ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
XVI
ТУМАЧЕЊЕ НЕКИХ ИЗРЕКА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ КАО ТРОПАРИ НА СВЕТУ ПАСХУ
 
1. Радо ћу вам понешто рећи и о песмама које певамо, да не бисмо били плењени [само] гласом, него да бисмо их и умом пратили, саобразно сили речи [коју поседују]. Шта смо, дакле певали недавно?
 
„Дан васкрсења,
принесимо саме себе као плод“[1].
 
2. Древни синови Израиљеви за празнике или славља приношаху дарове Господу по закону, тј. жртве, свепаљенице, првине и слично. Свети Григорије и нама саветује да слично њима празнујемо Господу. Он нас побуђује, говорећи:
„Дан васкрсења“, и као [да каже] – дан светог празника, дан божанственог славља, дан Пасхе Христове. А шта је Пасха Христова? „Фасех“ су вршили синови Израиљеви излазећи из Египта. А садашњу Пасху, славље на које нас побуђује свети Григорије, душа врши излазећи из мисленог Египта, тј. греха. Јер, душа чини „Фасех“ Господу када прелази од греха ка врлини, као што је рекао Евагрије: „Пасха Господња је прелаз од зла“.
3. Данас је, дакле, Пасха Господња, дан светлог празника, дан васкрсења Христа, који је распео грех, умро за нас и васкрсао. Принесимо и ми дарове Господу, жртве, свепаљенице, [али] не од бесловесних животиња, које Христос неће. Жртве, пак, и приносе бесловесних ниси хтео, и свепаљенице телади и оваца нису Ти биле угодне (уп.Пс.39,7). И Исаија вели: шта ће ми мноштво жртава ваших, говори Господ (Ис.1,11). Али, пошто се Јагње Божије жртвовало за нас, по апостолу који говори: јер и Пасха наша Христос жртвова се за нас (1.Кор.5,7), да узме грехе света, поставши за нас проклетство, јер је написано: проклет сваки који виси на дрвету (Гал.3,13), да нас искупи од проклетства закона и да примимо усиновљење (Гал.4,5) – и ми треба да принесемо од наших дарова нешто што је Њему угодно. Који, дакле, дар и коју жртву треба да принесемо Христу на дан Његовог васкрсења да бисмо му били угодни, [с обзиром] да неће жртве бесловесних животиња? Исти свети нас учи, говорећи:
 
„Дан васкрсења“, и додаје:
„Принесимо сами себе као плод“,
 
као што говори и апостол: да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно [словесно] богослужење (Рим.12,1).
4. Како, пак, треба да принесемо тела своја као живу и свету жртву? Тако што нећемо чинити вољу тела и помисли (Еф.2,3) наших, већ ходити по духу, избегавајући похоту телесну (Гал. 5,16). То значи умртвити удове своје који су на земљи (Кол.3,5). То се зове жртва жива, света и угодна. А зашто се зове жива жртва? Зато што бесловесна животиња у време жртвоприношења умире, док се свети, приносећи себе Богу, живи жртвују сваког дана, као што говори Давид: због Тебе нас убијају по цео дан, сматрају нас као овце за клање (Пс.43,22). То је оно што говори свети Григорије:
„Принесимо сами себе као плод“, тј. жртвујмо сами себе, умртвљујмо себе читавог дана (као и сви свети) ради Христа Бога нашег, ради Онога који је умро за нас. А како су свети умртвљавали себе? Тако што нису љубили свет и оно што је у свету (1.Јн.2,15), као што се каже у саборним [посланицама]. Напротив, одвојивши се од онога што је похота тела, похота очију и надменост живљења (1.Јн.2,16), тј. сластољубље, среброљубље и славољубље, и узевши свој крст, они слеђаху Христа, распевши свет себи и себе свету. О томе говори апостол: а који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал.5,24). Ето како су себе умртвљавали свети.
5. А како су себе приносили као плод? Тако што нису тражили своје, него су се потчинили заповестима Божијим, оставивши своје жеље ради заповести и љубави Божије и ближњег, као што је рекао свети Петар: ми смо оставили све и за Тобом пошли (Мт. 19,27). Шта је он оставио? Није имао ни новца, ни имања, ни сребра, ни злата, него само мрежу и то стару, као што је рекао свети Јован Златоуст. Међутим, он је, као што рече, оставио све своје жеље, сву пристрасност према овоме веку, из чега је јасно да би, чак и кад би имао новац или имање – све презрео, и узевши крст, следио за Христом, по ономе: не живим више ја, него живи Христосу мени (Гал.2,20). Ето како су себе као плод [тј. жртву] приносили свети, умртвљујући се, као што рекосмо, за сваку пристрасност или сопствену жељу [вољу] и живећи само за Христа и Његове заповести. Тако, дакле, и ми:
„Принесимо сами себе као плод [жртву]“, као што нас учи свети Григорије. Јер, [свети] жели [да смо]: „Најдрагоценије имање Божије“.
6. Уистину, човек је најдрагоценије од свих видљивих саздања. [Остала саздања] је Творац речју увео [у биће], рекавши:“Нека буде ово“, и [тако] и би. И опет: „Нека изведе земља то“и би [тако], и: „Нека изведе вода“, и све тако. А човека је сопственим рукама саздао и украсио. Све оно [остало] Он је ради услуге и покоја човековог уредио, а њега је за цара свега тога поставио и дао му да се наслађује сладошћу раја. И што је још чудније, када је оданде отпао због свог греха, опет га крвљу Свог јединородног Сина призива. Јер, човек је најдрагоценије саздање Божије. И не само најдрагоценије, као што је рекао свети, него:
„И најсвојственије [најсродније]“. Начинимо, наиме, човека по образу нашем и по подобију (Пост.1,26). И опет: сазда Бог човека по образу Божијем, по образу Божијем га створи… и дуну у лице његово дух живота (Пост.1,27;2,7). И сам Господ наш, дошавши нам, узе облик човека, тело човека и ум човека. Просто речено, у свему је постао човек,осим греха, ородивши Себи човека и, тако рећи, присвојивши га. Добро је, дакле, и сходно рекао свети: „Човек је најдрагоценије и најсвојственије имање Божије“.
7. Затим још додаје:“Одајмо Образу
оно што је по образу“.
Како то? Научимо се од апостола који говори: очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа (2.Кор.7,1). Учинимо чистим образ, да буде онакав каквим смо га примили. Омијмо га од скверни греха да би се кроз врлине показала његова лепота. О тој красоти се молио Давид говорећи: Господе, вољом Твојом подај красоти мојој силу (Пс.29,8). Очистимо, дакле, у нама оно што је по образу. Њега Бог хоће од нас онаквим каквим га нам је и дао, тј. да нема мрље ни боре, или што томе слично (Еф.5,27) .
„Одајмо Образу
оно што је по образу,
и познајмо своје достојанство“.
8. Схватимо каквих великих блага смо се удостојили. Схватимо по чијем образу смо настали. Не заборавимо величину оног што нам је даровао по благости Својој, а не ради наше достојности. Разумимо да смо постали по образу Бога који нас је створио.
„Успоштујмо Првообраз“.
9. Не вређајмо образ Божији по којем смо постали. Зар ће се онај ко жели да наслика цара усудити да на слику стави ружне боје и обешчасти цара, [ако зна] да ће бити кажњен? Напротив, он увек ставља скупоцене и светле боје, достојне царске слике. Понекад ставља и плочице злата на царске слике и стара се да, колико је могуће, на слику пренесе све царске одоре и све царске црте, тако да онај који гледа помисли да види самог цара, сам првообраз. Тада је слика величанствена и блистава. Ни ми немојмо да бешчастимо наш Првообраз, будући да смо постали по образу Бога. Напротив, учинимо чистим и часним свој властити образ, достојним Првообраза. Јер, ако се кажњава онај који бешчасти слику чулног цара, који је исте природе [са нама], шта треба да претрпимо ми, који у себи презиремо божанствени образ и, као што је рекао свети, Образу не враћамо чистим оно што је по образу? Успоштујмо, дакле, Првообраз.
10. „Познајмо силу тајне,
и за кога је умро Христос“.
Сила тајне смрти Христове је ова: ми смо грехом у себи разорили оно што је по образу, и тиме се умртвили, као што говори апостол: због преступа и грехова (Еф.2,1). Због тога се Бог, који нас је саздао по образу Своме, сажалио на Своје саздање и на Свој образ. Он ради нас постаје човек и ради свих прихвата смрт, како би нас умртвљене увео у живот од кога смо отпали због преступа. Он је подизањем на свети Крст и распињањем греха, ради којег смо били истерани из раја, запленио плен (Пс. 67,19), као што је написано.
11. Шта значи: запленио плен? По преступу Адама, непријатељ је [све нас] запленио и држао нас потчињене. По одвајању од тела, душе су одлазиле у ад, зато што је рај био закључан. Подижући се, дакле, на висину светог и животворног Крста, Христос нас је Својом крвљу избавио из заплењености у којој нас је због преступа држао непријатељ. Он нас је отео из руку непријатеља и тиме нас је, тако рећи, обратно запленио, победивши и срушивши оног који нас је заробио. Зато се и каже: запленио плен. То је сила тајне. Христос је за нас умро да би нас умртвљене, као што је рекао свети, узвео у живот. Избављени смо, дакле, из ада човекољубљем Христовим и до нас стоји да ли ћемо ући у рај. Враг нас више не присиљава као раније, нити нас држи у ропству.
12. Једино се побринимо, братијо, да се сачувајмо од греха на делу. Већ сам вам много пута рекао да нас сваки грех делом поново потчињава непријатељу, будући да се својевласно предајемо и поробљујемо. Зар није срамота и велика беда да опет пођемо и бацимо се у ад, иако нас је Христос Својом крвљу избавио од њега и пошто смо све то чули? Нисмо ли [у том случају] достојни још горег и беднијег мучења? Нека би нас Бог Човекољубац помиловао и дао нам трезвоумље, како бисмо разумели и помогли себи да у дан Суда нађемо [макар] малу милост.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Григорије Богослов, Слово 1,1.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *