ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
II
НАСТОЈНИЦИМА МАНАСТИРА И УЧЕНИЦИМА – КАКО ТРЕБА НАСТАВЉАТИ БРАТИЈУ И КАКО СЕ ПОВИНОВАТИ НАСТОЈАТЕЉИМА
 
1. Ако си настојатељ, брини се о братији са строгим срцем и снисходљивим милосрђем, делом и речју их настављајући на оно што треба да раде, и то више делом, будући да примери јаче делују. Ако можеш, буди им узор у телесном [труду], а ако си слаб – онда добрим стањем душе и од апостола набројаним плодовима духа: љубављу, радошћу, миром, дуготрпљењем, благошћу, добротом, вером, кротошћу и уздржањем (уп.Гал.5, 22-23) од свих страсти. Због сагрешења која се дешавају немој се много узнемиравати, него без смућења укажи на штету која од њих произилази. Ако је потребно да прекориш, пази на личности и на погодно време. Не истражуј до детаља мале грехе као строг судија, нити често изобличавај, будући да навика у обличавању доводи до неосетљивости и презира и оптерећује. На наређуј као властодржац него са смирењем, саветујући се са братом. Таква реч бива убедљивија и више уверава и успокојава ближњег.
2. У време смућења и када ти се брат опире, чувај језик свој да не каже нешто са гневом и не допусти срцу своме да се узвиси над њим, него се присети да је он твој брат и уд Христов и образ Божији кога искушава општи непријатељ наш. Сажали се над њим како га не би некако ђаво заробио ударом јарости, усмртио злопамћењем и тако нашом непажњом погинула душа за коју је Христос умро. Сети се да и ти подлежеш истом суду гнева, и према својој немоћи саосећај и брату своме, благодарећи што си нашао повод за праштање да би и теби било Богом опроштено још веће и крупније [сагрешење]. Јер, речено је: опраштајте и опростиће вам се (Лк.6,37). Али, можда ти мислиш да брат твој бива оштећен твојим дуготрпљењем? Међутим, апостол заповеда да се добром побеђује зло, а не злом зло. А и оци говоре: „Ако прекоревајући некога биваш покретан гневом, испуњаваш своју страст“[1]. Ниједан, међутим, разборит човек не руши свој дом да би изградио дом ближњег.
3. Ако се смућење наставља, стисни своје срце и помоли се говорећи овако:
„Човекољубиви и душељубиви Боже, који си нас по Својој неизрецивој благости из небића привео у биће ради учешћа у Твојим добрима, и који си нас и отпале од Твојих заповести призвао крвљу Свог јединородног Сина, Спаситеља нашег, и сада помози нашој слабости. Као што си некад запретио узбурканом мору, тако и сада запрети смућењу срдаца наших, и немој се у једном часу лишити оба Своја чеда, умртвљена грехом. Немој нам рећи: каква је корист у крви мојој, кад сиђем у трулеж (Пс.29,10), нити: заиста вам кажем, не познајем вас (Мт. 25,12), зато што су наше светиљке угасле услед недостатка уља“.
4. После молитве, пошто ти срце постане кротко, можеш са разумом и смирењем по апостолској заповести да покараш, запретиш, утешиш са саосећањем и, као слаби уд, полечиш и исправиш [брата]. Тада, наиме, и брат прима исправљање са уверењем, схватајући своју жестокост. Ти ћеш својим миром умирити и његово срце. И нека те ништа не разлучи од светог Христовог предања: научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт.21,29). Треба се, дакле, прво побринути о мирном стању тако да се срце не мути нити ради оправданог изговора, нити наводно због заповести: [треба], наиме, бити уверен да све заповести испуњавамо зарад љубави и чистоте срца. Тако руководећи брата, чућеш глас који говори: ако изведеш часно од недостојног, бићеш као уста моја (Јер.15,19).
5. А ако се налазиш у потчињавању[2], никада немој веровати своме срцу, јер се оно ослепљује старим пристрасностима. Ни у чему немој следити за властитим судом и не решавај се на нешто без питања и знања [старешине]. Немој мислити нити сматрати да си умнији и праведнији од управитеља свога, нити буди истраживач његових дела, нити проверилац који се много пута вара. То је варка лукавог који би да омета потчињавање у свему са вером и спасење које од тога произилази.
Потчињавајући се [тако], са спокојством ћеш ићи безопасно и непогрешиво путем отаца. Принуђуј себе у свему и одсецај своју вољу, и уз благодат Христову кроз обичај доћи ћеш до навике одсецања [своје воље]. Убудуће ћеш то чинити без принуђивања и без жалости, тј. као да [све] увек бива по твоме. „Не жели да ствари буду онакве каквима их хоћеш, него жели оно што бива“, па ћеш бити миран са свима. Тако, наравно, треба чинити [у вези] са оним у чему се не нарушавају заповести Божије или отаца. Подвизавај се да увек укореваш себе и држи се неурачунавања [себе ни у шта][3] са разумом. Веруј да по промислу Божијем бива и оно најбезначајније у [вези] са нама. Тако ћеш без смућења поднети оно што наилази. Веруј да су бешчашћа и грдње лекови који зацељују гордост твоје душе и моли се за твоје прекореваче као за истинске лекаре, будући уверен да онај ко мрзи бешчашћа мрзи смирење, и да онај ко бежи од оних који га раздражују, бежи од кротости. Не жели да знаш о злу ближњега свога, нити примај подозрења против њега. А ако се она и сеју [у нас] услед наше рђавости, постарај се да их претвориш у добре мисли. За све благодари [Богу] и стећи ћеш благост и свету љубав.
6. Пре свега чувајмо савест нашу у свему, [у односу] према Богу, према ближњем и према предметима. И пре него што кажемо или учинимо нешто, истражујмо да ли је [ствар] по вољи Божијој. И тако, помоливши се рецимо или учинимо, положивши немоћ нашу пред Богом. И благост Његова ће нас пратити у свему.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Изреке отаца, Макарије 17, PG65, 296 В.
  2. Одавде се ава обраћа ученицима, тј. послушницима, а не више старешини, као у првом делу посланице – Прим. прев.
  3. Реч са богатим духовним значењем: не урачунавати себе ни у шта и не сматрати се нечим значајним. Оци су то једном другом речју одредили као: „Бити нижи од све ствари“. Реч још подразумева да се не поредимо са другима и не изједначавамо ни са киме, него да се сматрамо нижим од свих. А „са разумом“ је речено да се вредност не би обезвређивала, нити када се ради о нама самима и нашим делима, нити кад је реч другима и њиховим делима, већ да би се дела, тј. „десница“ сакрила од своје „левице“ тј. од таштине и гордости срца. Чинити врлину а „не знати“ за њу, управо представља неурачунавање за знањем, тј. – н своја дела не сматрати значајним или нечим великим, и трудити се око њих, јер су богоугодна. Свети Варсануфије тако и одговара на питање шта значи не урачунавати себе ни у шта: ,,[То] значи не сравњивати себе ни са ким и не говорити о своме делу: „То сам ја учинио““ (Одг. 272). Ради се, дакле, о виду смиреноумља – Прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *