ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
ПОВЕСТ О ЖИВОТУ АВЕ ДОСИТЕЈА, УЧЕНИКА АВЕ ДОРОТЕЈА
 
1. Пошто је пригрлио монаштво по Богу, ваистину блажени ава Доротеј се повукао у општежиће аве Серида. Тамо је нашао неке велике старце и знатне подвижнике како безмолствују. Међу њима су била два изврсна велика старца: преподобни Варсануфије и његов ученик и саподвижник, ава Јован, због дара прозорљивости који имађаше од Бога звани Пророк. Предао им се он са пуним уверењем. Са великим старцем је разговарао преко светог аве Серида. А ави Јовану Пророку се удостојио да и сам послужи. Поменути свети старци, дакле, одлучише да [отац Дорортеј] подигне болницу и сам се брине о њој, будући да је братија патила приликом болести, немајући никога да им помаже. И подиже ава Доротеј болницу уз садејство Божије. Његов брат по телу, христол>убив и монахољубив муж, покриваше све издатке. И неговаше ава Доротеј болеснике са још неколицином побожне братије. Он је, наиме, водио бригу о тој служби.
2. Једнога дана позвао га је код себе игуман, ава Серид. Он оде и затече код њега неког врло нежног и благообразног младића, који је носио војничко одело. Он беше дошао тада у манастир са неким игумановим пријатељима, кнежевим људима. Кад је, дакле, дошао ава Доротеј, ава Серид га узе насамо и рече му: „Ови људи доведоше овог младића, и кажу да жели да остане овде у манастиру. А ја се бојим да то није син некога од таквих великаша, или неко ко је нешто украо или нешто друго учинио, па хоће да умакне, и ми можемо да обретемо искушење. Јер, ни његова спољашњост, нити његов изглед не приличе ономе који жели да монахује“.
3. У ствари, тај младић беше пратилац неког војводе, и живљаше у свакој нези (а увек су у великој затуцаности пратиоци таквих). Он никада није био чуо за реч Божију. Али, једном приликом неки војводини пријатељи причаху у његовом присуству о Светом Граду [Јерусалиму], и он пожеле да га види. И тражаше од војводе да га пусти да упозна света места. Не желећи да га ожалости, војвода нађе једног свог искреног пријатеља, који је тамо полазио, и рече му: „Учини љубав и узми овог младића са собом да упозна света места“. Пошто га је прихватио као дете војводе, он му је указивао сваку част и покој, узевши га да једе са њим и са његовом женом.
4. Пошто су, дакле, стигли у Свети град и поклонили се светима местима, отишли су и у Гетсиманију. Тамо беше једна историја мука [тј. икона Страшног суда]. Док је младић стајао и посматрао са чуђењем, угледао је једну часну жену у пурпурној хаљини, која стајаше близу њега. Она му [стаде] показивати сваког од суђених, поучавајући га са своје стране и о другоме сличном. Слушајући је, дечко беше ван себе и задивљен, јер, као што рекох, он никада ни беше чуо за реч Божију, нити да постоји Суд. И рече јој он: „Госпођо, а шта треба да чини човек, да би се избавио од тих мука?“ А она му одговори: „Пости, не једи меса, и моли се стално, па ћеш се избавити мука“. Пошто му даде ове три заповести, није му се више појављивала, него је постала невидљива, [а сматраху да она беше Мајка Божија]. Од тада дечко остаде у умилењу и испуњаваше оне три заповести које му је дала. Видећи младића где пости и не једе меса, војводин пријатељ туговаше због војводе, јер је знао да га је држао за неког великог. Видевши га да тако живи, војници који беху с њим му говораху: „Чедо, то што чиниш није за оне који хоће да су у свету. Ако тако хоћеш, иди у манастир и спашћеш душу своју“. Али, он није ништа знао о Богу, нити шта је то манастир, него је само држао оно што је чуо од оне жене. И говораше им: „Водите ме куда знате, јер ја не знам куда да идем“. Онда неки од њих, будући, као што рекох, пријатељи аве Серида, дођоше у манастир, водећи дечка са собом.
5. Посла, дакле, ава блаженог Доротеја да разговара са младићем и да га испита. Овај није ништа друго знао да каже осим: „Желим да се спасем“. Тада се он вратио и рекао ави: „Ако уопште намераваш да га примиш, немој се ништа плашити. У њему нема ништа покварено“. И одговори му ава: „Учини ми љубав, и узми га код себе да се спасе, јер нећу да буде са братијом“.
6. Овај се уклањаше од тога из побожности, говорећи: „Изнад мог стања је да примим на себе ма чије бреме, и то није моја мера“. На то му ава рече: „Ја носим и твоје и његово бреме. Зашто ти да се секираш?“ Онда му он одговори: „Пошто си тако одлучио, онда, ако се слажеш, обавести старца [Варсануфија]“. Он му је одговорио: „Добро, рећи ћу му“.
7. И оде игуман, те извести великог старца. И одговори му старац: „Прими га, јер ће га Бог тобом спасти“. Тада га он прими са радошћу. Имао га је поред себе у болници. А име младићу беше Доситеј.
8. Кад је дошло време обеда, рече му ава Доротеј: „Доститеје, једи до сита, само ми кажи колико си појео“. И он дође и рече му: „Поједох хлеб и по“. А хлеб је имао четири литре[1]. И упита га: „Је ли сада све у реду, Доситеје?“ Он одговори: „Да, у реду је, господине“. Упита га опет: „Јеси ли гладан?“ Он му одговори: „Не, владико, нисам гладан“. Тада му рече: „Други пут поједи један хлеб и четврт од другог хлеба, а ону другу четвртину преполови и пола поједи, а пола остави“. И учини тако. И упита га: „Да ли си гладан Доситеје?“ Овај одговори: „Да, господине, мало сам гладан“. Затим га кроз мало дана опет упита: „Како је Доситеје? Да ли још остајеш гладан?“ Овај рече: „Не, твојим молитвама сам у реду“. Онда му рече: „Одвој и другу половину четвртине“. И учини тако. И опет после мало дана му рече: „Како си сада? Ниси ли гладан?“ А он одговори: „Добро сам, господине“. А он му рече: „Раздели и другу четврт на две половине, па једну половину поједи, а другу остави“. И учини тако. И тако, уз садејство Божије, мало по мало, од шест литри, он сиђе на осам унција[2]. Јер, и у једењу постоји навика.
9. А беше младић веома успешан у сваком делу које је обављао. Служаше болесницима у болници и служење његово беше свакоме успокојавајуће, јер све рађаше чисто. А када се десило да негодује на неког болесника и да му каже неку реч са гневом, он би све остављао, улазио у складиште и тамо плакао. Други помоћници у болници су одлазили да га утеше, али је он остајао неутешљив. Тада су они одлазили и говорили ави Доротеју: „Учини љубав, господине, те иди да видиш шта је са оним братом, јер плаче, а не знамо због чега“. И улазио је он и затицао га где седи на земљи и плаче. И говораше му: „Шта је Доситеје? Шта је с тобом? Зашто плачеш?“ Овај је одговарао: „Опрости, господине, јер се разгневих и зло рекох брату своме“. А он му је говорио: „Да, Доситеје, ти се гневиш. И не стидиш се гневећи се и говорећи зло брату своме. Зар не знаш да је он Христос и да Христа жалостиш?“ А он је обарао лице доле, ништа не говорећи. И када би видео да је Доситеј довољно плакао, он му је затим говорио: „Бог нека ти опрости. Устани и од сада поставимо почетак. Потрудимо се убудуће и Бог ће помоћи“. Чувши то, он је одмах устајао и са радошћу трчао на своју службу, као да је уистину добио опроштај од [самог] Бога.
10. Болничари су тако схватили његов обичај. Кад би га видели где плаче, они су говорили: „Има нешто код Доситеја. Он је нешто сагрешио“. Тада би говорили блаженом Доротеју: „Господине, иди у складиште, имаш посла тамо“. И кад би он улазио и налазио га где седи на земљи и плаче, схватио би да је рекао рђаву реч. Тада му говораше: „Шта је, Доситеје? Јеси ли опет Христа ожалостио? Јеси ли се опет разгневио? Зар се не стидиш? Што се већ не поправљаш?“ А он је настављао да дуго плаче. И када би опет видео да се довољно наплакао, он му је говорио: „Устани, Бог нека ти опрости! Опет постави почетак и исправи се најзад“. И он би одмах са вером одбацио своју тугу, и одлазио на своје дело.
11. А болесницима је врло добро спремао постеље. Толико је, пак, био отворен и ревностан у исповедању својих помисли да је много пута, кад би лепо наместио постеље, а блажени Доротеј туда пролазио, он говорио: „Господине, господине, помисао ми каже да добро спремам постеље!“ А он му је одговарао: „Наравно, господине, ето си постао добар слуга и добар собар, а да ли си и добар монах!“ [Ава Доротеј] му никада није допуштао да има пристрашће према ма којој ствари или било коме предмету. А блажени Доситеј је све примао са радошћу и вером, и у свему га радо слушао. И кад му је требало одело, он му је давао да сам шије. И он га је шио веома успешно и вешто. И кад би га довршио, ава Доротеј му је говорио: „Доситеје, јеси ли сашио оно одело?“ Он је одговарао: „Да, господине, и лепо сам га уредио“. Тада би му ава рекао: „Иди и дај га том и том брату или том болеснику“. И он би одлазио и радо га давао. И опет би му ава Доротеј давао друго одело да шије. И кад би га овај сашио и удесио, ава би му опет рекао: „Дај то одело том и том брату“. И он је одмах давао, никада се не жалостећи нити говорећи са негодовањем: „Са толико труда саших и удесих одело, а он га узима од мене, и даје другоме“. Напротив, он је свако добро о коме би чуо творио са готовошћу.
12. Једном је неко од посланика донео врло леп и наочит нож. Доситеј га узе и однесе ави Доротеју, говорећи: „Неки брат је донео овај нож и ја сам га узео, да га, ако заповедиш, имамо за болницу, јер добро сече суварке“. А онај блажени није никада набављао за болницу лепе предмете, него оне који су били корисни за услугу. И рече му ава: „Донеси да видим да ли је добар“. Доситеј му пружи нож говорећи: „Да, господине, добар је за суварке“. И он виде да је нож уистину добар за ту ствар. Али, пошто није желео да он има пристрашће према било ком предмету, не хтеде да га задржи. И рече му: „Доситеје, то ли ти се свиђа? Хоћеш да будеш роб овоме ножу, а не роб Богу? Да, Доситеје, теби се свиђа да се са пристрашћем вежеш за овај нож. Зар се не стидиш што желиш да тобом господари овај нож, а не Бог?“ Слушајући, Доситеј не подиже, већ обори лице ћутећи. И пошто га довољно укори, [преподобни] му рече: „Иди, остави га и не дотичи га се“. И у тој мери он испуни [наредбу] да га се не дотаче нити [ради тога] да би га некад некоме другоме додао. И док су се други служитељи њиме користили, он га се није дотицао. И никада он не рече: „Зашто сам ја другачији од свих других?“, него све што би чуо чињаше са радошћу.
13. Тако је он провео кратко време свог пребивања у манастиру, (јер проживе пет година). И тако је окончао у послушању, ни у једној ствари не учинивши по својој вољи, нити шта учинивши из пристрашћа. А кад се разболе и стаде да избацује крв, (јер умре од сушице), неко му рече да ровита јаја користе онима који избацују крв. Знао је за то и блажени Доротеј, који га је радо неговао, али му то због презаузетости не дође на ум. А Доситеј му се обрати: „Господине, рекао бих за једну ствар за коју чух да ми може бити корисна, али не желим да ми је даш, пошто ће ми сметати помисао“. Ава га упита: „Реци ми шта је то, Доситеје. Реци ми која је то ствар“. Он му одговори: „Дај ми реч да ми је нећеш дати, јер би ми, као што рекох, сметала помисао“. Ава Доротеј му рече: „Добро, учинићу како желиш“. Тада му он рече: „Чух од неких да ровита јаја користе онима што избацују крв. Али, Господа ради, ако заповедиш, пошто се сам ниси први досетио да ми их даш, ни сад ми немој давати због помисли моје“. Одговори му он: „Добро, чедо, пошто не желиш, нећу ти дати. Не секирај се!“ И стараше се ава да му уместо јаја да неку другу корисну ствар, пошто рече да му смета помисао у односу на јаја. Ето, и у таквој болести он се бораше против своје воље.
14. А имађаше он свагдашње сећање на Бога. Јер, ава Доротеј му је предао да говори: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, и још: „Сине Божији, помози ми“. И он је стално држао молитву. А кад је ослабио, рече му ава Дротеј: „Доситеје, брини се за молитву. Пази да је не изгубиш!“ Он му одговори: „Добро, господине, моли се за мене“. А када му постаде још теже, опет га упита ава: „Шта је Доситеје, како молитва? Још ли траје?“ Он му одговори: „Да, господине, молитвама твојим“. Затим му постаде још теже (јер доспе у такву слабост да га ношаху у чаршаву) и рече му ава: „Како молитва, Доситеје?“ Тада он одговори: „Опрости, господине, нисам више у стању да је држим“. Он му рече: „Остави онда молитву. Само се опомињи Бога и сматрај као да је пред тобом“.
15. Доситеј беше веома исцрпљен и поручи великоме старцу [Варсануфију]: „Отпусти ме, јер не могу више“. А старац му одговори: „Потрпи, чедо, јер је близу милост Божија“. Гледајући га тако замореног, блажени Доротеј се бринуо да не претрпи штету. После неколико дана Доситеј поново поручи старцу: „Владико мој, немам више снаге“. Тада му старац одговори: „Иди с миром, предстани Светој Тројици и моли се за нас“.
16. Чувши за такав одговор старца, братија стадоше негодовати и говорити: „Шта је то у ствари он учинио и какво је његово дело, те је чуо тако нешто?“ Јер, уистину нису видели да једе сваки други дан, као што су радили неки од тамошњих, или да бди пре бдења, него ни на само бдење није устајао од почетка. Нису видели ни да се посебно подвизавао, него су га, напротив, повремено виђали да једе по мало супе од болесника, или ако остане рибљих глава или нешто слично. А били су тамо, као што рекох, неки који су јели сваки други дан, и творили двострука бдења и подвизавали се. Када су, дакле, чули да је старац послао такав одговор младићу који је само пет година провео у манастиру, били су збуњени не знајући за његово дело – за послушање у свему и да никада није ништа учинио по својој вољи. Нису знали за његово послушање без расуђивања због кога је, чак и кад би му блажени Доротеј рекао нешто подругљиво, он одмах трачао и све извршавао без премишљања. На пример: у почетку је Доситеј из навике говорио са жестином. Подругујући му се због тога, блажени му једном рече: „Потребан ти је вукакрат[3]), Доситеје. Добро, иди узми вукакрат“. И он и донесе посуду са вином и хлебом. Затим му је пружи да би примио благослов. Ава Доротеј је, не схватајући, гледао у њега и, будући зачуђен, упитао: „Шта хоћеш?“. Он је одговорио: „Наредио си да узмем вукакрат. Дај ми благослов“.
Тада му рече ава Доротеј: „Лудо, пошто вичеш као Готи (који се срде се и вичу кад им проради жуч), рекох ти да узмеш вукакрат. Јер, и ти вичеш као Готи“. Чувши то, Доситеј направи метанију и оде да донето остави на своје место.
17. Други пут, опет, дође Доситеј к њему да га запита за нешто из Светог Писма. Јер, због чистоте он поче да разумева понешто из Писма. Ава Доротеј, пак, још није желео да се он бави тиме, већ пре да се огради смирењем. Када га, дакле, Доситеј упита, он одговори: „Не знам“. А када Доситеј поново дође, ништа не схватајући, и упита га за другу главу, он му опет одговори: „Не знам, него иди и запитај аву [игумана]“. И он, не размишљајући, оде. А блажени ава Доротеј беше рекао ави када је Доситеј био одсутан: „Ако дође Доситеј да те пита нешто из Писма, лупи га мало“. Кад, дакле, Доситеј дође и упита га, игуман га стаде бити говорећи: „Зашто ниси миран кад ништа не знаш? Усуђујеш се да о томе питаш, а не бринеш се за нечистоту своју“. И друго слично томе му рече и отпусти га, ударивши му два шамара. Он се врати оцу Доротеју и показа му своје образе румене од шамара, и рече: „Добио сам [одговор], и то врло снажан“. И не рече он: „Зашто ме ти ниси исправио, него си ме послао ави?“ Ништа тако он не рече, него је све од њега примао са вером и извршавао без размишљања. Питавши аву Доротеја за неку помисао, он би оно што чује примао са уверењем. Затим је речено тако [предано] испуњавао, да му никада не понављаше исту помисао.
18. Не знајући, као што рекох, за ово дивно дело, неки су узнегодовали због страчева отпуста. А кад Бог усхте да објави славу коју му је уготовио за свето послушање, као и дар спасавања душа који је поседоваше блажени Доротеј (иако и сам још беше ученик), те како непоколебљиво и за ратко време усмери Доситеја ка Богу – скоро после блажене кончине Доситејеве зажеле један од великих стараца (који беше отишао да обиђе неке од странаца који су тамо боравили) да види свете који су се упокојили у том општежићу. Он се помоли Богу да му их открије. И виде их он како стоје у хору, а међу њима и неког младића. Он [потом] запита: „Ко је онај младић кога видех са оцима?“ И када описа обрис његових црта, познаше сви да то беше Доситеј. И прославише Бога дивећи се томе како се он од онаквог живота и онаквог првобитног понашања, за кратко време, ради истрајавања у послушности и ради одсецања своје воље, удостоји достићи у такву меру.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Литра износи 327 грама.
  2. 1 литра има 12 унција.
  3. ) Игра речи: вукакрат је двосмислена сложеница. У једном значењу она се састоји из речи – уста (лат. bucca) и уздржања (αυγκρατηση), на шта и циља ава Доротеј, желећи да Доситеја поучи кротости у говору. Са друге стране значи – у чисто вино (ακρατος) замочени (βουτιγμενος) хлеб, како је то и разумео Доситеј. У општежићима онај који чита за време трпезе, по завршеном јелу прилази игуману по благослов, тј. парче хлеба и посуду вина.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *