ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
XI
О СТАРАЊУ ДА СЕ БРЗО ОДСЕЦАЈУ СТРАСТИ, ПРЕ НЕГО ШТО ДУША [У ЊИМА] СТЕКНЕ РЋАВУ НАВИКУ
 
1. Проникните умом вашим, братијо, у стање ствари и гледајте да не будете немарни, јер вас у велику опасност доводи и мали немар. Посетио сам недавно једног брата и нашао га изнемоглог од болести. Из разговора сам сазнао да је имао ватру само седам дана, али ево већ 40 других дана никако да се подигне. Видите ли, братијо, колико мука има онај који падне у ненормално устројство. Има [људи] који увек занемарују мале неуредности, не знајући да ће им, уколико се њиховом телу деси нека незгода, и посебно уколико су слаби, бити потребно много напора и времена пре его што се опораве. Седам дана је имао ватру онај смирени, и ето колико дана не може да се придигне. Исто је и са душом. [Човек] сагреши мало, а [после] [много] времена проводи проливајући своју крв пре него што се исправи.
2. Постоје различити узроци [дуготрајности] телесних слабостима: или су лекови стари и не делују, или је лекар неискусан, или је болесник неуредан и не испуњава препоруке лекара. А са душом није тако. Ми не можемо рећи да је лекар неискусан и да није дао подесан лек. Јер, Христос је Лекар наших душа, и зна све и пружа подесан лек за сваку страст. На пример, против таштине је дао заповест смиреноумља, против сластољубља заповест о уздржању; против среброљубља – заповест милостиње. И просто речено, свака страст има лек у заповести која јој одговара. Према томе, лекар није неискусан. Исто тако, ни лекови нису стари и недејствени. Заповести Христове никад не старе, већ се, сразмерно извршавању – подмлађују. Дакле, здрављу душе ништа не смета осим њене неуредности.
3. Пазимо, дакле, на себе, братијо. Будимо трезвоумни, док још има времена. Због чега смо немарни? Учинимо неко благо [дело] да бисмо обрели помоћ у време искушења. Зашто губимо свој живот? Толико слушамо, па ипак [све] пренебрегавамо и као да нас се не тиче. Видимо како братија одлазе од нас и нисмо трезвоумни, премда знамо да ће се за мало времена и нама приближити смрт. Ето, од када смо сели да поразговарамо, па до сада, провели смо два или три часа свог времена и смрт нам се приближила. И премда видимо да губимо време, не бојимо се. Како се не сећамо речи оног старца који је рекао: „Ко изгуби злато или сребро, може да нађе друго уместо њих, а ко изгуби време, не може друго наћи“. Заиста, тражићемо [макар] један час овог времена, и нећемо га наћи. Колико њих желе да чују реч Божију, и не налазе је. Ми је, међутим, толико слушамо и пренебрегавамо [је], не будећи се. Бог зна да се чудим неосетљивости наших душа. Јер, ми се можемо спасти, али нећемо. Можемо, наиме, да одсецамо своје страсти док су још младе, али се [о томе] не бринемо. Ми их, напротив, остављамо да очврсну у нама као да пре хоћемо себи да натоваримо крајњи напор. Јер, друго је, као што сам много пута рекао, искоренити биљку која се одмах [лако] чупа, а друго искоренити велико дрво.
4. Један велики старац се са својим ученицима [једном] нашао на месту где су били кипариси различите величине, мали и велики. И рече старац једном од ученика: „Ишчупај овај кипарис“. Беше тај кипарис врло мали, те га брат са једном руком одмах ишчупа. Потом му старац указа на други, већи од првог, и рече: „Ишчупај и овај“. Брат је и њега ишчупао, вукући га са две руке. Старац је опет показао на још већи кипарис, који је он [тек] са великим трудом успео да ишчупа. Међутим, старац му укаже на још већи. Брат га је дуго савијао, да би га тек после великог замора и знојења најзад оборио. Међутим, следећи кипарис на који му је старац указао, он ни после много напора и зноја није био у стању да га извади. Видевши да он то не може учинити, старац је наложио другом брату да устане и помогне му. И тек су обојица успели да га ишчупају. Тада је старац рекао братији: „Ето какве су страсти. Док су мале, ако хоћемо, можемо их са лакоћом пресећи. Међутим, занемарене, оне постају снажне. И што више јачају, утолико захтевају већи напор [да би се савладале]. Уколико, пак, сувише порасту, ми их ни са напором нећемо моћи одсећи, уколико не добијемо помоћ од неких светих који се заузимају за нас по Богу“.
5. Видите ли какву силу имају [речи] светих стараца? А и пророк нас слично учи у Псалму, говорећи: кћери вавилонска окајана, блажен је ко ти узврати за узвраћање твоје које си нам узвратила. Блажен је ко ухвати и разбије младенце твоје о камен. (Пс.136,89).
6. Испитајмо по реду оно што је речено. Вавилоном се назива сметеност. Тако се тумачи [реч] Вавел, која [значи исто што] и Сихем. Кћерју вавилонском се назива непријатељство. Јер, прво се душа смете, па онда дође грех. Окајаном се назива будући да, као што смо другде рекли, зло нема ни суштаство ни [самостално] постојање[1], већ се образује од нашег немара, као што опет, нашим подвигом нестаје, враћајући се у небиће. О њој, дакле, говори свети: блажен је ко ти узврати за узвраћање твоје које си нам узвратила. Разумимо што смо дали, шта смо примили и шта хоћемо да узвратимо! Дадосмо вољу своју, а прихватисмо грех. Изрека, дакле, ублажава оне који јој узвраћају, тј. они који више не чине грех. Затим придодаје: блажен је ко ухвати и разбије младенце твоје о камен. Наиме, блажен је онај ко од самог почетка не дозвољава да се у њему разрасте оно што се рађа од ње, тј. зле мисли, и да подејствује зло, већ их одмах, док су младе, и пре него што се укрепе и подигну на њега, узима и баца о камен, који је Христос, погубљујући их прибегавањем Христу.
7. Ето како се и старци и Свето Писмо увек слажу и ублажавају оне који се боре да одсеку страсти док су још младе, и пре него искусимо бол и горчину њихову. Трудимо се, дакле, братијо, да будемо помиловани. Потрудимо се мало и обрешћемо велики покој.
8. Оци су рекли да треба да се мало по мало чистимо, испитујући свако вече како смо провели дан, и изјутра како смо провели ноћ, и да [треба] да се кајемо пред Богом због оног што смо [по слабости] згрешили. Уистину, потребно је да се, због мноштва грехова и због заборавности наше, и по истеку шест часова испитујемо, тј. како смо провели [време] и у чему смо сагрешили. И сваки од нас треба да говори: „Можда сам рекао нешто што је повредило мог брата; можда сам га видео како ради [неку] ствар и осудио га или понизио или оговарао. Или, зар нисам роптао на економа што ми није дао оно што сам тражио; или, зар нисам увредио и огорчио кувара рекавши да јело није испало добро; или, зар нисам узроптао због нечега у себи, [а и у себи роптати јесте грех]“. И опет, свако [треба] да говори: „Зар ми канонарх [типикар у цркви] није рекао реч или неки други од братије, а ја му, не издржавши, противречих“. Тако смо дужни да се сваки дан испитујемо, тј. како смо провели [време]. Исто тако свако треба да разматра како је провео ноћ: да ли је са готовошћу устао на бдење; или је можда негодовао на онога који га буди[2] или је роптао против њега. Сваки треба да зна да му онај који га буди на бдење чини велико добро и да му постаје виновник великих блага. Јер, он га буди на разговор са Богом, да се моли за своје грехе и за просвећење, [тј. разумевање воље Божије]. Како да нисмо дужни захвалност таквоме? Уистину смо му дужни, будући да готово преко њега стичемо спасење.
9. И казаћу вам у [вези] са овим и нешто чудновато, што сам чуо о [једном] великом и прозорљивом старцу. Стојећи у цркви када су братија почела са појањем, виде он неког светлоносног који је излазио из олтара држећи нешто као посуду у којој је била агиазма [освећена течност] и једну кичицу. Он је умакао кичицу у посуду и, обилазећи сву братију, сваког од њих обележавао. Нека, пак, места од оних који се нису налазили [на служби] он је обележавао, а друга заобилазио. И опет, пред отпуст, он га је видео како излази из олтара и поново чини исто. Павши пред његове ноге, старац га је једном приликом задржао и замолио да му објасни ко је и шта ради. И рекао му је онај светлоносни: „Ја сам анђео Божији. Наложено ми је да стављам овај печат на оне који се налазе у цркви од почетка појања и остају до отпуста, и то ради њиховог усрђа, старања и доброг настројења“. На то му старац рече: „А зашто обележаваш и нека места оних који нису присутни?“ Свети анђео му одговори, говорећи: „Неки од братије су марљиви и доброг настројења, али због невољне слабости или по благослову отаца нису присутни [на служби]. Други су по заповести заузети послушањем и због тога се не налазе [у цркви]. Иако одсутни, они примају печат, јер су [истог] расположења са онима који поју. Онима, пак, који су у могућности да се налазе [у цркви], али одсуствују из немарности, не дајем печат, као што ми је наређено, будући да они сами себе чине недостојнима“.
10. Ето видите виновник каквих дарова бива брату онај који га буди на црквено правило. Старајте се, дакле, братијо, да се никад не лишите печата светог анђела. Брат коме се деси да се расеје [тј. не дође у цркву], не треба да негодује на онога ко га опомене, већ да му захвали, гледајући на добро које од тога [долази].
11. Док сам био у општежићу ава ме је поставио за гостопримца са знањем старца. У то [време] сам био тешко болестан. Долазили су, дакле, странци и ја сам проводио вече уз њих; долазили су камилари, и ја сам услуживао. Много пута су ме због искрсле потребе будили, иако сам већ био отишао на спавање. У међувремену је настајао час за службу. Тек што сам се мало докопао [времена за одмор], а канонарх ме већ буди. А ја сам од умора или од слабости (јер сам се још мучио од високе температуре), био изнемогао тако да нисам био при себи. И ја сам му кроз сан одговарао: „Добро, господине, нека се помене твоја љубав. Господ нека те награди. Како си наредио, долазим, господине“. И пошто би он отишао, ја сам опет уснивао. И веома сам жалио што сам закашњавао на службу. Пошто канонарх није могао да ме чека [док устанем], ја сам од два брата замолио [услугу]: један да ме буди, а други да ми не да да дремам на служби. И верујте ми братијо, ја сам сматрао да ми преко њих долази спасење. Сагласно томе, ја сам их и поштовао. Тако и ви треба да сте расположени према онима који вас подстичу на црквено правило, и [уопште] на свако благо дело.
12. Као што смо рекли, свако треба да испитује како је провео дан и ноћ, тј. да ли је са бодрошћу стајао за [време] појања и молитве; да ли је био заведен страсним помислима, или је, напротив, са разумевањем слушао читање божанског [Писма]; да ли је оставио појање и лакомислено изашао из цркве. Онај, дакле, ко себе свакодневно испитује, старајући се о покајању за оно што је сагрешио, и исправљајући се, почиње да умањује зло. Ако је [раније] чинио девет [преступа, сада] ће чинити осам, те ће са Богом по мало напредовати, не допуштајући да страсти јачају у њему. А велика је опасност када страст пређе у навику. Јер, као што рекосмо, такав [човек], чак и ако хоће, не може сам да савлада страст, већ једино уколико добије помоћ од неких светих.
13.Хоћете ли да вам испричам о једноме коме је страст прешла у навику? Чућете ствар достојну великог плача. Док сам био у општежићу братија су се, не знам како, преварила те ми повераваху своје помисли. И ава ми је, са знањем стараца, наложио да се побринем за ту ствар. Једног дана, дакле, долази један од братије и говори ми: „Опрости ми, господине, и помоли се за мене, јер крадем и једем“. Ја сам му рекао: „Због чега? Зар си гладан?“ Он ми је одговорио: „Да, није ми довољно за братском трпезом, а не могу да тражим“. Ја му кажем: „Зашто не одеш и кажеш ави?“ Он ми одговори: „Стидим се“. А ја му кажем: „Желиш ли да одем ја и да му кажем?“ Он ми одговори: „Како, наредиш, господине“.
14. Тако сам пошао и рекао ави. Он ми, пак, каже: „Учини љубав и побрини се о њему како знаш“. Тада сам га узео и пред њим рекао економу: „Учини љубав! Ма у који час да ти дође овај брат, дај му шта жели, и никада га немој одбити“. Чувши то, економ је рекао: „Како наредиш“. И брат је неколико дана тако поступао. Међутим, затим долази и говори ми: „Опрости ми, господине, почео сам опет да крадем“. Ја му кажем: „Због чега? Зар ти економ не даје оно што желиш?“ Он одговори: „Да, опрости. Он ми даје колико хоћу, али се стидим пред њим“. А ја му кажем: „Не стидиш ли се и премда мном?“ Он ми рече: „Не“. Ја му кажем: „Дакле, долази кад хоћеш и узимај од мене, самој немој да крадеш“.
15.Тада сам имао послушање у болници. Долазио је, дакле, он и узимао шта је хтео. Но, кроз неколико дана, опет је почео да краде. Дошао је к мени ожалошћен и рекао: „Ето, опет крадем“. А ја му кажем: „Због чега, брате мој? Зар ти не дајем шта желиш?“ Он одговори: „Да“. А ја га питам: „И не стидиш се да узимаш од мене?“ Он одговори: „Не“. И опет га запитах: „Па, зашто онда крадеш?“ Он ми одговори: „Опрости ми, не знам зашто. Просто тако, крадем“. Тада му рекох: „Кажи ми, онда, шта радиш са украденим“.
16.И показало се да је тај брат крао боб, урме, смокве, лук, и све што нађе. Све је сакривао под сламарицу или негде другде. Најзад, не знајући шта да ради са тим (јер би видео да постаје неупотребљиво [тј. да се квари]), он је одлазио и све бацао или давао бесловесним [животињама].
17.Ето, видите шта значи када страст пређе у навику. Видите ли окајаност, видите ли мучење? Знао је да је то зло, знао је да зло чини, жалостио се, плакао је, али ипак се заводио, јадник, злим обичајем који се у њему образовао пређашњом немарношћу. И добро је казао ава Нистероје: „Ко се заведе страшћу, постаје роб страсти“. Благи Бог да нас избави од зле навике, да се не би и нама рекло: каква је корист у крви мојој, када сиђем у трулеж (Пс.29,10).[3]
18.Ја сам већ на разне [начине] говорио о томе како се стиче навика. Не назива се раздражљивцем онај ко се једном раздражио, нити се назива блудником онај ко је једном учинио блуд. Исто тако се не назива милостивим онај ко је једном учинио милостињу. Како у врлини, тако и у пороку, душа од честог упражњавања стиче некакву навику, која је [затим] или успокојава или мучи. А о томе да врлина успокојава душу, и да је порок мучи, ми смо говорили у разним [приликама]. Врлину имамо по природи и она се налази у нама, будући да су семена врлине неуништива. Рекох, дакле, да по мери чињења добра стичемо навику у врлини, тј. поново стичемо нама својствену навику. Ми се враћамо ка сопственом здрављу, као што се болесним очима (враћа) њима својствено светло, или као што од било какве болести прелазимо у својствено нам и природно здравље. Са пороком није тако: кроз чињење зла ми стичемо неку страну и противприродну навику, тј. стичемо навику у некој заразној болести, тако да више не можемо да се излечимо без велике помоћи и многих молитава и многих суза које би могле да покрену Христову штедрост према нама.
19.И у ономе телесном налазимо нешто слично. Постоји, рецимо, храна која производи течност црне жучи, као на пример купус или сочиво или нешто друго такво. И не настаје течност црне жучи после једне или друге употребе купуса или сочива, него после честе [употребе]. А умножена [течност] изазива ватру и изгара онога који је има, доносећи и мноштво других невоља. Тако је и са душом. Ко остаје у греху, у души стиче навику на зло, која га [затим] мучи.
20.Осим тога, треба да знате да се понекад у души налази склоност према [некој] страсти. Уколико само једном упадне у дејство те страсти, душа је у опасности да одманх стекне навику [у њој]. Слично се дешава и у ономе телесном. Неко може да има [телесни] састав у коме, услед неке раније немарности, [лако насатаје] црна жуч. Често и једно јело може у њему да изазове и побуди [јављање] шкодљиве течности.
21. Тако, дакле, потребни су трезвоумље, старање и страх како не бисмо упали у рђаву навику. Верујте ми, братијо, [човек] подлеже мукама чак ако му и једна страст пређе у навику. Дешава се да неко чини десет добрих дела, али има и једну злу навику. И то једно, учињено из зле навике, надвладава десет добрих [дела]. Тако је и орлу, који је једном канџом прикљештен, узалуд што је читавим осталим [телом] ван замке, будући да се због те ситнице руши сва његова снага. Он је заробљен уколико му је везана само једна канџа, па макар му и читаво [тело] било изван замке. Зар ловац не може да га ухвати кад год зажели? Тако је и са душом. Непријатељ је обара кад год усхте, уколико у њој постоји навика само на једну страст. Наиме, она му је потчињена због те страсти. Због тога вам ја увек говорим: не дозвољавајте да страст у вама постане навика, него се подвизавајте, умољавајући Бога дан и ноћ, да не упаднете у искушење. А ако и будемо побеђени као људи, и спотакнемо се у сагрешење, постарајмо се да одмах устанемо, да се покајемо, заплачемо пред благошћу Божијом, и стражимо борећи се. Видећи наше настројење, смирење и скрушеност, Бог ће нам пружити руку и на нама показати милост Своју. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети има у виду да је Бог све створио веома добро (уп.Пост.1,31), и да зло није створио. Оно је заправо злоупотреба, тј. дело зле воље, која се одвојила од Божије свете воље и постала „немарна“ [што свети стално наглашава] у односу на Божији позив да се у сарадњи са Њим и сама у подвигу освети и облагочини – Прим. прев.
  2. У општежићима постоји такво послушање – тј. монах који ноћу иде од келије н молитвом буди монахе, позивајући их на рано јутарње богослужење Прим. прев.
  3. Тј. Господ „не може“ спасти оне који сами неће спасење, тј. који имају обамрлу, млитаву и немарну вољу за спасење, дозвољавајући страстима да се несметано развијају – Прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *