ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 

 
I
О ОДРИЦАЊУ [ОД СВЕТА]
 
1. У почетку је Бог створио човека и поставио га у рај, као што каже божанствено и Свето Писмо, украсивши га сваком врлином и давши му заповест да не једе са дрвета које је било на сред раја. И тако, провођаше он време у неговању раја, у молитви, у сагледавању, у свакој слави и части, имајући неповређена осећања и будући у природном [стању], у каквом је и био створен. Јер, Бог је створио човека по образу [Своме], тј. као бесмртног, самовласног и украшеног сваком врлином. Међутим, преступивши заповест и окусивши плод са дрвета од кога му је Бог био заповедио да не једе, био је изгнан из раја, отпавши од природног [стања] и упавши у противприродно, тј. у грех, у славољубље, у сластољубље овог живота и друге страсти. Због преступа страсти су га савладале, тако да је он сам себе начинио њиховим робом. Тада је постепено почело да нараста зло и зацарила се смрт. Нигде није било богопоштовања, већ свуда незнање о Богу. Само су малобројни, како су рекли оци, побуђивани природним законом, знали за Бога. Такви су били Авраам и остали патријарси, и Ноје и Јов. Просто речено, само малобројни и врло ретки су знали за Бога. Јер, тада је враг распростро своју злобу. Када се зацарио грех, започело је идолослужење, многобоштво, врачање, започело је са убиствима и осталим ђаволским злом.
2. Тада је благи Бог, смиловавши се над Својим саздањем, преко Мојсија дао написани закон, у коме је једно забранио а друго наредио. Тиме као да је рекао: „Ово чините, а ово немојте чинити“. Давши заповести, Он одмах каже: Господ је Бог твој један Господ (Пон.зак.6,4), како би од тада њихов ум отклонио од многобоштва. И опет: и зато љуби Господа Бога свог из свег срца свога и све душе своје (Пон.зак.6,5). И свуда објављује да је један Бог и један Господ и да нема другога. Јер, рекавши: љуби Господа Бога свог, Он је показао да је један Бог и један Господ. И опет у декалогу говори: Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи. Њему се јединоме прилепи и Његовим се именом заклињи (Пон.зак.6,13), и додаје: немој имати других богова нити какво подобије од онога што је горе на небу или доле на земљи (Пон.зак.5,7-8), јер су људи служили свим тварима.
3. И тако, благи Бог је дао закон као помоћ, као одвраћање и исправљање од зла. Међутим, оно се није изгладило. Послао је пророке, али ни они нису имали успеха, јер је зло надјачало, као што говори Исаија: нити озледа, нити убој, нити рана упаљена; нема мелема да се прилепи, нити уља, нити завоја (Ис.1,6). Као кад би рекао: зло није делимично, није на једном месту, него на целом телу, обузело је сву душу, свезало је све њене силе. Нема мелема да се прилепи, и остало, тј. све је повређено, поробљено греху, све је савладано њиме. И Јеремија говори: лечисмо Вавилон, али се не исцели (Јер.51,9), тј. ми смо објављивали Твоје име, огласили заповести Твоје, доброчинства и обећања, предсказали Вавилону наилазак непријатеља, али се опет не исцели, тј. није се покајао, није се уплашио, није се одвратио од зала својих. Тако и другде каже: не прими поуке (Јер. 3,20), тј. уразумљивање и поучавање. И у Псалму је казано: свако се јело гадило души њиховој и дођоше до врата смрти (Пс. 106,18).
4. Тада је на крају благи и човекољубиви Бог послао јединороднога Сина Свога. Јер, једино је сам Бог могао да исцели и победи такву страст, што није било непознато пророцима. Зато и пророк Давид јасно каже: Ти који седиш на Херувимима јави се, подигни силу Твоју и дођи да нас спасеш (Пс.72,2 и 9), и: Господе, преклони небеса и сиђи (Пс.143,5), и томе слично. И други пророци су, сваки засебно и на различите начине, изрекли много: једни су молили да Он сиђе, други су уверавали да ће Он свакако сићи.
5. И тако, дошао је Господ наш, поставши нас ради човек, да би, како каже свети Григорије, „сличим исцелио слично, душом душу, телом тело, будући да је Он у свему, осим греха, постао човек“[1]. Он је примио само суштаство наше, првину [чистоту] грађе наше, поставши нови Адам, по образу Онога који га је саздао [у Његовој људској природи] (уп.Кол.3,10). Обновио је природу и чула и опет их учинио исправним као што су била на почетку. Поставши човек, обновио је палог човека, ослободио га поробљености грехом, који га је силом вукао. Јер, насилно је ђаво као мучитељ вукао човека, пошто су скоро и они који нису хтели, против воље грешили, како каже апостол у наше име: добро, које хоћу не чиним, него зло, што нећу, оно чиним (Рим.7,19).
6. И тако, Бог нас је, поставши човек нас ради, ослободио од непријатељског мучења. Јер, Бог је поразио сву силу ђавољу, срушио саму крепост његову и избавио нас од потчињености њему, ослободио нас од робовања њему, осим ако ми сами не желимо да грешимо по својој вољи. Дао нам је власт, као што је рекао, да стајемо на змије и шкорпије и на сву силу вражију (уп.Лк.10,19), очистивши нас светим крштењем од сваког греха. Јер, светим крштењем се опрашта и изглађује сваки грех. При том нам је благи Бог, знајући немоћ нашу и предвиђајући да ћемо и после светог крштења грешити (као што је написано: прилеже људски разум усрдно на зло од саме младости Пост.8,21), по благости Својој дао свете заповести. Ако пожелимо, чувањем заповести ми опет можемо да се очистимо не само од грехова наших, него и од самих страсти. Јер, једно су страсти, а друго греси. Страсти су: јарост, таштина, сластољубље, мржња, зла похота и томе слично. А греси су сама дејства страсти, тј. када их неко чини на делу, када телом чини дела на која га наводе страсти. Јер, заиста је могуће да [човек] има страсти, а да их не врши [на делу].
7. И тако, Он нам је, како сам рекао, дао заповести које нас очишћују и од самих страсти наших, од самих злих настројења нашег унутрашњег човека. Он њему [тј. нашем унутрашњем човеку] дарива силу да разликује добро и зло, отрежњује га, показује му узроке због којих упада у грех и каже: „Закон је рекао – не чини прељубе, а ја кажем – немој ни да пожелиш; закон је рекао – не убиј, а ја кажем – немој ни да се гневиш“ (уп.Мт.5,27-28). Јер, ако будеш пожелео, чак ако и не учиниш прељубу данас, похота неће престати да ти изнутра смета све док те не гурне и на само дело. Ако се јаростиш и раздражујеш против брата свога, свакако ћеш упасти и у осуђивање. Затим ћеш почети да сплекариш [против њега] и најзад ћеш, напредујући по мало, доћи и до убиства.
8. Још закон каже: око за око, зуб за зуб (Књ.Лев.24,20), и остало. Христос, пак, саветује не само да се трпељиво поднесе ударац оног ко нас ошамари, него да се смирено окрене и други образ. Јер, тада је намера закона била да нас научи да не чинимо оно од чега сами не желимо да пострадамо. Заустављао нас је од чињења зла страхом да и сами не бисмо пострадали. Оно што се сада тражи, као што сам рекао, јесте да изгонимо саму мржњу, само сластољубље, само славољубље и остале страсти.
9. Просто [речено], сада је намера нашег Владике да нас научи [узроку] због кога смо упали у све грехе, тј. због чега су нас постигли зли дани. И тамо, на почетку, као што сам већ рекао, Он нас је ослободио светим крштењем, давши нам отпуштење грехова и даровавши нам власт да, ако хоћемо, чинимо добро, и да више не будемо вучени, да тако кажем, присилно на зло. Јер, онај ко је поробљен гресима, бива оптерећен и тегљен њима, као што је казано: свако се свезује узама својих грехова (Прич.Сол.5,22). Затим нас Он учи како да се посредством светих заповести чистимо и од самих страсти, да не бисмо опет кроз њих упали у те исте грехе. Показује нам, дакле, и узрок због кога човек долази до занемаривања и непослушности према Божијим заповестима. На тај начин нам даје лек како бисмо могли да будемо послушни и како бисмо се спасли.
10. Какво је, дакле, то лекарство, и какав је узрок занемаривања [заповести]? Чујте шта говори сам Господ наш: научите се од Мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт.11,29). Ето, овде нам је укратко, у једној речи, показао корен и узрок свих зала, и лек од њих, тј. узрок свих блага. Показао је да нас је узношење оборило и да ћемо бити помиловани сао због оног што је супротно, тј. због смиреноумља. Јер, узношење [охолост] рађа пренебрегавање и непослушност и пропаст, као што, опет, смиреноумље рађа послушност и спасење душе. И говорим о оном суштинском смиреноумљу које није смирење само на речима или у изразу, већ смирено настројење које настаје у самом срцу, у самом разуму. Зато каже: Ја сам кротак и смирен срцем.
11. Ко жели, дакле, да нађе истински покој души својој, нека се научи смиреноумљу и нека увиди да је у њему сва радост и свака слава, сваки покој, као што је и у гордости све супротно. Јер, због чега смо упали у сву ову беду? Зар не због гордости наше? Зар не због безумља нашег? Зар не због тога што следимо своју злу вољу? Зар не због тога што се држимо горке [само]воље наше? Због чега другог? Зар човек није створен за сваку сладост, за сваку радост, за сваки покој, за сваку славу? Зар није био у рају? Било му је речено: „Не чини то“, а он је [баш] то учинио. Видиш ли гордост? Видиш ли тврдоглавост? Видиш ли непокорност? И после тога, видећи такву бестидност, Бог говори: „Он је луда, он не уме да се радује. Ако не окуси рђаве дане, отићи ће [још] даље и потпуно ће пропасти. Јер, ако се не научи шта је жалост, неће сазнати ни шта је покој“. Тада му је дао оно што је заслужио и изгнао га из раја. И [човек] је био предан своме сопственом самољубљу и сопственој вољи, да би му поломили кости његове, да би се научио да се не ослања на самог себе, него на заповести Божије, да би га ово мучење непослушности поучило покоју послушности, као што је казано код пророка: и твоје ће те одметање научити (Јер.2,19). 12 Ипак, благост Божија, као што сам много пута рекао, није превидела своје саздање, него га опет подстиче, опет га призива: ходите к Мени који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11.28). Као да хоће да каже: „Ето, уморили сте се, ето, намучили сте се, ето сте искусили зло ваше непослушности. Ходите, дакле, сада, обратите се, хајде спознајте немоћ своју и бешћашће своје, да бисте ушли у покој и славу вашу. Хајде, оживотворите себе смиреноумљем уместо високоумља којим сте себе умртвили“. Научите се од Мене јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11, 29).
13. Ето, братијо моја, шта може да учини гордост! Ето, колико је силно смиреноумље! Каква је била потреба за свим овим околишењем? Јер, да се [човек] из почетка смирио, послушао Бога и сачувао заповест, он не би ни пао. И опет, и после безчинства, [Бог] му је дао прилику да се покаје и да буде помилован, али је његов врат остао усправан[2]. Јер, [Бог] му је пришао и рекао: Адаме, где си?, тј. из какве си славе прешао у такав срам! И затим га је питао: „Зашто си сагрешио, зашто си преступио [заповест]“? – подстичући га да одговори: „Опрости ми“. И где је тражење опроштаја? Нигде смирења, нигде покајања, већ томе насупрот – он противречи: жена коју си удружио са мном [превари ме]. И не рече: „Жена ме моја превари“, него: жена коју си удружио са мном. Као да би хтео да каже: „То је беда коју си Ти навео на моју главу“. Тако бива, братијо моја, када се човек не држи самоукоревања – он се неће либити ни самога Бога да окриви. Затим [Бог] прилази жени и говори: „А зашто ти ниси сачувала заповест?“ Као да јој је нарочито наговештавао: „Кажи барем ти – опрости, да би се смирила душа твоја, и да би била помилована“. Али, опет ниоткуда тражења опроштаја. Јер, и она је одговорила говорећи: змија ме превари, као да је хтела рећи: „Змија је погрешила. Шта сам ја ту крива!“ Шта ви радите, окајани? Покајте се, сазнајте свој преступ и зажалите због своје наготе. Али, ни један од њих није себе удостојио прекора, ни код једног се није нашло ни најмање смирења.
14. И тако, ви сада јасно видите до чега је дошло наше стање. Ето у каква и колика зла нас је довело самооправдавање, ослањање на себе и држање своје воље, што су све деца богопротивне гордости, као што су чеда смиреноумља – самоукоревање, неповерење према сопственом разуму, мржња према сопственој вољи. А од тога се човек може удостојити да нађе себе и да се поврати у природно [стање], кроз очишћење светим заповестима Христовим. Без смирења је немогуће повињавати се заповестима или доћи до било каквог добра, као што је казао ава Марко: „Без скрушености срца немогуће је избавити се од зла и уопште стећи врлину“[3]. И тако, кроз скрушеност срца човек прихвата заповести, избавља се од зла, стиче врлине, да би, најзад, ушао у свој покој[4].
15. Знајући ово, свети су се на сваки начин старали да се смиреним држањем сједине са Богом. Јер, било је неких богољубивих људи који су, после светог крштења, не само пресекли деловање страсти, већ зажелели да победе и саме страсти и да постану бестрасни. Такви су били свети Антоније и Пахомије и остали богоносни оци. Они су имали намеру да се очисте, како каже апостол, од сваке нечистоте тела и духа (2.Кор.7,1), јер су знали да се чувањем заповести, као што смо већ казали, чисти душа, и, да тако кажемо, очишћује и ум, прогледава и долази у природно [стање], (јер је заповест Господња светла, просвећује очи – Пс.18,9). Они су схватили да не могу лако да чине врлине све док се налазе у свету. Стога измислише за себе стран живот, неко чудно понашање – речју, монашки живот, и почеше да беже од света и да живе у пустињама, постећи се, лежећи на земљи, бдијући и злопатећи се на разне начине, потпуно се одрекавши отаџбине и сродника, новца и имања. Једном речју, „распеше себи свет“. И не само да су сачували заповести, него су и дарове принели Богу. А објаснићу вам како. Заповести Христове су дане свим хришћанима, и пред сваким хришћанином је да их испуњава. Оне су, да тако кажем, данак који се мора дати цару. И ко је говорећи: „Нећу дати данак цару“, избегао мучење? Али, има у свету великих и светлих људи који не само да цару дају данак, него му и дарове приносе. Такви се удостојавају великих почасти, великих поклона и достојанстава.
16. Тако и оци не само што су заповести очували, него су и дарове принели Богу. А дарови су девственост и нестицање. То нису заповести већ дарови, јер нигде није написано: „Не узми жене, немој имати деце“. Нити је Христос дао заповест говорећи: продај све што имаш (Мт.19,21). Када му је приступио законик и рекао: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вечни, Он је одговорио: „Знаш заповести – не убиј, не учини прељубе, не укради, не сведочи лажно против ближњег свог“, и остало. А кад је овај рекао: све ово сачувах од младости своје, Он је додао: ако хоћеш савршен да будеш продај све што имаш и подај сиромасима, и остало (Мт.19,21). Он није рекао: продај све што имаш као заповест, већ као савет. Јер, речи ако хоћеш, нису речи онога који заповеда, већ оног који саветује.
17. И тако, као што смо рекли, оци су Богу заједно са другим врлинама принели и дарове – девственост и нестицање. Као што смо раније напоменули, они су себи разапели свет. А подвизавали су се да и себе свету разапну, као што каже апостол: мени се разапе свет и ја свету (Гал.6,14). Каква је, дакле, [у томе] ралика? Свет се разапиње човеку када се човек одриче од света – уколико монахује, оставља родитеље, новац, имање, занимање, трговину. Тада се свет њему разапиње, јер га он оставља. То је што каже апостол: мени се разапе свет. Затим он додаје: и ја свету. А како се човек разапиње свету? Тако што се, одрекавши се од спољашњих ствари, подвизава и против самих наслада, или против саме похоте за стварима, и против својих прохтева, и када умртви своје страсти. Тада се и он сам разапиње свету, удостојавајући се да каже са апостолом: мени се разапе свет и ја свету.
18. Оци су се, како смо казали, разапевши себи свет, старали да подвизима и себе разапну свету. А ми мислимо да смо разапели себи свет ако смо га оставили и дошли у манастир, и нећемо да се разапнемо свету. Ми још имамо његове насладе, још имамо његова пристрашћа, имамо пристрашће према његовој слави, према јелима, одећи. Дешава се да смо пристрасни и према некој доброј алатки за рад, дозвољавајући некаквом ништавном предмету да у нама заузме место кентунарија[5], како је рекао ава Зосима. Ми мислимо да смо изашли из света, да смо га оставили и дошли у манастир, иако се због ништавних ствари испуњавамо световним пристрашћима. Страдамо од тога због своје велике неразумности, јер оставивши велике и скупоцене ствари, ми због некаквих ништавних испуњавамо своје страсти. Јер, свако од нас је оставио оно што је имао: ко је имао велико, оставио је велико, и онај ко је имао незнатно, оставио је незнатно – свако према своме стању. И долазећи у манастир, као што сам рекао, ми према безвредним стварима и ситницама показујемо пристрасност.
19. Ипак, не би требало да тако чинимо. Напротив, као што смо одбацили свет и његове ствари, тако смо дужни да одбацимо и само пристрашће према стварима и да знамо шта је одрицање и зашто смо дошли у манастир, и шта је образ [тј. монашка схима] који примамо. Треба да се према њему [тј. образу] саображавамо и да се подвизавамо по узору на оце наше.
20. Образ који носимо састоји се из мандије која нема рукава, кожног појаса, аналава и кукуља. То су символи нашег образа и ми треба да схватимо шта они означавају.
21. Зашто носимо мандију која нема рукава? Зашто ми немамо рукаве иако их сви други имају? Рукави су символи руку, а руке се користе приликом деловања. Стога, кад нам долази помисао да урадимо било шта од [дела] старог човека (уп.Кол.З, 9), претпоставимо – да украдемо или да ударимо, или просто да рукама учинимо било какав грех, треба да погледамо на наш образ и да схватимо да немамо рукаве. [Према томе, образ на помаже да схватимо] да немамо руке којима бисмо учинили било које дело старог човека.
22. При том наша мандија има некакав пурпурни знак. Шта треба да значи тај пурпурни знак? Сваки царски војник има на свом плашту порфиру. Јер, као што цар носи пурпурну одећу, тако и сви војници стављају на свој плашт порфиру, тј. [део] царске одеће, да би тиме показали су цареви и да њему војникују. Тако и ми носимо пурпурни знак на нашој мандији, показујући да смо постали Христови војници, и да смо обавезни да претрпимо страдања која је Он претрпео за нас. Јер, приликом страдања наш Владика је био је оденут у пурпурну хаљину: најпре као цар (јер, Он је Цар царева и Господар Господара), а затим и због изругивања од [стране] оних нечастиваца. Тако и ми, имајући пурпурни знак, дајемо обећање, као што сам рекао, да ћемо подносити сва Његова страдања. И као што војник не оставља своју службу ради тога да би постао земљорадник или трговац (јер иначе губи свој чин, као што каже апостол: ни један се војник не упушта у послове обичног живота да би угодио војводи – 2.Тим.2,4), тако смо и ми дужни да се вежбамо да занемаримо све што је у овом свету, и да се посветимо једино Богу, да бисмо, као што је речено, били као предана и усредсређена девојка.
23. Имамо и кожни појас око наших бедара. Зашто га носимо? Појас који носимо јесте символ најпре тога да смо спремни за делање. Јер, свако ко хоће да ради било шта, најпре се опасује, па затим почиње посао, као што је речено: нека буду бедра ваша опасана (Лк.12,35). И опет, као што је појас од мртве коже, тако и ми треба да умртвимо наше сластољубље. Јер, појас носимо око бедара, где су бубрези у којима се, како каже, налази желатељни [део] душе. И то је оно што је речено код апостола: умртвите удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту (Кол.З, 5), и остало.
24. Имамо и аналав. Он се ставља крстолико на наша плећа. Тако ми носимо на нашим раменима символ крста, као што се каже: узми крст свој и за мном иди (Мк.8,34). А шта је крст ако не потпуно умртвљење које се у нама остварује вером у Христа. Јер, вера, како се опет каже у Отечнику, увек уклања препреке и чини неометаним ово дело, које нас води ка тако савршеном умртвљењу, тј. ка томе да [човек] умре за све овога света: ако је оставио родитеље, да се подвизава и против пристрашћа према њима; и ако се одрекао новца или имања или неке друге ствари, да се одрекне и пристрашћа према њима, као што смо већ казали. Јер, то је савршено одрицање.
25. Носимо и кукуљ. Он је символ смирења. Јер, кукуљ носе мала и незлобива деца, а не зрео човек. А ми га носимо да бисмо злобом били деца, како је рекао апостол: не будите деца умом, него злобом детињите (1.Кор.14,20). А шта значи детињити злобом? Незлобиво дете се неће гневити када га бешчасте, нити ће бити сујетно уколико му указују част. Ако му неко одузме нешто његово, оно се неће жалости. Јер, оно је детињасто злоћом, не свети се за претрпљено, и не тражи славу.
26. Кукуљ је такође и символ Божије благодати. Као што он покрива и греје главу детета, тако и благодат Божија покрива наш ум, као што је казано у Отечнику: „Кукуљ је символ благодати Бога, Спаситеља нашег, која покрива оно што је властно на нама [тј. ум] и штити нашу детињатост у Христу од оних који увек покушавају да нас ошамаре и озледе“.
27. Тако дакле, имамо појас око бедара који означава умртвљење бесловесне похоте, и на плећима аналав, који је крст; такође и кукуљ који је знак незлобивости и детињскости у Христу. Живимо, дакле, према образу нашем, како оци кажу, да не бисмо носили туђи образ. Као што смо оставили велико, тако оставимо и мало. Оставили смо свет – оставимо и његове пристрасности. Јер, пристрашћа нас, како сам рекао, макар и према нечем ситном и ништавном и недостојном било каквог говора, поново привезују за свет, мада ми то и не схватамо.
28. Ако хоћемо да се савршено одрекнемо и ослободимо [света], научимо се да одсецамо своје прохтеве. Тако ћемо, мало по мало напредовати уз помоћ Божију, и доспети до беспристрасности. Људима ништа не доноси такву корист као одсецање своје воље. И заиста, од те ствари се напредује готово више неголи од било које [друге] врлине. Човек који иде путем и нађе краћи пролаз, уштедеће већи део пута уколико настави њиме. Тако је и са оним који иде путем одсецања своје воље. Јер, одсецањем своје воље стиче се беспристрасност, од чега се, уз помоћ Божију долази до савршеног бестрашћа. Тако се може за кратак период одсећи десет прохтева. Рећи ћу вам како то. Неко изиђе да мало прошета. Уколико угледа нешто, помисао му каже: „Посмотри тамо“. А он одговара помисли: „Заиста, нећу да погледам“, и одсецајући своју вољу не гледа. Или опет, сусреће неке који разговарају и помисао му говори: „Кажи и ти ту реч“, а он одсеца своју вољу и не говори. Или, опет му помисао каже: „Иди, питај кувара шта кува“, а он не оде и одсече своју вољу. Он види нешто и помисао му говори: „Питај ко је то донео“, а он одсеца своју вољу и не пита. И тако стално одсецајући [своју вољу] он стиче навику у одсецању. Почињући од малог, он достиже дотле да је и у великом одсеца, и то са спокојством. Најзад, долази до тога да уопште нема своје воље. Што год да се деси, он је спокојан, баш као да је све по његовом. Тако се показује да се увек врши његова воља, иако он сам неће да врши своју вољу. Пошто нема ништа своје, све што се дешава бива његово. На тај начин испада, као што смо рекли, да нема пристрасности, а од беспристрасности се, као што сам рекао, долази до бестрашћа.
29. Видите ли до каквог напретка, мало по мало, доводи одсецање своје воље? Какав је раније био блажени Доситеј? Из каквог живота и какве неге, какве затуцаности је [дошао тај] човек који чак никада није чуо реч Божију? Па ипак сте чули до какве мере га је за кратко време довело држање послушности и одсецање сопствене воље. [Чули сте] како га је Бог прославио, не допустивши да таква врлина падне у заборав и откривши о њој једном светом старцу који га је видео међу оним светима где се наслађује њиховим блаженством.
30. Рећи ћу вам и за другу сличну ствар која се десила у моме [присуству], да бисте схватили како послушност и одсуство самовоље избављају човека од смрти. Једном, још док сам био код аве Серида, дође ученик [једног] великог старца из Аскалонских крајева са неком поруком од свог аве. Старац му је дао заповест да се до вечери врати у своју келију. За то време се подигла силна олуја са кишом и громовима и оближњи поток је нарастао до својих ивица. Он је затим хтео да крене ради речи свога старца. Ми смо га молили да остане, сматрајући да ће му бити немогуће да се избави из реке. Но, он није желео да остане код нас. Тада смо рекли: „Идемо заједно са њим до потока. Кад га види, сам ће се вратити“. И тако, пођосмо са њиме. Када смо дошли до реке, он скиде своју одећу, веза је себи на главу, опаса се шалом, и баци у реку, у ту страшну струју. Ми смо стојали изненађени, страхујући да се не удави. Међутим, он је продужио да плива и врло брзо се нашао на другој страни. Обукао је своју одећу, поклонио нам се отуда опраштајући се и кренуо трчећи. Ми смо остали да се чудимо и дивимо сили врлине. Док смо ми у страху једва смели да гледамо, он је без опасности прешао због своје послушности.
31. Слично [је било] и са оним братом кога је његов ава послао ради њихових потреба у село код њиховог опскрбљивача. Када је видео да га његова кћи привлачи у срамну везу, он је само рекао: „Боже, ради молитава оца мога, избави ме“. И тог часа се обрете на путу у скит како иде оцу своме. Видите ли силу врлине? Видите ли дејство речи? Каква се [само] помоћ састоји у призивању молитве свога оца? Он је само рекао: „Боже, молитвама оца мога, избави ме“, и истог часа се нашао на путу. Схватите смирење и побожност обојице: они су били у неприлици и старац је хтео да пошаље брата код набављача. Међутим, он није рекао: „Иди“, већ је упитао: „Хоћеш ли да идеш?“ Исто тако и брат није рекао: „Идем“, него је одговорио: „Учинићу како хоћеш“. Јер, он се плашио и од саблазни, и од непослушања своме оцу. А затим, када су се још више притеснили [невољом], старац рече: „Устани и иди“. И није му рекао: „Надам се у Бога мога да ће те сачувати“, већ: „Надам се у молитве оца мога да ће те [Бог] сачувати“. Такође, и брат, кад се видео у искушењу, није рекао: „Боже мој, избави ме“, већ: „Боже, ради молитава оца мог, избави ме“. И сваки од њих се надао у молитве оца свога.
32. Видите ли како су они послушању придодали смирење? Као што у запрежним колима један коњ не може да претекне другога, јер ће се кола сломити, тако је неопходно послушању придодати смирење. Али, ко се може удостојити ове благодати? Једино онај ко се, као што сам рекао, принуђује да одсеца своје прохтеве и да, Бога ради, уопште се не колебајући преда себе своме оцу, и све чинећи као и они [тј. она два брата] са пуним уверењем, као да има послушање према [самом] Богу. Ко је други достојан да буде помилован, ко је други достојан да се спасе?
33. Проноси се оваква реч[6]: обилазећи своја општежића, свети Василије је рекао једноме од игумана: „Имаш ли некога ко се спасава?“ Ава му је одговорио: „Твојим молитвама, владико, сви ми желимо да се спасемо“. Свети Василије му је опет рекао: „Имаш ли неког од оних који се спасавају?“ Схвативши, јер је и сам био духован [муж], он је рекао: „Имам“. Свети Василије му рече: „Доведи ми га овамо“. И дође онај брат. Свети му рече: „Дај ми да се умијем“. Овај одлази и доноси му да се умије. Умивши се, свети Василије је сам узео ведро и рекао брату: „Хајде, умиј се и ти“. И брат је то прихватио без расуђивања[7]. Испитавши га, дакле, у томе, свети је опет рекао: „Кад уђем у олтар, приђи и подсети ме да те рукоположим“. И он га је опет послушао без расуђивања. И када је видео светог Василија у олтару, ушао је и подсетио га. И овај га је рукоположио и узео са собом. Јер, ко је требало да буде са оним светим и богоносним [мужем], ако не тако благословени брат?
А ви немате опита у послушности без расуђивања и не знате за њено спокојство. Једном сам упитао старца, аву Јована, [ученика] аве Варсануфија, рекавши: „Господару, Писмо каже да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство небеско (уп. Дап.14,22), а ја видим како немам никакве невоље. Шта да чиним како не бих погубио своју душу?“ Јер, ја нисам имао никаквих невоља, никаквих брига. Ако би ми се десило да имам [неку] помисао, ја сам узимао таблицу и писао старцу, (јер, док му још нисам прислуживао, ја сам га питао писмено). И пре него што бих завршио писање, већ сам осећао олакшање и корист. Толико је велика била моја безбрижност и спокојство. А ја сам, не знајући силу те врлине, и слушајући да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство небеско, био у страху што нисам имао невоља. Кад сам то изнео старцу, он ми је одговорио: „Не секирај се, није до тебе ствар. Јер, свако ко се предао у послушање оцима, има такву безбрижност и спокојство“. Нека би нас Бог свети удостојио да извршавамо оно што слушамо, јер Њему приличи слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Григорије Богослов, Слово 28 и 49, РG 46, 325 В, 633 С.
  2. Тј. остао је високоуман и непокајан – Прим. прев.
  3. Свети Марко, О онима који мисле да се делима оправдају, 197, РG 65, 961 А.
  4. Овде реч покој нема значење телесног одмора, већ духовног мира, превладавања страсти и умртвљења немира „старог човека“ – Прим. прев.
  5. Кентунариј – вредност од сто литри злата. Поређење има ово значење: презрело се огромно богатство света долажењем у манастир. Уколико се потом не разапне свету, човек ће се са истом пристрасношћу са којом се раније у свету везивао за богатство, у манастиру везивати за безначајне предмете и тиме само усилити страст. Тамо је величина богатства „одговарала“ страсти, а овде се чак ни повод за њу не може „оправдати“, јер је сасвим безначајан – Прим. прев.
  6. Изреке отаца, Свети Василије 1, РG 65, 137 В.
  7. Тј. није то одбио из смирења. Он није помислио да је недостојан да га свети услужи, него је беспоговорно извршио послушање, не истичући ни „оправдан“ разлог против тога – Прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *