *