ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
II
О СМИРЕНОУМЉУ
 
1. Један старац је рекао: „Пре свега, потребно нам је смиреноумље, како бисмо били готови да на сваку реч коју чујемо одговоримо са: „Опрости“. Јер, смиреноумљем се уништавају сви [напади] непријатеља и противника“. Испитајмо каква је сила речи старчеве. Зашто он говори да нам је пре свега потребно смиреноумље, а не пре да нам је изнад свега потребно уздржање? Јер, апостол каже: сваки који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Или, зашто не говори да нам је пре свега потребан страх Божији? Јер, Писмо говори: почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110,9), и опет: страхом Господњим свако се уклања од зла (Прич.Сол.15,17). Зашто не говори да су нам пре свега потребни милостиња и вера? Јер, казано је: милостињом и вером очишћују се греси (Прич.Сол. 17,27), а и апостол говори: без вере није могуће угодити Богу (Јев.11,6). Ако је без вере немогуће угодити [Богу], и ако се милостињом и вером очишћују греси, ако се страхом Господњим свако уклања од зла, ако је почетак мудрости страх Господњи, и ако онај ко се бори треба да се од свега уздржава, како [старац] говори да нам је пре свега потребно смиреноумље? Како то да је оставио све друго што је толико неопходно? Старац овим хоће да нам покаже да ни сам страх Божији, ни милостиња, ни вера, ни уздржање, нити било која друга врлина, не може да се достигне без смиреноумља. Ето због чега он каже: „Пре свега потребно нам је смиреноумље, како бисмо били готови да на сваку реч коју чујемо одговоримо са: „Опрости“. Јер, смиреноумљем се уништавају сви [напади] непријатеља и противника“.
2. Ето видите, братијо, како је велика сила смиреноумља, видите какво дејство има реч – опрости? Зашто се, пак, ђаво назива не само непријатељем већ и противником? Непријатељем се назива зато што је човекомрзац, мрзитељ добра и клеветник; а противником се назива због тога што се стара да омете сваку добру ствар. Ако неко хоће да се моли – он се противи и омета га рђавим присећањима, поробљавањем [помисли] и мрзовољом. Ако неко хоће да да милостињу, он га спречава среброљубљем и тврдичлуком. Ако неко хоће да бди, он га омета унинијем и лењошћу. Једноставно, при свакој доброј ствари коју предузимамо, он се супротставља. Зато се он назива не само непријатељем већ и противником. Смиреноумљем се, дакле, уништавају сви [напади] непријатеља и противника.
3. Заиста је смиреноумље велико, и сви свети су ишли његовим путем. Трудом се, пак, скраћивао тај пут, као што говори псалмопевац: погледај на смирење моје и труд мој и опрости све грехе моје (Пс.24,18). И самим смирењем може се достићи [спасење], како је казао ава Јован, премда и не тако брзо[1]. Смиримо се, дакле, и ми мало и спашћемо се. Ако, као слаби, и не можемо да се трудимо, постарајмо се барем да се смиримо. И верујем у милост Божију да ћемо се и за то мало што бива са смирењем наћи на месту светих, који су се много потрудили служећи Господу. Да, слаби смо и не можемо да се трудимо. Међутим, зар не можемо да се смиримо?
4. Блажен је, братијо, онај који има смирење. Велико је смирење. Добро је описао онај свети онога који има истинско смирење, рекавши: „Смирење се не гневи, нити кога разгневљује“. И [уопште], изгледа [нам] чудна та ствар. Јер, смирење је супротност једино таштини и од ње, наиме, штити човека. А неко се може гневити и ради новца и ради јела, [а не само ради повређене таштине]. Како, онда, [он] говори да се „смирење не гневи, нити кога разгневљује“? [Ево како]: смирење је велико, као што смо рекли, и привлачи благодат Божију у душу. И та, дакле, благодат Божија, пришавши, покрива душу [и] од оне две друге тешке страсти [тј. од гнева и разгневљивања других]. Јер, шта може бити теже него гневити се и разгневљивати ближњега, као што је рекао и Евагрије: „Монасима је сасвим туђе да се гневе“. Јер, заиста, ако се он [тј. гневљивац] ускоро не покрије смирењем, мало по мало ће доспети у демонско стање, смућујући [друге] и сам се смућујући. Зато је баш и рекао [старац]: „Смирење се не гневи, нити кога разгневљује“.
5. Но, зашто говорим да смирење покрива само од ове две страсти? Оно покрива душу од сваке страсти и од сваког искушења. Када је свети Антоније видео разапете све мреже ђавоље, и уздахнувши, упитао: „Па, ко ће их избећи?“, Бог му је одговорио: „Смирење их избегава“. И што је још чудније, додао је: „Она га се чак ни не дотичу“[2]. Видиш ли силу, господине, видиш ли благодат ове врлине? Заиста нема ничег моћнијег од смиреноумља, нити га шта побеђује. Ако се смиреноме деси нешто непријатно, он се истога часа окреће себи. Он осуђује себе као да је то заслужио. И неће себи дозволити да било кога укорева, да на другога сваљује кривицу. Тако пролази без смућивања, без жалости, са потпуним спокојством. Због тога се не гневи нити кога разгневљује. Зато је добро рекао свети да је пре свега потребно смиреноумље.
6. Смирења име две [врсте], као што постоје и две [врсте] гордости. Прва [врста] гордости је кад неко понижава брата, кад га потцењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отрезни и не потруди се, такав ће мало по мало, доспети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи а не Богу.
7. Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у такво јадно стање. Спочетка, ако би му ко од братије нешто говорно, он је пљувао на сваког и узвраћао: „Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних“. Затим је почео и њих да потцењује и да говори: „Нико није [бољи] од Макарија“. Нешто мало касније почео је да говори: „Шта је Макарије? Нико није [бољи] од Василија и Григорија“. Но, мало потом почео је да потцењује и њих говорећи: „Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла“. А ја му рекох: „Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити“. И верујте, кроз кратко време, он је почео да говори: „Шта је Петар и ко је Павле? Нема никог осим Свете Тројице“. Касније се узгордио и против самог Бога, тако да је дошао изван себе [изгубио се]. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало по мало, упали и у савршену гордост.
8. А постоји и светска гордост и гордост монашка. Светска је гордост кад се неко горди пред братом својим што је од њега богатији, што је лепши, што носи лепшу одећу или што је отменијег рода. Тако, кад утврдимо да се заносимо празном славом због овога, или стога што је наш манастир већи и богатији од других, или што у њему има много братије, треба да знамо да се налазимо још увек у светској гордости. Дешава се такође да је неко ташт због неких природних [обдарености]. Неко се, на пример, надима због тога што има леп глас и што лепо пева, или што је способан или што беспрекорно ради, или што беспрекорно служи. Ово је умесније од првог, али је још увек светска гордост. А монашка гордост је када се неко надима због бдења, поста, побожности, што чини велика дела, што је ревностан. Дешава се такође да се неко и смирава ради славе. То је све монашка гордост. И ако се већ [уопште] гордимо, претпоставимо бар да се надимамо оним што је монашко, а не оним што је светско.
9. Ето, рекли смо што је прва, а шта друга гордост. Рекли смо и шта је светска, а шта монашка гордост. Размотримо сада и два [вида] смирења.
10. Прво смирење се састоји у томе да неко брата свога сматра разумнијим од себе и да га у свему види савршенијим. Једноставно, као што је рекао онај свети: [Смирен је онај ко себе сматра] „нижим од свих“. Друго се смирење, пак, састоји у томе да се Богу приписују сви успеси. Ово је савршено смирење светих, које се природно рађа у души од испуњавања заповести. Као што се гране дрвећа, поседујући мноштво плодова, савијају на доле и повијају, а гране на којима нема плодова пружају у висину и расту право (а постоји и такво дрвеће које не даје плода док његове гране расту увис; ако, пак, неко узме камен и обеси га о њих, повивши их на доле, оно даје плод), тако и душа доноси плод када се смирава. И што више рода доноси, више се смирава. И свети се утолико више сматрају грешни, уколико су ближи Богу.
11. Сећам се, једном смо говорили о смирењу. Један од угледних грађана из Газе се чудио слушајући наше речи о томе да [човек] сам себи изгледа све грешнији уколико се више приближава Богу. Он је рекао: „Како то може бити?“ И не схватајући, хтео је да сазна шта значе те речи. Ја сам му рекао: „Господине началниче, реци ми каквим се сматраш у своме граду?“ А он ми крече: „Сматрам да сам велики и први у граду“. А ја му рекох: „Ако пођеш у Кесарију, каквим ћеш се тамо сматрати?“ Он је одговорио: „За последњег од тамошњих племића“. „А ако, пак, кажем му опет, кренеш у Антиохију, каквим ћеш се тамо сматрати?“ „Тамо бих, одговрио је он, себе сматрао једним од простих [људи]“. „А ако, кажем му ја, пођеш у Цариград, и приближиш се цару, каквим ћеш се сматрати?“ Он је одговорио: „Бићу као сиромах“. Тада сам му ја рекао: „Па ето, тако и свети: што се више приближавају Богу, све више сами себи изгледају као грешници“. Видевши Господа, Аврам је себе назвао прахом и пепелом (Пост.18,27), а Исаија је рекао: бедан и нечист сам ја (Ис.6,5). Исто тако, шта је рекао Данило када се нашао у јами са лавовима и када је од Авакума, који му је рекао: „Прими храну коју ти је Бог послао“, прихватио хлеб? Одговорио је: сети ме се, дакле, Бог (Дан.14, 3637). Видиш ли какво је смирење било у његовом срцу! Јер, иако се налазио у рову са лавовима и није био повређен, и при том не једанпут, него двапут, он се ипак зачудио рекавши: сети ме се, дакле, Бог.
12 Видите ли смирење светих, и какво је настројење њихових срдаца! Они су, избегавајући славу, из смирења одбијали чак и кад их је Бог слао у помоћ људима. Као што онај који је одевен у свилу бежи ако на њега стављају нечисте прње, како не би упрљао своју скупоцену одећу, тако и свети, будући одевени у врлине, беже од људске славе, да се њоме не би испрљали. А они који траже славу личе на нагог [човека] који упорно хоће да нађе макар и малу прњу или било шта друго, да би покрио свој срам. Тако наг од врлина тражи славу од људи.
13 И тако су се свети по смирењу своме отказивали кад их је Бог слао у помоћ људима. Мојсеј је говорио: молим Те, изабери другог јачег. Ја сам слаба гласа и муцав. (Изл.4,10). Јеремија је говорио: ја сам дете (Јер.1,6). И, просто [речено], сваки од светих је стекао смирење, како смо рекли, кроз испуњавање заповести. Какво је, [пак], само смирење и како се оно у души рађа, нико не може речима изразити. Човек се њему само из искуства може научити. Помоћу речи нико га не може научити.
14 Једном је ава Зосима говорио о смирењу. Чувши шта говори и желећи да тачно схвати, неки софиста, који се тамо нашао, упита: „Кажи ми како ти себе сматраш грешним. Зар ти не знаш да си свет? Зар не знаш да имаш врлине? Па, ти видиш да испуњаваш заповести. Како ти, испуњавајући их, себе сматраш грешним?“ Старац није знао како да се изрази и да му одговори, него је само рекао: „Не знам шта да ти кажем, али тако сматрам [тј. да сам грешан]“. Софист је настојао, желећи да сазна како то може бити. На налазећи како да му представи ствар, старац је у својој светој простоти почео да му говори: „Немој се срдити. Ја бар тако сматрам“.
15. Видећи, дакле, да се старац нашао у недоумици како да одговори софисту, ја рекох: „Зар није то исто као и у софистици и лекарству? У ономе ко их добро изучи и бави се њима, мало по мало, из самог упражњавања, рађа се нека навика. Софист или лекар не могу да кажу и не умеју да изразе како су стекли навику у тој ствари. Душа је стекла навику, као што сам већ рекао, по мало и неосетно путем упражњавања у вештини. Тако је и са смирењем: путем испуњавања заповести настаје нека навика у смиривању, и то је немогуће изразити речима“. Када је, дакле, ава Зосима то чуо, обрадовао се и тога часа ме загрлио говорећи: „Погодио си ствар. Тако је као што си рекао“. Чувши те речи, софиста је био задовољан и прихватио их.
16. И старци су нам рекли нешто што нам може помоћи да разумемо смирење, док само настројење које настаје, онакво какво је, нико није могао да објасни. Приближивши се кончини и упитан од братије: „Зар се и ти, оче, бојиш?“, ава Агатон је одговорио: „До сада сам се [трудио] по силама својим да испуњавам заповести. Међутим, ја сам човек и не могу знати да ли је мој труд био угодан Богу. Јер, једно је суд Божији, а друго људски“[3]. Ето, он нам је отворио очи да разумемо смирење и указао нам пут којим бисмо га могли схватити. А какво је оно и како настаје у души, као што сам већ више пута рекао, нико није могао да каже нити да схвати једино помоћу речи. Душа се томе може научити само из дела. А о ономе што је потребно да се до њега дође, оци су говорили. Јер, у Отечнику је написано да је брат упитао старца говорећи: „Шта је смирење?“ Старац је одговорио: „Смирење је велико и божанствено дело. Пут смирења сачињава телесни труд са разумом, сматрање себе нижим од свих и стална молитва Богу“. То је пут смирења и то смирење је божанствено и непостижно.
17. Зашто је старац рекао да телесни труд приводи душу смирењу? На који је начин телесни труд врлина душе? Сматрати себе нижим од свих, како смо горе казали, противи се првој гордости. Јер, како може да мисли о себи да је већи од брата свога и да се охоли пред њиме или да га укорева или понизи онај који себе сматра нижим од свих! Такође, и непрестана молитва се очигледно противи другој гордости. Јер, јасно је да смирен и побожан [човек], знајући да је немогуће стећи било какво добро без помоћи и заштите Божије, не престаје да се свагда моли Богу. Ма шта да се удостоји да изврши, он зна зашто је успео и не може да се узохоли, нити да нешто припише својој снази, већ све успехе преносећи на Бога. Он му свагда благодари и свагда га преклиње, дрхтећи да не отпадне од такве помоћи, јер би се тада показала његова слабост и немоћ. И тако, он се моли са смирењем и молитвом се смирава. Што више успева, више се смирава. И уколико се смирава, утолико добија помоћ и напредује у смиреноумљу. 18. А зашто старац каже да телесни труд приводи смирењу? Шта има телесни труд са настројењем душе? Ја ћу вам објаснити. Пошто је душа отпала од заповести у преступ, како каже свети Григорије, она се, јадна, предала сластољубљу и самозакоњу [автономији] прелести, заволевши оно што је телесно. На неки начин, она као да је постала једно са телом, тј. као да је сва постала плот, како је казано: неће дух мој пребивати са овим људима јер су плот (Пост.6,3). Бедна душа као да састрадава телу и поприма једнако расположење са њим у свему што се са њим дешава. Баш зато је старац и рекао да и телесни труд приводи смирењу. Јер, друго је расположење душе код човека који седи на коњу, а друго код оног који седи на магарцу; друго код оног који седи на престолу, а друго код оног који седи на земљи; друго код оног који носи дивну одећу, а друго код оног који носи прње. И тако, труд смирава тело. А смиреном телу сасмирава се и душа, тако да је добро казао да телесни труд приводи душу смирењу. Зато је Евагрије, као разуман човек, борећи се са хулним помислима, и знајући да хула произилази од гордости, те да се смиреном телу сасмирава и душа, провео 40 дана не улазећи под кров, услед чега је тело његово, како говори писац, породило крпеље, као код дивљих животиња. Тако је он труд поднео не због хуле, него ради смирења. И тако, добро је рекао старац, да телесни труд доводи до смирења.
Нека би нам благи Бог даровао смирење које човека избавља од великих зала и покрива од великих искушења. Јер, Њему приличи слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 277. одговор аве Јована у Душекорисној књизи Варсануфија и Јована, где се каже: „Ко има смирење са самоунижењем, [брзо] достиже [циљ] … а ко има једино смирење – такође успева, премда и не тако брзо“.
  2. Изреке отаца, Антоније 7, PG65, 77 АВ.
  3. Изреке отаца, Агатон 29, РG 65 117 В.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *