ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
XIV
О ИЗГРАЂИВАЊУ И СЛАГАЊУ ВРЛИНА ДУШЕ
 
1. По сведочанству Писма бабице, које су остављале у животу мушку децу Израиљаца, сазидаше себи кућу због страха Божијег. Да ли се овде ради о чулним кућама? Каквог смисла има зидање кућа ради страха Божијег, кад нас, насупрот томе, уче да и оне куће које имамо, у погодно време треба да напуштамо ради страха Божијег? Не говори се, дакле, о чулним кућама, него о дому душе који човек себи гради испуњавањем заповести Божијих. Тиме нас Писмо учи да страх Божији побуђује душу да чува заповести, те да се дом душе гради заповестима. Пазимо и ми на саме себе, братијо. Бојмо се и ми Бога и изградимо себи домове, да бисмо нашли себи кров у зимско време, у време кише, муње и громова, будући да велику невољу зими има онај који је без дома.
2. Како се, пак, гради дом душе? Од чулне куће ми се у тачности можемо научити тој ствари. Да би се саградила ова кућа, потребно ју је одасвуд утврдити. Грађевину треба подизати са [све] четири стране. [Човек] не може да брине само о једном делу, запостављајући други,. У супротном, неће имати користи, него ће му бити узалудан труд и издатак. Тако је и са душом. Потребно је да човек не занемари ни један део грађевине, већ да је равно и складно подиже. О томе говори ава Јован: „Желео бих да човек стиче помало од сваке врлине, а не, као што неки чине, да се држи једне врлине и да остаје при њој, вршећи њу једину, и занемарујући друге“[1]. Јер, може [човек] и по обдарености да има неку врлину, услед чега се не оптерећује њој супротном страшћу. Дакле, он бива поткрадан од других страсти и обремењен њима, али не мари због тога, јер мисли да поседује нешто велико. Он личи на оне који граде један зид, подижући га колико је могуће више. Гледајући само на висину овог зида, они мисле да су нешто велико учинили, не знајући да га један ветар који наиђе може оборити. Јер, он стоји сам, без свезе са другим зидовима. Он ни кров не може да направи само на једном зиду, будући да је [дом] откривен са свих других страна. Не треба, дакле, тако да чини онај ко жели да сагради кућу и да себи начини кров. Он треба да је са свих страна сазида и да је одасвуд утврди.
3. И рећи ћу вам како. Прво треба поставити темељ, који је вера, јер без вере, као што говори апостол, није могуће угодити Богу (Јев.11,6). Затим, на том темељу треба сразмерно подизати грађевину. Ако се јави прилика да се [покаже] послушност, потребно је положити један камен послушности. У [случају] огорчења на брата, треба положити један камен дуготрпељивости. Ако се јави прилика за уздржање, треба поставити један камен уздржања. Тако је од сваке врлине која се јави, потребно поставити по један камен у грађевину. Треба је унаоколо подизати и то час са каменом саосећања, час са каменом одсецања [своје] воље, час са каменом кротости, и слично. Посебно се треба у свему томе постарати око трпљења и одважности, који су угаоно камење којима се веже грађевина и сједињује зид са зидом, да се зидови не би нагињали и одвајали један од другог. У души у којој нема одважности, неће бити ни трпљења. А ако нема трпљења, немогуће је да било у чему успе. Због тога се каже: трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк.21,19).
4. На исти начин, онај који зида треба сваки камен да стави на глину. Јер, без глине камење ће се поломити и кућа ће пасти. Глина представља смирење, стога што је од земље и што је под ногама свима. Ниједна врлина која настаје без смирења није врлина, као што се каже у Отечнику: „Као што је немогуће направити брод без ексера, тако је немогуће спасти се без смиреноумља“. Све добро што се чини, потребно треба чинити са смирењем, којим се утврђује оно што је настало. Кућа затим треба да има такозване греде [свезе], тј. расуђивање које утврђује дом и сједињује камен са каменом, спајајући грађевину, и уједно јој дајући красоту.
5. Кров је љубав. Као што је кров [заршетак] куће, тако је и љубав савршенство врлина. После тога [треба ставити] ограду око крова[2]. Шта је ограда? И у закону је написано: кад градите своју кућу и направите кров, начините и ограду око крова, да не би пала деца ваша са крова (Пон.зак.22,8). Ограда је смирење. Оно ограђује и чува сваку врлину. И као што врлина треба да настане са смирењем (рекосмо да сваки камен треба ставити на глину), тако и савршенство врлина захтева смирење. И свети, природно напредујући [у врлини], долазе до смирења. О томе вам ја увек говорим: што се неко више приближава Богу, утолико себе види грешнијим.
6. А шта представљају деца за коју се у закону каже да не падну са крова? Деца су помисли које настају у души и које смирењем треба чувати да не падну са крова који је, као што смо рекли, савршенство врлина.
7. И ето, дом је готов. Има свезе, има и кров. Ето и ограде. И, једном речју, довршена је грађевина. Али, да ли нешто недостаје? Да, нисмо споменули нешто друго. Шта, заправо? Да грађевинар треба да буде вешт. Невешт грађевинар ће грађевину мало накривити, због чега ће кућа свакако пасти. Вешт је онај који [све] чини за знањем. Дешава се, наиме, да неко предузме напор око врлине, али нема познања. Због тога он [сав напор] поништава, остаје без успеха и не може да оствари дело: он ставља камен, па га [опет] скида. Други, опет, ставља један, а узима два. На пример, долази брат и говори ти реч која те жалости или повређује. Ако прећутиш и учиниш поклон, поставио си један камен. [Међутим], после тога идеш и говориш брату: „Наружио ме тај и тај и то и то ми је рекао. Ја, међутим, не само да сам оћутао, него сам му и поклон направио“. И тако си један камен ставио, а два си скинуо[3]. Други, опет, прави поклон из жеље за славом и показује се смиреним из таштине. То значи положити камен и опет га узети. А ко са знањем чини поклон, убеђен је да је заиста сагрешио и да је сам кривац. То значи учинити поклон за знањем. Други, [опет], упражњава ћутање, али не са знањем, јер [мисли] да чини врлину. Међутим, он не чини ништа. Јер, онај ко са разумом ћути, сматра да је недостојан да говори, као што су рекли оци. То је ћутање са разумом. Други, опет, не рачуна себе [ни у шта] и мисли да чини нешто велико, и да се смирава, а не зна да не чини ништа, будући да не чини са знањем. Јер, не рачунати себе [ни у шта] са знањем значи сматрати себе ништавним, недостојним убројати се међу људе, као што је о себи рекао ава Мојсеј: „Црнокошче*) ти ниси човек. Зашто се крећеш међу људима?“[4].
‘ Преподобни Мојсеј је био црнац. Због тога себе и назива тим именом, смнравајући се – Прим. прев.
8. Други, опет, служи болесника, али му помаже да би стекао награду. Ни он нема познање. Њега свака непријатност одмах одсеца од доброг дела и он не успева да га доврши, будући да га не чини са знањем. Разумно служи онај који се труди да би стекао милосрђе и штедрост. Онај ко има такав циљ, све што се деси (било невоља споља, било да сам болесник негодује на њега) подноси без смућења, гледајући на свој циљ и знајући да веће добро чини болесник њему, него он болеснику. Верујте да се ономе ко са знањем служи болесника олакшавају страсти и борбе. Видео сам брата кога су нападале рђаве жеље и који се служењем са знањем болесном од дизентерије избавио од борбе. И Евагрије говори о једном великом старцу који је избавио брата кога су смућивале ноћне маштарије, наредивши му да помаже немоћнима и да пости. Запитан о том савету, он је рекао: „Такве страсти ништа тако не гаси као самилост“.
9. Опет, [има људи] који се подвизавају из таштине или сматрајући да врше врлину. И они се подвизавају без разума. Сматрајући себе нечим [великим] због подвига, они почињу да понижавају брата свог. Стога не само да се показују као они који стављају један камен, а скидају два, већ су у опасности да због осуђивања ближњег и читав зид оборе. Онај, пак, ко се са разумевањем уздржава, не сматра да чини врлину, нити жели да га хвале као подвижника, већ се нада да ће кроз уздржање стећи целомудреност и, посредством ње, доћи до смирења, као што говоре оци: „Пут до смирења се састоји у телесном труду са разумом“, и тако даље. И просто [речено], сваку врлину треба чинити са намером да се усвоји и да се у њој стекне навика. Тако се грађевинар показује као добар и вешт, способан да чврсто изгради дом.
10. Ко, дакле, уз помоћ Божију жели да дође у такво добро стање, не треба да говори: „Врлине су нешто велико и ја нисам у стању да их достигнем“. Такав се не нада у помоћ Божију или је лењ да се да на нешто добро. Можемо испитати коју год хоћете врлину. Видећете да од нас и од наше воље зависи да ли ћемо је извршити. Јер, каже се: љуби ближњег свога као себе самога (Књ.Лев.19,18). Не гледај на то колико си удаљен од врлине, да не би почео да се плашиш и да говориш: „Како ја могу волети ближњег као самог себе? Како могу да бринем за његове жалости као за моје, нарочито за оне које су сакривене у његовом срцу и које не могу ни да видим, нити да познајем као своје?“ Не заводи се таквим мислима и не мисли да је врлина нешто превелико и неизводљиво. Само постави почетак, верујући Богу. Покажи му своју намеру и старање и видећеш помоћ која ће ти се дати за њено извршење.
11. На пример, представи [себи] две лествице. Једна води навише на небо, а друга се спушта у ад. Ти стојиш на земљи, између две лествице. Немој да помислиш и да кажеш: „Како ја могу да се бацим са земље и да се одједном нађем горе на врху лествице?“ Нити ти то можеш, нити Бог то захтева. Али, барем се чувај да се не спушташ доле: не чини зла своме ближњем, не повређуј га, не оговарај га, не ружи га, не понижавај га. Затим почни по мало да брату своме чиниш добро, тешећи га речима, или саосећајући му, или му нудећи ствар која му је потребна. И тако, пењући се једну по једну степеницу, уз помоћ Божију, ти ћеш доћи до врха. Јер, помажући ближњег мало по мало, доћи ћеш до тога да ћеш желети његову добробит као што желиш своју, и његову корист као што желиш своју. И то значи: љуби ближњег свог као себе самога. Јер, ако будемо тражили, наћи ћемо. Ако будемо искали од Бога, просветиће нас. Јер, у Јеванђељу се говори: иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Мт.7,7). „Иштите“ говори да бисмо просили у молитви, а „тражити“ значи испитивати како се долази до саме врлине, шта је то што је доноси и шта треба да чинимо да бисмо је стекли. „Тражите и наћи ћете“ значи да тако свакодневно испитујемо. „Куцати“ значи извршавати заповести. Јер, ко куца, куца са рукама, а руке, пак, означавају делатност.
12. И тако, треба не само да иштемо, него и да тражимо и да чинимо, старајући се да, као што је рекао апостол, будемо спремни за свако добро дело (2.Тим.З,17). Шта значи – бити спреман? Онај ко жели да направи брод прво припрема све што му је потребно за њега, све до малих ексера и смоле и кучине. Исто тако и жена која хоће да тка платно, припрема све – до мале нити и узице. То значи бити спреман, тј. имати спремним све што ће бити потребно за [неку] ствар.
13. Тако, дакле, будимо и ми спремни за свако добро дело, имајући сваку готовост за испуњење воље Божије са разумом, како Он хоће и како му је угодно. А шта значи оно што говори апостол: добра и угодна и савршена воља Божија (Рим.12,2)?
14. Све што настаје, бива или по попуштењу Божијем или по благовољењу, као што говори пророк: Ја сам Господ који правим светлост и сатварам мрак (Ис.45,7), или опет: нема зла у граду које Господ не учини (Ам.3,6). Злом он назива сва злопаћења, тј. све невоље које, услед наше порочности, настају ради нашег васпитања: глад, епидемије, суше, болести, ратови. Ништа од тога не бива по благовољењу Божијем, него по Његовом попуштењу. Он попушта да то наиђе на нас ради наше добробити [тј. покајања услед патњи]. Но, Бог неће да ми желимо тако нешто, нити да се слажемо са тиме. На пример, [рецимо], постоји воља Божија по попуштењу да се разруши [неки] град. Ипак, премда је Његова воља да се разруши град, Он не жели да ми сами подметнемо пожар и да га сажежемо, или да узмемо секиру и да га срушимо. Опет, дешава се да Бог попушта да се неко ражалости или разболи. Па ипак, премда је воља Његова да он буде у невољи, Бог неће да га и ми жалостимо или да кажемо: „Пошто је воља Божија да он буде болестан, ми га нећемо пожалити“. То Бог неће! Он неће да потпомажемо такву Његову вољу. Он хоће да смо толико благи, да не желимо оно што Он чини [по попуштењу][5]. Него, шта хоће да желимо? Његову благу вољу која бива, као што смо рекли, по благовољењу, тј. све оно што бива по Његовим заповестима: да волимо једни друге, да саосећамо, да чинимо милостињу, и све такво. Ето шта је добра воља Божија.
15. А шта значи угодна [воља Божија]? Неко, наиме, може да чини добро, а да то није угодно Богу. Рећи ћу вам како. Дешава се да неко на]е неку лепу убогу сиротицу. Она му се допадне због своје красоте и он је узима и одгаја је, наводно као сиротицу. И ето, воља је Божија и добро је [да се помаже сиромашнима], али није Богу угодно [добро чинити на тај начин]. [Богу] је угодно да се милостиња чини ради самог добра, ради самог саосећања, а не ради неке људске помисли[6]. То је угодно Богу.
16. А савршена [воља Божија] је да [човек] чини милостињу без тврдичлука, са усрдношћу, без негодовања, из све снаге и свом вољом, да при давању [осећа] као да сам прима, и при чињењу добра [другима] као да се њему чини добро. То је савршена воља Божија.
17. Тако се по речи апостола испуњава добра и угодна и савршена воља Божија. То значи поступати са разумом.
18. Јер, [човек] треба да зна само добро милостиње, за саму њену благодат, тј. да је велика и да може и од грехова да ослобађа, као што говори пророк: избављење човеку је његово богатство (Дан.4,24). И сам Господ је рекао: будите милостиви као Отац ваш [небески] што је милостив (Лк.6,36). Није рекао: „Постите као и Отац ваш небески што пости“, нити: „Не брините за стицање[7] као ни Отац ваш небески што Себи ништа не стиче“. Него, шта: будите милостиви као и Отац ваш [небески] што је милостив. Јер, ова врлина особито опонаша Бога и оцртава га. Потребно је, дакле, као што смо рекли, увек гледати на циљ и [све] чинити са знањем. Јер, циљ милостиње може бити веома различит. Тако неко може чинити милостињу ради стицања благослова за своје поље, и Бог благосиља његово поље. Други чини милостињу да би спасао свој брод, и Бог му избавља брод [од несрећа]. Други је, опет, чини ради своје деце и Бог чува његову децу. Други је чини да би се прославио и Бог га прославља. Јер, Бог не одбацује никога, него свакоме даје оно што жели, уколико само из тога не произилази штета за његову душу. Али, сви они су већ добили своју награду. Они за себе нису ништа заложили код Бога[8], будући да и циљ за којим су тежили није био корист душе. Учинио си [милостињу] ради тога да ти се благослови поље? И Бог је благословио твоје поље. Ради деце си учинио? И Бог ти је сачувао децу. Ради тога да се прославиш због дела? И прославио те је. Шта ти још дугује Бог? Дао ти је награду ради које си чинио милостињу.
19. Тако други, [опет], чини милостињу да би се избавио од будућих мука. Он [већ] милостињу чини ради душе своје, тј. по Богу, премда и не онако како Бог жели. Јер, он је још у стању роба. Наиме, роб не чини вољу господара свога добровољно, већ из страха од батина. Он чини милостињу да би се избавио од мука – Бог га избавља. Други чини милостињу да би добио награду. Он је изнад од првог, али ни он још не чини како Бог жели. Јер, он се нема расположење сина, већ најамника који вољу господара свог чини само ради добијања награде и ради зараде.
20. Јер, три су расположења којим чинимо добро, као што говори свети Василије. О томе сам другде [већ] говорио. Ми деламо или из страха од мука (и тада смо у стању роба), или да стекнемо награду (настројење најамника), или ради самог добра (настројење сина). Јер, син не чини вољу оца из страха, или као онај који хоће да од њега добије награду, већ из жеље да га услужи, да му укаже част и да га успокоји. Тако, дакле, и ми треба да чинимо милостињу ради самог добра, састрадавајући једни другима као властити удови, служећи другима [са мишљу да се тиме] нама чини услуга, и дајући [са осећањем] као да сами примамо. То је милостиња са разумом. Тако се налазимо у настројењу сина, као што смо рекли.
21. И нико не може да каже: „Ја сам сиромашан и немам од чега да дам милостињу“. Ако не можеш да даш колико и они богаташи који су стављали прилоге у храмовну благајну, дај две лепте као она убога удовица (уп.Мт.12,42). Бог ће то примити пре него дарове богаташа. [Рецимо] да ни толико немаш. Ипак, имаш снаге и можеш услугом да учиниш милост слабоме. А ако ни то не можеш, имаш реч да утешиш брата. Учини му, дакле, милост речју и чућеш онога који говори: блага реч је изнад дара (Муд.Ис.с.Сир.18,16). Али, претпоставимо да ни речју ниси у стању да учиниш милост. [Ипак], брату можеш учинити милост ако га поднесеш у време његовог смућења. Наиме, видећи га искушаваног од заједничког непријатеља, и како се раздражио на тебе, уместо да му кажеш неку реч и још више га смутиш, [можеш] оћутати. Тако чиниш милост његовој души, одвлачећи га од непријатеља. Исто тако, ако ти некад згреши брат твој, можеш му учинити милост и опростити му грех, да би и ти примио опроштај од Бога. Јер, речено је: опраштајте и опростиће вам се (Лк.6,37). Тако ћеш учинити милост души свога брата, отпуштајући му оно у чему је згрешио према теби. Јер, Бог нам је дао власт да, ако хоћемо, отпуштамо преступе једни другима. И тако, ако немаш чиме да учиниш милостињу телу, учини милост његовој души. А која милост би могла бити већа од помиловања душе? Колико је вреднија душа од тела, толико је и милост учињена души већа од милостиње учињене телу. Према томе, нико не може да каже: „Нисам у стању да чиним милостињу“. Јер, свако је може чинити по својим моћима и по свом стању. Нека се само свако постара да добро које чини, обавља са разумом, као што смо рекли поводом сваке врлине. Јер, рекли смо да је искусан и вешт и да чврсто гради свој дом онај ко са разумом чини [врлину]. О томе говори и Јеванђеље: човек мудар зида кућу своју на камену (Мт.7,24), и ништа од оног што наваљује на њу не може да је поколеба.
22. Нека би нам човекољубиви Бог дао да слушамо и испуњавамо оно што слушамо, како нам ове речи не би биле на осуду у дан Суда. Њему слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Изреке отаца, Јован Колов 34, РG65, 216 А.
  2. На истоку је обичај да се кров гради раван и користи се као тераса – Прим. прев.
  3. Тј. због откривања туђег греха и због самохвалисања – Прим. прев.
  4. Изреке отаца, Мојсије 4, РG65, 284 В.
  5. И тиме као да нашу милостивост, по Своме смирењу, ставља изнад Своје Прим. прев.
  6. Ради људске помисли човек чини правду када је покретан неком земаљском, користољубивом сврхом, а не жељом да угоди Богу – Прим. прев.
  7. Тј. будите без земаљских брига и имања – Прим. прев.
  8. Они врлину нису чинили Бога ради, чиме би губили себе [или нешто своје] ради Бога и чиме би једино користили својој души, већ су је чинили ради неког или нечег другог. Добивши то друго, оини више немају [шта] добити [од] Бога [који им је нудио себе]. Они су добили оно што су тражили и тиме изгубили душу своју (јер ништа осим Бога не може испунити [заменити] душу). Једина корист души је да изгуби себе ради Бога и да чини врлину Бога ради: јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди (Мт.16,26). Ако хоће ко за мном ићи [тј. учинити нешто за душу своју] нека се одрече себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће душу [живот] своју да сачува, изгубиће је; ако изгуби душу [живот] своју мене ради, наћи ће је (Мт.16,24-25). Крст су врлине, односно чињење добра једино Бога ради, а не ради неког другог циља [тј. ради страсти којом се неко биће или ствар ставља изнад Бога – што је идолопоклонство]. Једном речју, врлински живот може се сажети у двоједној сврси – љубави према Богу и љубави према ближњем.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *